SPOR OKO JEDRENJAKA JADRAN NA 85. ROĐENDAN: Dok se Zagreb i Podgorica svađaju zašto ćuti Srbija, koja je najviše novca dala za njegovu kupovinu?

[Милан Ракић]

Već osamdeset pet godina Jadranskim, Sredozemnim, njegovim rubnim morima ( Jadranskim, Jonskim, Egejskim, Crvenim, Maramornim i Tirenskim morem) ali i Atlanskim okeanom ( tri puta) plovi škola pod jedrima- školski brod „Jadran“ na kome se obučavale i sticale pomorske veštine i znanja generacije pomoraca sa istočne obale Jadrana. Brod je preživeo sudbinu velikih država koje su nastale i nestale na ovom prostoru od Kraljevine Jugoslavije, SFR Jugoslavije, SR Jugoslavije do Državne zajednice Srbije i Crne Gore i same Crne Gore koja ga i danas koristi povremeno za krstarenja, ali više za protokolarne svrhe. Internet je prepun slika ovog gracioznog broda koji zadivljuje lepotom dok uplovljava ili isplovljava sa razapetim jedrima.

Međutim malo ljudi posebno u Srbiji zna da ovaj brod i na svoj 85. rođendan vodi novu bitku kome će pripasti..

Njega danas zvanično traži Hrvatska, koja optužuje Crnu Goru da ga je ukrala 1991. godine iako se „Jadran“ tada nalazio na redovnom remontu u Zavodu „Sava Kovačević“ u Tivtu. Tu je inicijativu još pre osam godina pokrenula Pomorska udruga „Vila Velebita“, a podržao ju je i tadašnji predsednik Stjepan Mesić.  Pre godinu dana i hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević ponovo je pisao svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću da se jedrenjak „Jadran“ mora vratiti u Hrvatsku. A s proslave 85. rođendana tog jedrenjaka, Bošković je nedavno odgovorio da „Jadran“ ostaje u Crnoj Gori, da će ploviti pod crnogorskom zastavom, te da će moći da ga koriste svi saveznici Podgorice. Krstičević, međutim dan kasnije je izjavio: „Školski brod ‘Jadran’ je vlasništvo Republike Hrvatske i neraskidivi deo hrvatske pomorske istorije. Hrvatska će preduzeti sve legitimne korake kako bi spomenuti brod bio vraćen pod hrvatsku zastavu, a od Crne Gore očekuje sprovođenje dogovora o sukcesiji i poštovanje međunarodnog prava.“

Novinski natpisi i dalje pljušte kao letnji pljusak, ali Podgorica, a ponajviše Zagreb zaboravlja da ovaj brod ima doduše nevidljivog trećeg suvlasnika (Srbija) koga niko ništa ne pita, doduše on se i sam ne oglašava povodom ovog pitanja iako je dao najviše novca za kupovinu jedrenjaka preko doborovoljnih priloga i novca dobijenog ratnim reparacijama.

Političko obeležavanje rođendana broda

Pre samog vrhunca proslave rođendana „Jadrana “ iz Zagreba je stigla je preko tamošnjih medija vest, da su neformalni krugovi odlučili da blokiraju ulazak Podgorice u Evropsku uniju, sve dok ne vrate “ ukrdeni jedrenjak“ koji pripada Hrvatskoj. Ovo je kuliminacija sage koja traje od prošle godine, kada je hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević uputio pismo svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću, da se jedrenjak Jadran mora vratiti u Hrvatsku. Detalji tog pisma i argumenti na koje se pozivju hrvatske vlasti, još nisu poznate javnosti. Međutim jeste glavni argument na koji se poziva zvanični Zagreb, a to je da je brod bio lociran u Splitu pre ratnih dešavanja 1991. Ponekad doduše ređe se pojavljuju i navodi da je Hrvatska učestvovala u kupovini ovog ratnog broda, međutim činjenice govore sasvim drugačije.

Kuliminacija bure oko “ Jadrana“ usledila je kada se saznalo da je na brodu u čast 85 rođendana trebala da preva hrvatska pevačica Ivana Vrdoljak -Vanna inače snaja Antuna Vrdoljaka, hrvatskog režisera i poznatog člana HDZ. Kada su hrvatski mediji kontaktirali pevačicu ona se pravdala da nije znala da je brod ukraden Hrvatskoj i momentalno je otkazala koncert, a da li je to zaista tako?

Ko je i kako kupio Jadran?

Nakon ujedinenja i stvaranja države južnoslovenskih naroda, stvorena je i njena mornarica, a njeni kadrovi većinom bili su školovani u bivšoj austrougarskoj mornarici. Tek 1922. godine stekli su se uslovi za početak školovanja jugoslovenskih kadrova. Da bi se što pre došlo do najnužnijeg broja novih pomorskih kadorva potrebnih za razvoj Mornarice osnovana je 1922. godine u Dubrovniku Pomorska oficirska škola. U toku dvogodišnjeg školovanja budući mornarički oficiri osposobljavani su za osvnovne dužnosti pomorskog oficira na brodovima. Prvog oktobra 1923. počela je sa radom prva jugoslovenska Pomorska vojna akademija, sa lokacijom u Dubrovniku u Gružu. Školovanje je trajalo tri godine. Sistem trogodišnjeg školovanja bio je teorijska nastava uz praktične radove i vežbe na brodovima za šta su se koristili brodovi minopolagač “ Orao“ ili minolovac „D-2“ sa kojima se svake nedelje po jedan ili dva dana provodilo na moru.
Iz nastavnog plana i programa uočena je potreba za brodom na kome bi se pitomci pripremali za svoju dužnost nakon završteka školovanja.

