Свети Василије Острошки

[Тавита]

SVETITELj DARUJE

MUSKO DIJETE RODITELjIMA

U ljetopis Gornjeg ostroskog manastira jeromonah Serafim Kasic 20. avgusta 1958. g. prepisuje originalno pismo o cudu kojega je Svetac udostojio 1950. godine jereja Panta Bulatovica, prilazuci i sam original, i dopunjava ga svojim objasnjenjima:

"7/20. avgusta 1958. godine dodje na poklonjenje Svetom Vasiliju svestenik Panto Bulatovic sa svojom porodicom iz Prijepolja. Posto je jerej Panto sa svojom suprugom i djecom pristupio Svetom Vasiliju, molio se i Svecu zahvalio, sto mu je prije osam godina uslisio molitvu i podario musko cedo, kome je iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju i dao njegovo ime - Vasilije.

Posto smo izisli iz crkve, ispricali su mi taj slucaj on i njegova supruga. Ja, kad sam ih saslusao, ispricao sam im kako ja prikupljam i biljezim cudesa Svetog Vasilija. Zamolim jereja Panta da mi taj dogadjaj opise i pismo posalje postom.

Bratu u Hristu jereju Pantu Bulatovicu se najljepse zahvaljujem na pismu, koje mi je poslao i tacno opisao cudotvornu moc Svetog Vasilija, koju je pokazao nad njime i njegovom suprugom.

Pismo glasi:

"U Prijepolju,

septembra 1958.

Dragi oce Serafime, dolaskom mojim sada da se poklonim sa porodicom Svetom Vasiliju Cudotvorcu, mnogo sam srecan sto sam video da ima u Tebi dostojnog sluzitelja te najvece srpske svetinje, jer je kroz Sveca i to celo mesto je sveto.

Prije osam godina dolazio sam tamo sa svojom suprugom Draginjom, te smo se molili Bogu i svetom Vasiliju za jedno musko dijete, poslije tri scerke koje su nam se rodile bile. Nasa je vjera uvijek bila jaka, pa i toga puta, u Velikog Cudotvorca, da smo prosto bili uvereni da ce nas Bog i Sveti Vasilije nagraditi muskim djetetom.

I zaista nas je bogato nagradio - dao nam je musko dete (dakle, godine 1951. - prim. prir.), koje vec ima sedam godina a kome je ime Vasilije.

Uvek se sa najvecom verom molimo Svetitelju, pa i Tebe, dragi oce, molimo da se cesce setite nas u molitvama Svetom Vasiliju Ostroskom.

Poslao je bio iguman Arsenije Popovic ovih 100 dinara na Civot Svetitelja da metnemo, ali smo ga u cedulji omaskom vratili natrag, pa to Vi mozete uciniti sada.

Poljubite Svetitelja sa mislima da to cinite umesto mene, skromnog sluge njegovog, koji, iako sam u daljini, u mislima i ljubavi uvek sam pored njega.

Oca Lukijana, Tebe oce Serafime, ta dva djaka i babu bratski voli i pozdravlja, Vas u Hristu brat

Panto Bulatovic

svestenik, sa porodicom."

[Тавита]

to je samo uvod jedan kratak dio cuda koji se nikada nece zavrsiti..ako imate neko svedocenje slobodno dodajte....i ovo je dio druge knjige od 1968god..

[Guest Florensita]

Ova prica ne znam od kada je ali je veliko cudo sv. Vasilija ostroskog (slava mu i cast):

Jedan covak je imao zenu koja je pri porodjaju dobila odliv i doktor mu je rekao da je vodi kuci jer za tri dana umire.Covek jadan sta ce odvede je kuci.Imao je jos male dece.Na treci dan zena umre i deca sva preplasena pocese da vriste nad mrtvom majkom.Covek u bunilu i panici klece uhvati se za kosu i povika iz sveg glasa:"Sveti Vasilije pomozi ako ces ikad!"I iz kuhinje (njihovog stana/kuce) otvorise se vrata i udje sv. Vasilije u sobu, dune zeni u usta i zena ustade kaoda je spavala.

