Ispovest jurodivog pokajnika

[Снежана]

Ispovest jurodivog pokajnika

 

Moskovljanin Pjotr Mamonov bio je kultna ličnost Sovjetske pank scene. Danas je jedan od najboljih ruskih glumaca poznat po jurodivim govorima bez dlake na jeziku.

Već duže od decenije živi kao pustinjak u selu Efanovo, daleko od svetske taštine. Odlazi u grad vrlo retko, tek kada ga savlada iskušenje da odigra još koju monodramu u pozorištu „Stanislavski“. Iz njegovih pokajničkih govora vidi se da sve više liči na oca Anatolija koga je glumio u filmu „Ostrvo“. Moli se, opšti sa Bogom više nego sa ostatkom sveta. Nekadašnji skandal majstor danas ima 60 godina i veruje da zalazi u predvorje Večnosti.

Živite šestu deceniju života, a vaša nuklearna centrala i dalje daje istu energiju…

Godinama nisam mogao da odgovorim na to pitanje, zaobilazio sam odgovor. Uživao sam, pio, svađao se, tvrdio da sam glavni. A, onda sam shvatio da je najdublji smisao života – voleti. To znači žrtvovati se, davati. Šema je jednostavna. To ne znači ići u crkvu, paliti sveće i moliti se. Pogledajte primer, Čečenija, 2002. godine, osam vojnika na okupu, jedan je slučajno iz bombe izvukao osigurač. Ispala mu je iz ruke i počela da šišti. Potpukovnik, 55 godina, u crkvu nikada nije išao, ni jednu sveću nije zapalio, neverujući, komunista, otac četvoro dece, bacio se stomakom na granatu. Spasao je sve svoje vojnike, a sam je poginuo raskomadan – metak i u raj. To je žrtva. Nema ničega uzvišenijeg na svetu nego dati život za drugoga. Mislimo da imamo vremena za dobra dela, sutra, prekosutra… A, ako umreš noćas? Čini mi se, još juče sam sedeo sa Olegom Ivanovičem Jankovskim, evo njegove jakne, njegove lule. A, gde je sada Oleg? Sprijateljio sam se sa njim na snimanju filma Tzar. Pričali smo mnogo o životu. I danas, posle njegove smrti pričam sa njim. Molim se: „Gospode, pomiluj i spasi njegovu dušu!“ Eto šta prolazi sa one strane – molitva. Zato, kada budem umirao, nisu mi potrebni raskošni hrastovi sanduci i cveće. Molite se, deco, za mene, zato što sam svakojako živeo.

Vi ste, istina, već ležali u grobnom kovčegu?

Da, da, na snimanju Ostrva morao sam da legnem u grob. Tri puta sam iz njega iskakao – nisam mogao da izdržim. Strašna je stvar grob: ležiš, tesno je i više ničega nema. Čak ni Jevanđelje ne možeš da čitaš. Šta si u duši nakupio sa tim i ležiš. Lopovi kažu da u grobu nema novčanika. U večnosti ćemo dobiti ono što smo oprostili, dali, ustupili.

Iz vaših govora primećuje se da nemate negativan stav prema smrti. Deluje kao da je potpuno ignorišete, kao da ne postoji…

Svi ćemo otići. Juče sam kao dvadesetogodišnjak trčao kroz ulicu Gorkog, a sutra isti ja, starac, na putu sam ka večnosti. Bez alegorije. Strašno mi je to, ali i veoma zanimljivo! Tamo je Gospod, Večnost. Nisam spreman. Mnogo sam svakojakih gadosti učinio, ali zbog čega sebe psujem i koje su boje moje gaće, ne morate da znate. Puškin je odgovorio: „S odvratnošću listam svoj život, no redove sramne ne brišem.“ I moj odgovor je isti. Sedim s Vanječkom Ohlobistinom na snimanju filma Tzar, i pričamo da li je neko čitao ili slušao o večnom životu. Šminker kaže: „O kako ste smešni!“ A ja mu odgovaram: „A kada dođemo pred Tvorca, opet ćeš se smejati“. Sa našom savešću takvom kakva je moraćemo da pogledamo u oči Boga koji je dao život za nas na Krstu. Svi veliki naučnici su verovali. Svi moji poznanici lekari, koji svakodnevno imaju posla smrću – veruju.

Šta je na putu kultnog pankera ocrtalo Pravoslavne simbole?

Kako sam došao do vere, ne znam. Patio sam, bio na samrti, umirao, hteo da živim. Dozvao sam se pameti i počeo da se spasavam. Prvo telo. Onda sam i na dušu počeo da mislim. Ponekad mi je veoma teško jer strasti ključaju, kipe – užas! Tada se molim: „Gospode pomiluj!“ Pomaže.

