Буђење

[Драгана Милошевић]

Ми смо Црква.
Ми смо православни хришћани.
Знамо то, наравно, али није нам то увек и свима подједнако важно.
Сада јесте. И кад је већ важно, а дешава се, не би било лоше да запамтимо како се Богочовечански организам буди и делује и ван храмова.

Тамо где је угрожен, оглашава се локална црква. У овом случају владика Теодосије и отац Сава из Дечана. Придружују им се верници са свих страна, митрополит Амфилохије, поједине владике и свештеници. 
Код многих крштених расте нервоза што нема више реакција из врха Цркве. Ратоборнији очекују одлучне потезе.

Онда свештенство Шабачке епархије са својим владиком шаље писмо патријарху у коме га подржава и у љубави моли да нас све подсети на одлуке Светог Архијерејског Сабора и да сви заједно размислимо да ли је можда дошло време да се примене и оштрије црквене мере према онима који се оглушују на одлуке Цркве. 

Онда и целокупно свештенство најугроженије, Рашко-призренске епархије, шаље свој апел.
Оглашава се и Српски патријарх, Иринеј.

Сад сви имамо осећај да се Црква, спора у реакцијама у свету, покренула. Можда су покрети спори, не иде све глатко, али почињемо да осећамо заједничку снагу. Буди се одговорност уношења Истине у свет.

Иако ништа није готово, него тек почиње, људи, па и они који често заборављају на своју Цркву, почели су да се присећају шта их одређује као најважније. 
Припадност Христу, вера у васкрсење и високи идеали који стоје иза тога. И наравно свети преци мученици који бдију над нама. 
Није ништа готово, иза сваког раста увек долазе падови, али диван је осећај да заједно ипак нешто представљамо. Да нисмо само разбијени и унижени народ. 
А то нешто је Црква. И без обзира што би многи хтели да буде и брже, одлучније, оштрије, Црква се очигледно буди. Моли се али се и укључује у догађаје који утичу на верне. 
Народ, притиснут малодушношћу и безнађем, све чвршће се окупља око своје цркве. 

о. Ненад Илић

View full Странице