Хришћанска духовност и људска солидарност

[Снежана]

Хришћанска духовност и људска солидарност

Оливије Клеман

Паул Кле, Излазеће Сунце, 1907.

Тајна Христова и различите религије: „Христос није дошао да створи још једну религију, већ да понуди заједницу љубави сваком људском бићу.“ Верујем да је једна од драма хришћанства то што је оно постало само још једна религија уз све друге. Човечанство се, са религијског гледишта, дели на две широке хемисфере. Постоји она за коју ми се чини да је потекла из архаичних религија, а нарочито из Индије, где је све једно, где се коначно све стапа у јединство: преко светог космоса, све се утапа у неку врсту огромне космичке матрице као „лутке од соли у мору“, да употребимо једну тамо уобичајену слику. И затим постоји „семитскија“ хемисфера коју представљају јудаизам и ислам: Бог је на небу, човек на земљи, не могу истински ући у заједницу, али Бог даје свој закон и човек се мора покоравати том закону остајући на слушању Речи Божије. Чини ми се онда да је хришћанство потпуно зачуђујуће, зато што проповеда да су људско и божанско сједињени „нераздељиво“ и „несливено“ (тако је потврдио [Халкидонски] васељенски сабор из V века): „нераздељиво“, то је оно што наглашава духовна хемисфера потекла од Индије; и „несливено“, то је он што тврди хемисфера коју сам назвао „семитска“.

Овде постоји изванредна синтеза. То је та тајна да Бог кога је Христос открио није самоћа у себи самом: он није ни океан у који се све утапа ни самоћа на небу, већ је он тајна заједнице, тајна љубави; он је реалност најпотпунијег јединства и, истовремено, најпотпуније разлике. А људско биће је позвано да живи у тој заједници, у том јединству и тој различитости: они који су уједињени у Христу чине једно биће, нису одељени као острвца самоће, и уједно Христос иде у сусрет свакоме на јединствен начин. Библијска епизода о Педесетници подсећа да, кад Свети Дух силази на окупљене ученике, његови пламени језици се деле и он поставља по један на сваког од њих, који посвећује сваког у оно што има апсолутно јединствено, отварајући бескрајни простор његовој стваралачкој слободи. Ето зашто хришћанин може волети изразе јединства које може пронаћи у Индији, може волети ту тајну Бога потпуно трансцендирајућег коју може наћи у јудаизму и исламу, а у исто време, он обједињује обоје. Постоји у томе нешто што ми изгледа сасвим изванредно.

Ово ме увек подсети на једну причу коју налазим у сећањима једног мисионара објављених у Москви 1917. године. Он наводи да се у једном тренутку нашао међу будистима на граници између Сибира и Монголије. На крају их је заволео и дивио им се бескрајно. Толико се дивио будистичким мудрацима да, каже, није имао храбрости да их крсти. Затим, водећи даље своју мисао, додао је да би цео проблем био да их натера да отворе очи, јер они су ту, затворених очију, затворени у своју унутрашњост, у тај простор чисто унутрашње пуноће где је све једно. Али кад би могли, чувајући ту силу унутрашњости, отворити очи да виде другог и да га заволе у његовој другости, онда би то било заиста хришћанство, и то најпуније хришћанство које постоји. То је читав проблем: ради се о томе да се наведу они који живе затворени у своју унутрашњост да отворе очи и виде другог, и они који потврђују потпуну трансцендентност Бога да разумеју да, ако је Бог толико трансцендентан, он може трансцендирати саму своју трансцендентност да би нам се придружио, оваплотити се, постати један од нас, живети међу нама, и све нас узети у себе, тако да Бог у Христу узима лик човека и омогућава нам тако да распознамо у Светом Духу свако човечје лице у Богу.

Прихватити критику атеиста и допринос хуманизма: У исто време хришћанство мора преузети сав допринос, сво испитивање, читаву критику модерног атеизма који представља рушење идола. Христос је као дијамант са хиљаду сјајних ивица. Он је обједињење у пуноћи свега онога што је божанско и свега онога што је људско, тако да нам сва истраживања божанског кроз све религије и сва истраживања људског кроз разне врсте хуманизма – подразумевајући ту и оне које себе сматрају атеистичким – могу открити нешто о тајни Христа. Морамо проживљавати хришћанство као „богочовечанство“, да употребим једну формулу драгу руским религиозним философима. А у богочовечанству морају наћи места сва истраживања свега хуманог којима се баве модерни хуманизми и антихуманизми, али отварајући људско ка Богу; и сва трагања за божанским која воде нехришћански мудраци и мистици, али отварајући их ка људском. Све то мора добити место у тој неподељеној Цркви коју по мисији која нам је дата треба да представљамо, покажемо, разоткријемо, јер она је ту…

Мистицизам који храни друштво и културу: На Западу се хришћанска вера често поистовећује са моралом или друштвеним ангажовањем хуманитарног карактера, али духовно искуство, мистични живот који представља његово истинско језгро, остаје нажалост непознат. Трагично је то што у савременом хришћанству постоји ужасан утицај мисли марксистичке провенијенције. Не кудим, јер сматрам да постоје марксистичке анализе које су изузетно корисне у земљама трећег света. Али, стиче се утисак да су хришћани превише отишли ка спољном заборављајући језгро, срце. Док су они ишли ка спољашњем, освајачи су дошли и покушали су да се дочепају срца: то су безлични мистици, ти азијатски мистици.

