Српска традиција и обичаји везано за веру

[marija]

Лукиндан

ЛУКИНДАН, ЛУЧИНДАН (18. октобар, Свети Лука), по бројности свечара на седмом месту слава код Срба. Дан је посвећен Св. Апостолу и јеванђелисти Луки, родом из Антиохије. Писац једног од четири канонска Јеванђеља и Дела Апостолских. После смрти Св. Павла, Св. Лука проповеда Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и Грчкој. Живописао је три иконе Богородице, а сликао је иконе Св. Петра и Павла. Сматра се оснивачем хришћанског иконописа. Његове мошти се чувају у Цариграду.

Начин прослављања

Лукиндан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Народни обичаји

На Лукиндан пуштају се овнови да скачу на овце, тако да на пролеће буде малих јагњади. Ако се примети да овце затежу, онда ће бити тешка зима. Ако не, пролеће раније долази. Чобанима се даје свечана, боља ужина или им се носе пите које у Херцеговини зову пазарице. У Републици српској, скупи се више чобана и направи право чобанско весеље. Понегде, као у херцеговачким местима Борча и Загорје, пре него што пусте овнове међу овце, чобанима износе цицваре. У Србији овог дана утврђују торове, да вукови не даве стоку и још кажу: "Иде Лука, ето вука" или: "Свети Лука - снег дохука", јер наступа зима и време када се вукови приближавају селима. У јужној Србији, по првом госту или посетиоцу који уђе у кућу, нагађају каква ће година и зима бити. У неким крајевима кажу да је дуга на небу појас Св. Луке.

[marija]

Ђурђиц

ЂУРЂИЦ - ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА (3. новембар), по бројности свечара на осмом месту слава код Срба. Овог дана Црква празнује пренос моштију Св. Георгија, Св. Ђорђа, Св. Ђурађа, из Никомидије у град Лиду Палестинску. Пренос је извршен по личној жељи светитеља, који је пре мученичког страдања пожелео да почива у родном крају и код својих најближих. У време цара Константина, побожни Хришћани су сазидали прелеп храм посвећен Светом Ђорђу у Лиди, и по освећењу тог храма, пренели су, и у том храму похранили мошти светитеља и великомученика Христовог. Тај храм је два пута порушен, али и обновљен. Прво рушење се десило 1010. године, а обновљење на сам празник Ђурђиц, и због тога се овај празник понекад назива и Обновљење храма Светог великомученика Георгија. Други пут, храм су порушили мухамеданци у време трећег крсташког рата, а обновљен је 1872. године.

У народу постоји неписано правило да они који славе Ђурђиц, за славску икону узимају икону Св. Ђорђа на којој је приказан светитељ без коња, како стоји са мачем или копљем у десној руци. А они који славе Ђурђевдан, за славску икону користе ону на којој је Св. Ђорђе приказан на коњу, како копљем пробада аждају.

Начин прослављања

Ђурђиц се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник. Дани од Ђурђица до Мратиндана називају се мратинци или вучји дани јер је Св. Мрата заштитник вукова.

Молитва Светом Георгију

Муке страшне избегао није, дивни Великомученик Свети Георгије. Све земаљско он презре и одрече, да Царство Небеско вечно стече. Видело је у тами што нам свима сија, слава дивног Великомученика Георгија. Душа наша смерно благодари, заступника таквог што нам Бог подари. Сваком ко помоћ и спас од њега затражи, име светога љубав и веру оснажи. Зато се теби у муци молимо, и твоје помоћи вапијући просимо. Услиши и сада молбе наше невољне, молитве прими скромне, драговољне. Нека заступништво твоје за нас не бледи, не остави нас у невољи и беди. Чуј глас напаћеног нашег рода, сети се српскога народа. Да нам душман више не прети, помози нам Георгије Свети.

[marija]

Тривундан

ТРИФУНДАН, ТРИВУНДАН, ТРИВУНЦИ (1. фебруар), по бројности свечара на деветом месту слава код Срба. Св. Трифун је био сиромашни гушчар из Фригије, обдарен исцелитељским моћима које су га прославиле већ у младости. У то време, Римским царством владао је цар Гордијан, који је имао умоболну кћерку Гордијану. Ни један лекар, а покушавали су многи, јој није могао помоћи. Када се рашчуло по царству да Св. Трифун има велике моћи, цар га позва себи и он успе да истера злог духа из Гордијане и тако је излечи. Цар му због тога подари многа блага, али их Трифун све раздели сиромасима. Св. Трифун је био велики поборник Христовог учења и због тога је по одласку цара Гордијана са престола био прогањан, мучен и на крају посечен мачем, јер није хтео да одступи од своје вере хришћанске.

