Милутин Бојић-век од смрти песника "Плаве гробнице"

[Милан Ракић]

Рођен је у Београду 19. маја 1892. године. Похађао је основну школу „Вук Караџић“ (тада се звала „Палилулска школа“, друга по старости у Београду).

Милутин Бојић је био учесник балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог светског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.

Иако је живео само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековечио је језиву визију „плаве гробнице“ код острва Видо – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона.

По објави рата Милутин Бојић одлази у Ниш где при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун.

Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом „Песме бола и поноса“ , у овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.

8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници. Сахрањен је на Српском војном гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико.

Крајем лета 1922. године пренешени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на српском војном гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.

[Милан Ракић]

 

[Милан Ракић]

 Пред обећаном земљом

Кô пред вратницама старога Канана
Стоји један народ, после искушења,
Озбиљан кô кедар свештеног Ливана
И смирен ко верни у велика бдења.

У очима му се рађа и огледа
Низ градова древних, мора и врлети,
А траг тешких брига чело исповеда,
И усница чудно опрашта и прети.

Под челичним шлемом подочница игра.
Каменит и леден ка северу слукти.
Прсти му се грче као канџе тигра,
А крв скрива жељу да огањ разбукти.

Патњама окупан, са библијском вером,
Спрема да повељом попрсје украси,
Писано крвавим и гвозденим пером
Оном који му је прогрушао власи.

Да пољупцем братским смртно га целива,
Загрљајем да га открави од студи
И да га успава сном што боле скрива:
Да заспи и да се нигда не пробуди.

Он чека, јер куца час великих дана,
Он, ког нису могли ударци да сможде,
Ни укочи коса мразева и слана,
Кô пред вратницама древнога Канана
Устремљен и спреман глас твој чека, Вожде!

1917

[Милан Ракић]

 ЧЕКАЊЕ


Куда гледаш, мала, у пуст видик плави?
Ти не кажеш кога твоје срце жели,
Али поглед вели:
     — Он ће да се јави.

Залуд поглед сузни горама се креће,
Ја знам кога чекаш с пуно вере свете.
Али, јадно дете,
     Он ти доћи неће.

Ишао је храбро, за страх није знао,
Мислио на тебе у дану и тмини.
Тамо, у туђини,
     Он је мртав пао.

Скадар (1915)

[Милан Ракић]

Сингидунум

Ноћас сам те снио, престонице бела,
Китњасту и младу у сутону. Златна
На тврђави твојој зрцају се платна,
Горди сведок моћи и крвавих дела.

Сањао сам твоје торње и кубета
И свечану холост, што врх тебе клизи,
Докле у даљини по стењу и низи
У сутону плавом зрео живот цвета.

Окружена плавим висовима, слушаш
Шумор снажних река, јер су твоје чело
Браздале године и време је плело
Златан венац којим невернике кушаш.

Снио сам те лепу, али данас, јао!
Разривена зјапе твоја горда недра.
Са храмова твојих песма није ведра
А на твоје чело црн је сумор пао.

Улицама пустим густи снег се слаже,
Изнад кућа дршће лик туге и страха,
А градом препуним самртнога даха
Одјекује тупо бат туђинске страже.

1916

[Данче*]

Земља олује
   "Не додируј ме!"
 
Мачеви дачки, секире јапода,
Легије римске и хорде Татара,
Или витези с византијских вода,
Крвавили су ова поља стара.
 
И питом народ кад је пао на њих
Збратимио је орлове и челик;
Ту, где је мржња Већих против Мањих,
Сировом душом постао је велик.
 
Вековима се врх лешева клало
А земља, старог господарства сита,
Све ново жели, да, када би пало
И њему мачем опело очита.
 
С позорја борци тонуше ко сени,
А земља им је жедно мозак пила,
Крвљу су текли сви потоци њени
И дражила их Власт и дрска Сила.
 
И тако вечно ове исте стопе,
Крв нова сити. О, земљо олује,
Мрко ти чело страшне капи шкропе
И чудне химне изнад тебе хује!
 
Заразно твоји миришу олтари:
Ту век врх века у стенама спава.
Ево су дошли стари господари.
Јеси ли сита крви што спасава?
 
Ти ћутиш. Ветар кости развејава.
 
1912.

[Данче*]

Онима Што Плачу

Ја хоћу да радим не губећи време,
да не кукам после како немам среће,
како је за борбу слабо моје плеће
и како су људи стене глухе, неме.

Ја хоћу да радим, ја тражим живота,
не плашим се борбе, у њу ступам смело.
Ја хоћу да створим пуно снаге дело.
Не плаши ме моја властита Голгота.

Кидајући себе, ја хоћу да стварам,
да челичним длетом чврсти камен парам
и да створим дело што времену прети.

Да саломим леност овог млаког друштва,
пуног женских ћуди и мушког мекуштва.
Сада! Плач не трпим: плач се грозно свети.

[Данче*]

Младост

Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу,
стотину бих ствари у један мах хтео,
бежао бих у свет, тражио самоћу
и кад бих могао, на небо се пео;

Свирао, певао, без реда и везе
мелодије луде, очајне и дрске,
како пламти небо, како плачу брезе,
како свира ветар и вапију трске.

Као какав дивљак азијских племена,
што бесни од бола, а несрећан није,
шибајући тела обнажених жена
у даире лупа, јауче и пије,

Затим тражи песме дотле нечувене,
да тај бол без бола из груди му гоне,
и ја праскам, бесним, крв струји кроз мене
и стотине струна у свести ми звоне.

У коштац са судбом! Тада праскам, докле
не клонем сав сможден као трула маса;
Тада, као човек кога Господ прокле,
Хулим Бога, да се небо усталаса.

То сазрела младост неког циља тражи:
Хтела би из душе, из срца, из груди,
чак и бол би хтела: кад је бол раздражи,
да се троши, крши, и бесни и луди.

[Данче*]

Очи

Муче ме твоје очи никад сталне,
час смртно црне, час кô осмех нежне,
Час модро плаве, зелено опалне,
кристалне и меке ко пахуље снежне.

Њин господски поглед свуд ме прати.
Ја бивам нема и безвољна лутка
изнад које се низ облака јати,
а пати што крв ће твоја у њу да се утка.

Чујем реч њину ко властиту грижу,
у звездама их видим кад се роде;
челичне, оне до кости ми стижу
и сижу разорне, мутне кô пролетње воде.

Неизгладиве као вечно клете
пољане, које мртве усе згрћу,
за туђи ујед на мени се свете
и прете те очи које не тамне ни смрћу.

[Данче*]

Вероватно последња слика чувеног песника Милутина Бојића, направљена у болници у Солуну 1917. године.

Извор

[Чунга Лунга]

Плава гробница

 

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина

Да побожност расте врх вода просута

И ваздухом игра чудна пантомима?

То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје

Завите црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к'о пена

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена

огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

Веслање умре хујно,

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим

без речи, без суза и уздаха меких,

Да мирис тамјана и дах праха здружим

Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом.

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом!

 

["Tamo daleko"]

Beskrajna blagodarnost nasoj Braci I Ocima, da im je vecan spomen!

Sveti Dimitrije Solunski da nam je svima na pomoc!