Gde je 'leba, majstore, gde?!

[Поуке.орг инфо]

Kad vam se u previše otmenom restoranu jedu ražnjići i salata, a dobijete komadiće mesa nabodene na čačkalicu i nude vam pića koja ne znate ni da izgovorite... Pročitajte novu kolumnu Sandre Todorović!

Proleće. Jagode i trešnje. Grad miriše na lipu. Sunce me podstiče da hodam ispravljenih leđa, da mu se celom površinom tela prepustim. Dobra muzika u ušima, nove sandale, nova crvena nijansa laka za nokte. Danas ću se videti sa njim, što me uvek raduje nakon toliko godina viđanja sa njim.

Ručaćemo zajedno. On kaže da je mesto veoma posebno. U troli redak prizor mladih nasmejanih ljudi koji razgovaraju međusobno. Na licima im prepoznajem optimizam. I dalje se nadaju da će im te dobre ocene u indeksima doneti pristojan život ovde. Majstor gari onu trolu, svi počinjemo da delujemo kao uvežbana plesna grupa plesača oko znojavih šipki. Zanosimo levo-desno, zabacujemo glave, izvinjavamo se jedni drugima za gaženje po bosim nogama. Trola staje, izlazim, a plesna grupa nastavlja da pleše svako do svoje destinacije.

Štedela sam se za taj ručak ceo dan. Glad postaje neizdrživa. On mi prilazi. Pita me da li sam spremna. Kažem mu da sam gladna i da mi se priviđaju pljeskavice. Uzima me za ruku i kaže mi kako ni on danas nije bogznašta jeo. Usput komentarišemo šta je ko obuo. Primećujemo da su ženske sandale evoluirale u nešto čupavo sa đonom, a muškarci su uglavnom u patikama. Svi idu u pocepanim stvarima, pa nas dvoje zaključujemo da smo matori i da se više ništa ne razumemo u modne trendove.

Konačno restoran. Moj utisak - previše otmeno. Lepo je mirisalo unutra. Skup enterijer, veliki open space gde vidiš kuvare kako spremaju hranu. Elegantni setovi za so i biber. Odnekud se pojavi konobar baletski elegantnim hodom, obučen u uske pantalone, belu košulju sa leptir mašnom I keceljom do zemlje. Mogu da se zakunem da nam se i poklonio pre nego što je progovorio. Ni nalik na mog debeljuškastog, brkatog konobara iz kafane koji nosi blokče za porudžbine u levom džepu košulje i zove me "ćero". Napamet naučenim tekstom nam poželi dobrodošlicu i upita nas da li želimo prvo da naručimo piće. Ja bih špricer, rekoh. Pita me da li želim Fume blanc iz 2014. ili ako bih mu dozvolila da mi preporuči Trijumf Late Harvest iz 2013. Tu me je već drmala nostalgija za plavom bocom za soda vodu i potpuno anonimnim vinom iz bokala od koga se peva i plače u isto vreme.

Rekoh, dajte mi bilo koje. A mineralnih voda je bilo dvaespet vrsta, pa nisam znala koju smem da mešam sa Late harvestom iz 2013, da nešto ne sje*em u toj prefinjenoj hemiji, pa sam mu prepustila da mi on odabere i vodu.

U jelovniku je sve zvučalo kao Quenelles de Brochette, i Albongidas, a glad je gulila stomak i projektovala omiljene mi ražnjiće obmotane slaninom u kombinaciji sa šopskom salatom i ljutom belolučenom paprikom u koju se umače vruć somun. Sklopljenih ručica konobar pita da li smo odabrali main dish. Onako prijateljski ga priupitam, majstore, je l' imate vi neke pileće ražnjiće i šopsku salatu a la carte, kako bilo, samo daj nešto da pojedem, pošto sam onaj kuvar sa stola pojela pre nego što si se prvi put pojavio.

O da, naravno. Imamo odličnu salatu (pa reče neko otmeno ime salate) od organski gajenog paradajza sa komadićima crvenog luka koji je takođe organski, sa maslinovim uljem i kozjim sirom od posebnih koza….Može, rekoh, daj sve to i te ražnjiće što su od pileta iz ekološki zaštićene ograđene livade iza sedam mora i sedam gora…

Nakon nekog vremena stiže paradajz salata, koju sam odmah pojela, a moču nisam imala čime da pokupim jer nismo imali hleb na stolu. Prilazi konobar i kaže mi, oprostite molim vas, moj propust što vam nisam doneo kašiku za (bukvalno) jedenje salatnog soka, jer je to baš bogato vitaminima, a i najlepši deo salate. Ostavlja kašiku pored mene umotanu u salvetu.

E sad je već sve smešno.

Salatni sok...Gde je 'leba majstore, gde? Šta će mi kašika za moču? Na predimenzioniranom tanjiru stigoše malene kockice mesa 1x1cm nabodeni na čačkalicu, namešteni uredno na sred tanjira ukršteni u X. Komada dva. Oko toga ima neke dve brlje na tanjiru koji su deo aranžmana i jedan list rukole. On me gleda preko stola kako gledam u ona dva minimalistička pileća ražnjića, smeje se iza menija sa kolačima, jer sam verovatno delovala kao prljavi bagerista u Tifaniju koji bira prsten za mladu koju će ženiti za vikend. Svučem ja one ražnjiće za sekund i po, nagrnem ostatak iz čaše i podrignem otmeno u skladu sa enterijerom i menijem.

– Da li je sve bilo kako treba? Jeste li uživali u hrani? Da li vam je moj predlog vina prijao? Da li ste za neki desert, možda da vam preporučim Croustade aux pommes, od svežih jabuka, organskih, iz sunčanih predela naše zemlje Srbije? Majstore, ja sam sad za deset ćevapa na kajmaku, šopsku i dve orasnice za usput. A lepo vam je ovde, baš sam uživala.

---------------------------------------------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ

 

Преузето са http://mondo.rs/a1109841/Kolumne/Sandra-Todorovic/Otmeni-restorani.html