Начин прослављања

Тривундан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Овог свеца највише славе виноградари јер се верује да он уништава све штетне инсекте и болести које нападају винову лозу. Српски запис из XVI века, у коме се Св. Трифун спомиње као заштитник виноградара, сведочи ο дуготрајности ове традиције.

Народни обичаји

Из села око Неготина на његов дан одлази се у виноград и помало зареже лоза, а потом се цели дан чашћава у славу свеца кога зову Орезач или Зарозој. Труднице у тимочком крају обилазе винограде и у сваком обрежу по један чокот да роди што више грожђа и да вино буде добро. Многи виноградарски крајеви славе Св. Трифуна као своју Крсну славу, па је негде и заједно прослављају, сваке године код другог подрумара, подрума или пивнице. Ту се доноси обрезана лоза, полива се вином и приређује заједничка гозба. Домаћин гозбе или подрумар, који се сваке године мења, спрема колач и диже у славу Св. Трифуна. Колач је украшен мотивима из виноградарског живота, а домаћин ломи колач са будућим домаћином славе и захваљује светитељу. У селу Ботуњи у Александровачкој жупи у виноград излазе сви сељани, заједно са свештеником. Свештеник прво очита молитву, а затим се приступа орезивању лозе.

Шумадијска села славе га као заветан дан јер се сматра да он штити села од града и поплаве. У Поповом пољу нико не ради теже послове. По веровању, Св. Трифун је чувар разног биља, које је штитио од разних штеточина. Обично се њему моле да сачува њиве и винограде од скакаваца, гусеница и других инсеката. Овде се Трифундан сматра границом сејања озимих и јарих пшеница па постоји изрека: "На Трифундан до подне можеш сијати озимо, а од подне јаро жито". Од Трифундана у Поповцу почиње сејање дувана и купуса.

Пошто је Св. Трифун заштитник вина и винограда, те се обично и у Црквеном живопису иконопише са лозом и косиром у рукама. Као своју славу, славе га и гостионичари, и тог дана бесплатно точе вино. Многе цркве посвећене су овом светом, а међу њима једна од најстаријих и најлепших - которска Катедрала Св. Трифуна. Многи га славе као Крсну славу и ο њему су сачуване многе приче. Једна од њих казује да када је Исус Христос напунио четрдесет дана од рођења, његова мајка Марија пође у синагогу да се захвали Богу. Код неке речице сретне Св. Трифуна и замоли га да не гледа док она прелази реку. Св. Трифун обећа, али окрену се баш у моменту кад Марија би насред реке са подигнутом сукњом и задивљено повика: "Марија, како беле ноге имаш." Она му ништа не одговори, него похита да пронађе његову жену и рече јој да одмах узме мелем и однесе мужу јер је косиром одсекао нос. У народу је овај светац веома омиљен. Гледа се у небо ако је ведро и онда се каже: "На Тришиндан ведро, биће суше", или: "Пашће киша ο Триши, биће родно". Ако нагло отопли, онда сељаци узвикују један другом: "Триша забо угарак у земљу па отоплило". Верује се да се овог дана завршава зима. Од овог дана почињу дани који се зову Тривунци и трају четири дана.

[marija]

Свети Спиридон

Свети Спиридон

Jump to: navigation, search

Свети Сиридон Тримитуски

Свети Сиридон Тримитуски

СВЕТИ СПИРИДОН (12. децембар), по бројности свечара на десетом месту слава код Срба. Дан је посвећен Св. Спиридону Тримитуском, рођеном на Кипру. Отац и мајка су му били сељаци, једноставни и простодушни, па су му и самом једноставност и простодушност остале врлине до краја живота, иако се у међувремену узвисио до Епископа у месту Тримитусу. Учествовао је на Првом сабору у Никеји, и ту се истакао јасним и једноставним исповедањем вере, као и чудесним моћима којима поврати многе јеретике у Хришћанство. Умро је 346. године, а његове мошти се чувају на Крфу.

Начин прослављања

Св. Спиридон се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Због благости, Св. Спиридона прослављају деца и мајке, а болесни верују да могу бити излечени ако тај дан проведу у неком манастиру. Св. Спиридона углавном славе варошани, где је он заштитник и слава занатских еснафа обућара и прерађивача коже. У Трсту постоји велелепни храм посвећен овом светитељу, и припада Српској Православној цркви.

Народне приче и чуда Св. Спиридона

По народном веровању, он је први направио земљани лонац, онда врећу и на крају кошуљу. Зато га славе грнчари, мутавџије, ткачи и ковачи. Тврди се да је слеп у једно око, јер га је обућар убо шилом док је радио на његов дан. Светац се није наљутио него само ишао пред невољника и заплакао, а потом га благосиљао.

