Mali molitvenik za zvezde nasih mladosti

[obi-wan]

Audrey Hepburn (/ˈɔːdri ˈhɛpˌbɜːrn/; born Audrey Kathleen Ruston; 4 May 1929 – 20 January 1993) was a British actress, model, dancer and humanitarian. Recognized as a film and fashion icon, Hepburn was active during Hollywood's Golden Age. She was ranked by the American Film Institute as the third-greatest female screen legend in Golden Age Hollywood and was inducted into the International Best Dressed List Hall of Fame. Born in Ixelles, a district of Brussels, Hepburn spent her childhood between Belgium, England and the Netherlands. In Amsterdam, she studied ballet with Sonia Gaskell before moving to London in 1948, continuing her ballet training with Marie Rambert, and then performing as a chorus girl in West End musical theatre productions.

Following minor appearances in several films, Hepburn starred in the 1951 Broadway play Gigi after being spotted by French novelist Colette, on whose work the play was based. She shot to stardom for playing the lead role in Roman Holiday (1953), for which she was the first actress to win an Academy Award, a Golden Globe and a BAFTA Award for a single performance. The same year Hepburn won a Tony Award for Best Lead Actress in a Play for her performance in Ondine. She went on to star in a number of successful films, such as Sabrina (1954), The Nun's Story (1959), Breakfast at Tiffany's (1961), Charade (1963), My Fair Lady (1964) and Wait Until Dark (1967), for which she received Academy Award, Golden Globe and BAFTA nominations. Hepburn won a record three BAFTA Awards for Best British Actress in a Leading Role. In recognition of her film career, she was awarded the Lifetime Achievement Award from BAFTA, the Golden Globe Cecil B. DeMille Award, the Screen Actors Guild Life Achievement Award and the Special Tony Award. She remains one of the few people who have won Academy, Emmy, Grammy and Tony Awards.

Hepburn appeared in fewer films as her life went on, devoting much of her later life to UNICEF. She had contributed to the organisation since 1954, then worked in some of the poorest communities of Africa, South America and Asia between 1988 and 1992. She was awarded the Presidential Medal of Freedom in recognition of her work as a UNICEF Goodwill Ambassador in December 1992. A month later, Hepburn died of appendiceal cancer at her home in Switzerland at the age of 63.

https://en.wikipedia.org/wiki/Audrey_Hepburn

https://www.britannica.com/biography/Audrey-Hepburn

[obi-wan]

Sir Charles Spencer "Charlie" Chaplin, KBE (16 April 1889 – 25 December 1977) was an English comic actor, filmmaker, and composer who rose to fame during the era of silent film. Chaplin became a worldwide icon through his screen persona "the Tramp" and is considered one of the most important figures in the history of the film industry.^[1] His career spanned more than 75 years, from childhood in the Victorian era until a year before his death in 1977, and encompassed both adulation and controversy.

Chaplin's childhood in London was one of poverty and hardship. As his father was absent and his mother struggled financially, he was sent to a workhouse twice before the age of nine. When he was 14, his mother was committed to a mental asylum. Chaplin began performing at an early age, touring music halls and later working as a stage actor and comedian. At 19 he was signed to the prestigious Fred Karno company, which took him to America. Chaplin was scouted for the film industry, and began appearing in 1914 for Keystone Studios. He soon developed the Tramp persona and formed a large fan base. Chaplin directed his own films from an early stage, and continued to hone his craft as he moved to the Essanay, Mutual, and First National corporations. By 1918, he was one of the best known figures in the world.

In 1919, Chaplin co-founded the distribution company United Artists, which gave him complete control over his films. His first feature-length was The Kid (1921), followed by A Woman of Paris (1923), The Gold Rush (1925), and The Circus (1928). He refused to move to sound films in the 1930s, instead producing City Lights (1931) and Modern Times (1936) without dialogue. Chaplin became increasingly political, and his next film, The Great Dictator (1940), satirised Adolf Hitler. The 1940s were a decade marked with controversy for Chaplin, and his popularity declined rapidly. He was accused of communist sympathies, while his involvement in a paternity suit and marriages to much younger women caused scandal. An FBI investigation was opened, and Chaplin was forced to leave the United States and settle in Switzerland. He abandoned the Tramp in his later films, which include Monsieur Verdoux (1947), Limelight (1952), A King in New York (1957), and A Countess from Hong Kong (1967).

