Da li većina ide u Pakao ili ne ?

[grigorije22]

Postoji neka vizija prepodobnog Grigorija koja kaze da ce jako malo zena da se spase zbog narusavanja bracne postelje. 

[Ćiriličar]

Мислим да не треба много о томе мислити у шаблону шта-и-како се то разрешава (Владика Николај се питао, као учитељ неискусан како мртви могу васкрснути, и ноћу у гробљу је "видео" - духовно - чак се и коњ којег је јахао видео и преплашио се умало га збацио), него је ово Силуаново најбоље. У принципу ми смо од Адама сурвани у полу-пакао, у припрату пакла, дошао нам је Спаситељ и треба да се ватамо Њему за скуте и то је то.

Међутим слобода која нам је дата као знак љубави и иконичосто Творца може нам бити камен спотицања. Божија љубав је неизмерна, али да ли ћемо ми дозволити да нас Он спасе? Утеха је, наравно, највећа, разбојник са Гологоте. Ја верујем, што се тиче нас хришћана, да нам је камен спотицања и то што нам је много дато па се више и тражи. Атанасије је негде рекао: да када би  ми верујемвали у Бога колико Бог верује у нас сви би се спасили. Творац зна да је створио малог бога (по благодати - јер фен од 110 волти ако укључиш у напон од 22о волти изгорече, а ми смо на ниској волтажи - икона - с тим да треба да се уподобимо на високу - подобије - да не изгоримо). Ми, сурвани у "припрату" пакла нисмо свесни колико смо велики, чак и овако пали. Управо је то главна карактеристика пада - неспознаја да можеш бити Бог (прича о блудном сину - једемо отпад свињски а Отац нам је Цар Неба). Чак и најгордији човек зна и осећа да је "нула", али у контесту не-вере!, безбоштва. А нисмо, него смо потенцијални мали богови по благодати. И ту, сматрам, да ће се многи спотаћи јер смо несвесни ко смо (Владика Николај О царским синовима лепо то описује). Понављам најсујетнији човек и нагордији и сушти нарциста, осећа да је ништавило, док - то је тај хришански парадокс - Светитељ који се већ уподобио (рецимо Св. Серафим је показао ученику Преображење) сматра да је најгори. Управо је ту негде одговор о спасењу.

Што велики Светитељ, а има примера невероватног самопоуздања (рецимо Спиридом "накалемљује" одрезане главе коњима и милион других), откуда они сматрају да су најгори? Једноставно, светитељи не компарирају људе као крушке виљамвоке, пра класа, друга класа - мере себе са Богом али на л_и_ч_н_о_м плану. Зашто онда кажу "ја сам најгори од свих људи"? А зна да други људи немају његову благодат, зна да чине смртне грехе и моле се за њих - како онда да се сматра горим? Је ли луд или шта? Па светитељи знају да реч "личност" није неки епитет и нека "оригиналност" у смислу - два јајета су различита. Не, него у смислу: ја сам спознао, Бог ми је показао, даровао, да спознам дубину пада, да спознам ко сам и колико ме Бог воли, и да спозна да је мера Христос а не Весли Кларк или комшиница Перса која гата и тура хоџине записе по оградама комшијама. Светитељ зна, не умом, срцем и душом, колики је у очима Бога, и колико је вољен, а где се сурвао - зато је најгори. Да, Весли Кларк рока децу томахавцима, али он је безумнији од мамуна или крмета - а Силуан је видео Бога, срео се са Њим.

Владика Николај то изражава овако некако: Ранио си ме љуто Љубављу Твојом и рана ме пече као огањ (ето Силуановог ума у паклу али и радости "не очајавај"). Куд год се окренем иза себе видим Љубав Твоју и непослупност моју"....рањени Љубављу Бога, светитељи су мученици и странци на овом свету, они су већ у паклу - по осећањима, зато Силуан плаче и на очи му тоеку греси целог света - али је радостан - не у потпуности - јер осећа Љубав Спаса, Надљубав, Свељубав.