Прича се да је једном претворио змију у злато, те је дао једном сиромашку да врати дуг, а овај кад је после откупио ту змију и вратио је светитељу, он је опет претоврио у змију и пустио да оде. Други пут, кад је неки касапин хтео да узме нечију козу, а да је не плати, коза се толико опирала да није могао да је савлада. Светитељ му је рекао да најпре плати козу, и кад је овај тако учинио, коза је сама пошла за њим. Трећи пут, нека је жена дала једној девојци неку ствар на зајам, а девојка умре не вративши зајам. Кад је жена затражила да јој се позајмљена ствар врати, светитељ је отишао на девојчин гроб, и она му је из гроба рекла где је ствар оставила, те ју је светитељ нашао и вратио жени. Једном су лопови ушли у стадо Светог Спиридона, у намери да украду неку овцу, а кад им није успело, светитељ им даде једног овна говорећи: "Ево, узмите једног овна, да вам труд не буде залудан."

[marija]

Андријевдан

АНДРИЈЕВДАН - СВЕТИ АНДРЕЈ ПРВОЗВАНИ (30. новембар); не толико честа Крсна слава код Срба, али је веома препознатљива јер су је славили Карађорђевићи; Св. Андрија је познат и по томе што је проповедао Јеванђеље Словенима још у њиховој постојбини на Карпатима, када је прорекао да ће ту да буду изграђене многе цркве, и да ће ту да буде велико средиште Хришћанства (кијевска област); мученички пострадао на крсту у облику слова Х, мошти су похрањене у Цариграду. У Русији постоји орден Светог Андрије (највиши по рангу од свих ордена), а и у Србији се некада на војничким заставама стављала његова слика. Раније се Андријевдан празновао у Србији као народни празник, јер је на тај дан за време Карађорђевог ратовања против Турака ослобођен Београд, а на тај дан су касније проглашена народна права која су Срби од Турака извојевали.

Народне приче о Св. Андреју

У Поморављу се може чути прича, да изнад манастира Раванице постоји пећина (испосница) у коју се некада давно склонио један од седам Синајаца, ученика Светог Андреје. Владика ондашњег града Тројана, данашње Ћуприје позва га једном на исповест. Ученик позва највећег медведа, показа му знак Св. Андреје узјаха га и тако дође пред Владику. Владика се уплаши и рече му да прво склони мечку, а онда поче да га кори што у посне дане не једе рибу, него пије млеко. Ученик Андрејин затражи да се изнесе на сто и риба и млеко, па прекрсти рибу и из ње потече крв. Уради то исто са млеком, а из њега никну трава.

У народу се прича да је његова мајка, једном случајно, не знајући шта је, појела срце неког праведника, па је од тога зачела Андреју. Свети Андреја се сматра заштитником великих животиња. Он са њима разговара, а оне су му покорне и увек га слушају. Цигани мечкари славе овај дан, јер верују да је овај светац кротио медведе као псе, и да путује светом јашући на мечки.

Народни обичаји

Уочи Андрејевог дана, кува се кукуруз за медведе, или посебан колач - мечкина побојница, којим се тобоже завезивала чељуст медведу, да не коље стоку. У источној Србији дан Светог Андреје назива се Мечкин дан.

У крајевима где има медведа, уочи овог дана, кувао се кукуруз "за медведе", који се оставља да преноћи на крову, па ако га "мечке не изједу", онда га чељад изјутра поједе. По планинским селима Горње Пчиње, правили су "мечкин колач" - мечкина побојница, који деца рано однесу на "мечкина места", да медведи не кољу стоку. Верује се да на тај дан медведи не чине штету и не дирају људе, зато тада не ваља ићи у лов на њих. За овај дан су везане и многе забране: у Шумадији не штави се кожа нити се било шта са њом ради, а у Хомољу не ради се ништа са одећом - да га мечке не би поцепале. Воденичари скупљају прилоге у брашну, од кога праве хлеб за мечку, за који тврде да остаје свеж годину дана.

[marija]

Томиндан

ТОМИНДАН - СВЕТИ ТОМА (6. октобар), по бројности свечара на дванаестом месту слава код Срба. Томиндан је дан посвећен Св. Апостолу Томи. Овог Апостола зову и "неверни Тома", јер није поверовао у Васкрснуће Господа, па се Исус Христос поново јавио ученицима, а Томи посебно обратио да пружи руку и додирне му ребро, тако да више не буде неверан. Тома није био само неверан, већ је и са временом имао проблема. Остало је записано да је једини од Апостола закаснио на погреб Пресвете Богородице, па је на његово инсистирање отворен гроб. Тада се видело да је њен гроб празан, да се Богородица вазнела на небо, и да је у гробу остао само свети покров који је касније пренесен у цркву у Цариграду.