pricu ispricao otac Joil

[JELENA]

cerka jedne starije gospodje Grkinje iz Nisa bila je tesko obolela na plucima. Lekarske intervencije pocele su jako kasno.Jedne veceri dok je zalosna majka sedela kraj tesko bolesne kcerke, koja je izdisala pod visokom temperaturom, od umora pade u kratkotrajan san. U snu joj se javi Sveti Vasilije Ostroski i rece joj da ne place da ce joj on iscjeliti cerku. I zaista ujutru je bolesnici bilo naglo lakse. Posle novog pregleda , lekari su na opste cudjenje ustanovili da je bolesnica potpuno ozdravila.Majka Grkinja dobro je upamtila lik koji joj se javio u snu, i kad je zatim u crkvi videla Ikonu Svetog Vasilija Ostroskog,prepoznala je da je to bio on.Ona i cerka odale su duboku zahvalnost velikom Ostroskom Cudotvorcu.

  Slava mu i Milost 

iz knjige Zitije Svetog Vasilija Ostroskog Cudotvorca

[JELENA]

6. maja 1964.god, muslimani Asib Guso i Sevka Zajko, dovedose tesko bolesnu, takodje muslimanku Fatimu. Fatima je bila tezak bolesnik. Od nekih strahovitih grceva u celom telu patila je punih pet godina.Bolovi su je cak bacali u nesvest. U mukama je vikala i ruzila svoje najmilije. Za tih pet godina teske bolesti koja je prelazila u ludilo, sa bolesnicom su obisli sve lekare, vracare i travare ali leka i pomoci nije bilo.Culi su za iscelenja takvih bolesti u Ostrogu, pa su bolesnu Fatimu, njen rodjak Asib i komsinica Sefka doveli u Gornji manastir.kad su je doveli pred crkvu , u kojoj je lezalo telo Svetog Vasilija , bolesnica je vikala:  ;Necu tamo da ulazim. To je ponovila nekoliko puta, uz ludacke trzaje da se vrati nazad. Cuvar civota im je otvorio crkvu a malo kasnije i civot Svetog Vasilija , i pomogao da bolednicu privedu Svetitelju. Sa velikom mukom u tome se na kraju uspelo. Rodbini bolesnice poslo je za rukom da je na govore da celiva Svetitelja, sto je ona i ucinila. U tom trenutku je snadje neko uzasno grcenje i drhtanje , da je to bilo strasni gledati.Posto se malo smirila, bolesnici je procitana i molitva. Po svrsenoj molitvi nju uhvati neka jos jezivija muka i trzaji, od kojih je spopade takvo znojenje da je za kratko vreme bila sva mokra.To stanje ne potraja dugo. Neocekivano, na ocigled svih nas , iznenada je obuze neki mir i spokojstvo, koje se jasno odrazavalo na njenom licu.Ona se potpuno smiri kleknu i poce da se moli. zatim ustade i rece svima nama: Hvala Bogu i svetom Vasiliju, ja ozdravih. Nista me ne boli to izgovri i poce celivati civot Svetitelja.Prisutni, zadivljeni ovakvoj milosti Bozijoj. zahvalise Bogu i njegovom Ugodniku za ovo cudesno iscelenje. Tu noc bolesnica je sasvim mirno provela u Ostrogu a kad je svanulo prva je dosla na jutrenje da se jos jedanput zablagodari Bogu , koji je molitvama Svetog Vasilija isceli.  Iz knjige Zitije Svetog Vasilija Ostroskog.

[JELENA]

Zoran NIkolic iz Gornjeg Milanovca pise; Od 1997 god bolovao sam od sistemaskog lupusa .Bez staka nisam mogao da odam. Godine 2000-te dosao sam kod Svetog Vasilija. Procitana mi je molitva i ubrzo sam osetio poboljsanje. Doktorka, koja me je lecila bila je iznenadjena jer su rezultati krvi bili bolji i opste stanje se poboljsalo. Zbog svoje bolesti dosta rano sam poso u penziju ,sa 28 godina.A sad ponovo radim zaradjujem za porodicu,posao napreduje.Lekove pijem i dalje ali se dobro osecam. Cesce dodjem kod Svetog Vasilija da se zahvalim.