Za jednog kultnog pankera birali ste put kojim se ređe ide…

Evo kakva je šema, pijanica ima cirozu jetre. Da li zbog toga što ga je Bog kaznio? Ne, on je to sam izabrao. Da sam nastavio da pijem do sada bih već bio mrtav. Hvala Bogu, shvatio sam na vreme. Zbog pića sam izgubio 10-20 godina života, ali sam naučio lekciju.

Sećate li se mladosti?

Ne pamtim događaje, pamtim lica. Sećam se lica moje majke kada je bila mlada. Sada shvatam kako je težak bio njen pedagoški rad. Hiljadu puta je morala da mi ponovi da uzmem četkicu za zube. Moja vesela i pametna majka priređivala mi je različita vaspitna „dešavanja“. Kada sam imao 16 godina zaključala je frižider. Nije bilo ničega za jelo i posle dva dana otišao sam da radim i da zaradim jer moralo se nešto ždrati. Dete se suprotstavlja roditeljima, ali mora da nauči šta je ispravno. Isto tako i Gospod želi da spase pijanicu, narkomana, prostituku, tvrdicu, lopova tako što ih dovodi u situacije koje će ih popraviti.

Verujete da su svi ljudi anđeli, da svako putevima različitim ka istome izvoru hodi?

Svaki čovek kojeg sretnemo na putu je anđeo. Niste se sreli bez razloga. On te ili iskušava ili te voli. Pamtim iz mladosti kako sam pio sa prijateljem. Rastali smo se, bilo je kasno. Ujutro sam ga pozvao da vidim kako je stigao kući, a on mi kaže da je pao pod tramvaj i da su mu obe noge odsečene. Pamtim nepodnošljivu patnju. Došao sam u bolnicu da ga posetim, a on mi kaže: „Dobro je tebi, a pogledaj mene…“ Pogledao sam ispod pokrivača, a tamo… Užas! Bio je veoma gord čovek. A, nakon nesreće postao je skroman, veseo. Stavio je proteze, ima ženu i četvoro dece. Postao je dečiji pisac, srećan, presrećan. Eto kako Gospod leči duše fizičkim bolestima! Možda bi, da se nije desila nesreća, nastavio da se gordi, osušio bi se i stvrdnuo kao kora. Takav je, veoma težak, put duhovnog očišćenja. Iskušenja su ispiti kroz koje postajemo sve čistiji i čisitiji. Zlato se na vatri topi da bi postalo čistije. Tako i naše duše. Moramo podnositi tugu i bol, bez pitanja „zašto“? To je naš put.

Sećate se vaših anarhističkih dana?

Ne sećam se prošlosti, osim kao u bunilu. Ne sećam se ni jučerašnjeg dana i neću da pamtim. Okrenut sam napred. Dan je prošao i ja sam bliže Bogu. S NJim opštim bolje nego sa sinovima. Svaki čovek je slika Božija, svaki je ikona. Na mom licu ispisani su moji poroci, moje muke, radosti. I lica naša, i tela – odraz su našeg života. Duh sebi stvara formu. Čovek ima izbor, a ja biram Večnost koja je preda mnom.

Novac vam nije imperativ, odbijali ste brojne koncerte, uloge… 

Vidite, svi hoće sreću, ljubav i zdravlje. Hoće bogatstvo, a ne shvataju šta je to. Poznajem mnogo bogatih ljudi i svi do jednog su nesrećni! Potrebno je da očistimo sebe iznutra, da očistimo misli i tada dolazi Duh Sveti, a onda nam je dobro i bez para. Trudim se da ne jedem najukusniju hranu već najkvalitetniju, koja raste na zemlji. Ranije sam voleo razne gurmaluke, a sada za mene nema ništa lepše od hleba i vode. Te namirnice imaju najčistiji ukus. U svakom uzrastu najbolji je kuvar – glad. Ako ne jedeš dva dana prekjučerašnja kaša od griza biće ukusnija od svake divlje jarebice.

U braku ste 33 godine, kako ste je osvojili? I da li mislite da bi vam možda bilo lakše da ste živeli u manastiru?

Stajao sam na sceni u kariranoj jakni i pevao, bio sam kralj sa gitarom. Ona je gledala, a onda viknula: „Ti si najbolji, moj si do kraja života!“ Od tada smo zajedno. Trudimo se da shvatimo jedno drugo. I kako starimo Gospod nam daje miran, skladan život. Znamo da đavo trijumfuje ako se svađamo. Brak je podvig ravan monaškom životu. Nerviram se kada ona greši. Žalim se svešteniku: „Oče Vladimire, kako je mogla?!“ A, on odgovara: „Petja, ona je žena…“ Zapamtio sam to za ceo život. Čovek mnogo toga može činiti pogrešno, ali u nečemu je sigurno dobar. I za tu nit se treba uhvatiti, a na đubre ne obraćati pažnju. LJubav nije osećanje već delanje. Ne treba plamteti afričkim osećajima prema starcima, nego im ustupiti mesto u tramvaju. LJubav je oprati sudove i kad nije tvoj red.

