Георгије В. Флоровски: Екуменски циљеви и сумње

[Поуке.орг - инфо]

-Говор одржан приликом првог засједања Свјетског савјета цркава у Амстердаму, 1948.-

 

Екуменски проблем је проблем схизме и њеног исцјељења. Хришћанство је у потпуности подијељено и поларизовано. Нема једномислија у хришћанском свијету. Први екуменски задатак је створити га. Не постоји јединствен глас који би говорио са ауторитетом и убједљивошћу за све хришћане или у име свих хришћана. Сва екуменска састајања су само изложбе хришћанског нејединства.

Овдје смо се сакупили најприје да поново упознамо једни друге. У ствари, да упознамо једни друге као ближње и браћу у Христу. Јер годинама смо били изоловани и удаљени једни од других. Морамо поново успоставити и открити заједнички језик. Овде смо сада као званични претставници сопствених „цркава“; тј. својих многоструких и разноврсних предања. То значи да претстављамо подијељено хришћанство, показујући првенствено међусобну различитост и удаљеност. И ма колико обећавајуће и важно наше окупљање може бити (и надајмо се биће), никакав екуменски састанак не може сам по себи анулирати, па чак ни сакрити наше стање подијељености. Морамо забиљежити наше размирице прије него што дођемо до било какве сагласности. Али никаква „сагласност“ сада није могућа. Имајмо на уму да нама није дата нити моћ, нити ауторитет да „доносимо законе за цркве“, тј. да задиремо изнад зидова подијела.

 

Морамо бити самоувјерени и довољно храбри да би се суочили и прихватили ову чињеницу, ма колико тужна и непријатна она била. Само отворено препознавање ове тешке ситуације може нас поставити на прави пут, ако заиста намјеравамо направити напредак ка истинском рјешењу екуменске напетости. Јер заиста постоји напетост. Екуменска ситуација је антиномична и, штавише, двосмислена и екуменски проблем је трагичан. За хришћане трагедија није ништа друго него гријех. Зато не постоји „мирољубиво“ ријешење. Трагедија може само да кулминира у страхоти или кризи. Људска трагедија је већ кулминирала у страхоти крста. Људски одговор овој божанској кризи историје мора бити покајање и вјера. Мир и слава долазе само преко крста.

 

То не значи да треба да игноришемо скорашња екуменска постигнућа, растућу хришћанску кохезију или заједничку тежњу хришћана једних ка другима, пораст међусобног разумијевања и пријатељства и спремности на разговор. Но, парадокс је у томе што на сваком кораку екуменског напретка откривамо нове и дубље потешкоће, нове разлике, нове и горуће тачке неслагања. Опет и опет морамо да преиспитујемо и исправљамо не само сопствену политику или тактику, него и саме наше циљеве и намјере.

 

Проблем хришћанског помирења је бачен пред нас – мислим, пред нашу генерацију – прије свега из практичних разлога. Или да кажем, због нашег разочарења и очајања? Морамо признати да смо дирнути и збуњени првенствено тренутним „метежом човјечанства“, његовим тренутним хаосом и ћорсокацима, кризом и распадом наше цивилизације, пријетњом атомским оружијем и свеопштим ратом, крајем једне епохе. Налазимо се у алармантној ситуацији када се захтјева хитно и тренутачно дјеловање. „Наше несретне подијеле“ пројављују се све више и више као једна огромна сметња било каквој дјелотворној хришћанској акцији на било ком пољу, било да се ради о дјелотворном хришћанском отпору или било каквој борбеној иницијативи. Очигледно, само заједничка и споразумна акција има неку шансу за успјех. Некаква хришћанска кооперација, коалиција хришћанских снага нам је неопходна ако смо на путу да се сусретнемо са изазовом „непријатељских јеванђеља“ и потребом да као хришћани мијењамо свијет. Изгледа да хришћани морају доћи до споразума међу њима самима, са циљем да не компромитују сопствене циљеве међусобним препиркама и оспоравањима. Домет и обим ове очекиване сагласности је, у сваком случају, обично остављен магловит и нејасан.

 

Нико неће оспорити тежину и значај свих ових стратешких разматрања. Поновно откриће смисла хришћанске одговорности за овај свијет је, свакако, истинско и драгоцијено екуменско достигнуће. Хришћанство, наравно, није само проглас одређених општих принципа, већ је оно темељни садржај свакодневног живота. Хришћанство мора бити практиковано и стављено у акцију овдје и сада, hic et nunc; мора бити прилагођено било којој и свим ситуацијама, у сваком погледу и у свако вријеме, semper et ubique. Онострани карактер и циљ хришћанске поруке не значи хладну равнодушност према овоземаљским потребама, потребама беспомоћног човијека који страда. Хуманост и милосрђе су обиљежја сваког истинског хришћанског живота. Људско достојанство и друштвена правда су неизбјежна питања унутар најургентнијих забринутости цркве. А Православна црква, посебно, никада не може да заборави енергичну молбу Св. Јована Злтоустог за друштвено милострђе и правду.