Начин прослављања

Томиндан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Срби за Св. Тому причају да кад су свеци делили улоге да је он узео печат од облака, али не доноси олују већ драгоцену кишу. Верује се да Св. Тома, ако се наљути, може једног дана да донесе други потоп, али како га надгледа Пресвета Богородица, то неће бити ускоро. Славе га у многим крајевима као Крсну славу. Славе га дунђери и дрводеље као еснафску славу, па на тај дан ништа не раде. Св. Тома је био вешт дрводеља тако да никада није дељао дрво на пању већ на камену. Једном наиђе ђаво у облику прелепе и врцкасте девојке, па поче да га искушава. Св. Тома се загледа у њу, удари сечивом у камен и отупи секиру. Светитељ се много наљути, изазва силну кишу и сместа потопи ђавола у бару.

Народне приче

У селу Пурачићу под Озреном живео је неки Мијалко, богобојажљив и домаћин човек. Имао је само једну ману: плашио се вукова. Крио је тај страх колико је могао, али ништа није вредело. Било је довољно да неко, потпуно безазлено, у друштву спомене вука, па да Мијалка ухвати дрхтавица. У планину кад је по дрва одлазио, два крста и безброј амајлија је на себи носио. Била су ту крила слепог миша, медвеђе канџе, кора хлеба од Деветог уторка, а црвене вунице на себи је имао да џемпер исплете и то са дугачким рукавима. Ал' кад не вреди - не вреди. У свакој сенци, сваком шушњу, "виђао" би вука, и нанрат-нанос, бежао из планине необављена посла, све успут вичући "вуци, вуци - помагај народе". Гледа све то Св. Тома, па му једног дана дојади, оде до Св. Саве, позајми два хрома вука и оде сељаковој кући. Кад их Мијалко угледа, изгуби памет и начисто паде мртав. Прекрсти га Св. Тома, поврати и рече "Твој страх је безразложан. И вукови су Божија створења. Не узимај их више никада у уста и они ти неће нажао учинити". Како то рече, неста заједно са вуковима, а нестаде и Мијалковог страха. Од тада се у Републици Српској, на Томиндан, не спомињу вукови.

[marija]

Михољдан

МИХОЉДАН - СВЕТИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК (29. септембар), по бројности свечара на тринаестом месту слава код Срба. Празник је посвећен Св. Киријаку Отшелнику, кога народ зове Св. Михољ, те отуд назив празника - Михољдан. Свети је рођен у Коринту и у младости се посветио Богу и вери. Св. Јефтимије га запази и прозре као будућег великог духовника те узе под своје окриље. Св. Киријак је за себе говорио да откако је монах, сунце га није видело да једе нити да се гневи на неког. Црква га сматра за велико светло, стуб Православља и дику монаштва. Он је моћни исцелитељ болесних и благи утешитељ тужних. Поживео је дуго, а упокојио се у Господу 557. године.

Начин прослављања

Михољдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник, кога понајвише славе Православни на приморју, јер он је заштитник морепловаца.

Народни обичаји

У Боки, Михољдан зову и господски празник, јер су га славиле чувене адмиралске и капетанске породице тог краја. На тај дан морнари не испловљавају на море, јер Светог Михоља треба прво код куће прославити, па онда на море кренути. Рођени овог дана посебно су надарени и благословени, и верује се да ће имати свакојаке благодати у животу. Народ је приметио да се око празника Михољдана, време пролепша и отопли, па је тај кратки период, од свега неколико дана, прозвао - Михољско лето. У неким крајевима га још зову и Сиротињско лето, јер му се увек посебно радује сиротиња. Овај дан се назива и мишји дан. Верује се да мишеви и пољске животињице угину на овај дан ако дотле у своје брлоге нису допремили зимницу.

[marija]

Ваведење

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Εισόδια της Θεοτόκου), (21. новембар); непокретни велики празник који прославља догађај у коме је Пресвета Марија постала прва заветована девица у историји Хришћанства. На овај дан извршен је у Јерусалиму свечани чин завештања њеног девичанства. Девица се заветовала пред Богом и људима, а чин је обавио првосвештеник Захарије, отац светог Јована Претече. По бројности свечара на четрнаестом месту слава код Срба.

Пошто су Св. Јоаким и Ана били без деце, заветовали су се да ће дете које им Бог подари посветити Њему на службу. Када су добили кћерку Марију, са три године сазову сву своју родбину и више девојчица, припреме доста свећа и свечано пођу у Јерусалимски храм. Напред су ишле лепо обучене девојчице са запаљеним воштаницима, за њима Јоаким и Ана, водећи за ручице своју кћерчицу, а за њима остали пратиоци. Беше се окупило и доста света да виде ову лепу и чудновату пратњу. Кад су се приближили цркви, изашли су им у сусрет свештеници, а сам првосвештеник беше изашао да дочека девојчицу Марију на црквеним вратима. Црква је била уздигнута од земље и требало је прећи петнаест степеника до улаза. Родитељи доведоше девојчицу до степениша, пустише је, а она сама, слободно и усправно пређе све степенике, ни једном се не осврнувши на своје родитеље, већ весело гледаше право у цркву. Првосвештеник узе девојчицу за руке, уведе је у цркву и поведе је право пред олтар, који се звао Светиња над светињама.