Има ту и друга ствар, рецимо светитељи а и други упокојени? "Зато плачем мој предраги Спасе..." пева Николај о Сави на Небеској Литургији...Срби се одметнули од Бога. Добро то је духовна визија, али мислим да светитељи нису "срећни" (за разлику одфејсбукаша који се кезе и показују како су срећни) чак ни Тамо у том Предстању, пре Суда и Есхатона. зашто? Па они су крило Цркве, ове наше Цркве али које више није земаљско-војујуће. И сматрам да је њима "отворен пролаз" у овај наш свет, ту су они, као и анђели - једино што нам смеју помагати само по нашем срцу, никада не рупећи нашу слободу да чинимо грех.

Кад се све ово узме шта рећи? Па "држи ум свој у аду" Силуану речено од Господа није метафизичког карактера - ад је и сада и ове, као што и Царство Божије почиње и овде и сада...није Силуан плакао јер је "видео" како неки јаучу у аду, а упокојени, Силуан је сагледао, созерцао грехе овога света, између осталог оне који су се дешавали тада у његово време. Да парафразирам Бећковића, овај пут на Сулуану: Свака суза твоја (Силуане), једна Христу мање!

 

И тако имамо још један хрићански прадокс: малумни нарцисти и гордељивци, који су се свега накупили, осећају да немају ниша и грабе за више и газе све пред собом. А светитљи, већи од свих, осећају - није то психолошки, то је дисање тиме - да су најгори, гаде се своје грешности, али су прерадосни, чак и кад роне сузе као Силуан.

 

И на крају: зашто нису ни они сигурни да ће се спасти? Па тада би себе уздигли изнад Сотоне - проврховног отпалог, који је био први до Бога. Или оно, кад је један Ава био на издисају, јави му се ђаво и каже: "Ееее, Аво, Аво, цео живот се борисмо и ето - побети ти мене"! Гле, сотона одаје част некоме, како то може бити? Не, него последњи покушпај, Но Ава мудри одговара: "Не, не побети тебе ја - него Христос у мени"!

Спаси Боже народ свој!

(Шалити се на ову тему и није баш шаљиво)

[Богољуб 1]

пре 1 сат, grigorije22 рече

Postoji neka vizija prepodobnog Grigorija koja kaze da ce jako malo zena da se spase zbog narusavanja bracne postelje. 

Можда има везе са:
1. све раширенијом сујетном потребом да се ласцивним одевањем привлачи пажња супротнога пола на своје телесне атрибуте и да критериј невербалне комуникације не буде Јеванђеље, него сексипил и провоцирање пожуде код мушкараца. Свесно или несвесно.
Јест да је патријарх Павле рекао да свако види шта хоће, али исто тако и свако је оденуо шта је хтео. Одело не чини човека, али и невербална комуникација о њему има нешто да каже.
Тако онда имамо и праву пошаст рекламирања властитих гузица чак и на светим местима. Нека се не саблазне они којима то не смета на светим местима или пак у властитој гардероби, а овде им засмета експлицитно изрицање голе и полуголе истине.

2. Жене се наслађују емоционално, свесно или несвесно, (није апсолутно правило, али је тенденција), и кроз само ћаскање с мушкарцима. Прељуба може бити и емоционална, срдачно-умна (виртуална), а не само физичка.
Мушкарци, кажу Свети Оци, исто тако несвесно страдају од пожуде у близини жена и у разговору с њима. А још једна од негативних тековина милитантног феминизма је управо прекомодан однос према супротном полу, дрско и бестидно нарушавање граница.