 

А ипак, овакво примјењено хришћанство је највеће искушење цјелокупне људске историје, сада и увијек. Основну карактеристику чини ово: ми се суочавамо са искушењима овога свијета умјесто да сами искушавамо свијет. Предајемо се дубиозном задатку повременог одобравања или неодобравања догађаја и настојања овог пролазног свијета. Очајнички се расправљамо и препиремо да ли цркве треба да се приклоне комунизму или капитализму, или нечему другом, и који од постојећих друштвених и политичких програма треба да буде одобрен условном или безусловном хришћанском подршком. Ми једноставно посматрамо правац историје, коментаришући, понекад страствено, њене погрешке или достигнућа, понешто поздрављајући, а понешто осуђујући. Наше питање је: у овом свијету, шта је то што треба бити прихваћено и препознато од стране хришћана, а шта је оно чега се треба одрећи: на којим пољима могу и требају хришћани свесрдно или тактички да се придруже синовима овога свијета у заједничком напору ка преобликовању и управљању људском свакодневицом; и на којим пољима они морају да одбију било какву сарадњу и следе сопствани посебан пут? Оно што овдје заобилазимо је дух истинске хришћанске иницијативе. Начелни сукоб између јеванђеља и „овога свијета“ је управо тиме опасно замрачен и сакривен унутар наших екуменских разматрања. У опасности смо да будемо поробљени својом сопственом стратегијом.

 

Право хришћанско мјерило није стратегија већ истина. Хајде да за тренутак прихватимо да се можемо некако сложити око неких мање или више одређених и карктеристичних ставова с обзиром на алармантне потребе овог нашег времена. Хајде да замислимо да заиста можемо говорити једним гласом о тренутној политичкој, друштвеној и међународној ситуацији. На неки начин, то би био заиста спектакуларан успјех, истинско стратешко достигнуће. Па ипак, да ли би то означило икакав прави напредак ка истинском екуменском рјешењу – мислим на рјешење правог екуменског проблема – исцјељење схизме?

 

Усуђујем се истакнути да би то, по мом личном мишљењу, првенствено био катастрофалан промашај. Могу ли то овако да формулишем: Може ли истинско хришћанско јединство бити поново успостављено договором око секуларних питања? Зар то не би била апсурдна ситуација када би хришћани били јединствени по питању секуларистичких и несуштинских ствари, а у исто вријеме несложни око онога што је суштинско? Неприродно јединство у споредном, а нејединство у неопходном! Не би ли то истакло и показало да никаква доктринарна или вјероисповједна неслагања нису од виталне важности? Јер у том хипотетичком случају, хришћани би могли да се понашају као да су уједињени. Зар би појединац из црквених редова уопште затражио нешто боље? Зар не би, у том хипотетичком случају, површан људски споразум, постао лажна замијена за истинско хришћанско помирење? У сваком случају, опште лице хришћанства још увијек није поново уједињен хришћански свијет, нити је поново уједињена црква, нити Una Sancta.

 

Суд почиње са Домом Господњим. Није довољно кренути ка екуменском помирењу некаквом стратегијом, била она мисионарска, јевангелистичка, друштвена или било каква друга, уколико хришћанска савијест није унапред свијесна да постоји узвишенији изазов, сам божански изазов. Морамо трагати за заједништвом или поновним јединством не због тога што би нас оно учинило ефикаснијим или боље опремљеним за нашу историјску битку (јер у сваком случају нико не би отишао много испред онога што се изричито захтјева због побиједе на бојном пољу), већ због тога што је јединство божански императив, божанска одлука и план, јер оно припада самој суштини хришћанства. Хришћанско нејединство, не значи ништа мање него неуспјех хришћана да буду истински хришћани. У подијељеном хришћанству, нико не може да буде пуни хришћанин, чак иако стоји у пуној истини и сигуран је у своју потпуну преданост и послушност истини „једном преданој светима“, јер никоме није дозвољена слобода од одговорности за друге. За све је – а то је привилегија хришћана, у исто вријеме омаржен и слављен – чувар сопственог братства. Католичност цркве никада није сломљена људским одцијепљењима, али је опасно угрожена „несретним подијелама“. Хришћански провинцијализам – „протестантизам локалне традиције“, да употријебимо Соловљевјеву мисао – није ништа мањи промашај од доктринарне грешке. И ако јерес превлада, зар то није првенствено зато што је свједок православне истине непримјерено или крајње занемарен.