iz knjige Zitije Svetog Vasilija

[Guest Florensita]

cerka jedne starije gospodje Grkinje iz Nisa bila je tesko obolela na plucima. Lekarske intervencije pocele su jako kasno.Jedne veceri dok je zalosna majka sedela kraj tesko bolesne kcerke, koja je izdisala pod visokom temperaturom, od umora pade u kratkotrajan san. U snu joj se javi Sveti Vasilije Ostroski i rece joj da ne place da ce joj on iscjeliti cerku. I zaista ujutru je bolesnici bilo naglo lakse. Posle novog pregleda , lekari su na opste cudjenje ustanovili da je bolesnica potpuno ozdravila.Majka Grkinja dobro je upamtila lik koji joj se javio u snu, i kad je zatim u crkvi videla Ikonu Svetog Vasilija Ostroskog,prepoznala je da je to bio on.Ona i cerka odale su duboku zahvalnost velikom Ostroskom Cudotvorcu.

   Slava mu i Milost 

iz knjige Zitije Svetog Vasilija Ostroskog Cudotvorca

I ja sam sa uzasnom upalom pluca otisla u Ostrog i tamo potpuno ozdravila...

[Vizantiona]

"Дан пред Светог Василија Острошког, док сам досипао уље у кандило, приметим да је икона влажна, али сам био уверен да је то од кандила које виси баш изнад ње. Истовремено, пријатан мирис који се ширио целом кућом потерао ме да потражим узрок. Жена и ја смо дуго тражили по кући и констатовали да мирис долази из правца иконе. Зорица је у једном тренутку додирнула кап која се скупила баш на кажипрсту десне руке Светог Василија. Изненадила се јер то није била вода него некаква уљана маса изузетно пријатног мириса, сличног ономе који мироточе мошти светитеља. Одмах сам позвао пароха Ивана Радовића да очита молитву. Док је читао, прва кап је клизнула низ руку свеца." - каже ђакон Александар Љубанић

Прве вечери су три свештеника читали молитве, друго вече њих девет. По селу се брзо прочуло шта се дешава, па је народ почео спонтано да долази. Ђакон Љубанић каже да је ту прву ноћ сигурно триста душа прошло кроз његов дом. Икона је стално и обилно мироточила.

"Стижу људи из Шапца, Богатића, Митровице, Београда, Ваљева, Новог Сада Пале свеће, моле се за спас душа, своје и својих најближих, за оздрављење. Много је и оних који не верују, па дођу да се увере да ли је то превара. Најчешће тврде да се дрво на којем је сликана суши па из њега цури некаква смола.

Питали смо и стручњаке за прераду дрвета који тврде да је немогуће да из медијапана, на којем је урађена, крене било каква течност. Пуних десет дана она је мироточила, а потом престала. И онда, 12. јула, на Петровдан, храмовну славу ноћајске цркве, наставила и од тад не престаје."

- Ове године (2008.) дан пред Василија Острошког био је празник, то јест дан у коме су по Јеванђељу жене са мирисним уљима пошле ка гробу Исуса Христа да његово тело помажу. Интересантно је да је баш на тај дан икона и кренула да мироточи. Мештани села у коме је икона Светог Василија Острошког почела да мироточи причају да су неки људи оздравили када су се поклонили овом свецу. Ђакон Љубанић каже да не може ништа рећи о томе јер није тако нешто видео, али додаје да је сасвим сигурно једно:

- Оно што сам на лицима људи могао да видим свих ових дана је нека мекоћа, као да су им се вратиле давно изгубљене вредности - љубав, праштање, мир, слога... А то је у данашње време много више значајно.

Како каже један од првих очевидаца, ветеринар Небојша Љесковац, дешавало се нешто што је противно свим законима физике.

- Како је више уља ишло, мирис је био слабији, да би, када је ишло мало уља, мирис био тако јак да се ширио двориштем и целом улицом.

ЧУДЕСИМА ТВОЈИМ КАО СВЕТЛОШЋУ НЕУГАСИВОМ ПРОСВЕТЉАВА СЕ ЦЕЛА ОТАЏБИНА НАША

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ МОЛИ БОГА ЗА НАС!

