Прича о омиљеном српском краљу Петру I Карађорђевићу

[Милан Ракић]

11. јула (29.јун) 1844. године у Београду је рођен будући краљ Србије и Краљевине СХС Петар I Карађорђевић, касније прозван Ослободилац.

Када је Петар рођен, његов отац, Александар био је кнез Србије али пошто се резиденција у којој су живели поправљала, капетан Миша Атанасијевић уступио је кућу српском кнезу, па се мали кнежевић Петар родио у туђој кући. 

Новине су сутрадан кратко објавиле:

„Ујутро око седам сати наша Светла Књегиња госпођа Персида родила је сина“

Прве године живота кнежевић Петар проводи углавном у Београду, а тек понекад одлази на породично имање у Тополи. Његова породица је бројна и мали Петар никада није усамљен, али због своје сталне болешљивости био је ћутљив и помало повучен.

У раном детињству је на кнежевића Петра највећи утицај имала његова мајка Персида Ненадовић.

Била је то једна честита и виспрена жена која се интересовала за политику и на том пољу показивала велику предузимљивост. Није волела Аустрију и сам Петар ће касније говорити како је од мајке добио аманет:

 „Да никада не заборави да је Аустро – Угарска њихов непријатељ“.

Школовање је почео са другом београдском децом у старој згради код Саборне цркве све док Илија Гарашанин није поставио питање постављања личног васпитача за младог кнежевића Петра. Предлог је одмах прихваћен и прво су ту одговорну улогу понудили Фрањи Заху, управнику војне академије у Београду. Међутим због великих обавеза обавеза Зах је морао одбити понуђену част, али је предложио Гарашанину да се дечаку изабере васпитач, такође Чех, који би му пружио патриотско, словенско образовање. Након дуже потраге за васпитачем, из Прага је доведен др Виљем Габлер, који августа 1852. године долази у Београд и прихвата се ове врло одговорне дужности.

Учење кнежевића Петра је ишло веома добро тако да су се резултати скоро одмах видели. Габлер у својим списима посебно напомиње како је кнежевић Петар био добар православац, да се често молио, а стално је исказивао и национални понос. Волео је Србију, „његова Србија му је била све на свету“.

Након завршене основне школе са приватним васпитачем, кнежевић Петар се уписује у београдску гимназију. У гимназију је ишао као и сви остали ученици, односно, имао је исте предмете као и остали, али није ишао у исти разред. Имао је одвојену учионицу за себе али је слободно време проводио са осталом децом и правио разне несташлуке. Много година касније он је обишао своју гимназију и тадашњим ученицима и наставницима причао о свом школовању.

Нови васпитач Петра и Андреја Карађођевића постаје словак Људевит Подгорски, и задуго остаје њихов духовни и образовни ментор. Када је 1858. године кнежевић завршио четврти разред гимназије одлучено је да он, заједно са братом, школовање настави у иностранству. Вероватно да је на ову одлуку у великој мери утицала и тадашња политичка ситуација у Србији. 

У то време кнез Александар је морао да абдицира, повукао се најпре у београдску тврђаву, а онда у Аустрију (Земун). Ипак, он уверава васпитача да неће бити проблем у плаћању школарине и да ће дати послењу пару за школовање своје деце.

Прву опширнију и озбиљнију анализу Петровог карактера дао је управо Подгорски у једном од својих писама. Он указује на слабости и снагу његове личности у поређењу са братом:

"Петар, јер се о њему углавном ради, постао је од болешљивог и нежног — младић, јак, вешт на коњу и оружју, издржљив на умору, не плашећи се никада својих вршњака исносећи олако врло строгу дијету''.

Као главну слабост Петрову Подгорски наводи да му по природи недостаје господарење над вољом и духом. За мере којима би се те слабости могле исправити васпитач је сматрао да су то рад и брак, политичка активност и породични мир.