3. Нису залуд светоотачке речи о томе како нико од мушакараца не би опстао на свету, тј. не би се спасао када би жене изгубиле осећај срама. Све ми се чини да, ако се то није у пуној мери догодило, да у великој мери већ јесте. И ту само живот у Христу може помоћи и мушкарцима и женама да остану на правоме путу..., без нарцистичких и демонских игара и игрица моћи, завођења, освајања и стецања власти над другим навођењем на грехопад... А у чије име, ако не у име ега и лукавога и обратно. На крају крајева, без Христа односи се своде управо на то, међусобно надметање и прождирање "под видом љубави".

4. Богородицу Дјеву, чедне и покајане светитељке за узор.
Тако и мушкарци нека гледају на жене као светитељи на светитељке, а не као на оброк и на ствар, не би никоме шкодило. Али тешко је освестити, а камо ли применити. Бог нека нам је у помоћи свима.

5. "Али вруће нам је..." рекоше демони и људска тела нетрпељива за целомудрије.

Нисам нашао превод на српски речи светогa Јована Златоуста, али ево западни, довољно разумљив:
"Vi nosite svoju klopku svugdje i širite svoju mrežu po svim mjestima. Tvrdite da nikad niste pozivale druge na grijeh. I niste, zaista, svojim riječima, ali jeste svojim odijevanjem i svojim vladanjem, i to puno efikasnije nego bi mogle svojim glasom. Kada ste učinile grijeh u njegovom srcu, kako možete biti nevine? Recite mi koga ovaj svijet osuđuje? Koga suci na sudu osuđuju? One koji popiju otrov ili one koji su pripremili i prepisali fatalni napitak? Vi ste pripremile gnjusno piće, vi ste pružile piće koje zadaje smrt i vi ste veći zločinac nego oni koji truju tijelo; vi ne ubijate tijelo već dušu. I to ne radite neprijateljima, niti ste na to prisiljene nekom imaginarnom nužnošću, niti isprovocirane povredom, već iz glupe taštine i ponosa."

Праштајтe на подуљем излагању. Ево и потпоре овим аргуметнима из веродостојнијег извора од мене (tребао би бити јеромонах Рафаило (Бољевић), али тон ми не ради ):

"Целомудрије и беседа са женом исто су што и лавица са овцом у једном дому":
https://www.youtube.com/watch?v=7Q14Ak8AcAI

[Ćiriličar]

Везано за то оће ли се конфучијевци, будисти, муслимани и други спасити (католицима ће папа да "развеже", па нећемо њима  много)?

Мислим (не знам, наравно) да...иамо оно да је Господ на Велику Суботу "проповедао у аду)...ок, то је пре (условно речено у појму времена) Васкрсења, а после Васкрсења је друго...ипак верујем да, пошто је Богу "1000 година као трен" да је ту ствар срца и дејства Срцезналца у одсутним тренутцима смрти. На страну сад оно Павлово кад прича о Закону "кад незнабожци који немају Закон живе по закону"...ипак сматрам да се све одиграва на пољу наше слободе, а онд аиде питање: како ће неки конфучијевац или неи паганин у шуми Амазона (мада су и њима моторке већ забрујале одавно по селима, треба ИКЕА да прави намештај) који појма нема Ко је Христос да се одлучује . оћеш ли Христа или не? Мислим да је човек много више него да би купио Рај неким делима (а деела су опет прича за себе, поента је да Рај није ствар трговине) - дакле како ће се он спасити? Сматрам да ће му неко, да ли светитељ или анђео "проповедати" Јевађеље (неће морати писати семинарски) у тренутку одвајање дупше од тела. Како се то дешава не желим знати.

Наши неки теолизи праве спрдње са нађелима, али светитељи сматрају да свако крштен има анђела чувара, а да и незнабожци живе под будним оком анђела. Шта је Богу да неком Зинк-Панг-Ченгу, да му понуди, уодносу на његво срце и шта је у срцу, Христа. Мислим да многи незнабошци, у тренуцима смрти "докторирају" Надтеологију и уђу у Рај...ако грешим, не говрим то да би себи "олашао" спасење, него напротив - рекао сам да је нама много дано и много нам се иште.

