Грешно осуђивање и света ревност

[Ana B.]

пре 5 часа, sanja84 рече

Da baš sam na taj stih pomislila, kada sam se razmišljala u vezi ovog problema.

@Istopljeni kamen svaki čovek je naš bližnji... ali postoji i stih koji je ANA B. pomenula.

Ja sam pitala tu osobu da li je svesna ko joj daje te informacije koje prima..i posle mnogo zaobilaženja rekla je da zna. I šta ćeš onda.

Uh...

[Ćiriličar]

пре 20 часа, Разбојник на крсту рече

Свако од нас је, поводом неког туђег злодела, о коме смо изрекли свој суд, могао чути речи: нисмо ми позвани да о томе судимо. У таквим приликама углавном се цитирају речи Господње: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1),  и: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу (Јн. 8, 7).

Мислим да је добро да мало окренемо ствар наопачке, па да је одатле сагледамо - мало дип парпл "православља".

Пошто је сад популарно (празно)словити о љубави (некад су само Американци у серијама на сваку другу говирили ај лов' ју), сад је то популарно и код нас. У неким, условно, теолошким круговима главна реч је "љубав". Све је то океј да нема неких изопачености. Навећу једну...ево са форума.

Постављена тема, а сви су/смо форумаши, и сад, валда се подразумева,  људи ће износити мишљења своја. Ем су форумаши под псеудонимима, дакле скоро нико никога не зна, ем је тема нека десета о некој појави. И крене умовање. Неко вели: "Види, то је грех ради тога и тога". Онда други вели: "Ма немаш ти појма каква дивна душа се крије иза тога, само је у заблуди, а ти осуђујеш, немаш љубави".

Сад пази апсурда. Први човек је осудио појаву  као грешну. Ем је то ствар расправе, ем су ту сви да расправљају - али он је, ето, осуђивач. А овај други, "пун љубави", и "созерцава", а у ствари ваља фразу коју и врапци знају да иза сваког скоро, ма како грешио, може бити душа спремна да се покаје ако се ослободи заблуде или порока или ма чега. И не само то, него одмах затим иде квалификација: дакле брани некога непостојећег, јер о појави се прича, а квалификује брата/сестру са којим/којом прича како је "осуђивач". Тако будући проподобни у теорији, чим зину осуди брата поред себе како је овај тобож осуђивач.

У "Оче наш", аман, молитва коју је Син Божији остави људима стоји: "...и опрости нам дугове наше као што и ми..". Дакле, ако осуђујемо, судимо, онда нема шта ни да се молимо. Дакле овај наш "добричина" је брату поред себе одузео право из "Оче наш". Нема он, мученик, шта да се моли јер осуђује и тако ће и њему да се суди - тако резонује наш "добрична". Рећи брату поред себе: "Ти осуђујеш", још то онао паушално "одвалити"...па то је таква лудост, таква гордост да је то ван здраве памети. Лаик не би требао да зуцне икада ту опасну осуду и квалификацију која се претворила у ф_р_а_з_у. То је свештеничко д некоме каже ако му неко исповеди неку саблазан...јер то су претешке речи.

Ето класичне ђавоље обмане и фалсификата: видети добро тамо где је зло (у појави н еу човеку), и тобож барнећи некога кога и нема, напада брата поред себе. А то је постало устаљено. У НАЈбољем случају ради се о класичној "православној" сентименталности. Сентименталност је опасно оруђе лукавога да нас пред нама самима ћини "добричинама", некоме ко све и у свему види лепо.

Православна аксиома је да се: осуђује грех (п/р/ојава) а не грешник (човек). Међутим, фалисфикатор свега, нечастиви, нашм "добричини" лепо "ували" па овај поистовети човека и грех - али тако да оправдава грех, јер тобож "брани" човека. Грех је грех, човек је човек. То је слово "А" православља и то треба да је полазна тачка у сваком сусрету, разговору или виђењу нкога и нечега на улици или у медијима.

Сад одмах "скаче" наш "добричина и говори: "Да, али Оци су рекли да је доброме све добро". Нису, рекли су да је "доброме свако добар". И ма шта суу рекли, ми не треба да понављамо ако нисмо усвојили. У принципу иза тог нашег "добричине" сакрила се велика обмана, гордос која је умислила како је продуховљена и све  све лепо види.воли и е лепо види. Није све ни близу лепог.  Такви су као холивудске серије, где се стално говори и лов' ју, а 'вамо рокају бомбе и уништавају народе.

Зато кад чујем некога дакаже "не осуђуј", "ма то је осушивање" најежим се. Него како него осуживање, али греха, не човека. И то по Николајевој: "Не говори о тужем греху док се не сетиш свога". Јер кад се сетиш свога греха и да хоћеш не можеш осудити човека, него грех - тада не да не осуђујеш човека, него осуђујеш грех и још се кајеш за свој.

Ко разме схватиће...

Има још једна перспектива ових "добричина", али пренапорно је Зато увек осушујте грех, али се дрћите две кључне ствари:

• Никада не осуђуј чвека;
• "Не говри (не суди) о тушем греху док се не сетиш свога" (Владика Николај).

