Свети Василије Острошки

[Mилена КШ]

Meni i mojoj porodici je sveti Vasilije spasao zivot kada je eksplodirao auto u kom smo bili a preziveli smo hvala Bogu samo zato sto smo imali ikonu svetog Vasilija u kolima.I to se desilo pred svetog Jovana u januaru.

[Драгана Милошевић]

Isceljenje od raka na plucima

Radojka Radovanovic, iz Beograda, opisuje kako je sveti Vasilije Ostroski iscelio njenog sina od raka na plucima:

Zovem se Radojka Radovanovic. Zivim u Borci kod Beograda, U aprilu 2006. godine moj jedini sin Goran oboleo je od raka; tumor marker mu je u pocetku bio 53,4, pa onda 78, a gornja granica je 52. Imao je prosirene hiluse na plucima. Usnila sam san, bilo je tu puno sveta nepoznatog i samo jedna poznata devojcica. Ja sam u snu izgubila ocinji vid. U snu sam govorila: "O Sveti Vasilije Ostoski, vrati mi moje oci, moj ocinji vid! Pomozi mi, Gospode Boze!" Odjednom, u snu, nad ikonom sv. Vasilija Ostroskog - slava mu i milost! - videla sam odraz mojih ociju i lica. Ljubila sam ikonu i govorila: "Hvala ti, sv. Vasilije Ostroski, sto si mi vratio moje oci i moj ocinji vid!" Otisla sam pod Ostrog svecu, 22. septembra 2006. godine, i celim putem, od donjeg do gornjeg manastira, molila sam se, plakala i molila sveca - slava mu i milost - da mi vrati moj ocinji vid - mog sina! Ja, koja sam 36 godina pusila obecala sam da cu se resiti djavoljeg poroka pusenja. Na ulazu u gornji manastir bacila sam cigarete i zgazila ih, slava svetom Vasiliju, evo vec sedam meseci ne pusim! Kada sam se vratila u Beograd, moj sin je isao na tumor marker, i imao je samo 38! Lekari su me pitali sta je to moj sin pio pa se izlecio. Izlecio ga je sv. Vasilije slava mu i milost! Otisla sam 4. decembra na Vavedenjsku slavu manastira Ostrog da se zahvalim sv. Vasiliju, slava mu i milost. Kada sam se, posle toga, vratila u Beograd, moj sin Goran je 7.decembra otisao na pulmologiju u KBC da mu rade folkoskopiju,. Ja sam se vratila kuci. Nisam ni usla u kucu, a vec je zazvonio telefon. Cula sam radostan glas mog sina: "Mama, pustaju me kuci, nemam vise nista na plucima." Neki dan opet je vadio AS, rezultat je dobar, slava sv Vasiliju! Do kraja svog zivota uvek cu dolaziti da se poklonim svecu, a 12. maj cu slaviti kao svoju krsnu slavu.

Slava svetom Vasiliju u vekove vekova. Amin.

[Давор73]

Zanima me jedan stvar, da li si nekad bio svedok čuda Svetog Vasilija Ostroškog?

Ја сам живи сведок.Ако си у невољи попричаћемо,ако си само радознао чуо си колико треба...

[Драгана Милошевић]

Ovo sam cula danas: Jednu bulu ,zgrcenu, skroz nepokretnu doneli su na nosila pred Sveca. Posle par ocitanih molitvi dobila je isceljenje i u znak zahvalnosti prilozila povecu kolicinu zlatnog nakita.Vratila se kuci,dosle su joj komsinice i ona ce im reci: "E, iscelio me vlaski svetac posto sam platila( zlatom)". Legla je da spava. Ujutru ono zlato je bilo pored nje ,ali se i bolest vratila!

[Драгана Милошевић]

Jos jedan Vasilije po molitvama svetog Vasilija

Jeromonah Isaija je, pocetkom 2002. godine, opisao sledece cudo svetog Vasilija:

Dosli na Ostrog muz i zena, i doneli dvogodisnje dete.Otac deteta se zove Jovan Bem, i zive u Zrenjaninu. Ispricali su kako su 14 godina ziveli u braku i nisu mogli da imaju dece. Neka zena je cula da sv Vasilije pomaze nerotkinjama, pa je Jovanovu suprugu, posavetovala da svaki dan iz molitvenika cita molitvu sv. Vasiliju za davanje potomstva. I Jovanova supruga je mesec dana svaki dan citala molitvu svetom Vasiliju. I zatrudnela je u svoje vreme, i dobila sina, i dali su mu ime Vasilije. Danas su ga krstili u Ostrogu. Fino dete, blagorodno. Ja ga pitam - hoce li kod nas da ostanes, a njegova majka odgovara: "Ako Bog da da dobro uci, pa neka dodje ovamo."