У јесен 1861. одлучено је да браћа наставе школовање у Паризу. Пре одласка у француску престоницу, деца су са Подгорским путовала по Европи. Из периода гимназијског школовања у париском Сен-Барбу сачувано је веома мало вести.

Потом ће кнез Александар донети одлуку да кнежевића Петра упише на неку од француских војних школа. На велику радост породице, новембра 1862. кнежевићу је дозвољено да се упише у војну академију у Сен-Сиру у својству иностраног питомца. О самом боравку у академији, као и догађајима везаним за овај двогодишњи период, зна се врло мало.

По свршеној вишој војној школи, као учесник француско-немачког рата и припадник 15. француског корпуса, Петар „Кара“ како су га звали Французи, доказао се изузетном храброшћу у биткама код Орлеана и Вилерсексела, 9. јануара 1871.

Након рата одликован је орденом Легије части.

Поред војничког и политичког образовања, боравак у Паризу допринео је и уобличавању кнежевићевих политичких визија. Он се туде таљније упознао са парламентаризмом, слободом штампе, демократијом и њеним институцијама. Од посебног је значаја да он то не чини под притиском политичких захтева, већ сам од себе, спонтано. Петар се одушевио идејама енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила и одлучује да преведе његову књигу „О слободи“.

 У предговору књиге кнежевић Петар указује на значај питања слободе за даљи развитак појединих народа. Он упозорава да би напредак био још већи и очевиднији да су сви народи уживали слободу, а не само поједини; многи су се гушили у ропству и тиранији. Ове речи на неки начин представљају својеврсну политичку поруку упућену српском народу.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете).

После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали.

Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.

Након мајског преврата у коме су војним пучем збачени са власти и зверски погубљени краљ Александар и краљица Драга (Машин) Обреновић формирана је нова влада. Нова влада се формира 12. Јуна 1903. године, али је интересантно да је њен састав био потпуно исти, почев од председника Јована Авакумовића, па до осталих министара. Први потез нове – старе владе је био да се сазове распуштена Народна скупштина.

Скупштина се први пут састала 15. јуна 1903. године у балској дворани новог двора  уз велико присуство војске која је штитила заседање али је послужила и као својеврсни „подсетник“ посланицима како треба гласати.

Тачно у 12 часова Народна скупштина је једногласно са 158 гласова вратила на снагу Устав из 1888 године а за новог краља прогласила Петра Првог Карађорђевића.  

Заседање скупштине трајало је само 45 минута., након чега се одабрала  депутација која ће однети краљу Петру повељу о избору. Израђен је записник скупштинске седнице и то на пергаменту који су потписали сви посланици и сенатори.

„Прва реч, коју Народном представништву потресено ми српско срце упућује нека буде Завет мој да ћу, до века, бити први заштитник народних слобода и најревноснији чувар права Народног представништва“ – биле су ово прве речи које је нови краљ Петар упутио скупштини када је обавештен да је биран за краља.

Сви европски дворови честитају кнезу Петру успон на краљевски престо и нико нема намеру да било шта опструира.

Краљ је дошао у Београд 24. Јуна, око 10 часова ујутру. Железничка станица је била богато украшена, огромна маса света је клицала краљу Петру који је био одушевљен, рекао је председнику владе Авакумовићу:

„Не знате, господине, колико сам радосно потресен, што видим да ме народ дочекује овако искрено. Кад сам ово доживео, сада имам само још ову жељу : да Србији обезбедим унутрашње слободе и благостање и да у име Бога, као унуку Карађорђа и негдашњи Петар Мркоњић, сада са престола Србије, остварим идеју ослобођења и уједињења свију Срба, који сада цвиле под туђином.“

Краљ Петар у моменту када долази у Београд има скоро 60 година, већ је на измаку снаге, а уз све то његово долазак на престо јако оптерећује убиство краља Александра и краљице Драге. Завереници који су оборили стари режим и довели новог краља покушавали су и успевали да се мешају у све поре политичког живота земље. Краљ Петар вероватно због свих околности изузетно опрезно приступа свему што ради, он се уопште не одупире тежњама политичких странака да га ставе у оквире устава. Скоро увек је на седницама владе и ту показује мудрост и тактичност, увек је спреман да прихвати туђе аргументе.