И данас у олтар женска нога не сме ступити, а у део Јерусалимског храма, који се звао Светиња над светињама, није смео ни обичан свештеник да уђе, већ само првосвештеник и то једном у години, кад је приносио жртве. У тај олтар уведе првосвештеник девојчицу Марију и посвети је на служење Богу. Тиме је предображено да ће она постати истинска Светиња над светињама у коју ће се сместити несместиви Бог. Томе догађају чудили су се не само људи, већ и Божији Анђели, који су невидљиви у пратњи учествовали. Родитељи Маријини принесоше прописне жртве, те се са сродницима вратише кући, а малу Марију оставише при цркви, и увек су је, док су били живи, с времена на време обилазили. Богородица је у храму остала до своје дванаесте године.

Установљење празника

У спомен на догађај кад је Света Марија доведена у Јерусалимски храм и посвећена Богу, установљен је празник Ваведење, који се празнује 21. новембра. Претпоставља се да се овај празник празнује од четвртог века, а прве забелешке ο њему имамо тек из VIII века. Статус великог празника добија у XI веку. Химне за овај празник написали су Георгије, Митрополит никомидијски, магистар Лав Вардалис, Сергије Агиополит, из IX века, Василије Пагариот, Архиепископ кесаријски, из X века, и Јосиф Химнограф. Празник има четири дана попразништва.

На икони се овај догађај представља призором у коме првосвештеник старозаветне цркве, Захарија, на вратима храма дочекује Пресвету Дјеву Марију као девојчицу, коју спроводе друге девојчице са запаљеним воштаницама, и остала пратња.

Ваведење је слава манастира Хиландара.

Народни обичаји

Ваведење славе сточари да би им Богородица заштитила стоку од звери. У Србији на овај дан престају свадбе. У неким таковским селима био је обичај да се тог дана остане после службе код цркве и да се ту први пут појаве све младе које су се удале те јесени. Младе се за ту прилику свечано одену и заките цвећем из венчаних венаца. Овај обичај одржавају и Поповци, који се окупе око манастира Ваведење у Завали. У селима јужног Поморавља све жене које не могу да имају децу одлазе у манастир Црковицу, где проведу читаву ноћ у молитвама да би добиле порода. Последњи вашар у години, у Гламочком пољу одржава се на Ваведење.

[marija]

Алимпијевдан

АЛИМПИЈЕВДАН - СВЕТИ АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК (26. новембар), по бројности свечара на петнаестом месту слава код Срба. Св. Алимиије је у младости служио као ђакон у Адријанопољу (Једрен). Жељан усамљеничког живота, удаљи се на неко грчко гробље ван града, за које се веровало да је злехудо место пуно демона и нечистих сила. Ту пободе крст и сазида храм у част Св. Јефимије, своје заштитнице. Поред храма подиже висок стуб, попе се на њега и ту у посту и молитвама проведе 53 године. У почетку су се људи смејали његовом подвигу, а онда почеше да га поштују и да се окупљају око њега. Затим ту никоше и два манастира, женски и мушки, а монахиње и монаси изабраше га за свог духовника. Овај праведник доживео је стоту годину и упокојио се 640. године.

Начин прослављања

Алимпијевдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Народни обичаји

Код Срба постоји веровање да је Св. Алимпије прегазио кугу, зауставио губу, одбијао нездраве ветрове и чинио разна друга чуда. Празнују га сточари, па се на његов дан не упреже теглећа стока. Одлази се рано у цркву да би све било здраво у наредној години.

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%9A%D1%80%D1%81%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0

[Vizantiona]

Ovde mozete pisati  o vasem obelezavanju Krsne slave.

Nadam se da se urednica Izida slaze i daje zeleno svetlo. :smiley:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2223.0.html

убацио сам линк и друге теме која се бави ово тематиком али на други начин

глобални модератор Меда.

[Vizantiona]

Krsna slava

Sveti Sava je u praksu uveo obred krsne slave na liturgijskoj osnovi. Od svetoga Save se taj obred, kao i običaji koji ga prate, postupno formirao, dok se nije razvio do današnjeg oblika. Današnju formu tog obreda u prošlom veku (1862) konačno je uobličio mitropolit Srbije Mihailo. Od brojnih imena koja je imala ova pojava nekad, a ima ih i danas, najrasprostranjenija su: krsna slava i svečari.