Odmah po formiranju Mornarice u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca planirana je nabavka školskog broda, ali za to nije bilo finansijskih mogućnosti. Ideja o nabavci Jadrana začeta je juna meseca 1926. godine na drugom sastanku delegata pomorske organizacije „Jadranska straža“ u Beogradu koja je imala isključivo jugoslovenski karakter, a ni u kom slučaju nacionalni, a ponajmanje hrvatski, kako se to danas tvrdi. Na tom sastanku donesena je odluka da se prikupljanjem novčanih sredstava da se nabavi školski brod, koji bi se kao poklon predao Ratnoj mornarici Kraljevine Jugoslavije. U tu svrhu trebalo je prikupiti 1.200.000 dinara. O tome je obaveštena i Komande ratne mornarice. Prikupljeno je 1.145.665 dinara ( trebalo je ukupno 8.407.830 dinara ili 622.743 tadašnje nemačke marke).

U “ Glasniku Jadranske straže“ od januara 1929. godine objavljen je novčani doprinos po oblasnim odborima ko je i koliko prikupio.

Oblasni odbori iz Srbije: Beograd 150.000, Kragujevac 36.572, Niš 31.000, Novi Sad 135.630, Priština 33.613, Valjevo 24.000, Veliki Bečkerk 190.000 dinara, Vranje 13.000, Zaječar 3.488 dinara;

Oblasni odbori iz Hrvatske: Dubrovnik 13.000 dinara, Karlovac 47.320 dinara, Osijek 5.000, Split 32.209, Sušak 22.000, Zagreb 21.108 dinara, Oblasni odbor Slovenije: Maribor 30.875 dinara;

Oblasni odbor Sarajevo 310.000 dinara;

Oblasni odbor Skoplje 49.996 dinara i

Oblasni odbor Crne Gore sa Cetinja samo 1.500 dinara.

Ono što je zanimljivo da su najveće novčane priloge dali oblasni odbori iz unutrašnjosti zemlje kao što su Beograd, Novi Sad, Veliki Bečkerek koji su zajedno skupili 475.000 dinara a imali su 5.792 člana. Split, Sušak i Dubrovnik 52.203 dinara a imali su 6.548 članova. Zagreb, Ljubljana i Maribor skupili su 57.901 dinar, a imali su 6.015 članova. Sarajevo je priložilo 310.890 dinara, a imalo je 4.634 člana. Organizovana je i lutrija, koju je inicirao Beograd i na ovaj način prikupljeno je još 525.000 dinara.

U kupovini školskog broda Jadran najvećim delom učestvovala je i Ratna mornarica. A ako se ima u vidu da su korištena najviše sredstva iz ratne odštete koja je Nemačka isplaćivala Srbiji, onda ne može to biti na račun Hrvatske, jer je ona u Prvom svetskom ratu bila na strani Austrugarske kada je objavljen rat Srbiji, i do sloma Austrougarske bila na suprotnim pozicijama od Srbije kojoj je posle rata i pripala ratna odšteta. Takođe i tvrdnja Hrvatske da je “ Jadranska straža“ imala svoje sedište u Splitu, nema nikakve osnove jer je sama Hrvatska za brod sakupila 142.000 dinara.

Školski jedrenjak “ Jadran“ izgrađen je u Hamburgu. Ugovor o gradnji potpisan je 4. septembra 1930. godine sa brodogradilištem “ H.C. Stulcken Shon – porinut u more 25. juna 1931 dobivši tada ime koje je zadržao do danas.

U vreme otpremanja došlo je do spora sa brodogradilištem zbog pada vrednosti marke i naplate dela sredstava iz ratnih reparcija koje je trebalo da plati Nemačka. Nakon podmirivanja svih potraživanja školski brod je isplovio iz Hamburga 27.06.1933 godine.

U 10 sati dana 16.07.1933 školski jedrenjak je uplovio u luku Tivat u 10.00 časova. Brodu je priređen svečani doček oduševljenog naroda uz salve salutnih topova sa obale. Prilikom uplovljenja dočekala ga je grupa hidroaviona u lucibili su postrojeni pripadnici Mornarice za svečani doček. Jadran je u flotni sastav Ratne mornarice upisan 19.08. 1933. koji se od tad obeležava kao dan broda.

Iz propagandnih razloga centralna svečanost primopredaje broda održana je u Splitu 06.09.1933. na rođendan prestolonaslednika Petra II Karađorđevića, a tad je zvanično objavljeno da je brod Ratnoj mornarici poklonila “ Jadranska straža“. Na svečanosti u Splitu koja je trajala tri dana prisustvovali su predstavnici Vlade, ministarstava, Vojske i mornarice, delegati “ Jadranske straže“ iz cele zemlje i predstavnici lokalne vlasti. Na obali je postrojen odred pripadnika Kopnene vojske i Mornarice, u Splitskoj luci bila je kompletna eskadra sa postrojenim posadama na plaubi, Sa posadom u snasti brod je ulovio u luku praćen hidroavionima, jedrilicama i čamcima. Predstavnik Jadranske straže predao je počasnu zastavu prvom komandantu kapetanu korvete Nikoli Krizomaliju koja je uz topovsku paljbu podignuta na krmeni jarbol.

