Sećanje na Tomasa Mana – nenadmašnog majstora ironije

[JESSY]

Sećanje na Tomasa Mana – nenadmašnog majstora ironije

 

Na današnji dan, 6. juna 1875. godine, rođen je Tomas Man, književnik koji bez sumnje predstavlja jednu od centralnih pojava ne samo nemačke već i evropske književnosti prve polovine XX veka, izuzetnog kulturnog poslenika vazda zainteresovanog za probleme svoga doba, humanistu koji celokupnom svojom pojavom daleko nadilazi okvire germanske kulture, ali i, prema pojedinim mišljenjima, jednu od najkontroverznijih pojava literature minulog veka; stoga i ne čudi mnoštvo kako raznolikih tako i oprečnih interpretacija Manovog dela i kompleksne stvaralačke ličnosti.

Foto: Wikipedia/Carl Van Vechten

Valja napomenuti da upravo Tomas Man, koji je aleksandrinizam kao umetničku poziciju svesno izabrao (uspevajući pri tom da preuzet materijal estetski funkionalizuje u strukturu – stoga u pismu Teodoru Adornu i govori o „višem prepisivanju“), celokupnim svojim delom posvedočuje da stvaranje večnih vrednosti ne počiva u grubom odbacivanju tradicije, već u neprestanom uzdizanju iznad nje.

Ovaj veliki poštovalac minulog tradiciji nije robovao (njegovoj pripovedačkoj umetnosti nikada nije pretilo da postane epigonska), nego ju je neprestano prevazilazio (čak i onu tradiciju koju je sam stvarao), rekapitulirao i kritički osvetljavao putem prepoznatljive ironije, parodije i humora.

 

Svesno se oslanjajući na tradiciju, Tomas Man stvarao je, dakle, posve netradicionalno, s tim što njegovom umetničkom oblikovanju nikada nije zapretila opasnost od „dekadentnog rastakanja“.

Man, dakle, kao što primećuje Margerit Jursenar, pripada grupi onih retkih i „po prirodi opreznih i zamršenih umova“, neretko „tajnovitih“ i „neustrašivih“, te uistinu „konzervativnih po tome što ne dopuštaju gubitak nečega što pripada akumulaciji hiljadugodišnjih bogatstava“, no ipak „subverzivnih u njihovoj neprestanoj reinterpretaciji“.

Ovaj naoko hladan i uzdržan analitičar, ali i ljupko-podrugljivi mislilac britkog pera koji svagda „računa s naličjem rečenog“, nikada nije pripadao nijednoj školi niti književnom pravcu, već je, kao i svi pangenijalni duhovi, svoje obimno delo stvarao jedino po meri sopstvene zakonomernosti.

Mnogi komentatori i znalci Manovog umetničkog opusa veruju da je ovaj književnik, iako vrstan kao autor novela izuzetne umetničke vrednosti („Tonio Kreger“, „Smrt u Veneciji“, „Tristan“, „Prevarena“, „Mario i mađioničar“, da pomenemo samo najčuvenije) i esejista oštrih zapažanja, prevashodno romansijer par excellence.

I doista, osmotrimo li Manovo književno stvaralaštvo kao jedinstvenu celinu, ali i unutar razvoja nemačke književnosti, čini se da nije preterano reći da glavni doprinos ovog stvaraoca počiva upravo u oblasti romana.

Počev od mladalačkog romana „Budenbrokovi“ koji se, bar kada je o tematici reč, nadovezuje na reprezentativna dela naturalističke književnosti (kao što je ciklus romana „Rugon Makar“ korifeja naturalističke poetike Emila Zole, čijoj je popularnosti u Nemačkoj, uzgred rečeno, doprineo i Hajnrih Man) i zahvaljujući kojem Man već sa 26 godina postaje ne samo zreo već i poznat stvaralac, preko autobiografskog romana „Kraljevsko visočanstvo“, u kom je prisutna ideja o strogoj sreći, nedovršenih „Ispovesti varalice Feliksa Krula“, dela kojim Man, parodirajući ispovednu prozu i koristeći strukturu pikarskog romana, ukazuje na konfrontaciju građanina i umetnika, koji se ovde javlja kao sumnjivo lice, „Čarobnog brega“, prema mnogima centralnog masiva Manovog stvaralaštva, „Josifa i njegove braće“, u kom autor produbljuje, dograđuje i parodira biblijsku tematiku, „Lote u Vajmaru“, romana o starom Geteu i njegovom susretu sa voljenom Lotom putem kojeg Man, služeći se Geteom kao neprikosnovenom veličinom germanske tradicije, upućuje Nemačkoj reč osude u želji da upozori na put Hitlerovog režima, „Dr Faustusa“, neosporne krune Manovog stvaralaštva u kom, vraćajući se Narodnoj knjizi o Faustu, Geteu i Ničeu, autor kritički osvetljava politička i ratna zbivanja ali i avangardnu umetnost, pa do romana „Izabranik“, koji stoji na samom zalasku piščevog romansijerskog rada – Tomas Man ne samo da je nemački roman uveo u krug evropskog romana već je stvorio i specifičnu vrstu romana koja se, zbog svoje slojevitosti i kompleksne strukture, opire jednoznačnom tipološkom određenju.

