Разговор са Николом Данилевичем - Чувати заједницу

[Поуке.орг - инфо]

Протојереј Никола Данилевич, замијеник предсједника Одјељења за спољње црквене послове Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије [УПЦ МП], рођен је 22.5.1977. године у Ровенској области (Украјина). Завршио је Почајевску духовну семинарију (1994–1998), а затим Московску духовну академију (1998–2005), гдје је добио звање кандидата богословља. Усавршавао се у Грчкој, Италији и Француској, а тренутно је и предавач Кијевске духовне академије. Са поносом истиче да је отац двојице синова и Украјинац. Отац Никола је у ексклузивном разговору за наш и-магазин говорио о ситуацији у Украјини, односу УПЦ МП и Цариградске патријаршије итд.

Оче Никола, били сте свједок развоја односа између УПЦ МП и Цариградске патријаршије у дужем временском периоду. Како Вам се данас чини тај однос? Да ли је нешто у њему упућивало на ситуацију коју имамо данас?

 

– Са наше стране, ми смо се увијек са поштовањем односили према Цариградској патријаршији, као према Цркви од које смо добили крштење. Међутим, уколико се та Црква увијек називала „мајком Црквом“ – њено најновије понашање јесте потпуно антиканонско и никако се не може назвати „мајчинским“. Желим да истакнем да се ми никада нисмо непримјерено односили према Цариграду. Када год би нам рекли да желе да нам помогну – ми смо реаговали мирно и сталожено – нисмо жељели да наша реакција буде повод за било какву акцију. Нисмо се одрицали од њихове помоћи. Ако желе да причамо о рјешавању проблема на основу реалне ситуације и канонског предавања – у реду, ми смо за то увијек спремни. Међутим, оно што се дешава ових дана противрјечи самим ријечима које смо слушали у Цариграду о томе да се неће правити никаква паралелна структура. Ово што видимо данас нису хришћански поступци. Када би хтјели да поступају хришћански, прво би се консултовали са нама.

 

Ових дана се очекује долазак „егзарха“ Цариградске патријаршије у Украјину. Какве могу бити посљедице њиховог рада? Ко су они? И шта се може очекивати од њиховог дјеловања у Украјини?

 

Већ је неколико пута истакнуто да су „егзарси“ који су послани у Украјину заправо „легати“, посленици, опуномоћеници са посебном мисијом. Архиепископ Данило је, колико нам је познатго, родом из Трнопољске области и то из грко-католичке породице. Чак је завршио једну годину унијатске семинарије у граду Ивано-Франсковску. Тек по доласку у САД постао је православан, а затим и епископ у цариградској јурисдикцији. Други епископ, Иларион, рођен је у Љвовској области, завршио је нашу Кијевску духовну семинарију.  Током школовања у Грчкој рукоположен је у Цариградској патријаршији, па је послије службе у Шпанији и Португалу упућен у Канаду. Њих двојица релативно често долазе овамо и добро познају Украјину. Али, како рекосмо, суштина проблема јесте у неканоничности задатка на који су послани. Јер, до сада се о свему говорило на неком теоријском нивоу, а сада су већ учињени конкретни кораци, воде се преговори о прављењу једне паралелне структуре. Морам да кажем да, када би се тај пут довео до краја и дошло до прављења једне такве структуре, то још увијек не би ријешило ништа. Дошло би до раскола, до прекида евхаристијског општења на свеправославном нивоу. Знамо да ниједна од помјесних цркава не би признала такво рјешење. Али чини се да тренутно рјешење јесте заправо рјешење „сјекиром“ – у покушају да се „ријеши“ украјинско црквено питање, Цариград пријети да направи раскол у васељенском православљу.

 

 Шта можемо очекивати у будућности, у Украјини и у православљу?

 

Најприје мислим да је потребно рећи да је неопходно много молитве и мудрости. Не треба дизати панику и ширити хистерију. Данас је све могуће. Нажалост, и најгора рјешења, а можда се све оконча и добро, на неки начин који тренутно не види ни Цариград, ни Руска Православна Црква, ни ми сами. Не сматрам да има мјеста за стварање етничких подјела по схеми: УПЦ ће подржати све словенске цркве, Цариград све хеленофоне. Црква не би требало да живи тако – проблем једног члана Цркве јесте проблем цијелог Тијела. Управо зато ми и предлажемо један велики сабор свих поглавара помјесних православних цркава, на коме би ријешили не само украјинско црквено питање, већ и много тога што стоји пред Православном Црквом у данашњем времену.

 

Пред нама у Украјини стоји вријеме искушења. Али вријеме искушења нас опомиње да је наш основни задатак – ићи, упутити се сваком конкретном човјеку. Могу да нам узму храмове. Када год су нам одузимали храмове – ти храмови би опустијели. Нема у њима конкретних људи који би били Црква, нема заједнице. Остају зидови. А ми имамо заједницу. Данас је најважнији задатак пред нама – чувати сваког човјека, сваку заједницу.

 

Извор: Теологија.нет

View full Странице