Pričali ste kako podetinjite sa unucima, stiče se utisak da njih najviše volite?

Kažu da se dede i unuci tako nežno jedni prema drugima odnose jer ih nešto veoma važno povezuje. I jedni i drugi su blizu Večnosti. Deca su tek došla u ovaj svet, a dede su na kraju, na izlazu. Moji unuci, trogodišnji Miša i beba Tihon, ne znam u šta će izrasti. Obuzdavam se da ne upadam sa svojom neistrošenom ljubavlju u njihovu porodicu, iako ih jako puno volim. Prema njima je sasvim drugačija ljubav nego prema deci, drugačiji odnos.

Šta je u vašim očima ta sreća koja ide uz spasenje?

Probajte da popustite, da pozoveta „LJudku“ sa kojom niste pričali pet godina i kažite joj: „LJudka, hajde da završimo ovu priču, ono što smo rekli nije u redu… Ajmo u bioskop!“ Videćete kako će vam noću biti dobro. Sve se vraća stostruko i vama i onima koje volite. To je najdublja sreća. Pogledajte koliko ima dobrih ljudi, čistih, zadovoljnih. Ukoliko vidimo samo gadosti, onda to znači da je gadost u nama. Ne osuđujte ljude, zagledajte se u sebe. Spasi sebe i od tebe je to dovoljno. Zavoli sebe, a onda ljubav prema sebi pretvori u ljubav prema bližnjem, to je pravilo. Umesto da budemo darežljivi mi cicijašimo. Ako si dao deset hiljada dolara, a onda zbog toga zažalio, smatraj da od tvog dobrog dela nema ništa.

Dešavalo vam se da požalite ili da ne date kada vam traže?

Dolazi mi jedan alkoholičar: „Daj!“ A ja kažem: „Toljik, ne dam ti, umrećeš…“ On odgovara: „Svi ćemo umreti“. Nisam stigao da mu objasnim da je važno na koji način ćemo umreti. Jedna stvar je kad umreš za istinu, a sasvim druga od votke. Smrt grešnika je strašna. S tim užasnim stanjem, u kome si bio u trenutku smrti, sa njim ćeš se družiti u večnosti.

---

Kakve ste kritike trpeli zbog stava o veri?

Vidite, Ajnštajn nije sumnjao u postojanje Boga, ni Puškin, ni Lomonosov, ni Mendeljejev. A, neka sedamnaestogodišnja Lenočka mi kaže: „Sumnjam da taj vaš Bog postoji!“ A, ti prvo pročitaj nešto, prouči problem, i onda govori. To je kao da ste ušli u metro, videli mapu sa nekakvim krugovima, raznobojnim tačkama, i odmahnuli rukom govoreći: „E, sranje, idem sam!“ Tako ćeš onda po Koljcevoj (kružna linija metroa u Moskvi) ceo život putovati u krug.

Kakav ste molitvenik?

Reči „hvala“ ili „spasi Bože“ – već su molitva. Dešava se, ne mogu da pronađem naočare, molim Tvorca Vaseljene: „Pomozi Gospode!“ i nalazim ih. Otac Nebeski nas voli i njemu se uvek možemo za pomoć obratiti. Da li znate kakvo je to čudo?! Sedimo ovde, mi crvići i možemo se direktno obratiti i reći: „Gospode pomiluj!“ Čak i malena molba zahtev je u Vaseljeni. Eto, to je čudo! Gospod nije zli čika sa prutom koji sedi na oblacima i procenjuje naše postupke, ne. On nas voli više nego majka. I ako nas dovodi u neke teške situacije, to znači da je to potrebno našoj duši. U tome je trik, što su uslovi teži mačke su bolje.

Kako gledate na osuđivanje i na opšte nezadovoljstvo?

Nezadovoljstvo treba usmeriti duboko u sebe. Zavukli smo se u televizor i počeli da osuđujemo. Zagledaj se u sebe jesi li vaspitao svoju decu? Jesi li ubio petoro abortusima? Na poslu ništa ne radiš, lukav, s bradom, 42 godine, sediš, igraš igrice na računaru. Četrdeset minuta dnevno radiš i hoćeš dostojnu platu. Odakle ova zemlja to da ti da? Ermak Timofejevič krenuo je sa svojih deset ljudi na konjima i kolonizovao ceo Sibir. Da li je njima bilo dobro, toplo, jesu li bili siti, da li im je bilo udobno? Ne, bilo im je po današnjim merilima veoma teško. Nije potrebno vikati na rođake i na bliske ljude. Besneti i nervirati se nije ništa drugo nego kažnjavanje samog sebe za tuđe gluposti. Hoću da mi bude dobro, zašto onda da vičem? Bližnji je onaj ko je sa tobom, a ne onaj ko je u Somaliji.