[Драгана Милошевић]

Svetac odgovara na molitvu i daruje sina

Aleksandar Stanic, iz Beograda, 1. maja 2006. godine u manastiru Ostrogu, ostavio je sledeci zapis:

Moja supruga Snezana Stanic, iz Beograda, pomolila se Svetom Vasiliju Ostroskom u maju 2004. godine da joj Bog podari dete. U martu 2006. godine rodila je sina Andreja i krstili smo ga danas 1. maja 2006. godine ovde u Ostogu u maloj crkvi.

Zahvalan i presrecan otac -

Aleksandar Stanic

[Драгана Милошевић]

Svetac opominje i kaznjava zbog odlaska kod hodze na vracanje

Iguman kosijerevski Danilo 18. maja 2006. godine opisao je kako je sveti Vasilije opomenuo i vaspitno kaznio jednu zenu zbog toga sto je, posle iskanja i dobijanja pomoci od njega na Ostrogu, otisla kod hodze da bi trazila pomoc za porodicne probleme:

Kada sam bio na credi u manastiru Ostrogu kod sveca uoci prenosa mostiju svetoga Save dosla je jedna zena u hram kod Sveca, placuci i jecajuci potresno,Upitah sta je razlog tolikoj njenoj zalosti, a ona mi rece sledece: "Pre tri godine ja sam bila ovde i darove svoje donela sv Vasiliju i molila se za napredak moje familije, i posle toga sve mi je krenulo nabolje,i sloga je zavladala u kuci, i sve je bilo zdravo i veselo. Pre tri meseca naidje neka kriza, muz je prestao da dobija platu redovno,i sve se pocelo menjati na gore. Ja, sva ocajna, odoh kod hodze da mi pomogne da vratim blagostanje koje je bilo. Tog dana uvece kad odoh na spavanje, javi mi se u snu sv. Vasilije. Sanjam da sam u manastiru Ostrogu kod Civota i Svetac podize glavu, pogleda u mene i rece mi: "Zasto si isla kod sluge djavoljeg? Sada cu te kazniti i udari me nogom u lice i rece: "i opet cu,jos jednom." I udari me i levom nogom u levi obraz. Probudih se od straha i bola. Odoh u kupatilo i zaprepastih se kada sam se pogledala u ogledalu. Lice mi je bilo potpuno naduveno i oteklo, a oci jedva da su otvorene od otoka. Bol je bio uzasan i neizdrziv. Otisla sam lekaru i on se zacudio kako sam izgledala! Nisam mu rekla sta se desilo i kako sam zadobila ove povrede, vec sam mu rekla da sam pala i da sam se tako povredila.Evo, tri meseca od tada stanje jedva da mi se malo poboljsalo, a silne lekove sam uzimala." Dok mi je ovo govorila, lice joj je jos uvek bilo nateklo i crveno, a rekla mi je da jos uvek ima bolove, samo malo slabije nego pre. Procitao sam joj molitvu i pomazao joj lice uljem iz kandila koje gori iznad glave Sveca. Rekla mi je da je iz Uzica i da joj je ime Radojka. Iako sam trideset godina svestenik toliko sam bio prenerazen ovim cudom sv. Vasilija da sam zaboravio da je pitam kako se preziva. Ovo cudo sv Vasilija je opomena i poruka mnogima tj. svima onima koji, pored ovakvog divnog i strasnog Bozjeg Sveca i Cudotvorca Ostroskog Vasilija, odlaze hodzama i vracarama, trazeci od njih pomoc u svojim nevoljama.

Slava i milost i hvala Svetom Vasiliju!

[Драгана Милошевић]

Molitvena pesma Svecu ostroskom

Oda svetom Vasiliju Ostoskom

Za pokoj duse raba Bozjeg Dragana

Ziveo si u mracnoj pecini,

Molim ti se greh sa Srba skini!