Prava istina je da je brod tad nabavljen udruživanjem novčanih sredstava “ Jadranske straže“ i kredita Fonda ratnih reparacija koje je dobila Kraljevska mornarica.

Opis jedrenjaka Jadran

 

Jadran je tipični jedrenjak tipa barkantina sa opremom za pomoračku obuku. Nakon uslaska u sastav Ratne mornarice Kraljevine Jugoslavije „Jadran“  je 25. juna 1934. godine zaplovio na prvo školsko krstarenje i do 1941. plovio je sedam puta sa pitomcima Pomorske vojne akademije i Stručne podoficirske škole.

 

Ploveći po Sredozemnom moru i njegovim rubnim morima- Jadransko, Jonsko, Egejsko, Mramorno i Crno, ali i tri puta Atalnskim okeanom: prvi put ruta Dubrovnik- Oran-Porto Grande-Maidera, Kadiz-Ajačo-Pirej Dubrovnik, prešavši 7.525 milja, krstarenje trajalo tri meseca, drugi put Dubrovnik-Malta-Gibraltar-Maidera-Bermuda-Njujork-Boston-Azori-Gribaltar-Tunis- Dubrovnik prešavši 11.252 milje ( krstarenje trajalo četiri meseca i 10 dana i Treći put na ruti Dubrovnik-Malta- Šerbrur-Roterdam-Hamburg-Kil-Gdinja-Stokohlm-Kopenhagen-Oslo-Portsmaut- Dubrovnik krstarenje trajalo četiri meseca prešavši 8.000 milja. Brod je krstario na ruti Dubrovnik- Crno more, a krstarenje trajalo tri meseca.

 

Od početka Drugog svetskog rata nakon povratka sa krstarenja duž obala Zapadne i Severne Evrope (5. septembra 1939) brod nije isplovljavao van teritorijalnih voda Jugoslavije, a nakon prekidanja školovanja u vojnim pomorskim školama 27. marta 1941. prebačen je iz Šibenika u Tivat. Sa broda su iskrcana jedra i njihova oprema kao i sve ono što je moglo da izazove požar.

 

Aprilski rat 1941

 

Za vreme aprilskog rata 1941. godine Jadran se zatekao u Boki Kotorskoj ispred Đenovića. Brod je mobilizacijskim planom pretpočinjen Komandi podvodonog oružja, odnosno Južnom sektoru pomorske odbrane. Posada nije bila popunjena, jer je jedan deo popunio jedinice Flote, ali je i tako smanjena mogla da izvrši zadatak koji je imala- prevoz jedinica unutar zaliva. Neprijateljski avionu nisu napali brod, a posada je nekoliko puta otvarala mitraljesku vatru na niskoleteće avione. Posada je ostala na brodu sve do 17. aprila kada je potpoljen razarač “ Zagreb“. Tog dana je po naređenju posada napustila brod zajedno sa posadama ostalih brodova Flote, koji su predati Italijanima. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije zarobili su ga Italijani koji su ga koristili kao školski brod pod imenom “ Marko Polo“ za školovanje pomorskog pomlatka. Nakon kapitulacije Italije 1943. brod se našao u Veneciji i od tada počinje njegovo propadanje. Niko ga nije održavao i kraj rata dočekao je potpuno opljačkan jedva održavajući se na vodi. Njegov trup je služio kao most na jednom od venecijanskih kanala. Na zahtev jugoslovenske vlade brod je vraćen i dotegljen u Tivat. Odmah je počela njegova obnova u Mornaričko-tehničkom remontnom zavodu “ Sava Kovačević“ u Tivtu. Posada koja je učestvovala u obnovi broda birana je pažljivo ( vojni rok u moraniric je tada trajao četiri godine), a jedan deo podoficira i oficira bio je i ranije na Jadranu. Obnova je počela 21. aprila 1947. godine glavni radovi su završeni 17. decembra 1948. godine, ali zbog neki delova bilo je to stvarno tek polovinom 1949. godine. Jadran je od olupine ponovo postao beli lepotan.

 

 

Istovremeno sa obnovom broda, posada je obučavana svaki dan. Ugrađen je novi dizel motor 353 kW, novi osovinski vod i propeler. Ugrađeni su novi pomoćni uređaji, rekonstruisana drenaža i cevovodi, elektroinstalacija, navigacijska oprema i sredstva. Rekonstruisane su i stambene prostorije, adapitrana palubna oprema, popravljen snast i oputa i nova jedra.

