Каква је ово вера? Одсећи жени нос?!

[Vesna V. Lalovic]

mislite li da je taj ljudski profil lazan.... hvala

[Александар Милојков]

Брате Андреје, теби је добро познато учење Светог Максима Исповедника о логосима бића, тј. о Божијој вољи о створеном свету. Изучавање тих логоса је оно шта учи вера и ту треба да вреднујемо ствари у вези ње - дакажемо да је хришћанство узвишена вера или не. То је мера и норма, суштина вере. Друга је ствар шта неки хришћани раде. Не можеш да минимизираш неке експлицитне негативне ствари у исламу тако што ћеш рећи: па,ето, ми хришћани немамо такво правило вере па опет то радимо. Није у томе поента и то је само скретање теме. Треба расправљати о самом тексту, о оном што је у њему експлицитно и ван сваке сумње јасно речено. У контексту тога, треба тражити евентуалну инспирацију агресивног понашања самих верника. Дакле, да будем јасан, колико сам текст може да буде јасна инспирација за лоше делање.

[Милан Меденица :)]

а могли би да неки и прочитају шта је микаел писао од прве странице, пре него изразе свој анимозитет који су више стекли тровањем на слобиној телевизији него из неког реалног искуства.

Зар и ти сине Марко Антоније...

морал није категорија која је свуда иста.

оно што је теби неморално, негде другде је сасвим нормална ствар и оправдана.

Остадох без текста...

ено ти у Јужној Америци се спајају деца чим су способна да се репродукују, па то није неморал, и то пред свима присутнима за први пут.

Па јес`... Када буду прихватили Православље ти ћеш им вероватно саветовати да то обаве у цркви као део венчања. Свака помесна Црква има своје културне специфичности... Срби имају крсну славу и бадњак, Бразилци опаљивање. Јединство у различитости.

једноставно је култура различита и тамо се то не гледа као на болест. већа је за њих болест што смо ми тако одрођени међусобно него што се они једном пред свима опале.

Ма супер.

ене ти ''морални''х светитеља јуродивих што су били голи и бестрасни и жене их задиркивале због тога а они се правили луди и њихове грехе исмејавали ...

АКО буду прихватили Православље, онда ће то бити погрешно да се тако понашају.

најбоље да ћу да идем по јужној Америци и Африци да облачим људе од главе до пете пошто МЕНИ смета што су голи. па треба своје око да оздравим, а не туђе.

аршин ти је смешан.

[Grizzly Adams]

Ово што говори Урош, по мени, је на месту. Дакле, питање би било: постоји ли у Курану и Хадисима учења која су крајње неприхватљива са становишта општег људског морала и нормалне свести? Може бити да је неко муслиман и да буде сто пута бољи човек од неког хришћанина, али није о томе реч. Није реч о часним и нечасним људима, већ о самом тексту Курана и Хадиса, као и људском профилу човека који се издаје за пророка Божијег (Мухамед). То је, колико видим питање, и ту треба уложити труд како бисмо дошли до одговора.

Тако је.

[Grizzly Adams]

аршин ти је смешан.

Па ја први пут у животу чух да су моралне норме релативна ствар. И то од брата православног... 8086.gif

Мој аршин не може да се примени у таквом свету.

[andrej]

Брате Андреје, теби је добро познато учење Светог Максима Исповедника о логосима бића, тј. о Божијој вољи о створеном свету. Изучавање тих логоса је оно шта учи вера и ту треба да вреднујемо ствари у вези ње - дакажемо да је хришћанство узвишена вера или не. То је мера и норма, суштина вере. Друга је ствар шта неки хришћани раде. Не можеш да минимизираш неке експлицитне негативне ствари у исламу тако што ћеш рећи: па,ето, ми хришћани немамо такво правило вере па опет то радимо. Није у томе поента и то је само скретање теме. Треба расправљати о самом тексту, о оном што је у њему експлицитно и ван сваке сумње јасно речено. У контексту тога, треба тражити евентуалну инспирацију агресивног понашања самих верника. Дакле, да будем јасан, колико сам текст може да буде јасна инспирација за лоше делање.

Наравно брате, али тек твојом интервенцијом ова прича креће од моралистичког ка богословско-етичком дискурсу. Нико није довео у питање да ли је православно хришћанство етички савршеније - наравно да јесте, као икономија љубави. Али, то нам ни у ком случају не даје право на охолост и осуду другога. Једно је да се на културан начин поставе питања која се чине спорна и да се покаже искрена жеља да се по нешто сазна о критеријумима по којима долази до одређених проблематичних пракси - а нарочито да се прави нека дистинкција међу шиитима и сунитима и избегавају генерализације. Али, таксативно набрајање "тачака оптужнице" са ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОГ а не богословског становишта (јер љубав не суди - већ или присуствује или одступа), уз потпуно занемаривање датих одговора нема никакву сврху. То није дијалог, него осуда варваризма који има само једну опцију - да устукне и нестане. А такав приступ је, брате мој, потпуно фарисејски и отвара реално питање савршенства позиције са које суди?

Да не говоримо о мноштву анахронизама, генерализација и стереотиипа који се провлаче као "нормалне" и "општепознате" ствари - уз срамотно оскудно познавање теме о којој се говори, наравно. Било би заиста упутно да покушамо да са моралистичког овај дијалог подигнемо на богословски ниво, где ћемо примитивно препуцавање заменити смислотворним дијалогом. Као што ни сви "хришћани" нису исти, нису то ни сви муслимани. Покушајмо нешто да откријемо и о тим разликама - или понесимо заједно с римокатолицима терет крижарских похода и усташких злочина.

[Guest ага пије млеко]

аршин ти је смешан.

Па ја први пут у животу чух да су моралне норме релативна ствар. И то од брата православног... 8086.gif

Мој аршин не може да се примени у таквом свету.

Ок, о односу морала и вере ....ко жели може да види :

http://www.verujem.org/teologija/ziziulas_ontologija_etika.htm

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2859.msg68750.html#msg68750

[Александар Милојков]

Ако верујемо да Бог има вољу о нама, вољу којом нас је и створио, вољу којом и жели да са Њим постојимо, онда то нешто значи. Та непроменљива Божија воља о нама, воља која сједињује наш почетак (стварање) и наш циљ и свршетак (есхатон и Царство Божије), за нас представља НОРМЕ по којима меримо да ли је нешто нормално или није. У том контексту, релативизација морала је нешто крајње опасно. Хришћански гледано, бити неморалан значи бити другачији од онога што Бог жели - просто речено: бити противник Божији.

[Александар Милојков]

Да будем још мало јаснији: ако Божију вољу сматрамо за узрок свог постојања, за само садашње и будуће (вечно) постојање, онда је та Његова воља за нас сами живот, сама онтологија. Постојати за човека значи изједначити своју вољу са Божијом. Засигурно, такав акт подразумева одређено човеково делање, покрет (кинисис, како каже свети Максим). Ако је тако, онда је, са православног гледишта, нонсенс раздвајати онтологију и етику. Друга је ствар моралисање, које митрополит Зизјулас критикује. За хришћансе је етика управо делатна мудрост, ходање за Богом, сарадња са Богом, општење са Бого. То у молитви и кажемо: "Нека буде воља Твоја..." Ово управо за човека значи: живот, постојање. Делати (етика) у складу са Божијом вољом, исто је што и постојати, бити жив (онтологија). Зар и сам Господ на страшном суду неће једима рећи: Идите од мене проклети, не познајем вас! Како их то не познаје? Па управо тако што Он свет познаје као Своју вољу. Они који свој покрет нису уподобили Његовој вољи, биће странци према Богу.

[Милан Меденица :)]

у чему је разлика, с моралне тачке гледишта, између голог детета и голе одрасле особе?

[andrej]

Брате, као што си вероватно и сам приметио, управо сам и покушао да семиолошки раздвојим моралистичко и ничим аргументовано осуђивање од онтолошко-етичког расуђивања. Знам да ме барем ти можеш разумети када ти се обратим овим језиком. Ако обратиш пажњу шта сам тамо раније написао и сам ћеш видети с којих је позиција - а мислим да ти је и моја интенција јасна. Критика је наравно и потребна и пожељна, али с позиција знања а не умишљене праведности којој је свака љубав туђа.

[Милан Меденица :)]

У том контексту, релативизација морала је нешто крајње опасно. Хришћански гледано, бити неморалан значи бити другачији од онога што Бог жели - просто речено: бити противник Божији.

наравно, нико није ни рекао да је нормално или потребно бити неморалан, већ да НАШЕ моралне норме нису применљиве на оне који нису у вери.