Што више осуђујемо грехе више ћемо се борити против њих и више ћемо волети грешнике. Сва мисија Цркве је осуда греха али и лечење греха. Нечастивом је набоље кад је људима све у пинк бојама, дип парпл...a овамо Содом и пакао. А наш "добричина" ужива у самољубљу: "Како сам ја добар, не осуђујем никога и све је со дип парпл...ах".

[Богољуб 1]

пре 35 минута, Ćiriličar рече

Мислим да је добро да мало окренемо ствар наопачке, па да је одатле сагледамо - мало дип парпл "православља".

Пошто је сад популарно (празно)словити о љубави (некад су само Американци у серијама на сваку другу говирили ај лов' ју), сад је то популарно и код нас. У неким, условно, теолошким круговима главна реч је "љубав". Све је то океј да нема неких изопачености. Навећу једну...ево са форума.

Постављена тема, а сви су/смо форумаши, и сад, валда се подразумева,  људи ће износити мишљења своја. Ем су форумаши под псеудонимима, дакле скоро нико никога не зна, ем је тема нека десета о некој појави. И крене умовање. Неко вели: "Види, то је грех ради тога и тога". Онда други вели: "Ма немаш ти појма каква дивна душа се крије иза тога, само је у заблуди, а ти осуђујеш, немаш љубави".

Сад пази апсурда. Први човек је осудио појаву  као грешну. Ем је то ствар расправе, ем су ту сви да расправљају - али он је, ето, осуђивач. А овај други, "пун љубави", и "созерцава", а у ствари ваља фразу коју и врапци знају да иза сваког скоро, ма како грешио, може бити душа спремна да се покаје ако се ослободи заблуде или порока или ма чега. И не само то, него одмах затим иде квалификација: дакле брани некога непостојећег, јер о појави се прича, а квалификује брата/сестру са којим/којом прича како је "осуђивач". Тако будући проподобни у теорији, чим зину осуди брата поред себе како је овај тобож осуђивач.

У "Оче наш", аман, молитва коју је Син Божији остави људима стоји: "...и опрости нам дугове наше као што и ми..". Дакле, ако осуђујемо, судимо, онда нема шта ни да се молимо. Дакле овај наш "добричина" је брату поред себе одузео право из "Оче наш". Нема он, мученик, шта да се моли јер осуђује и тако ће и њему да се суди - тако резонује наш "добрична". Рећи брату поред себе: "Ти осуђујеш", још то онао паушално "одвалити"...па то је таква лудост, таква гордост да је то ван здраве памети. Лаик не би требао да зуцне икада ту опасну осуду и квалификацију која се претворила у ф_р_а_з_у. То је свештеничко д некоме каже ако му неко исповеди неку саблазан...јер то су претешке речи.

Ето класичне ђавоље обмане и фалсификата: видети добро тамо где је зло (у појави н еу човеку), и тобож барнећи некога кога и нема, напада брата поред себе. А то је постало устаљено. У НАЈбољем случају ради се о класичној "православној" сентименталности. Сентименталност је опасно оруђе лукавога да нас пред нама самима ћини "добричинама", некоме ко све и у свему види лепо.

Православна аксиома је да се: осуђује грех (п/р/ојава) а не грешник (човек). Међутим, фалисфикатор свега, нечастиви, нашм "добричини" лепо "ували" па овај поистовети човека и грех - али тако да оправдава грех, јер тобож "брани" човека. Грех је грех, човек је човек. То је слово "А" православља и то треба да је полазна тачка у сваком сусрету, разговору или виђењу нкога и нечега на улици или у медијима.

Сад одмах "скаче" наш "добричина и говори: "Да, али Оци су рекли да је доброме све добро". Нису, рекли су да је "доброме свако добар". И ма шта суу рекли, ми не треба да понављамо ако нисмо усвојили. У принципу иза тог нашег "добричине" сакрила се велика обмана, гордос која је умислила како је продуховљена и све  све лепо види.воли и е лепо види. Није све ни близу лепог.  Такви су као холивудске серије, где се стално говори и лов' ју, а 'вамо рокају бомбе и уништавају народе.

Зато кад чујем некога дакаже "не осуђуј", "ма то је осушивање" најежим се. Него како него осуживање, али греха, не човека. И то по Николајевој: "Не говори о тужем греху док се не сетиш свога". Јер кад се сетиш свога греха и да хоћеш не можеш осудити човека, него грех - тада не да не осуђујеш човека, него осуђујеш грех и још се кајеш за свој.

Ко разме схватиће...

Има још једна перспектива ових "добричина", али пренапорно је Зато увек осушујте грех, али се дрћите две кључне ствари:

• Никада не осуђуј чвека;
• "Не говри (не суди) о тушем греху док се не сетиш свога" (Владика Николај).

Што више осуђујемо грехе више ћемо се борити против њих и више ћемо волети грешнике. Сва мисија Цркве је осуда греха али и лечење греха. Нечастивом је набоље кад је људима све у пинк бојама, дип парпл...a овамо Содом и пакао. А наш "добричина" ужива у самољубљу: "Како сам ја добар, не осуђујем никога и све је со дип парпл...ах".

Ово да залепим на личну карту уместо слике...

Занима ме и овај други део што је пренапорно. 

[Богољуб 1]

пре 45 минута, Богољуб 1 рече

Ово да залепим на личну карту уместо слике...

Занима ме и овај други део што је пренапорно. 

Аха... па да... Јест и то.  Xвала... @Ćiriličar