Созерцавам :

[Лапис Лазули]

Даги ЖРУовци, ово би била тема у којој можемо да постављамо своја искуства, закључке, спознаје...и како сам наслов каже Созерцања, а везано за Праволавну веру, односно наш внутарњи живот у Христу. Чини ми се да немамо такву тему, а да може бити интересантно чути туђа искуства. 

 

[Вукашин Ковачевић]

Ево једна анегдота; Једно вече, био сам у гимназији, ја и другар идемо на неки металски парти. Тај дан је дошла света икона Тројеручице у мој град и људи су ишли на поклоњење. Идемо ми тако кроз један паркић, ја ложевина набилдовани металац у црном мантилу, висе са мене ланци и лобање, он исти такав, црна кожа, косурина, и носи обрнути крст око врата. Тако стали ми у парку и вулгарно пишкили, идемо даље и причам му како моја разредна води то вече дебиле из мог разреда на поклоњење, он се смеје цркава од смеха, потсмевамо им се ми гордо и сласно, кад одједном чујем ја неки метал пада на бетон, клинк-кланк! Погледам ја доле а оно његов обрнути крст од челика, распо се у три дела као брусилицом исечен, врућ, само му патрљак виси око врата.

Чудимо се ми и уплашисмо, гледам ја у мрак није ми ништа јасно, тражим кога ал не вреди, наставимо даље но обојица ћутимо о томе целу ноћ, ни реч, правимо се луди. Правдам ја у себи како је то неки шкарт ко зна шта је он ту радио, ма нема шта не смишљам.  И тако и би, ништа ме то није поколебало, наставих ја са својим атеизмом још 8-9 година. Ето како изгледа бити рационално биће које само чека доказе, иначе би поверовао. 

[Bokisd]

 Sozercavanje, ( ovako moze da deluje ) ....  .... (   ) ... ( malo da pokrenemo temu )

Meni je ( sozercanje ) krenulo, kada sam se jednom  peske vracao iz kafica  ( u kojem sam radio, van grada jedno 6 -7 kilometara ), pomalalo pijan, dok je padala kisa kao iz kabla, usput sam, onako pokisao , naisao i zastao kod mesta na glavnom putu za grad, gde su cetiri mlada zivota nastradala vozeci prebrzo svoj auto.

Tu, na tom mestu,  sam ( nekako ) shvatio da me je sam Bog cuvao svih tih ( ludih ) godina, prekrstio sam se, pomolio za nastradalu decu i posle nekih  1 - 2. godine poceo sam polako da idem u crkvu ( narocito sam cesto odlazio kod o.Tadeja u Vitovnicu)

Svaki put, kada prodjem pored toga mesta , setim se ovog dogadjaja, prekrstim se i pomolim za duse tih decaka. 

[Лапис Лазули]

-Ајде!

-Ееево!

:стаје мирно  према иконама. Гледа у њих још подељене пажње.

 Са титрајима у целом телу од претходног посла, јурњаве читавог дана и пренапрегнутих мисли.

Осењује се крсним знаком:

У име Оца и Сина и Светога Духа.

...

Тишина.

Издааааах. Дубок издах.

....

.....

Умирује се......

успорава дисање

....

Тишина.

Мир.......

....

....

Спушта поглед унутра.

Бонаца.

Бонаца на језеру душе.

Бонаца на небу које се у њему огледа.

 

Гледају се.

Језеро Небо и Небо Језеро.

Исто, исти, као и увек.

Нестаје време.

 

Језеро :

Значи? То је то?

Небо гледа дубоко, са одобравањем.

 

 

Језеро: Али...Шта ако ја то нећу?!

Небо: Не мораш.

Тишина....

 

Језеро: Не свиђа ми се!

Небо гледа значајно :А ја те не знам и не знам шта ти се свиђа?

 

 

Језеро : Добро, добро, фркће...гледа у страну..

Небо преврне очима ћутећи.

 

Језеро: А ето ...има и других могућности, једнако добрих, не само једнако ево и бољих, ево види, можда би ово било још боље успешније, зар није тако? Могла бих то?

Небо гледа у те друге изборе, па гледа у Језеро.... : Можеш.

 

Тишина....

Језеро гледа Небо.

Небо гледа Језеро.

 

Језеро: Али... то би... била....моја воља.

Гледа у Небо снисходљивим погледом..

Небо клима главом: Тако је.

 

Језеро онако више за себе : Ах као и све до сада у осталом...

Небо чешка нос да сакрије осмех и једва процеди  : А и  сви се сећамо како је то прошло ...