Ми смо чак толико Бога представили као седог старца са брадом под којом живи једна птичица да људи више не желе тако схваћеног личног Бога. Више воле океанског бога Новог доба и мистике далеке Азије.

Ако се у прошлости сувише раширио атеизам као израз незаинтересованости за постојање Бога, сада пре идемо ка неким облицима мистичког атеизма. Све је то Достојевски дубоко осетио. Постоји у Злим дусима изванредна личност за будућност: Кирилов. Он је нека врста мистичког атеисте. Управо он каже: „Добро, зло, свеједно ми је. Бог: зашто о њему говорити? Али посматрам јесењи лист: он је ту, зелен је са мало жутог около. Све је лепо, све је добро, видим тренутак вечности; дакле, убићу се у тренутку вечности, и бићу Бог.“ То је оно што нас чека, а нама требају преобраћени Кирилови, излечени, Кирилови хришћани. Као што је то уосталом био сам Достојевски, који је кроз кризе ужасног зла, искуствено проживео невероватна просветљења у тренутку, касније схватајући ипак да је требало све то превазићи верношћу, тајном Христа који није само човек већ је Богочовек. Достојевски је истински осетио до које мере данашње друштво отвара поноре и расцепе у човеку. Али, у дну тих понора, он је открио Христа. Говорио је да треба бирати између Бога који је постао човек, Христа, и човека који жели да постане Бог. Ми смо данас на тој тачки, јер цео овај правац Новог доба утемељен је на човеку који жели да постане Бог.

Треба, дакле, да поново нађемо неке путеве најдубљег хришћанства, да покажемо да Бог није индивидуа или три индивидуе на небу, и да поново откријемо смисао унутрашњости, смисао тајне. Пот­ребно нам је да се мало позабавимо „негативном“ теологијом, и да стигнемо до тога да кажемо да се не може говорити о Богу, да је Бог изнад свих концепата и свих представа. Онда се живи Бог може открити у тајни Христа као оваплоћеног Бога, распетог и васкрслог који нас васкрсава изнутра. Треба данас да дефинишемо једну дубоку духовност, хришћанску мистику која уједно може напајати друштво и културу. Одатле важност литургије, молитвеног живота…

Духовно искуство и стваралачка отвореност ка свету: Сећам се једног младог јапанског интелектуалца који је дошао у Париз да одбрани тезу о Николају Берђајеву и руским интелектуалцима са почетка века, који су прво били поборници марксизма а потом га одбацили. Питао сам га зашто је изабрао баш ту тему, и он ми је одговорио: „И ја сам био марксиста, и сада сам престао то бити.“ Разговарали смо, и питао сам га следећу ствар: „Да ли вас је то навело да продубите будизам или шинтоизам?“ Одговорио ми је: „Не, то ме не интересује. Оно што ме занима, то је хришћанство попут Берђајевљевог: хришћанство које би омогућило истовремено да се има дубоко духовно искуство и да се човек отвори ка свету на стваралачки начин.“

[…] И управо то хришћанство мора бити циљ, јер што више човек постаје (аутентични) човек, тим више постаје одговоран човек. Молитва не ослобађа од задатака овог света: она нас чини још одговорнијим. Ништа није одговорније од молитве. Управо ово треба истински разумети и пренети младима. Молитва није забава, она није нека врста дроге за недељу, већ нас она окупља у тајни Оца, у сили Светог Духа, око Лица које нам открива свако лице, и чини нас најзад слугама сваког лица.

 

Ако постајање слугама сваког човека може узети конкретан облик присуства поред оних који пате због напуштености од људи, сиромаштва… то нас такође позива да будемо инвентивни људи, ствараоци у свим областима, укључујући ту и економску област, област светске цивилизације, област културе итд. Хришћанство мора бити стваралачко, а историјски је и било изванредан стваралац. Довољно је да се осврнемо и погледамо романичке цркве у селима, а да не говоримо о цркви Нотр-Дам у Паризу или о икони Свете Тројице коју је насликао Рубљов! Какво моћно стваралаштво! И нема потребе за неком етикетом да би се стварало. Достојевски није говорио да је био хришћански романсијер. Дакле, он је један од оних који су направили изванредан искорак у хришћански сензибилитет, мисао и, чак бих додао, теологију. Бројни су они који га и данас читају, он је један од „отаца“ модернизма, као што су Фројд, Ниче и до јуче Маркс. На хришћанима је, дакле, да поново започну и наставе то стваралаштво у свету какав јесте, не жалећи се. Свету нису потребни цмиздрави хришћани, већ хришћани ствараоци.

 

Извор: Оливије Клеман, Тезе или нађимо смисао живота, Београд: ХКЦ, 2015, 39–45.
Превод: Јелица Вуковић

http://teologija.net/duhovnost-solidarnost/

 

Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг