Свети Василије Острошки

[Драгана Милошевић]

Добро се сећам чуда које се десило у манастиру Житомислић. Расту мандарине у знак захвалности тамо где не би рађале. Немам код себе књигу да вам напишем.

[МиодрагМ]

Такве вјере ни у Израиљу не нађох !

Филм „Такве вјере ни у Израиљу не нађох“ је тридесетоминутни видео запис у којој је представљено чудесно исцјељење Рускиње Софије, Муслиманке из Башкирије, која је била толико болесна да су јој доктори рекли да јој је лобања одвојена од кичме. Како је болст напредовала, Софија скоро није могла ни да хода. Међутим, призвана од Пресвете Богородице и Светог Василија дошла је у Острог гдје је примила Свету Тајну Крштења, а затим молећи Светог Васија за помоћ добила и исцјељење. Данас је потпуно здрава и срећна је што је православна Хришћанка. У филму Софија прича свој пут исцјељења.

https://www.youtube.com/watch?v=4QU92AMV1hA#t=65

 

 

Предиван филм, је ли титлован и на енглески језик?

Ако јесте, гдје се може наћи?

[JESSY]

[JESSY]

[Anika]

Ааааа, како ми недостаје Острог! Једва чекам поновни одлазак, најдивније место на планети. Толико ми недостаје да то боли. Свети Василије, моли Бога за нас и чувај нас.

[Anika]

Свети Василије, опрости што стално обећам да ћу чешће доћи и увек ме нешто спречи. Молим те, не дозволи да дуго будем без твоје заштите и помоћи. Људи, ако ми верујете, ја плачем што сутра нисам тамо. Ако сам за нешто емотивно везана, то је Острог. Заувек у срцу!!!

[Данче*]

Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!

 

[Anika]

Не смем да читам ову тему. Ја њега толико волим да је то страшно. И даље плачем што нисам била дуго. Ко иде, нека помене.

[Драгана Милошевић]

Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега!

[Данче*]

У сваком светитељу крстом је процветало дрво живота вечнога, божанскога, бесмртнога, и родило много рода.
-Свети Јустин Ћелијски

https://scontent-vie.xx.fbcdn.net/hphotos-xpa1/v/t1.0-9/11219146_970045609682097_5639466099948065327_n.jpg?oh=b2d492cd1c0b28cee5c80d1c7041ab61&oe=55C277A6

[Ignjatije]

Неки верници у Горњем манастиру Острог накратко видели силуету Светог Василија

 

ЕПАРХИЈА ШАВНИЧКА ОБЈАВИЛА ДА СЕ ТО ДОГОДИЛО ДОК ЈЕ ЛИТУРГИЈУ СЛУЖИО МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ

 

 

 

 

  НА ПРАЗНИК полагања појаса Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острог пројавио се лик Светог Василија Острошког Чудотворца, и то у часу док је литургију служио митрополит црногорско-приморски Амфилохије, јавила је Шавничка епархија, а друштвене мреже су убрзо биле преплављенетом вешћу.

 

         То није први пут да се као у некој измаглици пројављује лик Светог Василија. Дешавало се и раније више пута да се појави на острошким стенама изнад манастира, што су верници сведочили.

 

         - Видео сам светитељев лик који се изненада појавио и нестао. Све је личилио на сан, јер је лик после неколико секунди нестао. Сигурно је чудотворац желео да нам нешто поручи, усмери нас у овом времену подела у српском народу и наравно заштити нас - рекао је један од верника, који није желео да му се име помиње.

 

         - Нисам смео ово да причам све док јутрос нисам на друштвеним мрежама видео снимак, додао је он.

 

http://fakti.org/orthodox-point/svetosavlje/neki-vernici-u-gornjem-manastiru-ostrog-nakratko-videli-siluetu-svetog-vasilija

[Макрина]

Слава му и милост!

[Иван Ивковић]

Светац који чуда чини

 

 

Дилема да ли се ових дана у Острогу појавио лик Светог Василија Острошког или не, поделила је верујуће, али и оне који су далеко од Бога и овог светитеља. „Новости“ су објавиле фотографију која не даје одговор на то питање, једнако као много пута пре, када се Чудотворац приказивао на острошким стенама, или када је спасавао вернике од обрушених камених громада, саобраћајних удеса и других невоља. Оно што нико не може да потре јесте дуга молитвена колона људи са свих страна света која траје вековима и слива се ка ћивоту свеца, приступајући и примајући од њега благослов! Многи проводе ноћи и дане под ведрим или кишним небом испод сурових камених громада у шаторима близу манастира.