 

Хришћанско нејединство је отворена рана која крвари на величанственом тијелу Христовом. Учињена су настојања да се постојеће разлике и супротности прикажу као комплементарне; тј. као изоловани и преувеличани аспекти једне цијелине који могу бити помирени једноставно закључном и широм синтезом. Чак се тврдило да је историјска диференцијација неопходна припремна фаза на путу ка таквој синтези. Али ипак рашчлањена цијелина не може бити обновљена само помоћу једне аритметичке операције. Хришћанско нејединство није неизбјежно несавршенство прелазног периода црквене историје, док је црква још увијек на свом ходочашћу кроз овај свијет, још увијек in via, и пуна слава божанске отаџбине не може бити откривена, јер још није дошла пуноћа времена.

 

Напротив, то је отворени промашај и безвјерје. Ми сувише добро знамо да је истинско хришћанско јединство заиста разбијено. Цијелина никада не може бити поновно успостављена једноставним здруживањем искривљених дијелова. Такође, многа од „предања“ су чисто негативна или полемичка и само стоје у опозицији. У сваком случају не могу бити сједињене таква каква су. Морају бити преобликована и поново укалупљена да би се уклопила у реинтеграцију. То значи да је једини пут ка екуменској синтези пут на коме се комбинују повратак и обнова, поновно рођење и покајање. Никакво јединство међу хришћанима не може бити постигнуто док год не изумру извесне историјске диференцијације. У „поновно уједињеној цркви будућности“, ако допустимо ову прилично двосмислену фразу, неће бити мјеста за оне који и даље тврде да су од Петра, Павла, Аполоса или било кога другог, ма какво модерно име такви нови Петри или Павли на себе узели. Разлике се морају превазиђи, а не једноставно превидјети. И паралелно постојање различитих традиција и тумачења, тешко да може бити допуштено. Некакав крајњи избор мора бити учињен. Истинска синтеза претпоставља способност разликовања.

 

Указивати на ово не значи нужно залагати се за било какво брзоплето деловање или наметати некакву већ спремну шему поновног уједињења и помирења. Напротив, то значи изазвати или чак одбити такве шеме и упозорити на супротстављање било каквом неразумном или преурањеном деловању. У ствари, то значи позвати себе и све оне којима је благословено име Господа Исуса Христа сама Истина и изнад чијег имена не постоји име на овоме свијету, да позовемо себе и њих на пут крста, туге, патње и покајања. „Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје“ (2. Кор. 7, 10).

 

Истинско екуменско братство може бити само општеважеће и свеобухватно. Али то не значи да оно може бити и да треба да буде једна „отворена заједница“. Извјесни врло строги и недвосмислени термини су неизбјежно прописани и претпостављени. Ми смо прихгватили основу конференције и сарадње, вјеру у Христа као Бога и Спаситеља. Но, свакако, неко би се могао запитати да ли је такав исказ довољно јасан и погодан. Могуће је да се у практичној сарадњи покаже да није. Но, опет та практична сарадња ни по чему не би требала да се изједначи са крајњим екуменским задатком и циљем. Морамо направити јасну разлику између крајњег циља тренутног настојања екуменског покрета. Било какава забуна по овом питању могла би бити катсрофалана и одвела би нас или ка утопистичкој обмани или ка хуманитарним тривијалностима. Крајњи циљ – истинско успостављање хришћанског јединства у вјери и љубави –свакако је изнад људских планова и људског домет, и можда чак и с оне стране свих историјских хоризоната. Крајње јединство може доћи једино свише, као безуслован дар свемогућег Бога. Наша тренутна настојања су много ограниченија,: да окончамо своје предрасуде и кратковидост, да се зближимо у разумијевању правог значења постојећих размирица и њихових правих коријена и узрока. Овакав екуменски преглед ћа донијети можда мало утјехе, али ће прије свега донијети трагичан немир. Али, пут спасења је неизбјежно узак пут.

 

Отворено говорећи, Свијетски савјет цркава је у ствари оформљен само за сарадњу, конференције и консултације. Враћам се на Устав (Праграф III, Функције, тачка 4), и вјерујем да је ту суштина: „унаприједити растућу екуменску свијест међу члановима свих цркава“. Но, у овој тачки морамо се запитати најмање два слиједећа питања.