Pravila ti za molitvu stroga

objavljujes s visokog Ostroga.

Narod srpski da vise ne gresi,

problem svaki da se lakse resi.

Ja celivam tvoje Svete Mosti,

grehe nase Bog da nam oprosti.

Zlo mi sad niotkud ne preti,

jer te slavim Vasilije Sveti.

Molim ti se skoro svako vece,

kroz srce mi samo ljubav tece.

Molim ti se sveti Vasilije,

sacuvaj mi moje najmilije!

Molim ti se za usnulog sina,

preca mu je bila Domovina!

Dobrovoljno sin mi u rat stupi,

grehe nase skupo da otkupi.

Ilinka

[Драгана Милошевић]

Sutra vracam knjigu bighugbighug moram .smesko.

[Дејан]

Милка Даниловић, из Титела, упутила је Братству Манастира Острог следеће писмо:

Помаже Бог, оци Манастира острог,

године 1997. ја (Милка) довела сам под Острог свог, тада малог, сина Милана да му се очитају молитве поред Ћивота Св. Василија Острошког. У то време мој син је имао око четири године и лежао је у болници на одељењу за имунологију. Нико није знао од чега болује мој син.

По препоруци нашег пароха, довела сам га под Острог.

После очитаних молитава моме сину и мени, и он и ја (која сам имала три миома) смо оздравили и више нисмо болесни. И лекари су се чудили како су моји миоми могли нестати!

Са нама је био и један мали комшија, евангелиста по вероисповести, који је, такође, био болешљив. Данас је тај дечак православац и на четвртој је години Теолошког факултета СПЦ.

Са пуно поштовања

Милка Даниловић

Из књиге "Нова чуда Светог Василија Острошког"

[Дејан]

Острошки записивач јерођакон Пантелејмон је 11. августа 2005. године описао исцељење петогодишње Александре од менингитиса и епилепсије заступништвом Светога Василија, a no казивању њеног оца Срђана Филиповића из Београда:

Александра је имала пет година када се разболела. Лекари нису одмах поставили праву дијагнозу. На ногама је боловала менингитис, тако да убрзо није могла ни да стоји, нити да хода. Болест је већ била у поодмаклој фази свога развоја. Права дијагноза је постављена на Инфективној клиници у Београду.

Уз велики труд лекара почело је лечење изузетно јаким лијековима. У међувремену јој је била дијагностикована и епилепсија.
У Острог је доведена августа 1999. године у веома лошем стању - није могла да хода. Родитељи су је унели на рукама са температуром и великим лимфним отоцима на врату. Родитељи су, на пола пута, били у великој недоумици да ли уопште да дођу у Острог или да остану у подгоричкој болници због општег лошег стања болеснице, али, хвала Богу, одлучили су се да наставе пут у Манастир.

Код Ћивота је Александри очитана молитва. У току молитве мајка је држала Александру и осетила је утеху од Светитеља, потврду y духу да ћe све бити y реду, да ћe њихове молитве Бити услишене.

Александра је, потом, трчећи стигла до конака, а затим и до Доњег манастира, весела и раздрагана.

По повратку у Београд, извршени су прегледи и резултати теста на менингитис су били негативни. Енцефалограмски налази су, такође, показали да су нестали сви знаци епилепсије. To се Десило без икакве терапије, а на велико чуђење неуролога из Неуролошке клинике у Палмотићевој улици у Београду.

Александра данас има тринаест година, одличан је ученик, пева у црквеном хору, свира клавир и долази на поклоњење Свецу сваке године у Острог.

[Дејан]

Дeјан и Бранка Матијашевић, из Тивта, посвједочили су у Манастиру Острогу о чудесном исцељењу свога сина Драгана заступништвом Светог Василија Острошког:

Наш трогодишњи Драган Матијашевић 17. марта 1999. године поломио је кост десне подлактице. Лекари су му наместили руку у Рисну, али је 9. маја исте године опет поломио руку на истом месту. To је, овај пут, био отворен прелом!
Лекари су му опет у Рисну наместили руку и отпустили га из болнице, са оценом да зарастање кости не иде како треба и да ћe детету морати да се уради операција.
Лекар нам је рекао да дођемо на контролу за седам дана.
Ми смо, у међувремену, били са дететом у посети манастиру Острог и Св. Василију, и код Свечевих Моштију свештеник му је очитао молитву и благослов.
Када смо пошли на контролу - кости су биле срасле! Доктор је рекао да се десило чудо, а ми смо и знали захваљујући коме!
Драганов деда је одрастао као сироче, тако да фамилија није имала крсну славу. Од тог сретног догађаја у кућу Матијашевића се дан Св. Василија Острошког, 12. мај слави као крсна слава, уз благослов цркве Св. Саве из Тивта и Св. Николе из Котора.