[Богољуб 1]

пре 29 минута, Ćiriličar рече

(Шалити се на ову тему и није баш шаљиво)

Зависи с киме разговарамо. Нису сви људи исти и на истом степену спремности схватања. Некому је потребно из љубави најпре испричати шалу, да би он дозволио да га отац из љубави удари шибом, као сина којег воли.
"Јер постоје деца коју доводе насилно, приморавају их, међутим, Бог не жели то, јер је принуда прави пакао. Ако те ја на силу ставим у рај, ти ћеш се осећати тамо као у паклу." Архимандрит Андреј Конанос

Ни Христос није са свима поступао идентично, не уважавајући личну ситуацију, карактер и зрелост човека.

Важно је да се остане у границама доброга укуса и да се човек поуздаје у Бога, а не у своју памет.
Нека елементарна култура и златна средина нису на одмет у сваком случају...

[grigorije22]

Problem sa dogmatskim religijama kakvo je hriscanstvo jeste mogucnost razdvajanja u porodici. I tada ce deca da budu sa desne a roditelji sa leve strane i obrnuto. Muz sa desne a zena sa leve strane. U taj dan nece pomoci ni suze dece za roditeljima ni roditeljske suze za decom. I onda ce ovi sa desne da odu u zivot vecni i radost a ovi sa leve u muku vecnu. Dakle odvedu ti decu ili roditelje u muku vecnu ti se isplaces posteno i onda ides da se radujes. 

[Ćiriličar]

Управо сада, Богољуб 1 рече

Зависи с киме разговарамо. Нису сви људи исти и на истом степену спремности схватања

Слажем се у потпуности, једино што се слажем када би се шалили кад је "лајв"...овде долази свакавих људи и лако се саблазне...него нисам мислио, том опаском на шале ове и не буквано на шале. Него у смислу како брижан родитељ говори детету "синко не играј се главом" или "не пали се случајно да би...то и то". А, ако си читао, говорио сам искључиво моје виђење, мој лични доживљај тога, дакле опаска је била мени лично изречена јавно. Мислим, глупо би ми било рећи: "Е, ја сам фаца, опасно следим Силуана и не шалим се са овим стварима".

Мислим да се нико не шали (не у смислу збијања шала)....свако, ма које вере, ко верује да има Тамо...леди му се крв у жилама кад помисли на смрт. Јустин Савински (на питање о Тамо - парафраза): Знате, није наше да знамо шта је Тамо....тамо је Вечност, а Вечности се треба бојати.

Буквално шале, људи који ово озбиљно схватају, а рекох већина схвата озбиљно (мслим) су добродошле ако су умерене...и дођу као узајамна утеха помало.

[Ćiriličar]

Управо сада, grigorije22 рече

Problem sa dogmatskim religijama kakvo je hriscanstvo jeste mogucnost razdvajanja u porodici. I tada ce deca da budu sa desne a roditelji sa leve strane i obrnuto. Muz sa desne a zena sa leve strane. U taj dan nece pomoci ni suze dece za roditeljima ni roditeljske suze za decom. I onda ce ovi sa desne da odu u zivot vecni i radost a ovi sa leve u muku vecnu. Dakle odvedu ti decu ili roditelje u muku vecnu ti se isplaces posteno i onda ides da se radujes. 

Кад су кушали садукеји Господа око жене и седам браће, шта каже Господ: а о Васкрсењу нема ни жењених ни уданих.

Брате, то је стање изнад родбинског - тако се да закључити. То сто Свети Павле говори да би воле да га одлуче од Христа за браћу је хипербола, највеће могуће преувеличавање да би изразо љубав своју. Ондаимамо код Владике Ниолаја "спаси Боже народ мој, ако га не спасеш ја ћу се у рају осећати као странац" - то је, по мени, "жешће" него код св. павла...Николај молитвом "уцењује" Бога...но није то буквално, то је бруталан а ипак најузвипшенији израз љубави.

