Збуњени на Пређеосвећеној

[JESSY]

                                      

 

Мила мајко, конфузије кад су почеле метаније на Литургији Пређеосвећених дарова!

Нико нама, првацима, није подробно објаснио када ко метанише, ни зашто се то тако ради. Већина нас је у богословију дошла из малих парохија, а тамо прост народ и није толико обраћао пажњу на правила метанисања. Негде би чак Пређеосвећена била сасвим изостављана јер нико од верника не би ни долазио у цркву.

Овим ни на који начин не умањујем светињу саме Службе, већ приказујем како смо се ми трапаво сналазили у свом првом учествовању у њој.

Уопште узевши, нисмо се сналазили на великопосним богослужењима. Као прво, требало је времена да уклавиримо како се уопште велике метаније праве, колико размака треба да направимо и где да станемо, а да се међусобно не изударамо. Изгледали смо као првачићи у основној школи који се на часу физичког нису навикли на она правила: одручи – приручи. Било је ту непријатних ситуација које смо вешто избегавали да помињемо јер некако не приличи да се шалимо са поклонима у цркви.
Неки су имали веома плитке панталоне, па би исте задизали ама баш сваки пут кад би урадили метанију. Други не би имали снаге да се одрже на рукама, па би некако незграпно падали на колена и задобијали модрице.
Било је оних који би лоше проценили раздаљину у односу на особу испред себе па би се сударали.

„Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.“ – кад се одједном зачу туп ударац и потмуо јаук. Један несретни покајник је декнуо главом о сто за целивајућу икону и изазавао пригушени смех на који је сам ректор морао да реагује.

А један је, будући да се замислио и каснио са поклоном, у журби ударио челом о патос, након чега му је остала мала чворуга.

Дође и прва Литургија Пређеосвећених дарова.

"Само пратите шта остали раде, па и ви тако.“

Добро.

[JESSY]

Али – који остали?
Једни метанишу, други не. Кога да гледамо, кога да пратимо?

Завршише се паримије (ми тад нисмо благе везе имали шта су паримије ) и отпоче чтец да пева:

„Да исправитсја молитва моја...“
Клекнуше сви, хајде, сад је ред да се клекне.
Сагнуо сам главу, видим, веома битан неки тренутак, а зашто, не знам.
Чујем, устају људи.
Бацим поглед, ено, стварно, устају сви са десне стране, биће прате појце, па су први реаговали. Усправи се нас десетак првака, ови остали и даље на коленима.
„Хајде, устај!“, још ја шапћем и гуркам ногом Дарка, жао ми што се човек бламира.
Он сирот, такође несигуран шта му је чинити, види пола нас стоји, а пола клечи; крену да се усправи, али други шапћу: клекни!
Видим, најзад, већина ипак клечи, па и ја клекнух.
Ускоро клекнуше и ови са десне стране храма док чтец пева: „Господи, возвах...“
Клечимо, гледа ме Дарко и подиже обрве као да пита:
„Шта се ово дешава?“
А ја климам раменима у знак одговора:
„Немам благе везе!“
Устадоше ови са леве певнице, а видим, ови с десне клече.
Ајд сад знај мајци.
Да ли устати или клечати?
Ми клечимо, некако су ми ови са десне певнице меродавнији, тамо иду бољи појци и познаваоци типика.
„Устајте...“, шапћу другаци иза нас.
Један по један, крајње несигурно, усправљамо се.
До нас дошета ректор изнервиран нашом погубљеношћу:
„Гледајте шта ради лева певница, тако и ви!“, рече он, али га нису сви чули.
„Шта каже?“, дошаптавамо се ми.
„Каже, гледајте шта раде за левом певницом!“
Као кроз игру глувих телефона, до нас дође обавештење да радимо све што раде за певницама.
„Па не раде исто!“

[JESSY]

„Ови за певницама су нешто зезнули.“
„Требали су да се договоре, па да метанишемо у исто време, а не ово!“
Да би конфузија била већа неки почеше да се се усправљају када чтец пева стихове, кад нико осим њега не би ни требао бити усправан.
Били смо као деца из вртића која не знају најбоље правила за ону игру „дан – ноћ“.
И додајмо свему томе чар служашчега свештеника који ни сам није најсигурнији шта му је чинити, и ето вам веома нелагодне ситуације. Како то, питаћете? Будући да се у сеоским парохијама ретко или никад није служила Пређеосвећена, владика је некад налагао тим свештеницима да дођу у Саборни храм да је служе, да је не би заборавили. Па би свако мало, и кад треба и кад не треба, ишла мала јектенија. То је неки "џокер", ако свештеник не може у тренутку да се сети, нити да стигне да прочита шта иде следеће, он само крене: "Опет и опет...". Најсигурнији систем. Тиме себи купи времена да схвати шта му је следеће чинити.

И наравно, на све ово пометња међу првацима око тога ко ће где стати, да ли је добра раздаљина, и тако даље.

У петак прве седмице поста – ко жив, ко мртав. Већини је то био први сусрет са толико дугачким богослужењем и са толико великих метанија. У те- ве сали седимо, одмарамо ноге, видамо ране и листамо канале.
Сећам се да је неки певач наступао на плејбек а иза њега су аритмично плесале играчице у шљаштећим костимима. Био је то непријатан призор за гледати јер је била реч о потресној балади, а ове су скакале независно од теме и ритма песме. Мислим да је Сејо Калач опевавао покојног оца на додели награда Мелос естраде док су ове око њега шутале ваздух, млатиле косом и изводиле шпаге. И на самом крају песме – падоше не колена и спустише главе на под.

„Ето, чак и оне боље раде метаније од нас!“, вели Прле тужно.

 

http://avdenagom.blogspot.com/2019/03/blog-post_86.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)

[Драгана Милошевић]

Играмо се ноћ и дан.