 

Već 1949. brod je bio spreman za plovidbu ušavši u sastav Vojnopomorskog školskog centra u Divuljama, gde je uplovio jula 1949. godine. U junu 1953. brod je krstario po Jadranu i Sredozemnom moru, ali nije uplovljavao u strane luke. Tad je donesena odluka da se izvrši generalni remont koji je urađen u toku 1956 i 1957. godine. Brod je potpuno ogoljen, sa njega je skinut kompletan inventar i jarboli. Demontriana je paluba. Na brodu je izmenjeno sve što je bilo potrebno. Ugrađena je nova oprema i nova jedran. Posle generalnog remonta brod je 1962. ponovo krenuo na četiri duža krstarenja po Sredozemnom moru, ali uplovljavajući i u Crno More i do Port Sudana.

 

Pošto je 1967 brod bio već u sastavu Ratne mornarice 34 godine odnesena je odluka da se Jadran generalno remontuje i modernizuje. Nosilac remonta je opet bio Mornaričkotehnički remonti zavod „Sava Kovačević“. Remont je počeo 1. novembra 1967 i završen 30. jula 1969. Sa broda je demontrina celokupna oprema i skinuta sva tri jarbola i tri krsta sa 12 jedara. Izvađen je i balast od 125 tona. Rekonstruisan je komandni most, ugrađen novi krmeni jarbol sa ispušnim cevima, Stavljena su nova platnena jedra od materijala nabavljenog u Engelskoj. Stari brodski motor je skinut i ugrađen novi od 353 kW, i potpuno izmenjena kompletna brodska mreža i ugrađen novi generato. Brod je dobio novi radar i kompletnu navigacijsku opremu.

 

Od 1. juna 1956. matična luka broda je u Divuljama gde se nalazio Odred školskih brodova Vojnopomorskog školskog centra. Transofrmacijom Vojnopomorske akademije u Mornaričku vojnu akademiju školovanje na Jadranu u nastavnom planu i programu dat je veći akcenat. Brod je tako do početla građanskog rata u Hrvatskoj 1991 imao matičnu luku u Splitu.

Raspad SFRJ brod je zatekao u MTRZ “ Savo Kovačević“ u Tivtu. Veći deo posade je napustio brod svi oficiri, na čelu sa komandantom broda Dušanom Zaklanom. Preostali deo posade uspešno je završio remont i kasnije popunjen novim starešinskim kadrom i ponovo je zaplovio. Zanimljivo je da je ostatak posade dugo vremena čuvao bivše stvari odbeglih kolega, a jedan zastavnik i njihov novac od pripadajućih plata po koje nikad nisu došli. Iz ovoga se vidi da “ Jadran“ nije ukraden i da je ostao u luci Tivat u koju je uplovio 16.07.1933.

Zašto je to tako na ovo pitanje odgovorio je kontraadmiral u penziji Boško Antić pomorski publicista i autor monografije o jedrenjaku Jadran.

“ Na sastanku 2006. godine predsednika Filipa Vujanovića i Borisa Tadića potpisan je ugovor da Srbija može da koristi jedrenjak Jadran u protokolarne svrhe, ali od tada to više niko ni ne spominje, to se čak i ne zna. Srbija nema nikakva potraživanja, ne meša se, nezainteresovana je potpuno za čitav slučaj“, kaže kontraadmiral u penziji Boško Antić.

Na pitanje zašto Srbija nije nikad pokrenula pitanje slučaja jedrenjaka Jadran Anitć kaže:

“ Ne znam zašto nije, valjda zato jer Srbija nema pomorsku orjentaciju. Najveći primer je dotegljenje podmornice kao muzejskog eksponata. Mnogi tvrde šta će nam, pa ako je to tako, onda po tome treba sve eksponate koje imamo po našim muzejima, a nisu našeg porekla vratiti. Mi treba da se uključimo i dademo do znanja da je Srbija najviše novca dala za kupovinu Jadrana, kao i od ratnih reparacija, odšete koje je dobila Srbija, a ne Hrvatska koja je trebala nama da plati repraciju jer su bili Austrougarska i ne mogu pripsati da je te pare dala Hrvatska, a dala ih je Srbija, ističe Antić i dodaje:

“ Brodu je bila matična luka Tivat, zato jer je počeo tamo, jer je remontnovan tamo i boravio veliki deo vremena.

Antić kaže da je brod posle Drugog svetskog rata završio u Divuljama na osnovu rasporeda snaga i da to Zagrebu ne daje pravo vlasništva, jer su brodovi bili zajedničko vlasništvo svih republika i pokrajina i nisu pripadali samo Hrvatskoj, zato što su bili na njenoj teritoriji.

“ Oni su pripadali Oružanim snagama SFRJ, a ne tadašnjoj Hrvatskoj, dodaje Antić.

Na pitanje na koji način bi Srbija trebala da se uključi i formalno traži jedrenjak „Jadran“ Antić ističe:

“ Srbija bi trebalo formalno Crnoj Gori da stavi do znanja kod donošenja konačne odluke, da li će brod dati Hrvatskoj da je važno da kontaktiraju Srbiju kao suvlasnika broda, kao i potpisnika ugovora o protokolarnoj upotrebi iz 2006. koja je i dalje na snazi.