Треће господ нам је оставио могућност да се молимо, дакле да ми неупокојени "извадимо" из предадског стања душу сросника....то је "стимуланс" да будемо овде више повезани, а истовремено показује силину те родинске везе.

Четврто, можда најважније: шта каже Миротворац, који је остављао Мир свој, који је поздрављао са "Мир вам"? Каже: Нисам дошао да донесем мир него мач, да развојим - па набраја сродник до сродника? Мисим да у ових пар цртица можеш сагледати нагрубо суштину - мислим како је ја видим. Искрено не желим да улазим у то јер је то лудост онда.

Мој отац се упокојио непричешћен, а би је честити човек. Ја сам преко мајке "ургирао", понекад сам му рекао, около, полако...био је са мајком преко 50 г. у браку, причао ми је, опрезно бирајући речи кад се исповедио пре брака, па онако около како "никад није знао за другу жену", пито га поп, а он се забезекно типа "побогу оче, како ме то мочете питати". А мајка опет цео живот постила и причешћивала се.

Молио сам калуђера једног, којег је стари воле, да поприча, да понуди кући да се причести...отац је свако јутро устајао и легао са "Оче наш, Богородице Дјево"...али није ишао у храм...комунизам одрадио посо. Разболе се, мучио се мног, а знам да се плашио смрти учасно, буквално се отимао од ње...нисам био ту, у том отимању скоро је то била тортура на д родбином...у поноћ, таман кад је поноћ "прекренула" сестрина ћерка га је помазала освећеним уљем, био је у отимању данима, и освећеном водом...умирио се накратко, постао смирена, благог лица - и упокојио се на Петровдан.

Шта могу? Па молим се...алине тако да ја њега "вадим" из нечега злог тамо...сматрам да је бољи човек од мене, иако није знао ствари које ја знам. И наравно, тек сад се кајем, колико сам гњида и схватам чему ме све научио. Животом је био више хришчанин него ја, много више...а мене уче да Етика неће помоћи много...ти просуди сам.

Питање ти је одлично, али сматрам да не треба у то улазити дубоко, да би то онда било кушање Бога.

(Кад год дођем овде, после сваке деценије, кад ено га Гришо...јел још имам 22 године ил си из Инђије

 

Поздрав...даље руке од пакла браћо.

[Богољуб 1]

пре 44 минута, grigorije22 рече

Problem sa dogmatskim religijama kakvo je hriscanstvo jeste mogucnost razdvajanja u porodici. I tada ce deca da budu sa desne a roditelji sa leve strane i obrnuto. Muz sa desne a zena sa leve strane. U taj dan nece pomoci ni suze dece za roditeljima ni roditeljske suze za decom. I onda ce ovi sa desne da odu u zivot vecni i radost a ovi sa leve u muku vecnu. Dakle odvedu ti decu ili roditelje u muku vecnu ti se isplaces posteno i onda ides da se radujes. 

"Остави нека мртви укопавају своје мртваце; а ти хајде те јављај царство Божије." (Лк 9, 60)

„Братије, нека очи ваше точе сузе пре него што одете тамо, где ће сузе наше пржити тела наша." Свети Макарије Велики

Шта се мора, није тешко. Има код старца Јефрема Филотејског и Аризонског о томе, ако те родитељи и родбина "саблажњавају" и потапају душу у погибељ, а не маре за спасење душе, ни своје ни туђе, него баш супротно, одсеци их као један од удова који те саблажњавају. Ако се утопиш за вечност с неким ко неће да се спашава, ништа од свега тога. 

Ако људи одгајају децу и живе пре свега за спасење и на славу Божју, супер. Ако ли не, након труда до неке разумне мере да се каже шта је потребно, боље својим путем с Господом, па макар спавао и испод моста, го и бос...

[Богољуб 1]

пре 25 минута, Ćiriličar рече

Поздрав...даље руке од пакла браћо.

