Мошти Светих

[Juanito]

 Можда дошао да обнови онај рат Црне Горе са Јапаном, који је окончан 2006? Или му нису јавили да је завршен...

 

 

Кнез Никола био је почасни командант једног пука руске војске који је 1904. године из Одесе био упућен на Далеки исток. Неки историчари кнежев званичан положај и телеграм који је послао војницима под својом „командом” сматрају разлогом због кога се верује да је Црна Гора ступила у рат против Јапана. Такође, многи црногорски држављани узели су учешћа у овом великом рату. Двадесетак веома угледних црногорских официра ратовало је на Далеком истоку. Међу њима свакако се издвајала личност генерала др Анте Гвозденовића. Овај лекар, официр и дипломата, један од најоданијих присталица династије Петровића-Његоша, пошао је у рат пошто га је у аудијенцију позвала лично царица мајка, удовица цара Александра III, и поклонила му медаљон који је чувао до смрти. Јован Л. Пламенац је у руско–јапанском рату два пута рањаван. Перо Ђ. Дапчевић је из америчке Аљаске, где је радио, прешао у Манџурију како би се ставио у службу руског цара. Овај ветеран епских битака на Лаојану и Мугдену био је тешко рањен, а касније је одликован крстом св. Георгија ИВ степена. Тридесетједногодишњи капетан Александар Саичић Лексо, о коме је на страницама „Политикиног Забавника” већ два пута писано, ратовао је у руској војсци на бојиштима Кореје и Манџурије. Његов унапред заказани двобој с јапанским официром одиграо се пред двема супротстављеним војскама. Као у стара времена српских устанака и црногорских бојева с Турцима, Саичић је из борбе сабљама изјахао као победник. Ова победа увела је Саичића у народу песму, баш као и Јапанску царевину:

 

    „Но, пре борбе што је отпочела, / Русима је књига долетјела. / Од јапанског адмирала Тога, / Који пише ал’ не моли Бога, / Са књигом се мегданџија тражи, / Па ти одмах свој армији кажи. / Роженственко књигу објављује, / На књигу се јунак осмјехује. / Па он чека ко ће да се јави, / И да види ко је јунак прави. / Он мислио да се козак јави, / Адмирал се пуно изненади. / Он пред собом види српског змаја, / Од Берана јуначкога краја, / Храброг Лекса, коме нема равна.”

 

    До нашег времена остало је отворено питање да ли су се Јапан и Црна Гора заиста налазили у рату. Многи историчари тврде да није дошло до званичне објаве рата. Црна Гора и Јапан нашли су се девет година касније на истој страни у Првом светском рату. Наравно, колико је ратно непријатељство могло да им нанесе међусобне штете, толико им је и ово савезништво вероватно користило. Почетком осамдесетих година јапанска дипломатија заинтересовала се за једну малу државу која више није била међународно независна, али се с далекоисточном царевином, чије су империјалне тежње одавно биле сломљене, и даље налазила у ратном стању. Убрзо пошто је 2006. године Црна Гора поново постала независна, у Подгорицу је допутовала заменица шефа јапанске дипломатије Акико Јаманака. Признањем црногорске независности, 16. јуна, Јапан је, објавили су светски медији, прекинуо стогодишње ратно стање. О тадашњем ставу Токија и Београда према Подгорици сведочи и чињеница да је признање дошло скоро истог дана. 

Извор

[Баба]

Баш сам и сам помислио на то...

[Зосима]

Колико је мени познати,самураја више нема,последњи је био Том Круз! 

[Aquilius Cratus]

Колико је мени познати,самураја више нема,последњи је био Том Круз! 

 

Ima jos jedan, mnogo mladji i ironije li zove se Vasilije.

[Дејан]

Prvi pravoslavni sveštenik u Japanu je bio iz redova samuraja, poslali ga da ubije svetog Nikolaja, a on postao sveštenik

[мирођија]

Мошти св.Анастасије Фармалогисткиње...манастир св.Анастасије- околина Солуна-Грчка.

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=866788986679133&set=pcb.866789103345788&type=1&theater

[Rašo]

Бугари побожно славе српског краља

 

Срби су изгледа заборавили свог највећег задужбинара и добротвора, па тек мали број грађана посећује место где почивају свете мошти краља Милутина

 

 

Софија – Од раног јутра 29. октобра у Цркву Света недеља, у центру Софије, пристижу верници на обред пресвлачења моштију Светог српског краља Милутина, дан уочи празника Свети краљ, посвећеног српском владару и светитељу. Церемонија се одржава сваке године већ пет векова. Српског краља Бугари чувају као највећу светињу и заштитника своје престонице, Софије. Свакодневно се служи литургија у његову част. Нажалост, Срби су изгледа заборавили свог највећег задужбинара и добротвора, па тек мали број грађана посећује место где почивају свете мошти. На иницијативу Српско-руског друштва из Сурдулице први пут, ове године, присуствовали су и грађани те пограничне општине, али су дошли и верници из Ниша, Владичиног Хана, Лесковца, Новог Пазара, Краљева... Драган Момчиловић, председник Српско-руског друштва, каже да се о краљу Милутину и поштовању које ужива код бугарског народа веома мало зна: – Надамо се да ће ова посета постати не само традиционална, већ да ће допринети бољем разумевању два православна и братска народа и већој културној сарадњи.