Језеро увређено: ха ха јако смешно!  Ево цркох од смеха!

Небо се још цери : ма само кажем

Језеро попусти: А и у праву си, наравно...

 

Језеро мисли...

Језеро : Али, већ сада видим да нећу моћи, падала сам и на мноого мањим глупостима, нисам дорасла!

Небо гледа Језеро: Истина.

 

Језеро: Али ти и даље желиш то за мене?

Небо: Тако је.

 

Језеро збуњено...гледа у Небо.

Небо потпуно смирено сигурно како само Небо може гледа у Језеро.

И огледа се у њему.

 

Језеро замишљено гледа....и  поглед му падне на одраз неба у себи.

: Па да, Ти ћеш бити са мном!

Небо Мајчински закрили Језеро: Као и увек.

 

Језеро ушушкано са детињим осмехом, безбрижно ускликну: У реду! Прихватам!

[Milica Bajic]

Онако ужасно сам у неком тинејџ периоду просто заборавила ко сам и шта сам и кренула да лутам...дала себи сву слободу да живим баш како би мали Перица смислио. Ок знала сам и тада да Бог постоји, тако сам и васпитана, али у то време се просто није имало времена за размишљање о томе нити су такве теме биле популарне,  јелте...

И одједном, у сред свега, са неких већ 25/26 година, када се углавном и ломе неке битне ствари, "случајан" догађај све изврне наопако... Замоли ме кума која живи у иностранству да запалим свећу негде  њој за здравље зато што пролази кроз тежак период. Наравно то учиним, онако свим срцем и касније тог истог дана се састанем са својим дечком за којим сам стварно одлепила тада и онако још под утиском - испричам му где сам била.

Његова реакција: 

- Ја сам антихрист ( сасвим озбиљан и миран)

.......шта се све издешавало после тога не можете ни замислити...

Углавном, сасвим сам променила живот, корак по корак, неки корак мање, неки више болно, али радосно у Христу. Од тада сваки дан созерцавам Господа кроз сваку ситницу, реч, сусрет, поглед, осмех...све што ми се нађе на путу.

 

[Биљана, два]

Један дан из детињства..и доживљај апсолутне тишине..и лепет неки, близу. сасвим једноставно .

А онда живот кад ми се чинило да сам некако заштићена. не умем да објасним, али без неке баналности.

А онда све оно што 26 година не беше, деси се. И љубав и разљубав и лутања.Видела сам и осетила да је човек често окренут прошлости, као да је тамо нека срећа, ал неумитно изгубљена.

А онда узех Свето писмо, онај део који сам још од детињства волела, Јеванђеље по Јовану. Има тамо, кад питају ученици: - Рави, где је стан твој?

И тада се сетих. Свега.

Лепа ова тема, ал у ћутању.

 

[Плаво Небо]

Био је то један од дана када је ''река'' људи прилазила да се поклони блаженопочившем Патријарху српском Павлу. Тако реших, да у своме граду, одем у цркву и да упалим свећу за његово Спасење. Мислим, како ја њему да упалим свећу за спасење, њему.. Када стигох пред централну икону да је целивам и у тренутку када се исправих и прекрстих се, на моје чуђење, на амвону испред олтара угледах Патријарха Павла како закрштава десно и лево од себе. Ево, сад се, Боже помози, најежих када се тога сетим.

[Предраг М]

мој први одлазак у Раваницу. 

пролазио сам кроз неки тежак животни период, падао сам, кајао се и исповедао један исти грех скоро 2год. упао сам у неку безвољност, нисам дошао у стање богоотпадништа али сам се молио некако хладно по аутоматизму. пред почетак великог поста дође ми нешто и одлучим да се мало устројим и да будем истрајнији. трећа недеља поста почне и јдне недеље одем у Раваницу на литургију. Када сам ушао у цркву, све је постало ванвременски и ванпросторно, пола литургије лију сузе а иначе ми није дат дар суза. Имао сам утисак да је литургија трајала 5 мин, никад краћа. Док сам прилазио кивоту да целивам мошти Св. Кнеза Лазара толико ме пукла благодат да сам се топио од умилења, пао сам на колена и помолио се. Касније током дана сам још 2 пута долазио до кивота да се помолим. Цео тај дан сам провео у тиховању и неком екстатичном стању. Сутрадан сам схватио да неко ко верује мора бити крајње доследан и истрајан, да нема одступања, вера мора бити непоколебљива, јака, снажна, пламена. Тај догађај ме је натерао да созерцавам о доследности у вери и самој вери.  Богу хвала био је један од оних догађаја који оплемењују и обогаћују духовни живот.