Пакао или рај су људи сами себи или и једни другима. И тастатура може бити, како рај, тако и пакао па сад... Све стане у срце и већ сада живимо или једно или друго по (не)љубави. Понешто написах, мислим ипак из љубави. А и прсте ћу даље од тастатуре из љубави. Јер кад се претера у било чему, онда је то пакао.

[Aleksandra_A]

cini mi se da je dosta lako biti umom u adu dok se citaju odgovori na ovu temu

[grigorije22]

пре 2 часа, Ćiriličar рече

Кад су кушали садукеји Господа око жене и седам браће, шта каже Господ: а о Васкрсењу нема ни жењених ни уданих.

Брате, то је стање изнад родбинског - тако се да закључити. То сто Свети Павле говори да би воле да га одлуче од Христа за браћу је хипербола, највеће могуће преувеличавање да би изразо љубав своју. Ондаимамо код Владике Ниолаја "спаси Боже народ мој, ако га не спасеш ја ћу се у рају осећати као странац" - то је, по мени, "жешће" него код св. павла...Николај молитвом "уцењује" Бога...но није то буквално, то је бруталан а ипак најузвипшенији израз љубави.

Треће господ нам је оставио могућност да се молимо, дакле да ми неупокојени "извадимо" из предадског стања душу сросника....то је "стимуланс" да будемо овде више повезани, а истовремено показује силину те родинске везе.

Четврто, можда најважније: шта каже Миротворац, који је остављао Мир свој, који је поздрављао са "Мир вам"? Каже: Нисам дошао да донесем мир него мач, да развојим - па набраја сродник до сродника? Мисим да у ових пар цртица можеш сагледати нагрубо суштину - мислим како је ја видим. Искрено не желим да улазим у то јер је то лудост онда.

Мој отац се упокојио непричешћен, а би је честити човек. Ја сам преко мајке "ургирао", понекад сам му рекао, около, полако...био је са мајком преко 50 г. у браку, причао ми је, опрезно бирајући речи кад се исповедио пре брака, па онако около како "никад није знао за другу жену", пито га поп, а он се забезекно типа "побогу оче, како ме то мочете питати". А мајка опет цео живот постила и причешћивала се.

Молио сам калуђера једног, којег је стари воле, да поприча, да понуди кући да се причести...отац је свако јутро устајао и легао са "Оче наш, Богородице Дјево"...али није ишао у храм...комунизам одрадио посо. Разболе се, мучио се мног, а знам да се плашио смрти учасно, буквално се отимао од ње...нисам био ту, у том отимању скоро је то била тортура на д родбином...у поноћ, таман кад је поноћ "прекренула" сестрина ћерка га је помазала освећеним уљем, био је у отимању данима, и освећеном водом...умирио се накратко, постао смирена, благог лица - и упокојио се на Петровдан.

Шта могу? Па молим се...алине тако да ја њега "вадим" из нечега злог тамо...сматрам да је бољи човек од мене, иако није знао ствари које ја знам. И наравно, тек сад се кајем, колико сам гњида и схватам чему ме све научио. Животом је био више хришчанин него ја, много више...а мене уче да Етика неће помоћи много...ти просуди сам.

Питање ти је одлично, али сматрам да не треба у то улазити дубоко, да би то онда било кушање Бога.

(Кад год дођем овде, после сваке деценије, кад ено га Гришо...јел још имам 22 године ил си из Инђије

 

Поздрав...даље руке од пакла браћо.

Moj otac se nikada nije ispovedio i imao je neka svoja shvatanja. On se bukvalno u 2018 spremio za smrt. Da li se u tim zadnjim trenucima pokajao ne znam. Imaju molitve i milostinja ali postoje oni ljudi koji nisu dostojni spasenja pa Bog nece da prihvati zrtvu bliznjih.

Nisam ja imao 22 ni kad sam doso. A doso sam 2011. 