S druge strane visoki oficir mornarice koji je službovao dugo u Komandi RM Vojske Jugoslavije i VSCG i plovio Jadranom, a koji nije želeo da mu se spominje ime kaže:

“ Školski brod Jadran je ponovo zarobljenik jugoslavenske krize. Jedrenjak za koji su najviše novca dali Srbi, sada se nalazi kod Crnogoraca koji su najmanje izdvojili novca. Komandant broda je Makedonac a brod traže Hrvati na osnovu toga što mu je matična luka bila Lora u Splitu. Pošto su Hrvati članovima posade Jadrana oteli stanove u Splitu, oni ne bi trebali da traže Jadran bar do povratka stanova i imovine članova posade.

On dodaje još da ironijom sudbine Jadran je završio u državi koja je najmanje ulagala u njega, a traži ga država koja se pozivala na ne baš verodostoje argumente i narcisoidnu pomorsku tradiciju, dok država koja je najviše prikupila novca i finansirala od 2000 do 2006 godine dva remonta i krstarenja je potpuno nezainteresovana za njega, što je porazno.

“ Jadran mora imati punu po formaciji posadu koja je vrhunski obučena. Na brod se moraju ukrcavati disciplinovani kadeti i njihovi nastavnici. Brod treba da stalno plovi da bi bio isplativ. Da li to mogu Crna Gora i Hrvatska da obezbede. Teško. Imam osećaj da je njima bitno da se slikaju pod nacionalnim barjakom ili stijegom a posle ko će to plaćati nije važno. Ima država i velikih mornarica koji nemaju školske jedrenjake, pa nemaju problema u obuci kadeta, kaže on.

Od 2000. godine finansiranje krstarenja, remonta i opremanja vršeno je isključivo novčanim sredstvima iz Srbije. Najviše sredstava utrošeno je na prošireni mali remont 2004/2005. godine i kupovinu desalinizatora. Za potrebe školskih krstarenja, od goriva do toalet papira, trošena su sredstva poreskih obaveznika Srbije. Posebno vrednu donaciju dala je vlada Grčke sa 100.000 evra od čega su kupljena nova jedra i ostale opreme.

Sudbina jedrenjaka Jadran

Od samog početka “ Jadran“ je delio sudbinu država koje su nastajale i nestajale na ovim prostorima. Na njegovom jarbolu su se vijorile do sada zastave šest mornarica (Kraljevine Jugoslavije, italijanska, nemačka, SFRJ, SRJ, i Crne Gore. Čudna je ironija sudibine da brod vije do sada najveći  barijak- crnogorski 14×7 metara i čudna sudbina da sve države koje su nosile zastavu su se raspale.

Poslednje krstarenje Jadranom pre raspada SCG

Poslednje krstarenje sa studentima Odseka Ratne mornarice Vojne akademije realizovano je 2005. godine. Tada je školski brod Jadran plovio rutom: Tivat-Kadiz-Portsmut-Kartahena (Španija)-Krf-Tivat. Prilikom učešća u takmičenjima svih mornarica sveta povodom proslave 200 godina Trafalgarske bitke, studenti Odseka mornarice VA iz Beograda postigli su visoke rezultate. U takmičenju u veslanju na čamcu „Dragon boat“ osvojili su prvo mesto. U polufinalu su pobedili ekipu posade nemačke fregate Sashen a u finalu ekipu posade francuskog nosača aviona Šarl de Gol. Pobeda budućih mornaričkih oficira -veslača sa Save i Dunava iznenadila je sve prisutne. Jedan britanski admiral nije mogao prežaliti što trofej ide u Beograd, pa je tražio da se ekipa sa Jadrana još jednom takmiči sa ekipom britanske kraljevske mornarice, koja je već izgubila u takmičenju. Načelnik Odseka RM Vojne akademije mu je rekao tom prilikom da se to može održati 3005. godine na proslavi 300 godišnjice Trafalgarske bitke.

Andrej MLAKAR, Vojnopolitička osmatračnica

[Милан Ракић]

REAGOVANJE NA TVRDNJU DA BROD JADRAN TREBA DA PRIPADNE SRBIJI: Hrvatski argumenti za jedrenjak „Jadran“: Smeši li se Podgorici međunarodni arbitražni sud?

Tekst obajvljen na Blogu Vojnopolitička osmatračnica SPOR OKO JEDRENJAKA JADRAN NA 85. ROĐENDAN: Dok se Zagreb i Podgorica svađaju zašto ćuti Srbija, koja je najviše novca dala za njegovu kupovinu? izazvao je pravu buru u Hrvatskoj i polemiku pa i kritike pojedinih opskurnih desničarskih portala, koje je tvrdnja penzionisanog kontraadmirala Boška Antića veoma uznemirila, pa je osvanuo i trakat o tome.

Blog Vojnopolitička osmatračnica, koja neguje dijalog ovaj put donosi autorski tekst saradnika iz Splita vojnopolitičko analitičara Denisa Krnića o jedrenjaku Jadran, kao i argumente i razloge prema njegovom stanovištu zašto ovaj jedrenjak treba da pripadne Hrvatskoj.

Čitaocima se pruža mogućnost da pročitaju oba teksta i sami izvedu zaključke.