Краљ Петар је доста тога изменио на двору, одбио је да га у шетњи кроз град прати почасна стража састављена од четворице војника:

„Четири човека да беспосличе док се ја возим. Не, не, то мора престати. Нека свако врши свој посао, а кочијаш и сам зна где треба да тера.“

Наредио је у кухињи да се спремају само српска јела, то је било мало чудно за принчеве Ђорђа и Александра, који су одрасли у иностранству на француској и руској кухињи. Краљ Петар је посебно волео запржени пасуљ са сланином и месом, а уз њега увек иду кисели краставци и паприка.

Иван Мештровић, чувени вајар, описао је састанак са краљем Петром:

„Краљ Петар ме је примио без икаквог церемонијала, врло љубазно и ненамјештено срдачно. Био је једноставан и миран, човјек којему се из сваке гесте и ријечи разабирало искрено демократско увјерење, тако да сам се у додиру с њиме осјећао потпуно слободан. Осим тога, био ми је и као тип, физиономијом, некако фамилијаран и као неки човјек из мог краја, као да си неког старијег Загорца пресвукао у униформу.“

Краљ Петар је волео да шета пешице кроз Београд, ту је залазио на разне стране, по пијацама и периферији града. Ретко би га ко познао тако да је имао многе разговоре које су ушле у анегдоте. Због своје присности са народом, посебно у ратним годинама које су долазиле, зарадио је надимак „Чика Пера“

Владавину краља Петра обележила су два балканска и Први светски рат из којих је Србија изашла као победник али уз велика страдања и стравичну голготу кроз коју је прошла српска војска. Краљ Петар је све време био уз српску војску, на првим линијама фронта у рововима.

 У својим мемоарима Иван Мештровић је описао разговор са принцем Ђорђем о сусрету са краљем Петром 1915. године негде на фронту:

- Матори забио у главу, да погине и да се посвети, као Лазар на Косову, натакао шајкачу, узео пушку и у ров са војницима. Једва сам га нашао међу гегулама, па сам му викнуо: „Та погинут ћеш!“

- Ако, то и хоћу – одговорио ми је.

- Ја сам онда пао на колена пред њим и рекао: „Луд си сто гради, али те волим, јер си такав“ – загрлио сам га и плакао, верујте ми као мало дете.

Краљу Петру није било суђено да погине у рату. Преживео је и мучно повлачење преко Албаније. Остаће заувек упамћена сцена у којој се краљ Петар превози у запрежним колима које вуку волови. Француски песник Едмон Ростан, писац "Сирана де Бержерака", надахнут храброшћу краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је и објавио песму "Краљ Петрова четири вола", коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник "Плаве гробнице".

Ростанова песма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницима.

Краљ Петрова четири вола

Краљ Петар иде, јер ићи мора

преко бусења, стења и гора.

Тајанствен пред њим стоји пут.

Са штапом, само у свом мундиру, он иде мору, изгнанству, миру. Иде у бајке речне кут.

Четири вола, с јармом у луку,

раоник славе, херојства вуку.

Но унук Карађорђа, лав,

да се са бојног поља ишчупа

четири вола морају скупа

да употребе напор сав.

Србин, тај песник, ратник, што створи  да земља пева, да барут збори, да Петра Првог, борца тог

осветли душу, створи за Њега

та кола, спојив остатак спрега

с остатком задњим топа свог.

Преминуо је 16. августа 1921. у Београду.

Родио се као кнез у туђој кући и умро као краљ у туђој кући. 

Сахрањен је својој задужбини на Опленцу преко пута свог деде Вожда Карађорђа.

Милан БОГОЈЕВИЋ