Kako komentarišete kinematografsku hiperprodukciju dupeta i sisa?

Vidite, mama i tata su seme stvorili, iz sluzi je naše telo nastalo, a dušu nam je Bog udahnuo Duhom Svetim. Čovek je trodelan: duh, duša i telo. Duh: kada je sud čist tamo caruje Gospod. Telo: plot, to je meso, pojesti, istovariti se… Duša: emocije, dobar film, dobra knjiga, dobar razgovor. Za moju dušu su stari vesterni. U današnjim filmovima sise i butine seku – time i mene ubijaju. Pravi film je onaj koji bez stida možeš pogledati sa petogodišnjim detetom. To je hrana za dušu, a ona mora biti od čiste i večne sorte.

Bili ste roker, a Lungin neko kome je Pravoslavlje strano. Kako je takav tim uspeo da napravi Pravoslavno remek-delo Ostrov?

Pavel Lungin je moj prijatelj, evo nedavno mi je poslao sms: „Petećka, ja sam u Francuskoj“. Lepo je dobiti takav sms. Eto kakav je Pavel Semenovič, nežan, neiskusan, bojažljiv. Pravoslavnu veru ne poznaje, a „Ostrvo“ je snimio! Trebalo se skloniti u stranu, nestati, i Bogu mesto prepusti da dela – i Gospod je sve učinio.

Kako je panker pristao da glumi svetog starca?

Lungin mi je telefonirao: „Peća, bez tebe neću da snimam ovaj film“. A, ja mu kažem „Ne, ne, ne… Kako ja to da glumim?“ Posle sam se zapitao ko sam ja da svojim pomračenim umom odlučujem? Ne pitamo se mi tu mnogo. Nad Kazanjskim je pre neko veče lilo kao iz kabla. Ustao sam ujutro i video da je Gospod izbrisao lepu parcelu sa mog imanja, parcelu koju sam jako voleo. Mislio sam da je sve to moje, a On me podsetio: „Ja sam gazda, dečko, ne besni!“ Eto to se dešava.

Živite u diviljini, da li imate iskustva sa lovom ili sa vukovima?

Vukovi ne prilaze kući, siti su. A, zečevi beže, ne lovim ih. Ne shvatam kakav je to sport ubijanje životinja. Gledao sam film o Aljasci u kome lovac priča kako godišnje ubije najviše šest jelena, više mu nije potrebno. To je realan život. On ide u lov kao što mi idemo u prodavnicu, i Bogu je to ugodno. A, ubijati samo da bi uhvatili, da bi zver pala, da bi je preparirali i onda se njenom kožom hvalili – to je đavo.

Imate iskustva sa ubistvom?

Ubistvo je, uopšte, posebna tema. Moja supruga i ja smo porodica ubica. Zapetljali smo se, ubili smo mnogo svoje dece. Da nismo činili aborutuse imali bi dece koliko ima i Vanja Ohlobistin. Sada se kajemo, molimo za oproštaj i trudimo se da živimo što ispravnije. Žena je stvorena da rodi 7-8 dece. Kad bi tako i bilo, sva pitanja tipa zašto živite, pitanja nakita ili spoljašnjeg izgleda, nestala bi. Telo postaje naborano, vene i ležemo u grob. A, posle nas ostaju deca. Žena se spasava rađanjem.

Kakav je život jurodivog starca u samoizolaciji?

Već odavno ne razmišljam, prepustio sam se. Bilo je dovoljno samo da se sklonim u stranu i da vidim prekrasni večernji žar zalaska. Zanimamo se kako je u Bangladešu, kako je u Japanu posle zemljotresa. Kakav zemljotres?! Svako od nas ima svoj unutrašnji zemljotres. Čovek se davi u reci. Viče, urla, zove upomoć. A, govore mu: „Znaš u Japanu…“ Svaki hrišćanin, svaki! mora pomoći onome ko je pored njega. Posebno su vredni naši postupci prema bližnjima. I to ne postupci prema sinu ili unuku, koje prirodno volimo, već postupci prema onima koji su u bedi, u nevolji. Još bolje, prema nekom gadu. Eto šta će se brojati u Večnosti. Mi dobijamo ocene svaki dan. To je nešto što se ne može promeniti. Vera je kolosalno pragmatična stvar.

Izvor: Hazarder magazin