AUTOR: Denis Krnić

Školski jedrenjak „Jadran“ postao je vruća politička tema kada su u pitanju odnosi Hrvatske i Crne Gore. U tu vruću temu uključili su se i neki „admiralski glasovi“ iz Beograda. Kao nekadašnji novinar koji je više od decenije pratio slučaj jedrenjaka iz Splita, prvo sam hteo osporiti netačne navode koji se godinama sistemski iznose u crnogorskim i srpskim medijima o tome: kako je vrlo brzo po formiranju Kraljevine SHS rođena ideja o nabavi školskog broda za potrebe Ratne mornarice; ko je bio začetnik i nosilac te ideje; gde je ona nastala i pod kojim istorijskim okolnostima; kako je zatvorena finansijska konstrukcija za nabavku broda; koliko je relevantan za pitanje vlasništva nad brodom podatak koliko je koji grad u Kraljevini Jugoslaviji dao za njegovu nabavku; gde je brod bio upisan u flotnu listu od 1933. do 1991. godine; na čijem su se teritoriju nalazile sve obrazovne institucije Kraljevine Jugoslavije / SFRJ koje su obrazovale pomorački kadar u vojne svrhe, …. Doista su brojna pitanja koja bih mogao i trebao obraditi da cenjenim čitaocima ovog portala pružim celovitu sliku o svoj neutemeljenosti srpsko-crnogorskih zahteva kojima oni potražuju, ili pak zadržavaju vlasništvo nad školskim brodom „Jadran“.

Vrlo brzo shvatio sam da bi moj osvrt bio vrlo dugačak i nužno bi se pretvorio u serijal od najmanje desetak nastavaka. Pri tome, znatan deo bio bi, prvenstveno zbog pravne ekspertize, potpuno nerazumljiv dobrom delu čitalačke publike. Pored toga, osporavati deo srpsko-crnogorske argumentacije javno iznesene i opetovano ponavljane u proteklih 10-15 godina o tome da je brod „naš“ zato što smo ga, eto, mi prvi videli (Crnogorci), ili da je brod „naš“ zato što je u prefiksu bio „kraljevski, odnosno dinastički“ (Srbi) je naprosto ispod svakog nivoa poznavanja predmetne materije, da ne kažem i elementarne logike.

Čemu uopše javno polemisati s nekim admiralima koji otvoreno i posve nesvesno pokazuju da ne barataju s istinom. Oni iznose kvazi argumente i vlastitu javnost podstiču na agresivniji pristup u zaštiti „naših interesa“, a koji izvan stvorenog mitomanskog okruženja, strogo pravno gledano – uopše nemaju svoje utemeljenje. Čak bi i svaki apsolvent Pravnog fakulteta sa lakoćom osporio takve „argumente“…

Do sada je, naročito sa crnogorske strane, izneseno više argumenta, od kojih su neki bili i vrlo maštoviti, zašto bi brod trebao pripasti baš njima, ali niti jedan argument nema tu snagu kojom bi mogao uspešno pobiti argumentaciju hrvatske strane. Pri tome, Crnogorci se pozivaju i na neka „novokomponirana“ međunarodna pravila, prigodno izmišljena kako bi se opravdalo zadržavanje broda u crnogorskim rukama, a koja bi trebala imati svoje utemeljenje u odredbama postojećeg Ugovora o pitanjima sukcesije. Ako tako doista i misle, neka svoje poznavanje međunarodnog prava provere na mestima gdje to obično čine države u sporu – na međunarodnim sudovima i time reše pitanje š/b „Jadran“ jednom zauvek! Ali, Crnogorci to ne čine jer nisu sigurni da li će međunarodni pravni arbitri prihvatiti njihove tvrdnje kako sva vojna imovina, zatečena na teritoriju neke države na dan njenog priznanja – pripada toj državi. Misle da time mogu dobiti „Jadran“, ali znaju da će izgubiti preko dve milijarde USD koliko je vredila imovina Jugoslavenske ratne mornarice, smeštena na teritoriju i akvatoriju Republike Hrvatske u trenutka kada je ista proglasila svoju samostalnost (25. jun 1991.).

Jednako tako, Crnogorci nisu sigurni kakav bi bio stav međunarodnih pravnih arbitara po pitanju prava vlasništva nad š/b „Jadran“, jer jako dobro znaju da je školski brod „Jadran“ bio mobilna ploveća učionica koja pripada Mornaričko školskom centru u Splitu, a u Tivat je poslana samo na remont. Nakon okončanja remonta brod je trebao biti vraćen u svoju matičnu luku u Split. Odlaskom na remont u Tivat brod nije ispisan iz Flotne liste u matičnoj luci Split, čime se njegov pravni status nikada nije promenio. To su pravne činjenice o kojima treba ozbiljno razgovarati, a ne navoditi kvazi argumente tipa: mi smo ga prvi vidjeli jer je, u leto 1933. godine, na putu iz brodogradilišta u Hamburgu, prvo pristao u Tivtu. Da nije smešno – bilo bi žalosno, jer je „Jadran“ prvo pristao u Tivat, među ostalim i zato da se reši balastnih voda (čitaj: fekalnih).