Срећни и захвални родитељи Богу и Светом Василију
Дејан и Бранка Матијашевић



Из књиге "Нова чуда Светог Василија Острошког"

[Дејан]

Јеромонах Исаија је, почетком 2002. године, описао како је Свети Василије исцелио дете од немости:

Када сам био код Ћивота, дошла у Манастир мајка Ружица из Даниловграда и испричала ми да њен син Лука не говори од када је имао две и по године, а сада му је шест година.
Прочитао сам Луки кратку општу молитву за здравље и помазао га уљем из кандила. To je било пре подне.
Поподне видим Луку где трчи, галами и прича. И сутрадан кажем Луки: „Ајде, да ти још једном молитву прочитам", а када сам завршио, Лука мени каже: „Ајде ме, опет, помажи оним уљем из кандила."

Слава Богу и Светом Василију!

[Дејан]

Спасоје Радмиловић, из села Баљци код Билеће, 6. септембра 2006. године je, у Горњем манастиру, испричао како му је Свети Василије спасио живот:

23. марта 2006. године пукла ми је трбушна аорта. Повезли су ме у болницу, у Билећу, гдје су ми рекли да вероватно не могу жив стићи до болнице у Требињу.

Са великом муком и напором, ипак, стигох у Требиње, али ми и ту рекоше да ми не могу помоћи, те ме скоро полумртва одведоше у КБЦ у Подгорицу.

Нада мном је било извршено пет операција, али све безуспешно. Тада сам пошао код Свеца на Острог, да тражим помоћ и ту ми је очитана молитва. Након тога сам осјетио да ми је боље.

На првој идућој контроли доктор ми је зачуђено рекао да јс код мене све у најбољем реду.

Захваљујући Богу и Св. Василију, ја сам данас добро и здраво, и док сам жив и здрав молићу се, долазити код Св. оца Василија, слава му и милост!

[Дејан]

Бранко Шошкић, из Лознице, 15. октобра 2000. године оставио је, у Горњем манастиру у Острогу, својеручно сачињени запис у коме је описао како је Свети Василије исцијелио његовог новорођеног сина од ссптичног артритиса:

Зовем се Бранко Шошкић и долазим из Лознице подрињске. Грешник сам пред Богом, али мислим ако се Господу помолим сасвим искрено, срца испуњеног покајањем, да ће ми се греси опростити.
Ово што пишем превазилази сва тзв. „чуда" овог света, јер се ради о чудотворном исцељењу које се десило 23. септембра 1997. године у манастиру Св. Василија у Горњем Острогу.

Двадесет другог јула 1997. године родио ми се син. Давнашња ми је жеља била да ако будем имао сина да се зове Никола, по мојој слави и великом Свецу Св. Николи Мирликијском. Истог дана кад се родио, смештен је у инкубатор због мањих дисајних проблема, а прекосутрадан је извађен из инкубатора. У лозничкој болници је био и вакцинисан, као и сва друга деца.

Кад је напунио два месеца живота, приметио сам му на унутрашњем делу скочног зглоба леве ноге поприличан оток. Врискањем је реаговао чак и на благ притисак на то место. Одвели смо дете лекару.

Начелник ортопедског одељења медицинског центра у Лозници, др Милосављевић је после краћег прегледа рекао: „Ногица је у реду, није то никакав оток. Следећи!"

На моје и запрепашћење моје супруге dr sci med Милосављевић је тврдио да повелики оток на нози мог сина, уствари, не постоји!

Ван себе од муке и беса отишли смо код два приватна лекара: један није радио, а други - dr sci med у пензији Павле Финогенов - напрскао је мом сину отеклину „бивацином", рекао: „Проћи he," наплатио и са осмехом рекао: „Довиђења."

Отишли смо код педијатра, добили упут за ортопедију и поподне тог дана опет дошли код др Милосављевића. Ми и још 20-так пацијената чекали смо да доктор „одгледа претпоследњу епизоду ‘Касандре‘" - како је рекао техничар. После неких 40-так минута чекања дођосмо на ред, као први.

Чим је видео дете, доктору је било јасно да је стање озбиљно и одмах нам је написао упут за Институт за мајку и дете у Београду. Знао сам да лекари из те установе обилазе пацијенте на рехабилитацији у Бањи Ковиљачи. Отишли смо тамо и заказано нам је да дођемо сутра у 1030 са рентгенским снимком.

Сутрадан су лекари, готово моментално, поставили дијагнозу - „септични артритис", запаљење скочног зглоба изазвано сепсом крви. Речено нам је да сепса крви лако може да доведе до смрти, али да је „срећа" што се сепса одразила на скочном зглобу, периферији организма. Препоручили су нам хитну хоспитализацију у Институту за мајку и дете у Београду. Ми смо их послушали и већ сутра били тамо.

У недељу, 21. септембра 1997. године стање мога детета Николе се битно погоршало, па су га спремили за операцију око 1200 часова.

Срећом, Марија ме је из Београда звала хитно да дођем још у суботу, 20-тог, па сам био ту још од отварања Института у 7 часова ујутру. У току јутра ми је прекипело, па сам dr sci med Џудовићу, начелнику ортопедског одељења на 10. спрату Института, у лице сасуо све његове дотадашње лажи и све њихове поку- шаје да се лекари Института уче и „тренирају" на мом Николи. После те расправе (која овде и није толико битна), на наш захтев Николу смо „ишчупали" са Института за мајку и дете.

Нешто ми је лакнуло у души, јер смо чврсто, одлучили да га носимо правац у Острог (без знања лекара, наравно, који су морали чути од мене да га водим за Швајцарску, да би ми уопште дали дете). Тако смо се спаковали и пошли на пут.

Успут смо возили сваког ко нас је стопирао. На излазу из Подгорице према Никшићу повезли смо једног момка од неких 16-17 година до Богетића. Кроз разговор је сазнао да је Никола болестан и онда почео такву беседу да, чак, и да нисам веровао, тад сам морао поверовати у сигурно исцељење. Говорио нам је о снази вере са ауторитетом патријарха. А само 16-17 година је имао. Када смо се растајали у Богетићу, рекао нам је: „Не бојте се, само верујте, и излечиће се!" Ја се нагнух да му се захвалим, а њега - нигде нема!

Дођосмо у конак код Доњег манастира и добисмо одмах кључ од собе, па онда тек дадох личну карту. Дођосмо у собу - на зиду икона Св. Николе: „Добро је, слава нас прати, Мајо!" - рекао сам супрузи.

Сутрадан, 23. септембра прво што сам видео из собе био је прелеп бели крст на брду изнад. „Добро је, добро је!" - знао сам некако. Одмах смо без чекања отишли за Горњи манастир. Путем смо са страхом слушали речи оца Јоила преко разгласа. Говорио је о пушењу, о богаташима, о свему, a ја сам се уплашио као на Божијем суду, ето баш тако.

А Николу носих у његовом плавом ћебенцету. Он једва преко 5 кг, а мени тежак, претежак. Дошли смо и пред манастир коначно (ишли смо пешице до горе, јер се не ваља ићи колима пред Свеца). Тада је о. Јоил рекао: „Даћу ово сваком ко је крштен, ко не пуши и ко ништа од јутрос није ни јео ни пио!" Чекали смо, а о. Јоил је делио некима (а некима није), коцкасте комадиће хлеба са нечим налик меду.

Дошао је до једне жене, њој дао, њеном сину није и стао пред нас, а она жена пита: „А њему?" - мислећи на сина. „Он пуши!" - рече о. Јоил. „Не пуши." „Пуши!"

„Па није од јутрос ниједну запалио" - рече уплашена жена. „Ни ја од јутрос ништа нијесам украо, а јуче сам двапут" - рече јој о. Јоил.
To ме је одушевило.