[mamica]

  Ovaj video klip sam uradila iz postovanja prema velikom svecu i cudotvorcu

cije mosti posecuje mnogo ljudi moleci se za isceljenje.

  Sveti Vasilije Ostroski

             

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Свети Василије сишао у Мачву    

  Годину и по дана једна необична света слика у овом селу збуњује народ и свештенство, понајвише стручну јавност. Откада је 11. маја прошле године почела да из себе испушта необично уље прелепог мириса, видело ју је на хиљаде верника. Међу њима су и они којима је, кажу, помогла да се реше и многобројних здравствених тегоба.  

Пред необичном иконом светог Василија Острошког Чудотворца у мачванском селу Ноћају, надомак Сремске Митровице, још ниједан слепи верник није прогледао, ниједан хроми није проходао, али је, ипак, много разлога да је сматрају и светом и чудотворном. Још од 11. маја прошле године, тачније од дана уочи светитељеве славе, света слика скромне уметничке вредности збуњује и народ и свештенство, и новинаре и стручњаке, а понајвише можда њеног власника, ђакона Александра Љубанића. Не толико што се божја милост на такав начин указала, већ првенствено зато што се то догодило под кровом његовог дома.

У међувремену, икона је била изложена и у манастирима на Фрушкој гори, Раковцу и Петковици, у многим црквама и храмовима у близини Шапца, видело ју је на хиљаде људи, верујућих и оних других, али нико до сада није дао неко разумљиво објашњење. Сем, наравно, да је реч о чуду божјем!

Нико је није хтео

Трагом ове необичне приче упутила се недавно и екипа „Илустроване”. У центру Ноћаја, крај парохијске цркве, дочекао нас је домаћин и још на путу до своје куће, онако узгред, замолио нас да не пишемо о чудима и чудесима, о сензацијама и мистеријама, већ једноставно, о необичној милости божјој. „Икона је за мене и пресвета и чудотворна”, каже, „али не значи да то мора бити и за друге. Све док се и сами у то не увере.”У дому Љубанића, кроз који је последњих месеци прошло на стотине људи из свих крајева земље, ништа не указује да је реч о некаквом светом месту. Кућа је, додуше, и велика и лепа, али ни по чему посебна. Да у њој живи свештено лице са својом породицом наслућује се само по малом олтару у углу дневне собе, где је ђакон поставио молитвеник, иконе, кандила и свећњаке.

- Свака од ових икона има своју причу - каже нам Александар. - Или сам је добио од неког духовника, купио у неком од већих манастира или, једноставно, има везе са моштима неког од светитеља. Једино се ова са ликом светог Василија Острошког не може похвалити неком „славном” историјом. Купио сам је у малој црквеној продавници у Сремској Митровици и тиме силно обрадовао продавца. Наиме, причао ми је касније да је имао доста оваквих икона, да их је одавно све распродао, али да му ова никако није ишла. Готово две године је премештао с једног краја на други, истицао је на видним местима у радњи, стављао је и у излог, али залуд. Једноставно, пре мене је нико није хтео.

Љубанић је икону унео у кућу, пронашао јој место на зиду и временом готово на њу заборавио. Све до споменутог дана.

- Тог јутра сам кренуо да долијем уља у кандила и приметио да је икона влажна - каже ђакон. - Најпре сам помислио да ју је супруга нечим брисала, па да се није добро осушила. Никакво чудо ми није падало на памет. Међутим, кап која се првобитно појавила на десној руци светитеља, оном којом благосиља, почела је да се увећава. Да је реч о нечем несвакидашњем схватио сам тек када сам позвао сеоског свештеника Ивана Радовића, односно када смо заједно почели да читамо молитву. Током ње кап је толико нарасла да је склизнула до ивице рама, а на њеном месту су се појавиле друге, све веће и веће.

И здрави и болесни долазе да је виде и целивају

 

Сумњали и свештеници

Сутрадан, на дан светог Василија, у кући Љубанића се сабрало чак деветоро свештеника. Читан је први акатист када је упаљено кандило изнад иконе почело да се помера и прави знак крста.