Chaplin wrote, directed, produced, edited, starred in, and composed the music for most of his films. He was a perfectionist, and his financial independence enabled him to spend years on the development and production of a picture. His films are characterised by slapstick combined with pathos, typified in the Tramp's struggles against adversity. Many contain social and political themes, as well as autobiographical elements. In 1972, as part of a renewed appreciation for his work, Chaplin received an Honorary Academy Award for "the incalculable effect he has had in making motion pictures the art form of this century". He continues to be held in high regard, with The Gold Rush, City Lights, Modern Times, and The Great Dictator often ranked on industry lists of the greatest films of all time.

https://en.wikipedia.org/wiki/Charlie_Chaplin

http://mirfaces.com/charlie-chaplin-silent-films-star/

[obi-wan]

Stan Laurel (born Arthur Stanley Jefferson; 16 June 1890 – 23 February 1965) was an English comic actor, writer, and film director, most famous for his role in the comedy duo Laurel and Hardy.^[1] He appeared with his comedy partner Oliver Hardy in 107 short films, feature films, and cameo roles.^[2]

Laurel began his career in music hall, where he appropriated a number of his standard comic devices: the bowler hat, the deep comic gravity, and the nonsensical understatement. His performances polished his skills at pantomime and music hall sketches. Laurel was a member of "Fred Karno's Army," where he was Charlie Chaplin's understudy.^[2][3] With Chaplin, the two arrived in the US on the same ship from Britain with the Karno troupe.^[4] Laurel began his career in films in 1917 and made his last appearance in 1951. From 1928 onwards, he appeared exclusively with Oliver Hardy. Laurel officially retired from the screen following his comedy partner's death in 1957.

In 1961, Laurel was given a Lifetime Achievement Academy Award for his pioneering work in comedy. He has a star on the Hollywood Walk of Fame at 7021 Hollywood Blvd. Laurel and Hardy ranked top among best double acts and seventh overall in a 2005 UK poll to find the Comedians' Comedian.^[5] In 2009, a bronze statue of the duo was unveiled in Laurel's hometown of Ulverston, Cumbria.^[6]

https://en.wikipedia.org/wiki/Stan_Laurel

...

Oliver Norvell "Babe" Hardy (born Norvell Hardy; January 18, 1892 – August 7, 1957) was an American comic actor famous as one-half of Laurel and Hardy, the classic double act that began in the era of silent films and lasted 25 years, from 1927 to 1951. He appeared with his comedy partner Stan Laurel in 107 short films, feature films, and cameo roles.^[1] He was credited with his first film, Outwitting Dad, in 1914. In some of his early works, he was billed as "Babe Hardy", using his nickname.

https://en.wikipedia.org/wiki/Oliver_Hardy

...

http://www.lettersfromstan.com/stan-history.html

[zuti car]

 

[Лидија Миленковић]

https://sr.wikipedia.org/sr/Драган_Лаковић

 

[obi-wan]

Зоран Радмиловић (Зајечар, 11. мај 1933 — Београд, 21. јул 1985) је био српски глумац, који је имао неке од најупечатљивијих улога у историји бивше југословенске кинематографије. Његова најпознатија улога била је у позоришној представи Радован III, по којој је добио титулу Краља хумора и импровизације.

Рођен је 11. маја 1933. године, од оца Момчила, судије и мајке Љубице, домаћице, у Зајечару. Деда по оцу Рихард Ланг, био је Немац, железничар. Оженивши се Зорановом бабом Стевком, прешао је у православље и узео име Радмило. Одатле потиче породично презиме Радмиловић.

По очевој жељи уписао је Правни факултет у Београду и после две године га напушта. Потом је студирао на Архитектонском који такође напушта, а убрзо уписује Филолошки факултет, одсек енглески језик. Упоредо је опробао глумачке могућносту у КУД „Иво Лола Рибар“. Тада одлучује да напусти студије енглеског језика и посвећује се глуми. На наговор главне глумице, која му је била симпатија са којом је био партнер у културном уметничком друштву уписује и поступно апсолвира глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, те започео каријеру у Београдском драмском позоришту (1962—1968), у коме је испрва наступао у мање значајним представама. Дипломирао је 1963. године по повратку из војске.