Празнику Свети краљ, 30. октобра, претходи пресвлачење моштију 29. октобра. Свештеници и ђакони обучени у најсвечаније одоре, док се чита молитвени Канон Светом краљу, најпобожније узимају његово свето тело, уносе у олтар и после опхода око Часне трпезе полажу на исту. Свештеници и верници певају: „Свети Стефане Милутине, моли Бога за нас”. По завршеном пресвлачењу и поновљеном опходу, свете мошти се полажу у ћивот, украшен дуборезом, на месту јужне певнице и предају верницима на поклоњење и целивање. Само тога дана верници могу директно целивати мошти и оставити пакетиће са порукама за своје упокојене. Верницима се деле парчићи светог платна, за здравље, на коме су биле положене мошти краља Милутина. Ћивот се потом затвара стакленим поклопцем, на који се полаже икона. Сутрадан, на празник Свети краљ, служи се литургија којој присуствује велики број грађана Бугарске, који уз велико поштовање и побожност говоре о њему. Иако је радни дан, многи верници дођу, помоле се и одлазе својим послом.

Краљ Стефан Урош Други Милутин (владао од 1282. до 1321. године) створио је јачу и утицајнију државу од Душана Силног а по задужбинарству је превазишао све остале Немањиће. Подигао је више од 40 цркава у Србији, а подизао је цркве и на Светој Гори, у Солуну, Цариграду, Софији и Јерусалиму. Одолевао је Византији и Османлијском царству, не само моћном војском већ и државничким умећем.

Умро је напрасно 29. октобра 1321. године у Неродимљу, на Косову, одакле је пренет у манастир Бањска, који је саградио као своје гробно место. Две и по године од његове сахране дешавала су се чуда на његовом гробу, где је пронађено нетрулежно тело из кога је текло миро. Мошти Светог краља Милутина биле су у Бањској све до пораза на Косову, одакле су пребачене у Трепчу, а потом у Софију. Бугарски верници Светог краља Милутина још побожније поштују после необичног догађаја 1926. године. Минирана је купола цркве, када је током церемоније венчања, погинуло 190 људи, а свештеници преживели и мошти светитеља остале потпуно очуване.

Црква је током Османлијског царства рушена али је увек обнављана, а у време великог пожара 1863. године потпуно је изгорела, након чега је поново подигнута. Нема података где се налазе глава и десна рука краља Милутина, верује се да су сакривени јер симболизују мудрост и снагу најмоћнијег владара Балкана тога доба. У Србији се култ Светог краља Милутина одржава од 1324. године. Католичка црква је била против канонизације краља Милутина, Данте га је у „Божанственој комедији” бацио у пакао, а ми смо га изгледа заборавили. Пре десетак година, како су медији известили, покренута је иницијатива да се део моштију пренесе у Србију, али до данас ништа није урађено.

 

Валентина Златковић

 

 

објављено: 05.11.2014, http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Bugari-pobozno-slave-srpskog-kralja.sr.html

[мирођија]

Да помогне Господ да се Срби саберу и обоже Светима својим.

[мирођија]

 

На Ђурђиц, обилно промироточио гроб Светог Георгија у Лиди.

 

https://www.facebook.com/hodocascasablagoslovom/photos/a.601845366541129.1073741825.168610233197980/825772107481786/?type=1&theater

[JESSY]

На Ђурђиц, обилно промироточио гроб Светог Георгија у Лиди.

[JESSY]

 

Postoje brojne legende o Svetom Prohoru, od kojih zanimljive su price kako su mu nekoliko puta selili mosti, a one su se uvek vracale,

Od najstarije svetinje do danas je očuvana kapela gde počivaju mošti Sv. Prohora. U pitanju je mala, poklonička niska pravougaona prostorija.

 

čudotvorno miro koje tece iz gornjeg ugla, gde se nalaze mosti svetitelja,

U sferno oblikovanoj istočnoj strani smeštene su mošti svetitelja, gde je, u desnom gornjem uglu mali otvor iz koga već ceo milenijum izvire čudotvorno miro.

Sv. Prohor je trenutno jedini srpski svetitelj-mirotočac u Srbiji.

 

http://www.tt-group.net/forum/viewtopic.php?t=1455

[мирођија]

 Чачак,  МОШТИ АРХИЕПИСКОПА ОХРИДСКОГ, СВЕТОГ ТЕОФИЛАКТА (1055-1107)  

   Рођен је од грчких родитеља на острву Еврипу а васпитан у Цариграду код најзнаменитијих учитеља тога времена. Као клирик Саборне цркве изабран је за епископа и послат, мимо своје воље, у Охрид, где је провео око двадесет пет година (око 1082 до 1107).
   Хоматијан Охридски назива га "најмудријим архиепископом".
   Написао је Тумачења сва четири Јеванђеља и других књига Новог завета. У старости Свети Теофилакт се повукао из Охрида у Солун где је и скончао свој земаљски живот. Српска православна црква слави га 31. децембра по црквеном, а 13. јануара по грегоријанском календару.

 

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2015/01/blog-post_51.html

[JESSY]

 

mosti svetitelja Ignjatija Brjančaninova

[JESSY]

 

Svete mosti Svetog Jovana Vladimira Elbasan

 

http://www.panacomp.net/albanija?s=elbasan

[JESSY]

 

Ћивот са моштима светог Петра Коришког

 

http://www.svetosavlje.org/svetinje/Mosti/svPetarKoriski.htm