- Њихало се лево-десно, напред-назад, иако ту нема никаквих електричних уређаја или магнета, иако су сва врата и прозори били затворени - сећа се Александар. - У међувремену, са иконе је почело да се слива на три места, а цео догађај је један свештеник забележио и камером.

Чуда често призивамо, њима се надамо и за њих се молимо, али када се појаве, као да у њих не верујемо. Тако је било и у овом случају. Нису сумњали само скептици, већ и само свештенство, понајвише можда њен власник.

 

Отац Иван Радовић

 

 

- Нисам сумњао да је реч о чуду, јер другог објашњења нисам ни имао - признаје млади ђакон. - Ипак, био сам веома опрезан, јер се са оваквим стварима не игра. Најпре смо посумњали да је подлога иконе од неке боровине, да је можда она испустила смолу. Али, није. Стручњаци су установили да је реч о обичном папиру залепљеном на подлогу од медијапана, који не испушта ни влагу, нити може да кондензује. Иначе, икону је израдио мајстор Драган, а радио ју је на обичном папиру који је касније прелакирао. Уметничку вредност нема, али после свега то је најмање важно.

Окупљени свештеници су се споразумели да се о овоме ћути док свака сумња не буде отклоњена. Али ко ће од народа шта сакрити. Исте вечери људи из села су почели да се окупљају пред ђаконовом кућом, тражећи да се и сами у чудо увере. И тако је то трајало десетак дана.

- Све време док је икона мироточила, ми смо на ивицу рама стављали вату на коју се сливало уље и то смо делили народу - вели наш домаћин. - Међутим, 22. маја она је осванула потпуно сува. У међувремену, пронео се и глас о некаквим исцељењима оних који су се миропомазали том ватом, што нас је и обрадовало и збунило. Иако се на њој више ништа није примећивало, решили смо да је изложимо у сеоској цркви. Било је то на дан светих апостола Петра и Павла, 12. јула 2008. године, и тада нас је задесило ново чудо. Наиме, чим је унета у храм, пустила је јак млаз, а током најсветијег дела литургије сва је била преплављена. И таква је и дан-данас. Некад мање, некад више, али је увек влажна и притом готово свакодневно добијамо потврду и о новим, чудесним исцељењима.

 

 

Прекинута литургија

Икона је ношена у више цркава и манастира. У Раковцу је била у два наврата, где јој се поклонило више од пет хиљада људи. Први пут, када су организовано дошли људи из Бањалуке да се помажу њеним светим уљем, била је потпуно сува. Међутим, када је кренула херувимска песма на светој литургији, кренула је и права поплава уља. Међу присутнима је настао жагор, сви су одједном желели да приђу и то виде, па је чак и сама служба на тренутак прекинута. Уосталом, тврди наш домаћин, о томе и данас сведочи тада окупљени народ.

- Ношена је и у фрушкогорски манастир Петковицу, у већину цркава у околини, као и у неколико храмова у Шапцу - вели Љубанић. - Носимо је где год народ изрази потребу, јер не могу сви да дођу у Ноћај. То од срца прихватам, јер ова икона није почела да мироточи ни због мене, ни за мене.

Једно време је била и у владичанском храму епископа Лаврентија, а почетком фебруара ове године у Патријаршији је покренут поступак за установљење празника Мироточиве иконе светог Василија Острошког Чудотворца. Занимљиво је, међутим, да када су у томе обавестили и монахе у манастиру под Острогом, чини им се да нису били превише изненађени. Ваљда навикнути на свакојака чуда и необјашњива исцељења, само су им рекли: „Будите срећни, свети Василије вам је сишао у Мачву.”

Непознато порекло, непознат мирис

У Ноћају се сећају да је прошле године дошла и група људи из Београда која је, наводно, тражила да за једног болесника понесу мало уља. Нису желели да користе вату, већ су га узели директно са ове иконе. После извесног времена су се јавили телефоном, рекли да су стручњаци Технолошког факултета и да су обавили хемијске анализе. Једино што су успели да закључе да се та материја не поклапа ни са једним познатим хемијским елементом, али и то да је мирис толико специфичан да се не може поредити ни са једним другим.