[grigorije22]

пре 2 часа, Богољуб 1 рече

"Остави нека мртви укопавају своје мртваце; а ти хајде те јављај царство Божије." (Лк 9, 60)

„Братије, нека очи ваше точе сузе пре него што одете тамо, где ће сузе наше пржити тела наша." Свети Макарије Велики

Шта се мора, није тешко. Има код старца Јефрема Филотејског и Аризонског о томе, ако те родитељи и родбина "саблажњавају" и потапају душу у погибељ, а не маре за спасење душе, ни своје ни туђе, него баш супротно, одсеци их као један од удова који те саблажњавају. Ако се утопиш за вечност с неким ко неће да се спашава, ништа од свега тога. 

Ако људи одгајају децу и живе пре свега за спасење и на славу Божју, супер. Ако ли не, након труда до неке разумне мере да се каже шта је потребно, боље својим путем с Господом, па макар спавао и испод моста, го и бос...

Lako je baviti se citatologijom. Hristos kaze koji ljubi vise oca i majku nego mene nije me dostojan. Bas da vidim tog junaka i junakinju koji je ovo ispunio. 

Mene zanimaju samo iskljucivo ovakvi tekstovi.

Старац Михаило Валаамски о молитви за упокојене

Наша светла и радосна вера учи нас да ће доћи време кад ћемо видети своје драге покојнике и кад ћемо са њима нераздвојно вечно живети. Бог је безгранична Љубав. Он неће раздвојити оне, који су били сједињени везама љубави. Ми ћемо се радовати са онима које смо волели и са којима смо овде делили своје радости. Они, који су нам блиски и драги биће нам још ближи и дражи. Наша узајамна љубав биће још већа. Знајући све то, с каквом се ревношћу морамо молити за наше мртве! Наша повремена молитва може их избавити вечних мука. Како ће нам они бити захвални! Наша молитва за упокојене биће онолико снажна колико је то била наша љубав током њиховог живота. Сагласно томе, они ће нам бити блискији. Истинска молитва вере може учинити да нам мртви постану толико блиски да осетимо њихово присуство. Током молитве, једно срце обраћа се другом.

Свети Јован Кронштатски је једном рекао: "За мртве се морамо молити тако као да се ми сами налазимо у паклу и да патимо. Морамо осетити њихове муке и ревносно се молити да отпочину на месту светлости, где нема ни жалости ни суза." Наша света вера каже: "Молите се једни за друге." Молитва Цркве толико је снажна да се у свом узношењу на Небеса уздиже до самог престола Сведржитељевог. Та иста молитва спушта се и у пакао и избавља оне који су тамо заточени. Молитва Цркве упућена је Оцу Небеском у име Његовог возљубљеног и јединородног Сина, опомињући на Његову неизмерно велику жртву коју је на Крсту принео за грехе света. То се чини пред пречистим Телом Сина, изломљеним да би се нама опростили греси, и које лежи на олтару. Та молитва је сједињена и укрепљена молитвом свих Светитеља, а посебно свемоћним посредовањем Пресвете Богородице, неуморне заступнице рода хришћанског. Сваки пут кад се приноси помиритељска Жртва Тела и Крви Сина Божијег, присутан је васцели збор војске небеске, сабор Ангела и Светитеља. Сваки пут, кад током Литургије помињемо нашу усопшу браћу, њиховим душама је допуштено да присуствују, заједно са ангелима и Светитељима, и да се моле за своје спасење.

Са каквом устрепталом надом душа неке вама драге особе можда ишчекује да ступите у храм Божији и да од свештеника затражите да ту душу помене током великог и страшног светог обреда и да се ви сами, заједно са васцелом црквом, помолите за ту душу! Каквом се радошћу и утехом поново испуњава душа усопшег када се, призвана поменом у храм Божији, појави пред престолом Господњим са збором ангела да би Господа и Цркву преклињала за опроштај грехова и за добар одговор на Страшном суду Христовом! Каква неописива радост, срећа и блаженство испуњавају душу када честица, узета ради њеног помена на проскомидији, заједно са осталим честицама бива погружена у најсветију Крв Сина Божијег у Светом Путиру, уз ову молитву: "Опери, Господе, Крвљу Својом, грехе оних што се овде помињу!"