Као парох никшићки при Саборном храму Светог Василија Острошког, удостојен велике Божје милости да буде поред моштију Чудотворца је и отац Драган Крушић, сведок многих исцељења и услишених молитава.

 

– Ко је год дошао и приступио његовим светим моштима, искрено с љубављу и поштовањем, Свети отац Василије га је истински утешио и помогао му – каже за „Новости“ протојереј ставрофор Крушић. – Неизмерна је његова љубав и милост, а чудеса свакодневна, јер та прича траје преко три века.

 

Нека од ововремених исцељења пренета су и на филмско платно, попут оног које се догодило тешко оболелој Рускињи Софији, муслиманки из Башкирије, којој је лобања била одвојена од кичме. Данас је она здрава упркос прогнози лекара, а после исцљења примила је православну веру. Софија скоро није могла ни да хода. У Острогу је примила Свету тајну крштења, а затим молећи Светог Василија за помоћ добила и исцељење.Недавно се изненада обрушила стена на улаз палионице свећа и никог није повредила! Памти се чудо острошког светитеља из времена Другог светског рата, када се немачка авионска бомба зарила у стену и није експлодирала, па потом догађаја из новијег времена када су се колица са бебом сурвала у провалију и распала у комаде, а детету ни по прсту! Острошки записивач јерођакон Пантелејмон је 11. августа 2005. године описао је исцељење петогодишње Александре од менингитиса и епилепсије заступништвом Светога Василија, а по казивању њеног оца Срђана из Београда:

 

– На ногама је боловала менингитис, тако да убрзо није могла ни да стоји, нити да хода. Уз велики труд лекара почело је лечење изузетно јаким лековима. У међувремену јој је била дијагностикована и епилепсија. У Острог је доведена августа 1999. године у веома лошем стању. Родитељи су је унели на рукама са температуром и великим лимфним отоцима на врату. Код ћивота је Александри очитана молитва. У току молитве мајка је држала Александру и осетила је утеху од Светитеља, потврду у духу да ће све бити у реду, да ће њихове молитве бити услишене. Александра је, потом, трчећи стигла до конака, а затим и до доњег манастира, весела и раздрагана. По повратку у Београд, извршени су прегледи и резултати теста на менингитис су били негативни. То се десило без икакве терапије, а на велико чуђење неуролога из Неуролошке клинике у Палмотићевој улици у Београду. Александра данас има тринаест година, одличан је ученик, пева у црквеном хору, свира клавир и долази на поклоњење Свецу сваке године у Острог.

 

Записано је и исцељење дечака Немање из Плава, који је има јаке главобоље. Међутим, десило се да школа у којој је ишао организује једнодневну екскурзију до манастира Острог. Дечак је имао несносну главобољу све док није приступио свецу и помолио се за помоћ над његовим моштима. Тада је дечаковим мукама дошао крај, и кући се вратио потпуно здрав.

 

Митрополит Амфилохије

– Први пут посетио сам манастир Острог када је моја мајка Милева 1937. године, носећи мене испод свог срца, прешла преко планина и стигла у неко доба, ту преноћила, причестила се, а потом се вратила кући. Када се вратила из Острога срео је мој деда Радисав и рекао јој: „Невеста, ако то што носиш под срцем буде мушко то ће бити мој поп, јер одавно код Радовића није било попова.“ То је моја мајка запамтила и кад сам завршио факултет питала ме где ћу након тога, а ја кажем да идем у калуђере. Тако се испунило оно што је мој деда рекао мајци кад се вратила из Острога, а ја сам још био у утроби. И ето постао сам поп, постао сам владика, изјавио је недавно митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

 

Велиша Кадић

 

Извор: Новости

[Драган Јашић]

Незнам да ли ово овде могу да поставим али нека се прочита за чуда Светог Василија Острошког . 

 

Ново чудо на Острогу се овај пут десио девојчици која је пролазила кроз најтежи део живота, или најгорег црнила!

Живот пише невероватне приче божјим пером. Једну такву о чудесном исцељењу слепе девојчице Вере под Острогом, са нама је желела да подели читатељка Даца из Суботице.

Овај истинит догађај препричала ми је бака. Било је то 1960. године у селу Таванкут надомак Суботице. Као двадесетогодишњакиња почела је радити у фабрици текстила. Викендом је излазила на игранке са сестром Надом и њеним мужем Бранком. У њиховом селу живео је богати пољопривредник Милош. Страх и трепет. Велики газда. Пргав, озбиљан и строг. Имао је највеће имање, најбројније стадо, најплоднију земљу и најлепшу жену Еву. Она му је родила три ћерке, али је Милош целог живота желео сина наследника. Та жеља је прелазила у патњу и очај, а затим у срдњу и бес. Након што је Ева родила и четврту девојчицу, Милош је одлучио да пресуди новорођеном детету. Једне тихе ноћи у којој се није чуо ни лавеж паса, истргао је бебу из колевке и помраченог ума кренуо потписати смртну казну за њу. Милош је прошао поред мале кућице уз пругу, нешто налик на портирницу. Имао је на себи дуг и широк мантил испод којег је крио бебу.

Био је видно нервозан. Кратко се јавио отправнику Бранку, а затим журно наставио крупним корацима ка железничкој станици. Бранку није промакло како је Милош био напет и чудан. Осетио је велику непријатност у стомаку. Милош је стигао на пругу са намером да дете остави на шинама како би је воз усмртио. Отправник Бранко је у глуво доба ноћи чуо детињи плач. Из даљине се чуо звук локомотиве. Изашао је да сачека воз и на педесет метара од улаза у станицу под пригушеним светлом фењера које је косо падало на пругу, угледао је нешто. У први мах је из далека мислио да је комад гардеробе или нека животињица,али када се потпуно приближио угледао је бебу. Узео је у наручје. 

Била је промрзла, крупних косих очију и тамне косе. Одмах се сетио Милоша и тренутка када га је видео да нешто носи. Сада му је без дилеме било јасно да је реч о беби коју је Милош оставио. Нада и Бранко нису имали деце, те су прихватили девојчицу као дар од Господа. Однео је кући, кроз пар дана су је усвојили и дали јој име Вера. По селу се причало како је дете нестало. Комшије су одлазиле у посету, а детета није било. Милош је то вешто оправдао причом како се дете разболело и како је он као богат човек однео у тада најбољу болницу где је до опоравка чувају неки рођаци. Ева је потврђивала његове лажи у страху од насиља. После би већ измислили неку причу за даље, мада свако чудо три дана траје, па тако би заборавили и на ово. Престало би се говорити, заташкало би се, а и ко сме да се замери великом Милошу.

Он је био главни у селу. Његова реч била је светиња и нико је није смео оповргнути. Само су Бранко и Нада знали праву истину коју су крили као змија ноге. Заволели су Веру као своје дете. Били су је спремни чувати и бранити својим животима ако треба. Када је Вера напунила два месеца, тако је Нада приметила да нешто није у реду са њеним видом. Није пратила предмете, на позната лица није реаговала нити је покушавала да дохвати висеће играчке изнад креветића. Преглед код офталмолога потврдио је њихову најгору сумњу. Вера је била слепа. Расла је у мраку, али окружена љубављу, топлином, породичном срећом.

Милош никада није сазнао да је спасена, нити га је интересовала. Мада, пошто није чуо вести о скорашњој несрећи, претпоставио је да је неко пронашао и узео дете. Ева је патила, све док следеће године није родила мушко.Тада је мала Вера у потпуности заборављена. Али, не гради се срећа на туђој несрећи. Милош је остварио свој сан, добио је мушко дете али је недуго након тога умро. Није му се дало да ужива у сину. Нада и Бранко су девојчицу водили од лекара до лекара, од биоенергичара до надрилекара и врачара, али јој није било лека. Вера је напунила шест година. Ни један лекар није имао ништа позитивно и охрабрујуће да им саопшти. Нада је чезнула да покушају делимично да јој врате вид, барем на једно око. Последња нада, а нада задња умире, био је манастир Острог за који је чула чудесне приче.

Невероватне за доживети, нестварне за поверовати. Приче о оздрављењу и исцељењу од разних болести. Одлучили су да покушају и већ следећи дан кренули у Црну Гору. Ноћили су три дана у манастиру. Духовници су се молили над њом, изливали благослове, призивали исцељење кроз Духа светог. Задње ноћи, Вера је уснула анђела који јој је рекао: “Дођи к’ мени”. Она се тргла и отворила сањиве очи како би пошла ка њему. Вриснула је у неверици. Рекла је Нади да види светлост. Одлучили су да остану још пар дана. Вера је почела да назире сенке, види обрисе кроз маглу, а затим је и потпуно прогледала. Први пут је видела небо, цвеће, сунце, родитеље, другаре, себе. Одушевљењу и захвалности није било краја. Текли су дани за даном,година за годином, Вера је израсла у прелепу младу девојку. 

Нису знали шта да раде, дошло је време да јој кажу истину и открију јој дуго чувану најмрачнију тајну о њеном пореклу. А, истина је била таква каква јесте, болна, сурова, шокантна, тешка. Вера је била разочарана, скрхана, сломљена, повређена. Данима није јела нити пила. Није излазила из собе нити причала са укућанима. Ева је са неверицом прихватила да је Вера њена, да је жива и здрава. Сви су исплакали море суза, али су били свесни да су скинули велики терет са плећа и да је морало тако, са дубоким уздахом приводу причу крају баба Јелица. После свега што јој се десило ипак је у души задовољна јер је молитвама Светог Василија Острошког прогледала и добила прилику да остатак живота проведе са породицом и децом уживајући у чарима које живот носи.

Пренето са сајта http://www.bktvnews.com/vesti/cudo-pod-ostrogom-ljudi-i-porodica-su-ostali-ukoceni-kad-su-videli-sta-se-desilo-devojcici-kada-je-usla-pod-sveti-ostrog

[Никола Крушић]

Ово је моја прича, Крулетова прича.

Одлучио сам после дуже времена да је поделим са људима ?

 

Био сам некада човек који је пушио и пио и то баш баш доста, и покушавао при томе да решим животна питања о којима размишљају сви људи. Између осталог покушавао сам да пушим и пијем што мање...

Сви ти покушаји моји условили су пушење још више ( дошло је до три кутије дневно ), и још више алкохола ( будио сам се токсикован од алкохола )...

Затим долазе лекови за смирење и наравно свима позната “лака дрога” која се метне у чибук па...

То све ме је на крају сурвало у толику нервозу и депресију да нисам знао шта са собом да радим, није било смисла живети и чему све то...

Доста људи је причало о Острогу и моји родитељи, али ја никако да се одлучим да одем тамо...

Једне ноћи то је дошло до таквог стадијума да сам легао и нисам могао од лоших мисли да заспем.

Пошле су ми сузе и заустио сам, ако те има Боже или помози или ме убиј више...

 

Свети Василије Острошки слава му и милост

Уплаћујем Острог преко агенције и одлазим тамо да се “расправим” са Богом и Светитељем...

Пут иде како иде ја бесан, нема са ким се не бих потукао...

Стижемо тамо, другар кога сам упознао прича ми како су људи видели Светог Василија на Острогу... ја нервозан не могу да га слушам уопште...

Пењемо се пешке до горњег манастира, све заузето, нема места нигде буквално. Одлучујемо да се сместимо на самом паркингу испред манастира...

Ја погледам у небо и видим мртвачку главу на небу. Препаднем се и помислим, шта год да си дошао да урадиш, готово је, нећеш преживети, боље бежи кући одмах.

Погледам ја опет да видим јел нестала, кад прилази глава Светог Василија Острошког оној мртвачкој, бију муње из уста и из очију. Улива се у ону главу разлива је потпуно и нестаје. Затим глава Светог Василија Острошког одлази полако и нестаје у даљини.

У сред бела дана на паркингу горњег манастира, ја више не мрзим никога, све волим, ништа ми није тешко, нико и ништа ми више не смета. Покушавам да се сетим разлога нервозе. Сећам се али не могу ми ништа, нервозе више нема. Све бриге овога света не постоје више...

 

Једино чега не могу да се сетим јесте да ли сам прво целивао мошти или се све ово десило пре целивања...

Целивање моштију је било овако. Ја улазим унутра стајем са десне стране, монах помера уста, ја глув ништа не чујем, укопан у месту не могу да макнем...

После другог позива монаха са крстом, пушта ме и ја прилазим да целивам мошти, излазим као да ме је неко ишамарао добрано...

 

Ноћимо ту ноћ на паркингу, све заузето до тоалета доле.

Ја се будим пушим, не могу да пушим...

Код Чачка бацам паклу у повратку и остављам цигарете, Слава Богу.

Долазим у БГ, пролази неко време, потреба за алкохолом нестаје потпуно, ( попијем и сад пиће, два понекад, али никад као пре.

Немам потребу више за телевизијом, нема депресије, нема нервозе, нема никакве више потребе за лековима нити “лаким дрогама”

 

Око месец дана након тога свега почиње борба, борба за победу, борба за Царство Небеско, борба траје и трајаће до краја овоземаљског живота. 

Препоручујем свима да оду код Светог Василија Острошког, ја сад идем кад год могу.

 

Слава Богу и Хвала за све, и Светом Василију Острошком, слава му и милост.