Чуда се, ипак, дешавају

Иако наши домаћини не воле да причају о чудотворним исцељењима, чињеница је да је ова икона, ипак, многима помогла.

- Пре месец дана овде је била и једна ђачка екскурзија из Србобрана - сећа се Љубанић. - Било је педесетак ученика и наставника, који су нас недавно позвали и најавили нови долазак. Разлог је необично исцељење једне девојчице, које се ми не сећамо. Рекли су нам да је била с њима, само неколико дана уочи најављене операције неког коштаног обољења. Овде се, кажу, миропомазала и помолила за здравље. Када су лекари поново радили анализе, немало су били изненађени да од болести више нема ни трага.

Ђакон тврди да је долазила и мајка једног младића који је данима био у коми после саобраћајне несреће. Уље је носила у болницу, ватом му начинила крст на челу и рукама, после чега је почео да долази себи. Онда је дошла по још уља, да му помаже и ноге и остале делове тела.

- Више него дирљив је био призор када је младић, здрав и прав, дошао овамо - каже ђакон. - Дуго је клечао пред овом иконом и плакао. А лекарима, тврди његова мајка, није рекао ни хвала, ни до виђења.

Ретка појава

Процењује се да само у Русији има око три хиљаде мироточивих икона, али да у већини случајева пусте само један млаз и убрзо уље нестаје. Колико се зна, само једна икона Богородице на једном грчком острво годинама већ мироточи. У Румунији и Русији се са дубоким поштовањем односе према оваквим појавама, одмах се служе свечане литургије и таква места, по правилу, постају места ходочашћа. Нажалост, Српска православна црква је по том питању доста конзервативна и углавном о тим појавама ћути. Иначе, по речима сеоског свештеника Ивана Радовића, постоји велика разлика између појаве мироточења и сузења иконе.

- Плач углавном предсказује несрећу и таквих појава је у нашем народу последњих година било доста - вели овај свештеник. - Примери мироточења су веома ретки и, колико се сећам, пре неколико деценија, забележен је само случај у једној православној породици у Немачкој.

[Зоран]

Свети Василије Острошки и амерички сенатор Вилијам Бар

О чудотворним исцељењима у манастиру Острог постоје небројени записи и усмена предања. И у данашње време су бројна сведочења, јавности знаних и незнаних, о најразличитијим чудесима светог Василија Острошког.

Случај сенатора Илиноиса, републиканца Вилијема Била Бара је толико необичан и упечатљив, да заслужује да му се посвети посебна пажња. У свом потресном аутобиографском роману „Плави голуб“, његова супруга Дојна Галић-Бар, угледни амерички психијатар нашег порекла, о томе детаљно пише.

Пет штапина динамита, постављених испод зеленог „кадилака“, експлодирало је кад је окренут кључ у брави да би се покренуо мотор лимузине. Тог 2. јуна 1970. године, све радио и телевизијске станице Америке су накратко прекинуле програм да би емитовале информацију о покушају убиства угледног сенатора Била Бара. Специјално одељење полиције је одмах започело истрагу о атентату. Сумњало се да је некоме сметало што је овај омиљени политичар предводио групу сенатора који су истраживали корупције, али и што је дозволио црнцима да живе у градском комплексу заједно са белцима. Нажалост, истрага је дуго тапкала у месту, да би од ње убрзо потпуно дигли руке, никад не откривши ко стоји иза овог гнусног чина.

Споро се опорављао

Лекари су се дуго борили за Билов живот. Успели су некако да га отргну из канџи смрти, али нису могли да му спасу десну ногу. Споро се опорављао. Време је пролазило, а несносни болови у остатку ампутиране ноге нису престајали. Просто је горела као у пламену. Мењала се и боја коже. Неуролози описују тај тип бола као бол од опекотина који се шири кроз мишиће. Променио је неколико протеза, али су све проузроковале инфекције и хематоме. Лекари су покушали све могуће методе контроле болова: хипнозу, акупунктуру, лекове, неколико нових операција. Ништа. Болове нису могли да смање ни морфијум, нити најбоље протезе.