[Grizzly Adams]

Наравно брате, али тек твојом интервенцијом ова прича креће од моралистичког ка богословско-етичком дискурсу. Нико није довео у питање да ли је православно хришћанство етички савршеније - наравно да јесте, као икономија љубави. Али, то нам ни у ком случају не даје право на охолост и осуду другога. Једно је да се на културан начин поставе питања која се чине спорна и да се покаже искрена жеља да се по нешто сазна о критеријумима по којима долази до одређених проблематичних пракси - а нарочито да се прави нека дистинкција међу шиитима и сунитима и избегавају генерализације. Али, таксативно набрајање "тачака оптужнице" са ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОГ а не богословског становишта (јер љубав не суди - већ или присуствује или одступа), уз потпуно занемаривање датих одговора нема никакву сврху. То није дијалог, него осуда варваризма који има само једну опцију - да устукне и нестане. А такав приступ је, брате мој, потпуно фарисејски и отвара реално питање савршенства позиције са које суди?

Да не говоримо о мноштву анахронизама, генерализација и стереотиипа који се провлаче као "нормалне" и "општепознате" ствари - уз срамотно оскудно познавање теме о којој се говори, наравно. Било би заиста упутно да покушамо да са моралистичког овај дијалог подигнемо на богословски ниво, где ћемо примитивно препуцавање заменити смислотворним дијалогом. Као што ни сви "хришћани" нису исти, нису то ни сви муслимани. Покушајмо нешто да откријемо и о тим разликама - или понесимо заједно с римокатолицима терет крижарских похода и усташких злочина.

Колико је само ово наопако написано, немам речи да објасним... bliss jeeee

И не верујем да Андреј не може да разуме, него неће да разуме зато што се не уклапа у његову слику света.

[Александар Милојков]

у чему је разлика, с моралне тачке гледишта, између голог детета и голе одрасле особе?

Кадаодрастао човек буде имао ВОЉУ детета, онда неће бити никакве разлике. У томе и јесте ствар. Дете има ону од Бога дату природну вољу (то је воља сагласна са Божијим логосима, тј. са Божијим хтењима о човеку). Зато дете у голотиеи не види никакав грех. Одрастао човек,пак, развивши своју палу вољу, која је супротна природној вољи (или вољи Божијој), управо ту своју голотињу, својом поквареном вољом, окреће у бесмисао, у грех, у прљаву страст.

Не каже Госпдџабе. "Заиста, заиста вам кажем, ако не будете као деца, нећете ући у Царство Божије." Ово управо значи ослобођење од погрешне властите воље (гномичка воља, како је назива Свети Максим), те помирење са својом природом,  а самим тим и са Богом (у природи нашој, у њеним логосима и моћима, уткана је Божија воља; с тим, што смо је ми на силу окренули у супротном правцу; отуда рат како са природом, тако и са Богом; отуда и смрт).

[Justin Waters]

Да будем још мало јаснији: ако Божију вољу сматрамо за узрок свог постојања, за само садашње и будуће (вечно) постојање, онда је та Његова воља за нас сами живот, сама онтологија. Постојати за човека значи изједначити своју вољу са Божијом. Засигурно, такав акт подразумева одређено човеково делање, покрет (кинисис, како каже свети Максим). Ако је тако, онда је, са православног гледишта, нонсенс раздвајати онтологију и етику. Друга је ствар моралисање, које митрополит Зизјулас критикује. За хришћансе је етика управо делатна мудрост, ходање за Богом, сарадња са Богом, општење са Бого. То у молитви и кажемо: "Нека буде воља Твоја..." Ово управо за човека значи: живот, постојање. Делати (етика) у складу са Божијом вољом, исто је што и постојати, бити жив (онтологија). Зар и сам Господ на страшном суду неће једима рећи: Идите од мене проклети, не познајем вас! Како их то не познаје? Па управо тако што Он свет познаје као Своју вољу. Они који свој покрет нису уподобили Његовој вољи, биће странци према Богу.

Ипак је ово тема о исламу, али кад већ пишеш овакав пост не бих да идем ван теме, али бих упитао како то да "постојати" значи изједначити своју вољу са Божијом? Мислим зар није кретати се ка обожењу уствари изједначавање своје воље са Божијом? Изједначити своју вољу са Божијом није само један тренутак, то је читав период нашег узрастања у мери Христове висине. Ако строго узмемо живот и постојање није исто. Живот у свом Јеванђеском смислу подразумева стање блаженства, док постојање може да укључује и стање мучења.