Срећко Прентовић: Тако се некада радило (без помпе, вике и новинара...)

[Милан Ракић]

Враћајући се са задатка, два одељења Газела-Гама, негде изнад Липичке шуме улете у сасређену ватру стрељачког наоружања. Шест од осам хеликоптера бива прописно изрешетано. Један од њих, због оштећења команди мора принудно да слети, а остатак се некако довуче до Залужана. 

 

Известим претпостављену Команду. Пуковник Грујин Никола-Лала, ваздухопловни официр за везу при команди 5. Корпуса КоВ, забринут за стање посада, за пола сата створи се у мојој канцеларији:

- Јесу ли сви живи?

- Дапаче, живахни, госнпуковниче. Једном само окрзнута потколеница. Него, остао нам један хеликоптер, тамо на ледини.

- Јебеш хеликоптер, важно је да су људи живи.

И оде Лала некуда.

Негде око поноћи, момци из састава милиције Српске Крајине, бану на капију тенкодрома-хелидрома Залужани. Са све шлепером и лабудицом на коју су натоварили принудно слетели хеликоптер.

- Враћамо вам изгубљено јање, шеретски каже вођа екипе.

Лала зна свој посао и одлично га ради, помислим и прилегнем да одспавам мало.

Буди ме куцање на вратима канцеларије.

- Добро јутро команданте!

Потпуковник Дуле Манојловић, помоћник за технику у команди пука.

- Само да известим да су сви хеликоптери исправни и спремни за летење.

- Чекај Дуле, а они синоћ изрешетани?!?

- Радили смо целу ноћ, све је санирано!

Попијемо Дуле и ја кафу и известим претпостављење о стању борбене готовости за тај дан.

Звони телефон, зове Лала:

- Сада сам чуо, јавише ми, па ви нисте нормални!

- Служимо народу, госнпуковниче. Као и ви уосталом.

Тако се некада изграђивала борбена готовост. Без помпе, без вике, без новинара и КЗН. Ћутке. И професионално.