Mogućim angažovnjem međunarodnih pravnih eksperata postoji mnogo crnogorskih „balastnih voda“ koje će „isplivati na površinu“, a što je vrlo neugodno po crnogorsku stranu. Tako će cijeli svet saznati niz, po Crnu Goru, poraznih činjenica. Na primer, da je Crna Gora u savezni proračun za vojsku izdvajala tek 1,9 % sredstava, da je pre rata na njenom teritoriju / akvatoriju bilo tek 11 % Flote JRM, a da je posle rata protivpravno prisvojila čak 85 % celokupne Flote JRM. Takođe, svet će saznati kako i pod kojim kondicijama su Crnogorci, uz pomoć JNA i Srbije, došli u posed ogromnih količina vojne imovine nasilno / protivpravno otete s teritorija Hrvatske. Budući da su Crnogorci znali kako nemaju „čiste papire“ za tu imovinu, istu su prodavali drugim državama po smešno malim cenama, gotovo po kilogram starog gvožđa. I tako, prodajući tuđu (hrvatsku) imovinu ispod svake razumne cene keširali su preko 300 milijuna evra. A, kada više nisu mogli ništa prodati, istu su počeli poklanjati drugim državama (Sloveniji i Srbiji).

Međunarodnim pravnim ekspertima neće moći „prodavati štoseve“ tipa podele vojne imovine nakon što se ista „zatekla na teritoriju“ njihove države nakon rata (kao da im je istu s teritorija Hrvatske „prebacio“ lično David Copperfield, a oni kao s time nemaju veze!), već će datum sukcesije biti određen u skladu s mišljenjem uglednog francuskog i međunarodnog pravnog eksperta Roberta Badintera, a to će biti 31. decembar 1990. godine.

S druge strane, Hrvatskoj ne pada na pamet koristiti argumente tipa – brod pripada nama jer ga je: a) projektovao genijalni Joso Škarica, Hrvat iz Rijeke; b) gotovo svi kapetani koji su komandovali brodom bili su Hrvati (niti jedan od 1933. do 1991. godine nije bio Crnogorac); c) sve luke baziranja od 1933. do 1991. godine bile su u Hrvatskoj (nikada niti jedna nije bila u Crnoj Gori), itd. Da je slučajno obrnuto, da je brod projektirao neki genijalni Crnogorac, da su Crnogorci većinom komandovali brodom, ili da je brod barem jednom bio upisan u flotnu listu neke luke na teritoriju Crne Gore, e, to bi tada bio za Crnogorce presudan argument. Ovako, stoga što nemaju apsolutno nikakvih valjanih pravnih argumenata, pred crnogorskom javnosti plasiraju argumente tipa: mi smo ga prvi videli! A, znajući da ti i slični argumenti nemaju nikakve pravne snage Crnogorci uporno izbjegavaju sesti za stol s Hrvatima i raspraviti sudbinu broda. Još su manje spremni sesti pred međunarodne pravne eksperte i podastrieti svoju kvazi argumentaciju.

Svim državama koje polažu pravo vlasništva nad š/b „Jadran“ treba biti jasno da smisao postojanja školskog jedrenjaka „Jadran“ leži u obuci vojnih i civilnih kadeta, da pod suncem i vetrom uče o brodu i čudima mora. Smisao postojanja š/b „Jadran“ nije da crnogorska država okači na njegove jarbole svoju državnu zastavu veličine 14×7 metara (veću nego što je imaju američki nosači aviona!) i da tako promovira crnogorsku državnost. Ako odbacimo uske državne interese, poput crnogorskog promovisanja vlastite države, nema nikakvog razloga da se pod jedrima š/b „Jadran“ ne školuju svi koji to žele, uključujući Srbe, Crnogorce i Slovence. Pored iznimno jakih pravnih argumenata, temeljem kojih će brod biti vraćen Hrvatskoj kad – tad, Hrvatska ima i vrlo jaki argument pomorske tradicije koji joj apsolutno nitko ne može osporiti.

Da li širem čitatalaštvu potrebno obrazlagati kako Srbija nema relevantnu pomorsku tradiciju?

Činjenica da su neki Srbi iz Srbije, od Kraljevine Jugoslavije do danas, časno služili i plovili na brodovima ili ronili u podmornicama ne znači da postoji „nešto“ što se može smatrati srpskom pomorskom, odnosno podmorničarskom tradicijom. Postavljanje podmornice na ušće Save u Dunav (donirane od strane Crnogoraca, a u stvarnosti prema Flotnoj listi JRM vlasništvo Hrvata) samo je pokazatelj neiskrenog viđenja sopstvene prošlosti. Čemu takva mitološka nadogradnja s kojom se zapravo nakaradno umanjuje značaj i degradira odnos prema pojedincima iz Srbije koji su plovili morima i dubinama?

S druge strane, ovdje nema dovoljno prostora da iznosimo brojne elemente bogate hrvatske pomorske i brodograđevne istorije koja, na istočnoj obali Jadrana, u kontinuitetu traje više od 1.000 godina. Republika Hrvatska danas broji preko 35 hiljada pomoraca koji plove svim morima sveta; ima tri pomorska fakulteta, osam pomorskih škola, brojne brodarske državne i privatne kompanije, institute, 14 brodogradilišta, najveću flotu jedrenjaka u Evropi mahom proizvedenih u domaćim brodogradilištima (upravo se u Splitu gradi trenutačno najveći jedrenjak na svetu), ribarsku flotu od preko 4.000 brodova, pod hrvatskom zastavom plovi i oko 1.500 velikih brodova, 2.500 jahti, 115.000 brodica,… Sve ovo navodim kako bi čitaocima u Srbiji i Crnoj Gori, ali i šire, ilustrirao privrednu i pomorsku snagu Hrvatske na Jadranu i Mediteranu. Savršeno je jasno da bi se u tu sliku „Jadran“ posve prirodno uklopio. Briga i staranje o tom starom lepotanu jednoj pomorskoj državi, kao što je Hrvatska, ne bi bio nikakav problem. Dapače, briga i skrb bili bi na najvišom tehnološkom nivou kakvu zahteva takav brod, a što ni Srbija ni Crna Gora, iz razumljivih razloga, nisu u stanju napraviti.