Требало би, дакле, да очувамо истинску љубав према наших драгим покојницима. Када ми умремо, и они ће се у нашем самртном часу сетити нас с истом љубављу с којом смо се и ми овде сећали њих. То ће нам помоћи. И док се ми овде с њима опраштамо са сузама и молитвама, они ће нас дочекати с радошћу и благим вестима. Мртви знају све о нама и шта ми овде чинимо. Они нас савршено виде и чују кад се за њих молимо. Чак и кад бисмо пожелели да се сакријемо у утробу земаљску и да се тамо молимо за мртве, они би знали, видели и чули ко се за њих моли. Они исто тако знају и коме, за кога и са каквим циљем се молимо. Колико тек о свему томе много више зна Сам Господ!

Мртве спасавају и добра дела и молитве живих током њихових помена. Каквом нежном, светом родитељском љубављу усопши родитељи воле своју децу која су остала на земљи – своје сирочиће! Каквом ангелском љубављу усопша деца воле своје родитеље који су остали на земљи! Каквом снажном љубављу венчани људи који су се упокојили воле своје брачне другове који су остали на земљи! Каквом чистом и истинском љубављу наша браћа, сестре, пријатељи и сви истински Хришћани воле оне који су овде остали, сједињени с њима у светој Вери! Какво нас мноштво душа тамо очекује! "Тамо ће се човекова душа срести са свима за које се молила и којима се током живота молила", рекао је епископ Теофан Затворник. Каква утеха! Како је Бог милостив према нашим душама! Када ступимо у непознату земљу, Он нам одмах у сусрет шаље оне за које смо се молили и којима смо се молили. Ту снажну веру, то предосећање будућег живота, спокојну и блиставу смрт и потпуно прихватање свог удела у животу – све те благодатне дарове Светитељи примају због своје вере у Христа.

Према томе, уколико свим срцем желиш да помогнеш својим покојницима и да учиниш све што заповеда Црква, никад немој дозволити да те обузме сумња у његово или њено коначно спасење. Научи да је та сумња наговор нечистог духа. А зашто? Зато што нам Бог, кад мртви не би били достојни спасења, не би ни дозволио да се за њих молимо, како каже Свети Јован Дамаскин. Он је рекао и следеће: "Оним покојницима чије су душе недостојне спасења Бог није оставио никога ко ће се за њих молити: ни родитеље, ни жену, ни мужа, ни рођаке, ни пријатеље." На њима се испунило следеће пророштво: "Несрећни су они покојници за које се нико од живих не моли." Све до Страшног суда Христовог имамо времена да помогнемо једни другима и да побољшамо стање својих покојника. Бескрвна Жртва која се приноси за мртве пере њихове грехове и они добијају прилику да доспеју у боље стање. После Бескрвне жртве, најмоћнији начин да се помогне душама усопших јесу милосрдна дела. Свети Јован Златоусти каже: "Почаствујте мртве милостињом и добрим делима јер ће им то помоћи да избегну вечне муке." Амин.

[grigorije22]

Ako neko zna ruski neka prevede ovaj klip. Ne vidim koji je ovo svetitelj na ikoni koji izbavlja vecnih muka bez pokajanja?
 

 

[Tumaralo.]

Sve se vraća na Origena.

Koji je toliko doprineo učenju Crkve da bi na kraju bio proglašen jeretikom od strane Justinijana I u 6. veku.

Ne znam, ali verovanje da će se svi spasiti na kraju je veoma.... ugodno.

Međudim učenje o predegzistenciji duša, veoma je problematično.