Схватио сам да га је Бог обдарио прозорљивошћу. „А ви?" - упита нас о. Јоил. „Ми пушимо, а мали није кр-
штен".
„А што није?"
„Нисмо стигли, планирали смо..."
„Немојте да пушите поред малог, да дете не заради астму!
„Нећемо, нећемо". „А шта му је?"
„Заразна му крв, оче" - некако сам се спетљао био око формулисања узрока болести.
Гледао сам Николу. Тако лепо гугуче и смеје ми се, а већ следећег тренутка може да падне у кому, нагло, ненајављено, јер је оток на нози био огроман.

Дођосмо у црквицу где су Мошти Светог Василија. Марија је држала дете, a ја сам се питао како да се прекрстим, јер видех да се неко само прекрсти, неко то уради брзо, неко као да купи неки прах, поклони се и прекрсти, па сам тако обузет размишљањем како да „изведем" тај чин, дошао на ред. А онда, клецнуле ми ноге као да ме је неко ударио иза колена и ја падох на колена и стадох плакати тако горко како чини ми се никада нисам у животу. Два пуна сата сам плакао у Манастиру, гдегод да сам главу наслонио: мени, мушкарцу, плаче се неиздрживо јако. И онда се сетих речи оца Јоила док смо се путем пењали горе: „Ви не знате да је сваки камен овдје - Божански камен!"

Опет смо сишли, a ја сам се већ уморио од чекања. Тад је о. Јоил прошао поред нас и рекао: „Ко је за поклоњење нека дође за мном". Тако смо и пошли. Видели нас људи што су већ чекали за исповест или молитву, и сви нас пропустише иако то нисмо ни тражили.

На улазу нам је неки свештеник из Новог Сада рекао „да he се молити за малог Николу, а молиће се за њега и кад се врати у Нови Сад". Рекао нам је да и он има једног унука Николу.
Кад смо ушли, о. Јоил нас строго упита: „Што сте дошли?" - ја му рекох да знам да he Николу Бог излечити, јер нема ко други. А он ми рече: „Не бој се, тата, син he ти бити данас излечен" - па узе епитрахиљ и стави детету преко главе и рече: „У славу Бога..." и још нешто, али не могу да се сетим шта.
И још ми рече: „Данас да га крстиш у Доњем манастиру и вјеруј."
„Верујем!" - рекао сам.
„Само вјеруј!" - тако нас је о. Јоил и испратио.
Ја угледах међу иконама неког мени дотад непознатог Свеца и одједном опет почех плакати овог пута од неке велике срећe и олакшања. Стао сам поред те иконе и брисао очи да видим о коме се ради, кад оно пише на грчком: „Свети отац Никола".
„Види ти ово, оба чудотворци, оба личе, као права браћа!" - помислих, мислећи на Св. Василија и Св. Николу.

Сишли смо у Доњи манастир, крстили Николу, кум је био Данило Дамњановић из Мојковца, иначе студент Цетињске богословије који је у Доњем манастиру помагао свештенику око крштавања. И у оној брзини кум Данило и тај драги свештеник нас напросто натераше да одмах одемо, и тек иза Подгорице се сетих да нисам ни платио за Крштење! Жена ми рече да нема везе.
Дошли смо у Беране код мог стрица да се мало одморимо, а и био је ред да се видимо, јер нам је било успут. Марија оде у собу да пресвуче Николу и наједном цикну: „Бане! Дођи брзо, брзо!"
Ја сам осетио неку огромну радост у њеном гласу и потрчах у собу, слутећи чудо.

Да! Отока нигде није било! Ја бојажљиво пипкам ногицу, а Никола црче од смеха. Нигде бола ни вриске, видим нигде кашљања и кијања од тзв. „болничког вируса" који му се накалемио у Београду на Институту за мајку и дете.

Како сам се тада суздржао од провале осећање, није ми јасно. Док ово пишем, суздржавам се опет.

Оче свети, Творче, хвала ти на Твојој Љубави према нама, грешнима и малима!

Хвала Ти, Оче, што волиш мог сина, што си нам помогао!

Стојим пред Тобом, Свети Оче, Господе, за сваку ову написану реч да је истинита и дајем ово у манастир да се прочита и да драги монаси који се моле за нас грешне Теби, Оче, знају да је све то од Тебе, Оче, кроз Св. Василија и Св. Николу. Хвала Ти, Оче, Који си на Небесима!

15. октобра 2000. године у Горњем Острогу