Pitanje „Jadrana“ sasvim sigurno neće rešiti mediji, ni prepucavanja ili nadmudrivanja kvazistručnjaka, malicioznih admirala, političara ili medijskih radnika u javnom prostoru. Status „Jadrana“ može se i mora definisati na stručnom, ekspertnom nivou, a bilo bi poželjno, u duhu dobrosusedstva, dogovorom Hrvatske i Crne Gore. U tom smislu je, potpredsednik Vlade RH i ministar obrane Damir Krstičević predložio crnogorskoj strani ponudu i suviše fer da bi se odbila. Međutim, crnogorska strana ne samo da je odbila tu ponudu, već je gospodinu Krstičeviću priredila diplomatsku „zamku“, pozvavši ga, u maju ove godine, u posetu Crnoj Gori u trenutku kada su planirali i sproveli isplovljavanje š/b „Jadran“ na međunarodno krstarenje prema Malti, a suprotno obećanju koje su mu dali godinu dana ranije (u maju 2017.) kako neće isplovljavati sve dok se pitanje vlasništva nad brodom ne reši.

Hrvatski ministar odbrane ipak ima brojne „utakmice u nogama“ i nije naseo na ovu „mućku“. Svima u Hrvatskoj ostao je „gorak okus u ustima“ jer su prevareni od države kojoj su omogućili da fizički opstane, posebno u periodu razdruživanja sa Srbijom 2006. godine. Donesena čvrsta odluka da Hrvatska, kao članica EU i NATO saveza, bude spremna na sve solucije, uključujući i opciju da se slučaj postavi pred neku od međunarodnih sudsko-arbitražnih institucija. Stoga, ne bi trebalo začuditi crnogorsku stranu da, već do kraja ove godine, dobije poziv, recimo, na Međunarodni sud za pravo mora u Hamburgu!

Nije za očekivati da se na istom ili nekom drugom sudu pojavi i Srbija, kao zainteresovana strana, jer su njene šanse da sudskim putem dobije brod – nikakve, ma koliko to pojedini admirali priželjkivali i pritom „paili“ javnost u Srbiji, netočno navodeći kako je brod bio „kraljevski“. U Velikoj Britaniji brodovi ratne mornarice nose titulu uz ime „Royal“, ali ipak britanska kraljica nije vlasnik niti jednog broda. Takođe, neki ističu kako je „Jadran“ većinski sagrađen novcem dobivenim od ratnih reparacija koje je navodno dobila Srbija, a što je školski primjer nepoznavanja materije, jer je reparacije dobila Kraljevina SHS / Jugoslavija, a nikako ne Srbija. To je i jedan od razloga što službena Srbija ne reaguje.

Međutim, važnije od svega je sledeće: Srbija nema gde držati š/b „Jadran“, a Crnogorci su ih na ružan način „preveslali“ nakon 2006. godine i nisu održali svoje obećanje dano Srbiji o polaganju vijenaca u „Plavu grobnicu“ kod Krfa. Štoviše, ove su godine promovisali sopstvenu „Plavu grobnicu“ kod albanske obale i u nju položili venac, a srpsku „Plavu grobnicu“ mučke su zaobišli kao da ista ne postoji. Bez obzira na sva srpsko-hrvatska prepucavanja, a kojih je bilo i biće, vlasti u Beogradu znaju da će Hrvati, ako se obvežu da će svaki puta kada prolaze brodom blizu Krfa položiti vijenac u more – to i učiniti!

U međuvremenu, hrvatske državne institucije demonstriraće spremnost da na međunarodnom planu upozore sve svoje saveznike i druge države Sredozemlja na nerešeni status „Jadrana“. To praktično znači znatno ograničenje radijusa kretanja broda izvan crnogorskih teritorijalnih voda, a što je već postala bolna stvarnost za one u Podgorici. Još bolnije će biti kada i sama država Crna Gora oseti „usporavanje kretanja“ prema Europskoj uniji. Ali, da bi se Crna Gora u potpunosti pridružila Evropskoj uniji mora se konačno početi i evropski ponašati. Temeljni test za to bit će povratak š/b „Jadran“, dogovorno i mirnim putem, ili sudskim putem! Svaki put ima svoju cenu: političku, materijalnu i financijsku. Na Podgorici je da se odluči.

https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/09/24/rekacija-na-tvrdnju-da-brod-jadran-treba-dapripadne-srbiji-hrvatski-argumenti-za-jedrenjak-jadran-smesi-li-se-podgorici-medunarodni-arbitrazni-sud/