Митрополит Амфилохије писао Марковићу: Голгота Цркве у Црној Гори

[александар живаљев]

 

Од Дан -12 маја, 2017

 

 

 

Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као Независна држава Хрватска или, не дај боже, као Дрљевићка „Независна“. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића, поручио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у писму предсједнику Владе Црне Горе Душку Марковићу.

У митрополитовом писму се истиче да посебно радује да ће један од приоритета Марковићеве владе „бити конструктиван и разуман приступ изналажењу рјешења за превазилажење подјела у православном бићу Црне Горе“.

„У праву сте, црногорско друштво је оптерећно тим подјелама. Очевидно је свакоме разумном човјеку, не само да је оптерећено подјелама него да никад у историји те подјеле нису биле тако дубоке и свестране као у ово наше вријеме. Што је још опасније, на тим све дубљим и свестранијим подјелама се данас гради будућност Црне Горе. Што се тиче мене као митрополита црногорског (45. по реду од оснивања Епископије зетске 1220. године) већ у својој приступној бесједи на Цетињу (30. децембар 1990. године) изговореној пред патријархом Павлом, епископима, свештенством, народом, ондашњим предсједником Црне Горе рекао сам да је она ‘била и остала сабирна и саборна Митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе, Исток и Запад; древнохришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе, предање Западне Цркве…’ При томе сам додао да је ‘овај олтар прави подигнут на камену крвавом, утемељен на том непоколебивом Темељу, саграђен на неколико стубова: Светом Јовану Владимиру, Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, новомученику Станку Острошком и Светом деспоту Стефану Штиљановићу Паштровићу’. А то значи: на мученичкој жртви за вјеру, правду и истину; на миротворству Св. Петра и борби за Крст часни и слободу златну, на подвигу, богољубљу и човјекољубљу Св. Василија, на жртвовању до смрти за Христа и хришћанску вјеру и за своје ближње. Да је Митрополија била и остала вјековна чуварка и његоватељка у Црној Гори духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој, узвишених врлина чојства и јунаштва“, истакао је митрополит Амфилохије, додајући да је свој програм као митрополит видио у томе да буде, као и сви његови претходници, свједок непролазне свјетлости и светиње Божје, свједок истинске вјере, мира, помирења живих, а и мртвих, међу собом, зацјељењу братских рана у братоубилаштву пострадалих.

„Трудио сам се ових 26 година свога служења на трону Светог Петра, да остварим овај свој програм и програм Цркве Божје Цетињске, према својим моћима, да ‘објединим и окупим око једне ватре’ (коју помињете) Црну Гору и Црногорце и све људе добре воље. Та ‘ватра’ је огањ Христове истине и љубави коју је Он, како сам каже, ‘донио са неба и како би му се хтјело да се тај огањ распламса у срцима свих људи’. То је голготски огањ, који је природа саме Цркве, огањ саможртвене љубави, на којој је свуда у свијету, па и у Црној Гори сазидано све што је часно и поштено. ‘Крст носити нама је суђено, васкрсења не бива без смрти’, по Његошу“, поручује митрополит.

На том голготском огњу богољубља и братољубља се, каже он, гријала и њима се просвећивала древна Дукља Светог Владимира, немањићка и Црнојевића Зета и Црна Гора Петровића. Диобе, пак, одувијек се рађају, свуда, па и код нас истиче митрополит, због гашења тог огња саможртвене љубави, богоубиством у људским срцима и из њега неминовно рађаним братоубиствима; особито од времена бољшевичко-титоистичке идеологије која је управо засновала људско „братство и јединство на идеологији богоубиства и братоубиства.

Религија није „опијум за народ“ који треба искоријенити

„Управо је таква идеологија била оно што је, посебно код нас, а и шире у свијету, продубило постојеће диобе и максимално их проширило, обоготворивши смртнога човјека, тј. његово самољубље и земне интересе, лишавајући га бесмртног вјечног достојанства, ‘грабећ’ небу искру божествену, у скотско је селећи мртвило (Његош). Отуда није никакво чудо што је религија проглашена за ‘опијум за народ’, који треба уништити и искоријенити“, навео је митрополит Амфилохије.

Како је оцијенио, ту се налази објашњење односа према Цркви и код наших ратних револуционара, нарочито послије Другог свјетског рата, а тиме и њихове идеологије која је затровала Црну Гору диобама незапамћеним у њеној историји. Подсјећа да је, кад је устоличен за митрополита црногорског, Митрополија имала, од предратних око 300, свега петнаестак активних и пензионисаних свештеника, стотине запустјелих храмова и манастира, читаве генерације некрштених, одраслих у марксизму и атеизму, без икаквог знања о цркви и без вјеронауке (укинута 1947) образованих.

„Понадали смо се да ће политичке и друштвене промјене послије деведесетих прошлог вијека помоћи да се промијени и однос према Цркви. Да ће се омогућити њена обнова и вратити јој се имовина (то је Скупштина учинила, али је 2000. године Закон о реституцији црквене имовине повучен), и она улога коју је вјековима имала у духовном и моралном препороду народа и друштва, препороду без којег је неостварив било какав други напредак: образовни, економски, политички, друштвени… Поготово у Црној Гори коју су митрополити црногорски и створили и којој је Митрополија била кичмена мождина све вријеме њеног постојања и новијег стварања за вријеме светородне лозе Петровића. Заиста, благодарећи тим политичким и друштвеним промјенама, разумијевању, па чак и помоћи државних органа (нпр. при градњи Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици), омогућена је обнова стотина храмова, десетина манастира, градња нових храмова, од којих су најзначајнији храмови у Подгорици и у Бару, а што је најважније обнова свештеничког и монашког подмлатка, повратка Цркви мноштва народа, нарочито младих, васпостављање укинуте (1956) Будимљансконикшићке епархије (за вријеме Краљевине Црне Горе звала се Захумско-рашка)“, написао је митрополит Амфилохије.

Тзв. вртање ЦПЦ

Митрополит је истакао да се, нажалост, у времену ових нових превирања политичких, партијско-идеолошких и друштвених, једна мањинска струја у друштву, оптерећена племенском свијешћу својственом нам од давнина, васпитана у духу брозоморноатеистичке идеологије, без основног знања о Цркви, усмјерила, ради остварења својих политичких циљева, ка стварању своје „Црногорске цркве“.

Како подсјећа, по признању самих оснивача „Одбора 5 за вртање аутокефалности Црногорјске цркве“ (1993), већина њих су били атеисти.

„Та група, подржана у то вријеме Либералним савезом на челу са Славком Перовићем, каменовала је Цетињски манастир (1991) на Петровдански сабор током Литургије коју сам служио са старим митрополитом Данилом у црквеној порти. Све је било припремљено за окупирање манастира, избацивање двојице митрополита, монаштва и побожног народа, како би та група преузела манастир и Митрополију у циљу ‘вртања’ тамо њихове Црногорске цркве. Било је и рањених, замало и мртвих. Само Бог и Свети Петар су спасли тај празник од крвопролића. И сами ћете признати да стварање у Црној Гори Цркве на каменовању ћивота Светога Петра, незапамћеном у историји Црне Горе (ни у временима окупације), не може имати Божјег благослова ни за кога, а камоли за Црну Гору. Тај г. Славко Перовић, по свједочењу самог архимандрита Антонија Абрамовића пред патријархом Павлом, позвао је писмом истог (1993) да се прихвати оснивања и поглаварства тзв. ЦПЦ“, подсјетио је митрополит.

Иако је Антоније патријарху претходно рекао у Канади „да му не пада ни на крај памети да то учини, ипак је, будући читавог живота заљубљен у ђинђуве владичанске митре, дошао и пред Двором краља Николе од руље био проглашен за „митрополита“ (тај чин никад није добио ни од кога). Тако је оснивана „Црногорска црква“ – истиче се у писму митрополита Амфилохија.

Како подсјећа да се послије Абрамовића те улоге прихватио Мираш Дедеић, „Ваш гост на пријему, бивши свештеник Цариградске патријаршије, лишен свештеничког чина и од патријарха Вартоломеја стављен под проклетство, како он, тако и свако ко од њега узима ‘благослов’. О томе је патријарх Вартоломеј писмено обавијестио у своје вријеме бившег премијера Мила Ђукановића и тиме потврдио једном за свагда да та ‘вјерска заједница’ не постоји за васељенску Православну цркву“, нагласио је митрополит.

Подржана и створена од партије Либерала, једно вријеме и од СДП-а, а сада од званичне власти Црне Горе (послије 1997. године, односно послије референдума 2006, регистрована први пут 2000. године лажно се представља, како она, тако и њено „свештенство, покушава да отима храмове Митрополије, води судске процесе у том циљу, проглашавајући себе за наследницу Православне цркве Краљевине Црне Горе, иако са њом, као ни са Православном црквом уопште у свијету, нема никакве везе, ни по настанку, ни по оснивању и устројству, ни по историјском континуитету и вјеровању. Једино што подсјећа на њу и тиме обмањује лаковјерне, јесте антиканонски и противуставно узурпирани назив ЦПЦ –
каже митрополит Амфилохије.

У нормалним уставним државама, како је додао, таквима се суди за лажно представљање и криминално организовање. Митрополит додаје да је сагласан са ставом премијера Марковића да је држава дужна да обезбиједи једнаку слободу вјероисповијести за сваког грађанина Црне Горе. Запитао се да ли спада у уставну обавезу Владе Црне Горе и државних органа да региструје, законски признаје и подржава било коју вјерску заједницу, било партију или неку другу организацију под именом и са правима већ постојеће организације, у овом случају Цркве са континуитетом од осам вјекова.

„Ноторна је превара и лаж да је стварањем Краљевства СХС наводно краљ Александар укинуо ЦПЦ. У ствари, управо је Свети синод Православне цркве Краљевине Црне Горе, први од свих покрајинских Цркава-Митрополија, донио одлуку (1918) о обнављању и васпостављању јединствене Пећке патријаршије, укинуте султаном 1766. године. Цариградска патријаршија је о томе издала Томос (1922), а краљ Александар, у име државе, као што данас предсједник проглашава законе, потврдио. Сво свештенство, монаштво и православни народ у Црној Гори су то једнодушно прихватили; од тада до данас, Митрополија наставља да живи и дјела под својим именом, са својом имовином и свеправославно признатим достојанством. Као такву су је последњих двадесет година посјетили скоро сви православни поглавари, на челу са васељенским, московским и јерусалимским патријарсима, учествовали, са нашим патријархом у њеним свечаностима, освећењима великих храмова итд.“, навео је митрополит Амфилохије.

Тиме је, сматра он, Митрополија дала и даје немали допринос угледу Црне Горе на свјетском плану. Запитао се чиме то Митрополија црногорска и остале православне епархије у Црној Гори, као вјековне самоуправне епархије Пећке патријаршије, од 1931. године назване СПЦ, угрожавају државност Црне Горе.

Зар се Митрополија, наглашава митрополит, припадајући СПЦ не назива и „Црногорском“ ако неком из националних разлога смета оно „Српска“.

„То поистовјећивање Цркве са нацијом и државом од неких, показује ноторно незнање самог свехришћанског Симбола вјере, који се чита на свакој Литургији, у коме се исповиједа ‘једна, света, саборна и апостолска Црква’. Ту нема ни римске, ни грчке, ни руске, ни српске, ни црногорске, ни кинеске цркве. Још је апостол Павле прије двије хиљаде година записао да ‘у Цркви нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, него су сви људи и народи једно у Христу Исусу’. Због тих појава, и у наше вријеме, поистовјећивања Цркве са државом и нацијом, на предлог наше помјесне цркве на Великом сабору на Криту (јуна прошле године), одлуке Цариградског сабора (1872), које су донијете сличним поводом везаним за ондашњи бугарски раскол, добиле су васељенски, универзални значај. Наиме, етнофилетизам је осуђен као ‘змијински отров’, као ‘проклета јерес’, која разара јединствени организам богочовјечанског универзалног Тијела Цркве Божије“, наглашава се у писму митрополита Амфилохија.

Православне цркве, као и Римокатоличка, објашњава он, по природи нису националне, иако због историјских околности неке од њих носе национални назив.

Оно што чини Цркву Црквом јесте, по митрополитовим ријечима, истинито исповиједање вјере, њено апостолско наслеђе и прејемство, епископални карактер и устројство. Цитира ријечи Светог Игњатија Богоносца: „Тамо гдје епископ са апостолским прејемством (рукоположењем), са презвитерима, ђаконима и народом служи Свету литургију, ту је ,једна, света, саборна и апостолска Црква Христова, без обзира коме народу, времену или држави припада.“

„Кажете ‘Влада неће пресуђивати која је Црква озбиљна, а која је псеудовјерска заједница. Тачно, није у надлежности Владе, односно државе, поготово секуларне као што је Црна Гора, да се мијеша у устројство Цркве. Међутим, свака уставна држава штити и разликује праву монету од лажне монете. Дужна је да законом и судом штити, брани и гарантује име, право и имовину како појединца, тако и законом признатих колектива, заједница, установа. Заиста, та права је стекла и вјерска заједница тзв. ЦГОД од тренутка свога регистровања 16. јануара 2000. године. Од тада па надаље она има право да стиче имовину, гради храмове… Међутим, поставља се питање откуд њој као новокомпонованој вјерској заједници право да узурпира име једне установе која постоји осам вјекова и тиме да угрожава, отима, присваја њена вјековна права, и то уз помоћ државних органа“, указује митрополит Амфилохије.

Црногорска влада је, додао је он, склопила „Темељни уговор са садашњим универзално признатим папом римским и његовом Католичком црквом“. Како напомиње, постоје данас десетина папа и њихових „правих Цркава“, али ниједна европска држава не склапа са њима уговоре.

Постоје такође бројне „истините“ Руске цркве, грчке „старокалендарске цркве“, чак од двадесетих година прошлога вијека и једна „Православна Турска црква“, која из истих националистичко-државних разлога пориче општепризнату Васељенску патријаршију.

„Али, колико знам, нико, па чак ни турска влада, не позива ову Цркву и њеног ‘папа Ефтима на званичне пријеме и не склапа са њом Темељне уговоре’. Зашто наша влада не позива и десетину других новоформираних вјерских заједница у Црној Гори на пријеме, од којих је притом већина призната као огранак неке шире међународно признате вјерске заједнице у свијету, не само регистрована у Црној Гори. Зашто једино форсира ову, ни од кога у свијету признату, вјерску заједницу звану ЦПЦ. И не само да је форсира него и финансијски издржава њене самопроглашене свештенике, гради јој храмове, додјељује имовину, дозвољава да шири најгнусније лажи о Митрополији црногорско-приморској и СПЦ, као и да сије вјерску мржњу, ствара диобу православног корпуса незапамћену у историји Црне Горе“, поручио је митрополит Амфилохије.

Добро је, каже он, што се народу у Црној Гори, православног наслеђа, без обзира на национално и партијско одређење, не може продати рог за свијећу.

„Чак и већи дио оних који су са идеолошко-етатистичких разлога у неком тренутку подржали ову племенскопартијску вјерску интересну заједницу временом све више схватају да се ради о пропалом, у суштини антихришћанском и антицрногорском пројекту, који нема будућности и који је срамота за изворну светопетровићевску Црну Гору и њено исконско вјерско, културно, морално и државотворно достојанство“, подвукао је митрополит Амфилохије.

Сличан пројекат у НДХ

Подсјећа и на, како је навео, један сличан пројекат из времена усташке Независне државе Хрватске. Како прецизира, Анте Павелић је, као и наши послијератни носиоци брозоморне атеистичке идеологије, покушао да уништи Православну цркву српску у усташкој Хрватској.

„Убијена су четири православна епископа, стотине свештеника, а народа православног, срушених и отетих храмова и насилно покатоличених ни броја се не зна. Но, већ 1942. године Павелић је схватио да Православну цркву српску и народ не може уништити, па је онда створио „Хрватску Православну цркву, нашавши једног излапјелог старца руског епископа Гермогена, избјеглог од Совјета, између осталих, уз помоћ чувеног Пипера Савића Штедимлије и проклетог мог Морачанина Секуле Дрљевића, творца фашистичке Независне Црне Горе на Петровдан 1941. године на Цетињу. То је исти онај Секула Дрљевић који је са усташама у Старој Градишки око 20. априла 1945. одвојио командни кадар несрећне четничке црногорске војске, кренувше, по народној, на зли пут, на челу са Павлом Ђуришићем (њих 120), све их у Сави побио (или их по некима у Јасеновцу спалио). Обезглављену војску, њих око 9.000, прогласио је за војску Независне Црне Горе са црногорским капама“, наводи митрополит Амфилохије у писму предсједнику Владе.

Ту је, подсјећа он, први пут и пјевана као државна химна „Ој, свијетла мајска зоро“ у Секулиној обради.

„Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као НДХ или, не дај Боже, као Дрљевићка Независна. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Црна Гора Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића. Да узгред поменемо да је, нажалост, у том истом духу писан и прошлогодишњи Нацрт закона о слободи вјероисповијести, који, намјесто да озакони враћање, сагласно европском законодавству на које се Влада угледа, стремећи Европској унији, одузете Цркви и национализоване имовине предвиђа њено ново отимање и подржављење свега црквенога што је грађено у Црној Гори до 1918. године. Зли језици тврде да држава хоће то да учини како би то уступила ‘својој’ вјерској заједници тзв. ЦПЦ“, закључио је митрополит Амфилохије.

Прогони, судски процеси, удари на имовину…

По ријечима митрополита Амфилохија, послије благословеног разведравања над Православном црквом у Црној Гори, негдjе од 1991. до 1997. године кренуло је њено ново гоњење.

Она је, како каже, једина од свих цркава и вјерских заједница данас ван закона непризната, без „Темељног уговора“. Једино се њени свештеници, монаси и монахиње прогоне, остајући без права боравка. Њено име, идентитет и имовина су угрожени, од ње се тражи да руши своје цркве (случај цркве на Румији). Против њеног митрополита се воде судски процеси, сада су три у току, на основу оптужби да „девастира културно благо Црне Горе“, обнављањем, седамдесетогодишњој небризи и запуштености препуштених, стотина храмова и манастира. Он је, такође, на оптуженичкој клупи ради „мијешања у политику“, због његове, од претходних црногорских митрополита, наслијеђене одговорности и бриге за свеукупно духовно-образовно, морално и културно народно биће и за темељење Црне Горе, њеног напретка и вјечног достојанства на предачком јунаштву и чојству тј. на вјечним богочовјечним вриједностима, на којима је вјековима грађено све што је у Црној Гори вриједно, а не на ефимерним поробљивачким интересима хомо економикуса данашњице – нагласио је он.

Голгота

Православна црква је, каже митрополит Амфилохије, посебно у Црној Гори, била и остала на Голготи.

„Она је распета и прогоњена Црква. Навешћу само основне примјере код нас тога од 1945. године до данас. У току и послије Другог свјетског рата убијен је митрополит црногорски Јоаникије, ни данас му не знамо гроба ни мрамора, и више од 115 најбољих православних свештеника, само зато што су били вјерни Богу и Цркви и бранили своју вјеру и своја исконска права. Послије рата створено је партијско свештеничко удружење, као понушај замјене њиме вјековног устројства Цркве и њеног разарања изнутра. Суђено је десетине преосталих свештеника и затварани су, неки затвору и убијени примјер Милоша Јоксимовића 1949. године“, навео је митрополит.

Додао је да је национализована црквена имовина, која ни до да нас није враћена, да би Црква била доведена на просјачки штап, а свештеници у биједи поткупљивани за мале паре. Народ је, како указује, одгоњен од Цркве, па су стотине храмова постали пусти и празни, а десетине хиљада Црногораца некрштени и отуђени од Бога и отачке вјере и морала. Додаје да је тек 1947. године било могуће поставити новог митрополита Арсенија, који је 1954. године осуђен на 11 година затвора као „непријатељ државе и народа. Кад му је истекла казна забрањен му је повратак у Црну Г ору, четворица његових свештеника су затварани, тучени и тројица приморани да свједоче против њега на суду.

„Друга православна епархија у Црној Гори Будимљанско-полимска због насиља над епископом Макаријем и свештенством била је укинута 1956. године. Срушена је црква (капела) Светог Петра првог на Ловћену, погажено завјештање Петра другог и он утамничен у зиндан фараоновског маузолеја, гдје и до данае чами. Зато што се томе супротставио митрополит Данило и Свети синод СПЦ, против митрополита су одржане демонстрације на Цетињу, једине такве врсте у послијератној Црној Гори. Први пут се тада појавила идеја о стварању ‘Црногорске цркве’ непризнавањем њега за митрополита, да би се оправдао тај злочин. Кад су питали тадашњег главног актера рушења цркве на Ловћену – Ђурановића (неки кажу да је то био Орландић), зашто нијесу послије рата створили ‘Црногорску цркву’ одговор је био: ‘Ми смо рачунали да је Црква уништена и да ће нестати'“, написао је митрополит Амфилохије.

Гдје је неправда, ту нема слободе

Слобода која није слобода од неправди, насиља, али и смрти пролазности и ништавила представља химеру, а не истинску слободу, каже митрополит Амфилохије.

„Човјек лишен права, нарочито права на бесмртноа и вјечни живот, окован у крлетци времена и земног простора личи на миша у мишоловци“, написао је он.

„У нади да ће се садашња државна администрација ослободити од наслијеђених идеолошких предрасуда о Цркви и сачувати од модерних заблуда о човјеку и људском друштву, макар се оне звале и „европске“. У вјери да ће престати да гради будућност Црне Горе на продубљивању духовних, националних, језичких, образовних, културних диоба, тј. на располућености црногорског свеукупног бића и на ономе што Црну Гору не гради него разграђује и разара све у њој свето честито. У нади да ћемо о свему овоме моћи и усмено поразговарати, примите, господине предсједниче, изразе мога особитог поштовања“, наводи се митрополитовом писму премијеру.

View full Странице

[александар живаљев]

Милан Кнежевић код Митрополита вороњешког и лискинског Сергеја: Црногорска власт ће кренути у обрачун са Митрополијом црногорско-приморском

11. маја 2017.

Предсједник Демократске народне партије (ДНП) и један од лидера Демократског фронта (ДФ) Милан Кнежевић и предсједник политичког савјета НОВЕ и посланик ДФ-а Будимир Алексић посјетилили су Митрополита Вороњешког и Лискинског Сергеја, који је и члан синода Руске православне цркве.

Поздрављајући  делегацију из Црне Горе миторполит Сергеј се захвалио на њеном учешћу поводом Дана побједе и учешћу у маршу и бесмртном пуку, истакавши да су духовне и братске везе руског и црногорског народа нераскидиве, о чему свједочи и његово пријатељство са митрополитом Амфилохијем.

Захваљујући се на срдачном пријему Кнежевић је митрополиту Сергеју пренио поздрав и уручио поклон од митополита Амфилохија истакавши, посебан значај руске државе и руске цркве за црногорски народ.

Истовремено, Кнежевић је изразио бојазан да ће црногорски режим након нелегитимне одлуке о приступању НАТО-у кренути у обрачун и са Митрополијом црногорско-прморском истакавши спремност на одбрану права једине канонски признате цркве у Црној Гори.

Будимир Алексић упознао је митрополита Сергеја како са положајем Митрополије црногорско-приморске тако и са покушајем фалсификовања историје, духовности, српског језика и културе.

Састанку је присуствовао и предсједник удружења Руско-Српско-Црногорског пријатељства Љубомир Радиновић.

Митрополит Сергеј је замолио Кнежевића као вођу делегације да уручи посебан поздрав и поклоне за митрополита Амфилохија.

Извор: Ин4С

 

[александар живаљев]

Грубач Аџићу: Православна црква под маском тумарајућих историчара

Од Војин Грубач -

12 маја, 2017

 

 

 

Грађани Црне Горе су последњих тридесетак година били подвргнути необичној медијској и пропагандној манипулацији у вези сопствене историје. У фокусу те манипулације су се најчешће налазили – национално питање и питање Православне цркве.

Носиоци те манипулације су, с ужасом, гледали на историју Црне Горе и начин како су себе национално дефинисали бјелаши али, да ствари буду чудније, с још већим ужасом начин на који су свој национални осјећај формулисали црногорски федералисти и комунисти.

Тако се закономјерно десило да вид напада на Митрополију црногорско приморску, коју демонстрирају модерни атеистички инквизитори историје, буде испод цивилизацијског нивоа – са реториком која се није сретала нити код, рецимо – екстремног Секуле Дрљевића у временима када је он, као нациста, био дио система злогласне НДХ.

У нормалним државама – национално опредјељење сваког грађанина се рјешава тако што му се Уставом гарантује право да се изјашњава како жели.

Никакве теорије о нацији ту нису потребне. Чак су и сувишне јер су, по правилу – те климаве теорије лако обориве.

Цивилизовано друштво у уређеним државама прихвата слободну вољу грађанина таквом каква она јесте. При томе, уопште не коментаришући његов национални осјећај, за који се често не зна какав је – јер је у нормалном друштву, а поготово у јавности, непримјерено тако нешто питати.

Лоше намјере трудбеника кречења историје, и последични манијаци

Када се у црногорским медијима критички говори на тему Православне цркве у Црној Гори, најчешће пориви критичара су – лоше намјере према религији и вјерницима.

Рецимо, прича о аутокефалности Црногорске цркве, како се она звала у временима црногорског краља Николе, пласирана је с намјером да се кроз њен назив изврши негирање фактичког националног стања тог времена, и сакрије очигледна светосавска суштина Цркве кроз историју Црне Горе, свиђало се то некоме или не.

Дакле, преферирање форме је било у служби негације суштине. Зато је најчешће питање несавјесних аутора таквих стремљења формулисано овако – ако је Црква у Црној Гори била српска – зашто се она почетком двадесетог вијека називала Црногорска црква?!

То је била увертира за следећи низ „хипнотизерских питања“- зашто је, ако неко тврди да су тада у Црној Гори живјели Срби – назив државе био Црна Гора, титула суверена била – црногорски књаз, а потом црногорски краљ, службени гласник државе државе био лист „Црногорац“ а потом „Глас Црногорца“? Зашто се капа звала – „црногорска“ и зашто је Црногорска странка федералиста имала префикс „црногорска“, а не „српска“?

Суштински одговор на ова чудна питања су дали највећи бранитељи црногорске аутентичности двадесетог вијека, а то су, наравно, црногорски федералисти – зеленаши!

Наиме, црногорски федералисти – зеленаши, као и црногорски комити, су себе сматрали чистим и правим Србима, увјерљиво и упорно инсистирајући на томе да се Црногорци уважавају као „политички народ“ у оквиру српске нације, који има своју посебност и индивидуалност – створену историјом.

Збиља, да ли сте икада чули од данашњих, „модерних следбеника комита и зеленаша“ да за себе кажу да су Срби, те да себе третирају Црногорцима у смислу – политичког народа у оквиру Срба?

Сигурно не! Нити једног! Самим тим, јасно је да, у националном смислу, они уопште нису „следбеници комита и зеленаша“! Они су само груби и тужни фалсификат оргинала.

С обзиром на то да самозвани и ововремени „зеленаши и комити“ доста често демонстрирају шовинизам према Србима, као нацији у општем смислу, то они фактички представљају истинску негацију, или сушту супротност црногорских федералиста- зеленаша.

Они више сличе манијацима који напаствују грађанке по хаусторима, убјеђујући околину да је у њиховом агресивном подвојеном духу заробљена крхка и њежна жена, којој је насиље непојмљива ствар.

Ипак, таква агресивно-незнавена квазизеленашка тумарала постоје као резултат ангажовања нетрадиционалних трудбеника кречења историје, који себе називају – модерним историчарима.

Академик Димо Вујовић о црногорским федералистима

Федералисти

Националне идеје црногорских федералиста најбоље је објаснио црногорски историчар и академик ЦАНУ, покојни професор др Димитирије Димо Вујовић.

Професор Вујовић је рођен у Добрској Жупи крај Цетиња 7. новембра 1922. године, а умро је у Подгорици 27. маја 1995., оставивши за собом капитално дјело „Црногорски федералисти 1919- 1929“ (1*).

Та књига је објављена 1981. године, много прије него што су покренуте кампање кречења историје Црне Горе, па је самим тим она објективно свједочанство једног далеког времена, које својим импулсима утиче и на вријеме садашње.

У једном инсерту те књиге, уз напомену да су и до yсвајања страначког програма октобра 1925. године црногорски федералисти темељно расправљали о многим темама, др Димитрије Димо Вујовић каже следеће:

У једном чланку „Црногорца“ (гласила федералиста, оп. а.) се каже: „Црна Гора је била етнички једно са Србијом и онда кад је била суверена држава. Била је и остаће класична земља српске слободе и националне свијести“ (2*)!; (1*, стр. 182)

Академик Димо Вујовић је овако сублимирао став црногорских федералиста о националном питању: „Оспоравајући југословенство као народност, црногорски федералисти су говорили о три посебна народа: Србима, Хрватима и Словенцима, и три државне идеје: српској, хрватској и словеначкој.

Дакле, они још нијесу уочавали да је црногорска и македонска индивидуалност народна, односно национална индивидуалност, а о Муслиманима да се и не говори. Они су сматрали да су Црногорци и Македонци Срби, а већ је говорено о њиховом третирању Црногораца као најчистијих Срба.“ (1*, стр. 208)

Академик Вујовић примјећује и ово: „Федералисти су од себе одбијали и алузије на то да мисле да су Црногорци посебан народ. Тако се држао чак и Секула Дрљевић, који је касније ишао тако далеко да тврди да Црногорци нијесy Словени“. (1*, стр. 182)

Да је академик Вујовић у праву, потврдио је и мој опонент – млађани црногорски историчар г. Новак Аџић, који је устврдио да је Секула Дрљевић био Србин до 1937. године (3*).

Оно што је Аџић заборавио да каже својим истомишљеницима и читаоцима, вјероватно намјерно, је то – да су сви црногорски федералисти, за разлику од Дрљевића, остали „чисти и прави Срби“ и послије 1937. године.

Када је Секула Дрљевић „престао бити Србин“?

Као доказ да је Секула Дрљевић 1937. године престао бити Србин, те постао „национално еманциповани и профилисани Црногорац“, Аџић је у свом тексту (3*) као доказ навео некакав Дрљевићев проглас (посланицу) „пријатељима и политичким присташама“, која је објављена 4. јула 1937.г. у 26. броју никшићког листа „Слободна мисао“ на страници 1- 2.

Колико је тај проглас сумњив као доказ, најбоље свједочи сам Аџић који је рекао „још увијек није пронађен рукопис, оригинал и препис, те Дрљевићеве посланице, с обзиром на чињеницу да под Дрљевићевим именом она није јавно објављена нигдје и нигда (подгорички лист ‘Зета’ је контра томе објавио тада кратку забиљешку да Дрљевић није тада писао и слао својим сљедбеницима било какву посланицу таквог садржаја)“.

Осим тога, Аџић наводи да је те „Дрљевићеве посланице“, и напад на њих, кроз дотични текст у листу Стојана Церовића – „Слободна мисао“, написао „бјелашки политичар, адвокат Андрија Поповић (родом с Његуша), иначе посланички кандидат Демократске странке Љубомира Давидовића“.

Иако је рекао да на тај текст гледа „са озбиљном научном сумњом и резервом у погледу његове поузданости“, Аџић ипак анализира тај проглас – у упорној жељи да докаже да је Дрљевић баш тада престао бити Србин.

Током те анализе, Аџић је открио да од седам пунктова прогласа чак три нису у складу са размишљањима Дрљевића, те да представљају чисту конструкцију. Коментаришући остале четири тезе, за које сматра да су блиске Дрљевићу, Аџић себи дозвољава катастрофалну логичку грешку.

Наиме, прву Дрљевићеву тезу – „Да су Црногорци посебна нација“, Новак Аџић овако коментарише: „Тада је Дрљевић то тврдио и тако дјелао – Прим.Н.А“!?

Елем, како може бити да је „тада Дрљевић то тврдио и тако дјелао“, када Аџић до 1937. није могао наћи нити један документ да је Дрљевић икад рекао, или написао да су „Црногорци посебна нација“? И не само то, чак и послије 1937. године, па све до одласка Дрљевића на служење у злочиначку творевину НДХ – Аџић није могао наћи било какав документ који би потврдио такву тврдњу.

Самим тим, Аџићев доказ из 1937. године се не може сматрати валидним, па испада да је злогласни Дрљевић био Србин све до Другог свјетског рата када је мутирао уз скуте Павелића.

Бесмислице о етничком сукобу у Црној Гори, и лоше намјере

Све ово говори да је медијска тортура, која је трајала задње три деценије с циљем да се се сукоб у Црној Гори послије 1918. године између бјелаша и зеленаша представи као етнички сукоб – чиста бесмислица и лоша намјера.

Неоспорни је факт да су, у периоду између два Свјетска рата, црногорски бјелаши и зеленаши, као и црногорски комунисти себе сматрали Србима из Црне Горе. А како не би било тако када је у вријеме књажевине, а потом и Краљевине Црне Горе државна идеологија била да у Црној Гори живе „чисти и прави Срби три вјере“, а то су сви они заједно учили у школама.

Политичких разлика међу овим опоненетима, јако оштрих и критично опасних да је дошло и до оружаног конфликта – је свакако било.

Црногорски федералисти су сматрали да је српска династија Карађорђевића нечасно збацила српску династију Петровића, као и да је српска Краљевина Србија актом Подгоричке скупштине анектирала српску Краљевину Црну Гору.

Црногорски бјелаши су сматрали да то није тако, већ да уједињење двије српске краљевине подразумијева оправдане династичке политичке жртве, које су неопходне да се не би унутар Срба правиле подјеле.

Црногорски комунисти су, такође, сматрали да је уједињење неопходно па су листом били у бјелашима, али је њихов политички циљ био стварање Совјетске Црне Горе у оквиру Совјетске Југославије, по угледу на СССР.

И поред наведених политичких подјела, ових главних политичких субјеката, однос према уједињењу Српске цркве је био прихваћен позитивно, и није изазивао негативне политичке емоције.

Сам краљ Никола Први Петровић, тада у егзилу у Неј-Сен-Сиру код Париза, је сматрао да је уједињење Српска цркве оправдано и исправно. Једино питање по којем је краљ Никола имао оштру реакцију и жестоку примједбу је било – да Црногорска митрополија треба да има „заслужено мјесто“ наследног патријарха Пећког трона – који ће бити „патријарх свим Србима“.

Интересантно је да краљ Никола, бјелаши и зеленаши, нису никад споменули наводну аутокефалност Црногорске цркве као препреку уједињењу Српске цркве. Њима то није сметало, али данас то Аџићу и сличним агресивним атеистима смета. Самим тим, никоме од њих никада није пало на памет да Српску православну цркву назову „окупаторском“, како то данас ради Новак Аџић и његово окружење.

А како би сви главни актери тога времена могли тако нешто рећи, када су и бјелаши и црногорски федералисти-зеленаши једнако сматрали да је краљевина Црна Гора „једна од двије српске краљевине“, династија Петровић „једна од двије српске династије“, те да народ у Црној Гори чине „чисти и прави Срби три вјере“.

Управо зато Аџићева теоретска образлагања аутокефалности испадају из контекста приче о црквеној организацији. Аџић, у ствари, жели пројектовати спин оваквог типа – Ако је постојала аутокефалност Црногорске цркве, тада у Црној Гори никада није било Срба?!

Наравно, таква нелогична позиција неизбјежно гура Новака Аџића у зону континуираног апсурда, што ћемо видјети у наставку текста.

Пламенац, 1909.: Православље је носилац и заштитник државне и националне српске идеје

У једном од текстова Новака Аџића „сазнали смо“ да је за вријеме краља Николе Првог Петровића постојала Црногорска црква, а као потврду томе цитира Устав Књажевине Црне Горе, усвојен 19. децембра 1905. године, гдје у члану 40. пише ово: „Државна вјера у Црној Гори је источно-православна. Црногорска црква је аутокефална“. Аџић потом извлачи закључак да „Српске цркве тада није било у Црној Гори“ (4*).

То што је Књажевина Црна Гора државном идеологијом и школством била дефинисана као држава „чистих и правих Срба три вјере“, а великосрпском политиком стварала основе територијалног ширења државе, Новака Аџића као да не интересује.

Такво довијање и игра скривалице Аџићеве ставове доводе до апсурда. Рецимо, његова омиљена личност је Јован Симонов Пламенац, вођа Божићне побуне и устанка комита.

Јован Пламенац је у Књажевини Црној Гори био министар просвјете и црквених дјела од 1907. до 1909. године. За вријеме тог мандата, успјешно је усвојен „Закон о уређењу свештеничког стања“.

Као предлагач тога закона, Пламенац је 5. 01. 1909. године, а то је нешто више од три године послије озваничења „аутокефалне Црногорске цркве“, одржао говор у Народној скупштини, гдје је рекао и следеће:

„Дакле, господо народни посланици, као што сам напоменуо, Хришћанство се јавља човјечанству као носилац морала и културе, а у српском народу се пак јавља видом Православља као носилац и заштитник државне и националне српске идеје.

И доиста ниједна Црква није задужила ни један народ толико, колико је Српска Црква и српско свештенство задужило српски народ, на чему треба му вјечито будемо благодарни (Гласови: Тако је!).

Господо посланици, узимајући за обзир шта је све Српска Црква и њено свештенство учинило до данас за опстанак и развитак нашег народа; узимајући у обзир каква судбина чека још српски народ, па према томе разумије се какав још задатак и даљи рад чека наше свештенство – ја сам, господо народни посланици, више него убијеђен да ће Народно посланство овај Закон о свештенству у начелу прихватити.“ (5*)

Митрофан Бан

По ријечима Пламенца испада да „аутокефална Црногорска црква“ проповиједа хришћанство, које се јавља заштитником „државне и националне српске идеје“ те да се Закон о свештенству те Цркве треба усвојити „узимајући за обзир шта је све Српска Црква и њено свештенство учинило до данас за опстанак и развитак нашег народа“.

У овом примјеру се види раскорак између форме Црногорке цркве тога времена, коју Аџић види, и српске суштине те Цркве, коју не жели види јер би желио да то тако није било.

Имамо и други примјер, везан за 1910. годину коју Аџић у свом тексту (6*) спомиње цитирајући честитку др Гаврила Дожића послату Митрофану Бану, поводом прославе 25. годишњице његове архијерејске службе. Осврнућемо се на тај догађај.

Наиме, поводом прославе тога јубилеја, краљ Никола се 6. априла 1910. године обратио Митрофану Бану, те у краткој бесједи, поред осталог, рекао следеће:

„Немам чиме више да Вас одликујем и да Ви укажем знак видне и трајне моје пажње. Имате Обилића медаљу за храброст – одличје које нема ни један епископ у Српству; имате сабљу симбол јунаштва и ратништва, којом сте се борили за слободу нашег народа; имате мој највиши орден и ја не знам чиме више да Вас одликујем за Ваше заслуге до мојом љубављу и трајном наклоношћу“. (5*)

Никшић, 1912. године: Св. Сава и „Само Слога Србина Спасава“

Трећи примјер је импресивна и помпезна прослава дана Св. Саве у Никшићу 1912. године, о чему историчар мр Александар Стаматовић пише овако:

„О тој прослави ‘Глас Црногорца’ од 21. јануара 1912. године, у броју трећем, на страни трећој, овако извјештава:

„Пишу нам из Никшића: Има пола године да су отпочеле потребне припреме, како ће овогодишња светосавска прослава што боље задовољити грађанство вароши Никшића“.

У чланку је, поред осталог, интересантан опис сале за прославу, који је био овакав: „Сала је била окићена јеловим вијенцем и гранчицама тако, да се свако осјећао као у зеленој шуми. Више иконе Светог Саве намјештена је била Богородичина икона. С десне и лијеве стране икона налазила су се у вијенцима слике нашега Краља и Краљице, а под њима могле су се видјети слике ‘Вјенчање с морем’.

Више ових слика намјештена су била два дивна израђена везива са натписима: ‘Само Слога Србина Спасава’. Остали зидови сале застрти су били ћилимима и укусно израђеним везивима, на којима су биле намјештене слике нашег Владарског Дома, Краља Петра и знаменитих српских војвода, који су се истакли у деветнаестом вијеку за идеју ослобођења српског народа“.

На крају чланка се констатује: „Гости су се разишли у најбољем расположењу изражавајући се, да нигда до сада у Никшићу није овако Св. Сава прослављен“.

Е сад, можете ли икако уклопити Аџићеву тезу – „Српске цркве тада није било у Црној Гори“, са овом светосавском свечаношћу у Никшићу 1912. године, а тако је било и у другим варошима Краљевине Црне Горе, гдје на територији на којој чинодејствује „аутокефална Црногорска црква“, у свечаним салама виси икона Светог Саве, а изнад ње – „два дивна везива са натписима: ‘Само Слога Србина Спасава'“!?

Иако оваквих примјера прославе дана Св. Саве има много, ево с каквим агресивним „болом стигматизованог странца у властитој држави“ Новак Аџић анахроно говори о светосављу у Црној Гори, у једном свом тексту:

„Истовремено са том и таквом болном и суровом стварношћу, која нас смијешта у категорију странаца у властитој домовини и држави, у зону гетоизираних и стигматизираних, свједоци смо да Српска црква, чији је центар у страној држави,.., несмањеном жестином врши своју империјално- светосавску идеолошко- политичку мисију против црногорске државе и нације.“ (7*)

Елем, да је Аџић икада желио прихватити као факт начин на који се прослављао дан Светог Саве у Књажевини Црној Гори, а не само у Никшићу кроз наведени примјер, вјероватно би у дотичном инсерту текста написао ово:

„Свједоци смо да је аутокефална Црногорска црква, чији је центар био у својој држави,…, несмањеном жестином вршила своју српску империјално-светосавску идеолошко-политичку мисију у складу са суштином своје црногорске државе и народа у њој“. И био би у праву!

Краљ Никола: Пећ „је српска Москва“ и „огњиште Српске Цркве и моћи српскога духа“

Историчар Новак Аџић, када је у питању Црква – насилно одваја форму од суштине, јер се суштина не уклапа у његове идеолошке оквире.

Умјесто да загребе испод површине форме, Новак Аџић у свом тексту каже следеће:

„Када је др Гаврило Дожић, 1913. године, одређен да буде епископ пећке епархије Црногорске православне цркве, црногорски краљ Никола Први Петровић – Његош је поручио: „Господо, може ли бити љепшега дана за нашу аутокефалну Православну цркву од овога, у коме са нашега Цетиња спремамо, др Гаврила Дожића, вриједног сина земље ове на његову службу Богу и народу!“ (6*)

Дакле, у овом цитату Аџић се опет осврће на форму, стављајући у први план формулацију „наша аутокефална Православна црква“, јер му је само форма битна.

Патријарх Гаврило Дожић

Осврнућемо се на исти догађај о којем прича Аџић, те погледати говор који је одржао краљ Никола 20. новембра 1913. године приликом устоличења Гаврила Дожића за митрополита Пећког, гдје је, поред осталог, рекао:

„Високопреосвештени!

Кључеве древних светих и дивних храмова српских, које сам примио по милости Божјој из руке моје побједоносне војске, предајем Вама са благословом високопреосвештеног господина митрополита Митрофана да у њима новом великољепном свјетлошћу скоро догорјели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојих храмова у пећкој епархији српском свијету отворите широм, да се пред дверима истих Богу за српску слогу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете.

Анђели небески, свети краљеви и патријарси, који у простору ваше богохраниме епархије вјечним сном почивају, радоваће се кад под сводовима њихових храмова стане одјекивати пјесма Божја, пјесма Србинова и молитва за здравље српскога народа и његову срећу…

Прва тамо молитва Ваша нека буде благодарност Богу за доживјеле ове срећне дане, за упокојење душа погинулих Срба, као и оних Срба, који су радом, трудом, жељом и молитвама допринијели ослобођењу нашег народа испод Турака.

Искрај тако дуго упражњеног пријестола славних српских Патријарха учите ми драги мој народ кријепости и вјери православној. Утврђујте у њему љубав према домовини, јер Пећ је била огњиште Српске Цркве и моћи српскога духа.

Пећ је била српска Москва, а Москва је чедна мајка не само браће нам Руса, него и наша, јер она је нас бранила у мучним временима и оздравила вјером у Бога и у наше праведне мисли. Најљепши Божији храм на Балкану, моје Високе Дечане, одржавајте у сјају и великољепности као свети израз и свједока побожности и величине…“ (5*)

Елем, можемо ли само замислити, бар на моменат, овако идеолошки конципираног г. Новака Аџића, гдје га 20. новембра 1913. као јерарха Црногорске цркве устоличују за митрополита Пећког умјесто Гаврила Дожића?

А краљ Никола му, у величанственом говору, каже да ће столовати на „пријестолу славних српских Патријарха“, и то у Пећи – „која је српска Москва“ и „огњиште Српске Цркве и моћи српскога духа“? И још му нареди: „Врата мојих храмова у пећкој епархији српском свијету отворите широм, да се пред дверима истих Богу за српску слогу молите“?

Елем, да је Новак Аџић, са оваквом памећу и свјетозором, био на том мјесту – вјероватно би, послије оваквих ријечи краља Николе, уз крик: „Ово није Црногорска црква“, отпрашио до ријеке Ситнице и бацио се у мутне валове.

Необична и непозната врста идеолошке патологије

Пролазећи кроз овај историјски времеплов, схватајући суштину Православне цркве у Црној Гори тог времена, која је једнозначно била – експанзионистички српска, јасно је да форма у виду аутокефалности/неаутокефалности или префикса Цркве – није круцијално важна.

Рецимо, по питању форме или устројства Цркве – атеистички историчари попут Аџића никад нису могли одговорити на врло кратко питање колеге др Владимира Божовића, универзитетског професора математике из Подгорице, које гласи:

„Аутокефалност у пуном смислу значи да Црква може себе да ‘обнавља’, то јесте да хиротонише нове врховне поглаваре – патријархе. Ако је Православна црква у Црној Гори била у том статусу, ко је био први поглавар те аутокефалне Цркве, и ко му је био наследник“?

Елем, како се Аџић завртио око форме и устројства Цркве, а тврди да је Црква у Црној Гори „још од доба Ивана Црнојевића, од друге половине 15. стољећа, де- факто аутокефална“, то вјероватно лако може одговорити на дотично питање др Божовића.

А ми можемо констатовати следеће, потврду позиције да је „Српска црква окупаторска“ Новак Аџић не може наћи у иступањима Краља Николе и његових потомака, црногорских федералиста и црногорских комуниста јер су сви они, као Срби, били за уједињење Српске цркве.

Такав недостојни и неадекватни поклич, који представља увреду за цивилизовано друштво, не постоји чак код екстремног Секуле Дрљевића из периода када је Секула био сарадник усташког Загреба.

Та Аџићева брљотина од пароле се не може наћи нити у књизи Секуле Дрљевића „Балкански сукоби 1905.–1941.“, која је објављена у усташком Загребу 1944. године, у којој се Дрљевић уопште није осврнуо на факт уједињења Српске цркве, иако се у свом стилу „темељно бавио питањем Цркве“.

Новак Аџић је, самим тим, по степену агресије коју исказује према Цркви, неколико октава извише екстремног Секуле Дрљевића, што свједочи о необичној врсти идеолошке патологије, до сада непознате у историји Црне Горе.

У тој занесености, господин Аџић изгледа не види да се трошни пут којим се креће, а који поплочао сопственим предубијеђењима, буквално распада под његовим ногама. Зато не смије чак ни елементарне историјске паралеле направити, јер ће се читава конструкција коју гради – урушити сама од себе.
Референце:

(1*) (Академик ЦАНУ, др Димитирије Димо Вујовић, “Црногорски федералисти 1919- 1929“, ЦАНУ, 1, 2, Титоград, издање 1981.г.).

(2*) („Црногорац“, бр. 17, 27. април 1925., текст- „Под знаком федерације“)

(3*) (Новак Аџић, Секула Дрљевић је од политичког и идеолошког Србина постао национално-самосвјесни Црногорац, портал ИН4С, 27. септембар, 2016.)

(4*) (Новак Аџић, Књажевина и Краљевина Црна Гора је била власник имовине којом је управљала Црногорска црква, портал Аналитика, 03. 05. 2017.)

(5*) (Мр Александар Стаматовић, Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске (1219-1999), глава Четврта, Пројекат Растко- Цетиње)

(6*) (Новак Аџић, Историјске чињенице се не побијају пристрасном интерпретацијом, портал ИН4С, 9. маја, 2017)

(7*) (Новак Аџић, О актуелном статусу Црногорске православне цркве, портал Аналитика, 19. 01. 2014)