Једини тренуци предаха од несносних болова су били кад би уснио тај необични сан. Од тренутка кад су га после атентата, целог у крви, у бесвесном стању донели у болницу, тај сан је увек био исти. Као, пење се он ка високој стени у чијем средишту се налази мала, бела црква. Стигавши пред улаз богомоље, видео је старца беле косе и браде, у дебелим, руком плетеним чарапама, како се упутио некуд напуштајући храм. Пратећи у сну овог необичног старца, амерички сенатор је видео много тешких болесника како под додиром старчеве руке бивају исцељени. Старац би се потом окретао према самом Бару, додиривао га и говорио му нешто на неком непознатом језику.

О том необичном сну Бил је причао својој супрузи Дојни, али она тада није знала за Острог, нити о ком светитељу је реч.

Онда му је један ортопед рекао да би протеза са потпуним контактом са делом ампутиране ноге можда побољшала циркулацију и самим тим му олакшала кретање и тегобе. Обавестио га је и да само у Ленсингу, у Мичигену, постоји старији човек под именом Андреј, пореклом Југословен, познат по томе што истражује и израђује модерне протезе које чак омогућавају његовим пацијентима да учествују у готово свим спортским такмичењима.

Распитујући се о овом чаробњаку који олакшава људску патњу, Бил Бар је чуо да је он, нажалост, умро, али да га је у протетичарском послу успешно наследио син Јан.

Чим је ушао у Јанову пријемну канцеларију, Бил се укочио од изненађења. На зиду је видео слику белог манастира сраслог са стеном и иконом светог Василија Острошког поред. Призори које је много пута до тада видео само у сну. Схватио је да то није случајност. Протетичар Јан му је тада рекао:

- Сенаторе, не могу ти обећати да ће се болови смањити, али ћеш моћи боље да ходаш, чак и да возиш бицикл или да се вратиш падобранству јер знам да је то спорт који си волео. Твојим боловима само Божје чудо може да помогне…

Чудно преображење

И био је у праву. Протеза је заиста била савршена и Бил се после дужег времена осећао као човек, али болови су и даље били несносни. Од Јана је много сазнао о Острогу.

- Све што сам чуо о светом Василију је невероватно и просто не могу да верујем у постојање таквих чуда – рекао је Бил једном Дојни. – Можда ја у очајању тражим последње решење да зауставим болове, али је тачно да ме опседа Светитељев лик. Покушаћу да посетим манастир. Разговараћу са Јаном да пођемо заједно са осталима, који, такође, имају болове.

Јан је пристао да на пролеће наступајуће 1980. године поведе групу пацијената са ампутираним екстремитетима у манастир Острог у Црној Гори.

Вилијем Бил Бар се озбиљно припремао за предстојећи дуг пут. Са Дојном је читао све што су могли да пронађу о историји манастира и о многим чудесним исцељењима. Пред одлазак је чак четрдесет дана постио по обичајима православне вере. Није јео месо, сир, јаја, није пио млеко, али, што га је посебно изненадило, није осећао глад. Научио је и „Оче наш“ на српском језику.

По доласку у Острог, Бил је с видним напором свакодневно одлазио до Горњег белог манастира. Вукао је ногу. Мислио је да ће да изгуби равнотежу, да ће да се онесвести од болова, али је био упоран. Решио је да манастир свакодневно походи све дотле док се бол не смањи.

О томе је, између осталог, писао Дојни:

„Никад нисам доживео такво ходање по узбрдици које траје око један сат, али је мени требало више времена. Нисам марио, ни осетио даљину, пошто ме је нешто вукло као да идем себи. Први пут сам ушао у манастир, а и сама знаш да нисам одлазио у цркве ни у Америци, нити када смо путовали по свету. Ти си се молила за све нас.“

У Горњем острошком манастиру, суочавајући се са самим собом уз дубоку молитву, Бил је схватио и о кога се све у животу огрешио. Дојни је касније поверио:

„Не могу да ти опишем то преображење јер се, до сада, ништа није слично догодило у мом животу: ни моји сусрети са психоаналитичарима, нити моји напади исповедања у фамилији или пред сестром, нити сеансе у анонимним алкохоличарским скуповима. Ништа од тога није било истинито у поређењу са походом овом манастиру, у туђој земљи.“

Причао је и како је по уласку у стену прошао кроз једну собу са зидовима украшеним фрескама где људи пристигли из далека могу да преноће. Онда је ушао у један мали простор, сужено удубљење у стени где је светитељ Василије почивао. Сазнао је да је у тој пећини он живео, постио и молио се Богу пре три века. Ковчег са светим моштима је био отворен само ако је ту био присутан неко од свештеника. Болови у Биловој нози су постајали све мањи, нарочито кад се молио клечећи пред Светитељевим моштима.