SVEĆENJE VODICE

U nekim krajevima (Vojvodina, Beograd...), običaj je da sveštenik pre slave dođe u dom da osveti vodicu. Domaćica pripremi činiju sa vodom, bosiljak, sveću, kadionicu, tamjan i upali kandilo ispred ikone. Tada sveštenik osveti vodu kojom će domaćica umesiti slavski kolač. Za tu priliku potrebno je pripremiti: kadionicu, vatru (ili briket specijalnog uglja) i tamjan, zatim sveću i svećnjak (čirak), kitu bosiljka i posudu čiste vode - i sve to da bude na stolu, okrenuto prema ikoni krsne slave, koja se inače nalazi na istočnom zidu sobe.

Osvećenu vodicu domaćica tretira kao svetinju: pažljivo njome rukuje, čuvajući je na određenom mestu. Pa kad, uoči samoga dana slave, privede kraju sve svoje pripreme za sutrašnji dan, onda tom vodom i brašnom mesi slavski kolač; tome se doda i potrebna količina soli i kvasca. U nekim krajevima, slava već počinje uoči dana večerom, jer je to, liturgijski gledano, već novi dan - dan slave: služeno je večernje, odnosno bdenije sutrašnjem prazniku. Ipak, vrlo je retka pojava da se već tada reže kolač to se čini na sam dan slave.

ODLAZAK U CRKVU

Kad osvane dan krsne slave, u crkvu se nosi kolač, žito i crno vino. U hramu se vrši zajedničko osvećenje žita i blagosiljanje hleba i vina, a onda sveštenik svako žito posebno prelije i svaki kolač posebno reže. Tom prilikom svečar preda svešteniku, pre svete liturgije, čitulju (spisak živih i preminulih članova porodice) radi pomena i vađenja čestica na proskomidiji - živih za zdravlje, a upokojenih za pokoj duše.

Domaćin priloži crkvi svoje darove: tamjan, zejtin, vino - priloži čega može i koliko može. U novije vreme je sve češća pojava da se prilaže novac pa da ga crkva troši shodno potrebama.

REZANJE KOLAČA U KUĆI

Tamo gde je nasleđena porodična praksa ili se zavodi nova praksa, da se čin rezanja kolača vrši u kući, treba uraditi ovako.

Još uveče ili rano izjutra staviti na sto sve što je potrebno za obred, a sto je okrenut ikoni, odnosno istoku.

Na stolu treba da su kolač, žito, čaša crnog vina; zatim sveća u čiraku, spisak živih članova porodice radi molitvenog spomena, zatim ručna kadionica sa briketom i šibicom; pored vina i žita nalazi se kašičica, a pored kolača nož. Sveća se pali pred sam početak obreda, a može i ranije - dok je kandilo upaljeno još uveče i gorelo je u toku noći.

Kad sveštenik dođe u svečarsku kuću, na stolu je sve što je potrebno. Posle uobičajenog pozdrava, domaćin priđe sveći, prekrsti se i pripali je. Posle početnog vozglasa, molitve Gospodnje Oče naš i tropara slave, sveštenik čita molitvu za osvećenje žita. Za vreme ovoga obreda okade se: ikona, sveća, kolač, žito, vino, prostorija u kojoj se slavi, kao i prisutni članovi porodice i gosti. Neposredno posle tog obreda, ne prekidajući tok sveštenik prelazi na rezanje slavskog kolača. Za to vreme počinju da se pevaju tropari.

OSVEĆENJE I REZANJE KOLAČA

Sve važnije obredne radnje i obredni materijal o slavi vode neposredno poreklo iz Svete liturgije, šire uzeto - odnosno iz Crkve: u tome se ogleda crkveni karakter slave. Obred slave, kao i svi drugi obredi u Crkvi predstavljaju oblik komunikacije ili opštenja čoveka sa Bogom - zato je svaka molitva lično intonirana, i sve - osim onih koje se odnose na individualna lica - imaju oblik množine, što izražava saborni karakter molitve: baš kao i u samoj Božanskoj liturgiji u kojoj se molimo za sve, za ceo svet.

U toj sabornosti nije brisan nijedan pojedinac, ma kako bio mali i neznatan pred ljudima, a gramatička množina ne predstavlja naknadni zbir, nego ukupnost, sabornost - zajednicu.

Sveštenik prvo molitveno priziva Gospoda Isusa Hrista da blagoslovi predloženi hleb i vino, izgovarajući tri puta reči: "Gospode Isuse Hriste Bože naš, blagoslovi ovaj hleb i ovo vino Duhom tvojim Svetim svagda, sada i uvek i u sve vekove vekova. Amin." Zatim obema rukama uzima hleb i podiže ga, okrenut ikoni, odnosno istoku: "Gospode Bože, prinosimo Ti ovo u slavu i čast svetog...; njegovim molitvama primi, Premilostivi, ovu žrtvu u svoj nadnebesni žrtvenik."