 

 

Оснивачка скупштина Светског савета цркава, Амстердам 1948.

 

Прво, да ли је довољно поновно открити „најмањи заједнички именилац“ свих деноминација (наравно, унутар оквира који је већ унапријед прихваћен) и прихватити га као доказ и знак јединства. Да будемо искрени, то би се показало као превише, minimum probat, и у исто вријеме не би показало баш ништа, nihil probat. Но, такав именилац постоји, врло реалан, рецимо Символ вјере. Но, да ли нас он узводи изнад нашег тренутног стања нејединства. Само то што га можемо заједно изговарати и сада док смо још увијек подијељени (и немојмо заборавити да неки од наше браће то и чине, али уз противљење и жаљење), показује да је то непримјерена основа за истинско помирење. Јер дозвољено нам је да га тумачимо како желимо. Но, свакако Символ вјере као ни Свето Писмо само по себи, да употребимо израз Св. Иларија, est non in legendo, sed in intelligendo. То јест, оно што је суштинско налази се у смислу, а не у самом слову по себи. Или, опет, није довољно да се сложимо по питању „историјског епископата“ бранећи обједињено доктринарно тумачење. Ријечи и институције не дјелују ex opere operato.

 

Укратко, морамо трагати за дубоким богословким консензусом. То је једини гарант здравог буђења екуменске свијести. Само на том нивоу ће наша сарадња на практичном пољу такође бити права заједничка акција хришћана као хришћана. Није довољно регистровати постојеће споразуме да би утврдили постојеће јединство. Јединство за којим ми трагамо јесте управо оно јединство које не постоји, исторјски или емпиријски говорећи. У сваком случаји, екуменски не би требало да значи нити пан-протестантски, нити не-римски, нити ништа томе слично. Никаква истинска екуменска сарадња, нити истинско хришћанско братство, и очигледно поновно хришћанско уједињење не може бити постигнути уколико се Рим не укључи. Не мислим на садашњи Рим, већ на истину и насљеђе на којима је Рим стајао и још увијек стоји, упркос свему што би се могло рећи против „ромејства“. Крајња интеграција хришћанства мора бити истински потпуна и општа. Све друго је само дјелимично и привремено неизбјежно, начелно непримјерено и непотпуно и чак можда и обмањиво. Никакво сентиментално братимљење никада неће бити од помоћи. Но, не дајмо се збунити. У стању смо напредовати много више него што признајемо. Коријенита богословска потрага омогућиће нам да стекнемо шире погледе и превазиђемо беспотребне историјске страхове. Сувише смо његовали своје локалне традиције. Хајде да поново успоставимо саборни ум. Доктринарна прецизност неће спријечити, али ће помоћи истинско јединство.

 

И друго – што је само други поглед на исту ствар – права снага хришћанске позиције је у „оностраности“. Јер, свакако, хришћанство није „од овога свијета“ и није само један од елемената уткан у платно овога свијета. Оно је свијет за себе. То је управо оно што непрестано губимо из вида и у чему не успијевамо опстати. Спутани смо сопственим страхом да ћемо бити одвојени од текућег живота. Али, у ствари, снага хришћанства је укоријењена у његовој супротстављености свему нехришћанском. Никакви секуларизовани савезници не могу помоћи хришћанску ствар, ма какво име да носе. Као хришћани, ми немамо осим једног небеског савезника, нашег Господа Исуса Христа, коме је дата сва моћ на небу и на земљи, чак и у оваквом компликованом и бунтовном свијету као што је наш. Из тога разлога хришћани не могу и не смију прихватити ни један други ауторитет чак ни у секуларним стварима. Христос је Господар и Владар над историјом, не само над нашим душама. То даје основни приоритет богословским темама. Јер наша неслагања у области праксе нас неизбјежно враћају на мноштво тумачења божанске поруке и божанског рјешења наше људске трагедије и пада.

 

Сјетимо се величанствених Њуманових стихова.

 

The night is dark, and I am far from home,

Lead Thou me on.

 

Keep Thou my feet! I do not ask to see

The distant scene: one step enough for me.

 

Ноћ је тамна, а ја сам далеко од куће

Ти ме води даље.

 

Чувај моје стопе! Не тражим да видим

Удаљене призоре: један корак је довољан за мене.

 

Надaјмо се и вјерујмо да ће нам сада и овдје љубављу Божијом, милосрђем Господа нашег Исуса Христа и надахнућем Духа Светога, бити допуштено да учинимо један сигуран корак ка истинском исцјељењу хришћанске схизме.

 

Извор: Теологија.нет

View full Странице