[JESSY]

"Ne, Klavdija, ti i sama znaš da to što kažeš nije istina, i ti to kažeš bez ubeđenja. Vatra moga tela i lupanje moga iznurenog srca i drhtanja mojih udova, to je suprotno od incidenta, jer to nije ništa druto-...-ništa drugo do moja ljubav prema tebi, da, ta ljubav koja me je obuzela kad su me tvoje oči ugledale, ili tačnije, koju sam poznao kad sam poznao tebe - i bez svake sumnje da me je baš ta ljubav dovela ovamo...
Kakva ludost!
O, pa ljubav nije ništa ako nije ludost, ako nije nešto bezumno, zabranjeno i ako nije pustolovina u zlu. U protivnom to je samo prijatna banalnost, zgodna da se od nje u ravnici prave bezazlene pesmice. A što se tiče onoga da sam te poznao i da sam poznao moju ljubav prema tebi - da, to je tačno, ja sam te već jednom poznavao, davno, tebe i tvoje divne kose oči i tvoja usta i tvoj glas kojim govoriš - poznavao već jednom, kad sam bio gimnazist, a zatražo sam od tebe olovku da bih se najzad i zvanično upoznao s tobom , jer ja sam te bezumno voleo, i otud, bez sumnje, od te moje stare ljubavi prema tebi, ostali su mi ožiljci koje je Berens našao i koji pokazuju da sam nekad bio bolestan...
"Volim te,...voleo sam te oduvek, jer ti si Ti moga života, moj san, moj udes, moja čežnja, moja večita želja...
Dosta, dosta!...Kad bi te samo čuli tvoji vaspitači...
Briga me za njih, baš me briga za sve te Kardučije i rečitu republiku i napredak čovečanstva u vremenu, - jer ja te volim!!!

 

Carobni breg

 

[JESSY]

.. Jer lepota, Faidre, dobro to upamti, samo je lepota u isti mah božanska i vidna, i tako je ona put čulnoga, ona je, mali Faidre, put umetnika ka duhu. A misliš li ti, dakle, moj dragi, da ikada može postići mudrost i pravo muško dostojanstvo onaj koga put ka mudrosti vodi kroz čula? Ili naprotiv, veruješ (a ja ti dopuštam da sam odlučiš) da je to opasno- umilan put, uistinu put lutanja i greha koji nužno zavodi? Jer ti treba da znaš da pesnici ne mogu ići putem lepote a da im se ne pridruži Eros, i ne nametne im se za vođu; pa čak iako smo junaci svoje vrste i čedni ratnici, mi smo kao žene, jer strast je naše uzdizanje, a naša čežnja mora ostati ljubav- to je naša slast i naša sramota.... " 

"Smrt u Veneciji"

[JESSY]

Шта је време? - Тајна - нематеријална и свемоћна.Услов света појава; кретање повезано и помешано са постојањем тела у простору и њиховим кретањем. Али, зар не би било времена да нема кретања? Ни кретања да нема времена? Упитај се само! Је ли време функција простора? Или обратно? Или су обоје идентични? Добро се припитај! Време је активно, оно има глаголско својство, оно "уроди плодом". Каквим плодом? Променом! Сада није тада, овде није тамо, јер између једног и другог лежи кретање. Али пошто је кретање, којим се мери време, кружно и у себи затворено, онда такво кретање и такву промену можемо готово с истим правом сматрати као мир и непокретност; јер се тада стално понавља у сада, тамо у овде. Пошто, даље, коначно време и ограничени простор ни уз најочајније напрезање човек не може себи да представи, он је одлучио да време и простор "замишља" као вечне и бесконачне, сматрајући очевидно да ово полази за руком, ако не и сасвим добро, ипак нешто боље. Али зар ово увођење вечног и бесконачног, са гледишта логике и рачунице, не значи уништење свега ограниченог и коначног, њихово релативно свођење на нулу? Да ли је у вечном могуће низање једног за другим, а у бесконачном постојање једног поред другог? Ако по нужди прихватимо вечно и бесконачно, како се с тиме слажу појмови: удаљеност, покрет, промена, па и само постојање ограничених тела у свемиру? То се сакакако припитај!

 Чаробни Брег

[JESSY]

Ta borba izmedju sila cednosti i ljubavi- jer to je u stvari po sredi- kako se
ona zavrsava? Ona se naizgled zavrsava pobedom cednosti. Strah,
pristojnost, cedno gnusanje, drhtava potreba za cistotom, sve to
potiskuje ljubav, drzi je sputanu u mraku, dopusta njenim konfuznim
zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne u svom mnostvu i snazi,
dodju do svesti i izrazaja. Ali ta pobeda cednosti samo je prividna,
samo Pirova pobeda, jer zaposvest ljubavi ne moze se zagusiti, nad njom
se ne moze izvrsiti nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona zivi, u
mracnim dubinama svoje tajne ona i dalje tezi da se ispuni, ona probija
magijski krug cednosti i izbija ponovo, iako u preobrazenom, sasvim
izmenjenom obliku...A kakav je oblik, kakva maska pod kojom se opet
javlja odgurnuta i potisnuta ljubav?

Carobni breg

[JESSY]

SMISAO ŽIVOTA

Mnogi ljudi imaju besmislen život. Kao da su u nekom polusnu, čak i onda kada rade nešto za šta misle da im je važno.

To je zbog toga što jure za pogrešnim stvarima.

Jedini način na koji možeš uneti smisao u život jeste posvetiti se ljubavi prema bližnjem, posvetiti se zajednici koja te okružuje, stvaranju nečega što će tvom životu dati svrhu i smisao.

[JESSY]

„Usamljenik, nenaviknut da deli sa drugima svoja gledišta i osećanja, ima mnogo žešća mentalna ikustva i manje je razumljiv od društvenog čoveka.”