Zatim spušta kolač i reže ga po donjoj kori u vidu krsta i preliva ga vinom čineći znak krsta. Kolač okreću sveštenik, domaćin i svi prisutni - kružno, u desno, dok se pevaju tropari. Isti tropari se pevaju i na venčanju, kao i prilikom rukopoloženja u čin đakona, prezvitera i episkopa. Okretanje kolača u krug označava večnost. Krug je simbol večnosti.

Posle ovoga kolač se lomi na pola i stavljaju se njegove polovine donjom korom jedna prema drugoj, tako da prorezana mekota jedne i druge polovine bude okrenuta gore: nju celivaju sveštenik i domaćin tri puta. Sveštenik govori: "Hristos među nama." Domaćin odgovara: "I jeste i biće." Za vreme pevanja tropara kolač su okretali svi prisutni - domaći i gosti; ako ih je bilo mnogo, onda oni bliži neposredno su okretali kolač, a oni dalje njihovim posredovanjem bili su u vezi sa kolačem, držeći svaki ruku na ramenu onoga ko stoji ispred njega. Tu pojavu imamo ređe u kući, ali je zato imamo često, gotovo redovno kad je u pitanju hramovna slava, školska slava, esnafska i sl. jer se i tamo reže kolač a prisustvuje veliki broj vernika.

Pošto je završeno celivanje slavskog kolača, pevaju se tropari koji su u ovaj obred ušli iz prazničkoga bdenija, odnosno jutrenja.

Iza toga dođe jektenija u kojoj se moli za narod, arhijereja, pravoslavne hrišćane i na kraju za ukućane - po imenu. Na kraju, kao i obično, mali otpust. Tada dođe čestitanje.

SLAVSKI RUČAK

Slavski ručak, kao i sve obredne ponude, nije jelo radi jela, nego je to zajedničko obredno jedenje i pijenje (so-jastije i so-pitije). Zato o slavi domaćinova kuća nije samo gostoljubivi dom nego istovremeno i neka svetionica: i kuća i porodica su crkva (zajednica) gde se prinose Bogu na dar pobožne misli, želje, zahvalnost, dočekuju se i primaju gosti, po uzoru na biblijskoga praoca Avrama koji je ugostio tri nepoznata tajanstvena putnika.

PREDAVANJE SLAVE

Otac predaje sinu slavu, a to biva onda kad se sin izdvaja u posebno domaćinstvo, bilo da će živeti u drugom gradu bilo da će živeti u tom istom mestu. Potpuno je pogrešna praksa koja se ponegde kod nas ustalila posle Drugog svetskog rata, da sinovi ne slave dok im je otac živ, ili pak da slavu preuzima samo najstariji sin.

Dužnost je oca da svom sinu preda slavu, tako da i on slavi. Ako to otac ne želi da učini, iz ko zna kojih razloga, potrebno je obratiti se svom nadležnom svešteniku i sa njim se dogovoriti o preuzimanju krsne slave. Sin tada nikakav prestup nije učinio protiv svog roditelja i krsne slave.

Jedna zajednica obično počinje da slavi te godine kad se osniva, a nekad i nešto kasnije. Hram počinje da slavi kad se završe radovi i izvrši njegovo osvećenje - ali ima i druga prakse: da slava novoga hrama počinje da se proslavlja još u izgradnji - spomen hram Svetoga Save u Beogradu na primer slavi svoju slavu, a još nije završen.

Krsna slava, gledana i shvaćena iznutra i kvalitativno, predstavlja pojavu u kojoj se vidi da je srpsko pravoslavlje, svetosavlje, pravilno i duboko pojmilo smisao i biće Crkve i najadekvatnije izrazilo svoje shvatanje i svoj doživljaj Crkve kao večne neobuhvative zajednice Boga i ljudi. Tako se o krsnoj slavi dom - porodica pokazuje kao minijaturna slika Crkve, puna stvarne životnosti: njena materijalna prisutnost u određenom prostoru je evidentna i ona je samo simvol duhovne stvarnosti koja daje smisao.

To u stvari čini dušu celoga poretka rituala krsne slave. Posle Drugog svetskog rata, sve je činjeno da se krsna slava ukine, zabrani, iskoreni, a kad to nije pošlo za rukom, onda se išlo na to da se ona što više isprofaniše, obesveti. Krenulo se od toga da nije potreban kolač, žito i sveća. Nego bi se spremio bogatiji ručak. Nije se vodilo računa o postu.