- Признајем, био сам скептик – причао је после. – Чак сам мислио да је то можда аутосугестија. И више од тога. Запао сам у искушење јер ми је све одавало утисак магијског ритуала. Мисли које су ме спопадале и које су се смењивале учвршћивале су ме у уверењу да у овом обраћању има само сујеверја. Али кад лично доживиш чудо излечења као што сам га ја доживео, онда схватиш да је ово феномен који је изван Цркве несхватљив. Видео сам слепе, глуве, неме, болеснике ношене на носилима, децу и одрасле, дуге колоне које се крећу узбрдо пешице или превозним средствима. Веруј у Божја чуда, јер ја сам сведок.

Иконица на свежњу кључева

Ту, у Острогу, Вилијем Бил Бар је прешао у Православље и узео славу Свети Василије Острошки. Заклео се Светитељу и да ће живот посветити помагању особама са ампутираним деловима тела свуда у свету, и да ће ширити знање о предностима нових материјала у модерној протетици.

Кући се вратио са три освећене иконе. Једну малу је поклонио Дојни, док је већа била за кућу. Најмања је стално била уз њега, на привеску за кључеве.

- Све док носим иконицу светог Василија на привеску за кључеве, нећу бити у опасности – говорио је родбини и пријатељима.

Баш како је обећао пред Светитељевим ћивотом, Бил Бар је основао Институт за протетику у којем раде најбољи лекари и техничари. Организовао је и покретне клинике које су постављане и у најудаљенијим забитима не само Америке, већ и средњег Истока или Африке. Нажалост, број унесрећених цивила, посебно деце у терористичким нападима, било је све више. Бил је често био пилот у овим хуманитарним походима. Из једног се никад није вратио кући.

Дојну су телефоном обавестили из Вашингтона да је хеликоптер којим је летела екипа клинике имао квар у близини града и да су сви изгинули захваћени пламеном. Међу страдалима су била и два пријатеља, сенатор Бил и протетичар Јан. Делови њихових тела нису пронађени. Дојни су донели само комад метала од хеликоптера. Скрхана болом, однела га је у мужевљеву радну собу. Тек тада је на Биловом столу спазила свежањ кључева са иконицом светог Василија Острошког.

Снежана Милошевић

Извор: Илустрована Политика

[Протомајстор]

Да ли је неко од форумаша икада видео мошти Светог Василија?

Он спада у три највећа свеца Србина уз Светог Саву и кнеза Лазара па ме интересује да ли су му Мошти кости, или је очувано и меко ткиво.

Код друге двојице сам се уверио да су мошти целе.

[Guest]

Да ли је неко од форумаша икада видео мошти Светог Василија?

Он спада у три највећа свеца Србина уз Светог Саву и кнеза Лазара па ме интересује да ли су му Мошти кости, или је очувано и меко ткиво.

Код друге двојице сам се уверио да су мошти целе.

Јесу , целе су , пронађи на нету а и има да се купи филм када су га пресвлацили 1996.год. + птријарх Павле , + Амфилохије и + Атанасије .

[Протомајстор]

Е хвала ти!

Пуно ми то значи јер је Свети Василије (Слава му и милос') Светац у кога највише верујем да је то што јесте.

[Evdokija]

Свети Василије, слава Му и милост! - много ми је помогао. Писала сам о томе на теми Пушење. А, све је кренуло од читања Акатиста Светом Василију. Иначе, читава Херцеговина, па и Црна Гора је осјењена духом Светог Василија. Он је баш - свеприсутан  - у свакој цркви и сваком дому.

   hvala !