Ima i ovakvih primera, kada domaćinu objasnite šta je krsna slava, onda on pokušava da se brani, pa kaže: "Ja sam ovako nasledio, a kažu mi da nije dobro da menjam dosadašnji običaj." Sa ovim su se sreli i oci Prvog vaseljenskog sabora 325. godine u Nikeji, pa su 15. kanonom propisali: "Uništiti običaj koji se protivu apostolskoga pravila u pojedinim mestima ukorenio..." Srpskom narodu je sveti Sava ostavio kako se slavi. Zbog toga smo mi dužni, na osnovu gore navedenog kanona, iskoreniti ružne, licemerne i nehrišćanske običaje, koji su se na štetu Crkve uobičajili. Da li smo se zapitali, da li su svetitelji Božji, od kojih je veliki broj bio isposnika, zadovoljni sa našim načinom slavljenja njihovog imena.

Da li će oni nama ovakvima biti zaštitnici pred Bogom ili ne? Krsna slava nije jelo i piće. Još je sveti Petar Cetinjski čudotvorac prokleo svakog onog u Crnoj Gori ko duže slavi slavu od jednog dana. Razlog je taj da bi sačuvao hranu sirotinji, jer su još tada mnogi slavu pretvarali u jelo i piće. Uvukla se ponegde i još jedna krajnje pogrešna praksa. Dogodi se da u porodici neko umre ili pogine u toku godine. Dolazi sveštenik za slavsku vodicu, onda domaćin kaže: "Ja ove godine neću slaviti slavu, imao sam smrtni slučaj u porodici. Dođite iduće godine."

Ovo je paradoksalno. Kada je 1934. godine poginuo kralj Aleksandar u Marselju, mnogi su u znak žalosti za kraljem otkazivali slavu. Zbog toga je Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve izašao u javnost sa jednim saopštenjem, kojeg se moramo prisetiti i po njemu vladati. Krsna slava se nikada ne prekida. Pozvani su tada vernici, da udvostruče svoje molitve za pokoj duša upokojenih, s posebnim pozivom da se za krsnu slavu pomognu oni kojima je pomoć potrebna. Da se umesto bogatih gozbi, iste smanje, a razlika u novcu da sirotinji.

To je hrišćansko shvatanje krsne slave. U nekim srpskim krajevima ako se dogodi da se u porodici neko upokoji, kolač se ne šara, već se samo na sredini napravi pečat sa znakom krsta. To je svešteniku i svim prisutnima u hramu znak da se u tom domaćinstvu neko u toku godine upokojio.

IZVOR: http://www.svetisavacanberra.org/

[Vizantiona]

osamucen.gif' class='bbc_emoticon' alt=':drugarstvo:' />

[Guest Izida]

Vizi,naravno da se slazem i dajem zeleno svetlo.Tema je vise nego potrebna.A i ja sam vec pisala o krsnoj slavi u svojoj kolumni,znas i sama.I ovaj kutak je idealno mesto za istu temu,posto kuca stoji na zeni.A i koliko je meni poznato veci deo slave pripremi domacica.

Hvala ti puno za ovu temu!

Pravo si osvezenje za ovaj Kutak!

[Guest Izida]

Vizi,neces mi verovati,sad sam mislila da potrazim slike sa slavskim kolacima.

Jos,ako imas neke recepte za isti,bilo bi sjajno!

[Vizantiona]

osamucen.gif' class='bbc_emoticon' alt=':drugarstvo:' />

SLAVSKI KOLAC

Sastojci

Testo

1 kg brašna

dve i po kafene kašičice soli

1 kafena kašičica šećera

125 grama otopljenog margarina

40 grama kvasca

1/2 l mlake vode

Ukrasi

250 grama brašna

100 grama vode

Premazivanje

2 kašike brašna

2 dl vode

Način pripreme

U vanglu staviti brašno i promešati ga sa solju. Posebno potopiti kvasac sa šećerom u mlakoj vodi. Kada kvasac nadođe, zamesiti testo uz dodavanje rastopljenog margarina. Izrađeno testo pokriti krpom i ostaviti da odmara.

U međuvremenu, od 2 kašike brašna u 2 dl vode skuvati štirak za premazivanje, pomoću kojeg posni slavski kolač dobija izuzetan sjaj.

Ukrase za kolač napraviti od čvrstog testa napravljenog od brašna i vode. To testo treba tanko razvaljati oklagijom i iseći 5 slova (pomoću pečata Isus Hrist pobedjuje). Formirati još i goluba, grozd, klas pšenice i cvet.

Izmešeno testo staviti u podmazanu duboku šerpu u kojoj će se peći. Od testa odvojiti deo i formirati 4 manje kugle i 1 veću. Od ostatka napraviti jednu pletenicu, koja čini osnovu slavskog kolača.

Potom veću kuglu staviti u centar, a 4 manje okolo, tako da formiraju krst. Skuvanim premazom četkom obilno premazati kolač, pa potom stavljati ukrase i to: na svaku kuglu po 1 pečat, a između ostale napravljene ukrase.

Vreme pripreme: 120 minuta