Године 1964, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић добија насловну улогу представи „Краљ Иби“ (на сцени Атељеа 212). Током настајања представе његова глумачка надареност довела је до тријумфа импровизације (велики успех остварује и на гостовањима у Паризу, Москви, Њујорку, Венецији и др.). Касније ће „своју сцену“ поново представити (заједно с каснијим Радованом III Душана Ковачевића) две деценије.

Иако је остварио низ успелих улога у позоришту (стални је члан Атељеа 212 од 1968. године до смрти), на филму, телевизији и естради, све су оне остале у сенци „улоге живота“ у „Краљу Ибију“ (чак и кад се ради о бриљантном остварењу - улози Молијера у истоименом комаду М. А. Булгакова, за коју је награђен Октобарском наградом града Београда).

На филму је дебитовао 1962. године (Чудна девојка, Јована Живановића) и одиграо око двадесет улога. Главне је остварио у филмовима Глинени голуб (Т. Јанић, 1966), Рам за слику моје драге (Мирза Идризовић, 1968), Поглед у ноћ (Н. Стојановић, 1968), Павиљон 6 (Л. Пинтилије, 1978), Срећна породица (Гордан Михић, 1980).

Своју последњу 299. представу "Радован III" је одржао 9. јуна 1985. године уз велике болове, али опет уз његову велику жељу представа је одржана до краја. Само три дана касније пребачен је у болницу из које се није вратио. Преминуо је 21. јула 1985. године на првој хируршкој клиници од проблема са дигестивним трактом.^[1] Кремиран је, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом Гробљу у Београду.

Био је ожењен глумицом Дином Рутић, са којом има ћерку Ану Радмиловић. Његова ћерка Ана је инспирисана њиме написала две књиге - „Залажем се за лаж“ (2009) и „Кад је свет имао бркове“ (2011).^[2]

https://sr.wikipedia.org/sr/Зоран_Радмиловић

http://blacksheep.rs/zoran-radmilovic-kralj-ibi-ili-radovan-iii

[obi-wan]

Драган Лаковић (Скопље, 28. март 1929 — Београд, 31. мај 1990) је био српски глумац и певач дечјих песама. Играо је у бројним филмовима, телевизијским серијама и емисијама за децу. Најпознатија дечја емисија коју је водио била је „Децо, певајте са нама“, у којој је учествовао и хор „Колибри“. Песме које је снимио сакупљене су и издате на компилацијама, тако да уз њих одрастају и данашња деца.

Његов брат близанац био је глумац Предраг Лаковић.

Преминуо је изненада у свом стану од инфаркта спремајући се за представу коју је требало да игра тог дана.^[1]

Песме за децу певане са дечјим хором „Колибри“

• Ивин воз
• Мрак
• Први снег
• Бака
• Деда
• Лако је пруту
• Миш
• Слон лепотан
• Вуче, вуче, бубо лења
• Заклео се бумбар
• Болесник на три спрата
• Шта је на крају
• Нема земље дембелије
• Сваки дан се сунце рађа
• Браћу не доносе роде
• Песма о млеку
• Плави месец
• Воз за Чачак
• Медвед Брундо
• Татин музичар
• Другарство
• Љубав је то
• Незгода
• Сањајте
• Здравица (Све што расте хтело би да расте...)

https://sr.wikipedia.org/sr/Драган_Лаковић

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/cerka-dragana-lakovica-tata-je-umro-u-svom-domu-okruzen-porodicom-i-prijateljima/b6esdnh

[Данче*]

Глумац мог детињства.

Петре Прличко (Велес, 13 март 1907 - Скопље, 16 новембар 1995) — легендарни југословенски и македонски глумац. Остварио је преко пет стотина улога на сцени, филму, радију и телевизији.

Добитник је многих награда и признања, међу којима су: Награда АВНОЈ-а, Републичка награда „11 октомври“, „Бранко Гавела“, Златана Арена, Орден за заслуге (додељен од Георги Димитрова) итд.

Споменик Петру Прличком на Мосту уметности у Скопљу

 

Право име му је Перица Алексић.^[1] Иако је био уписан у гимназију, није дуго времена остао у њој. Године 1923. напустио је школу и прикључио се путујућој групи „Повлашћено путујуће позориште Михајла Лазића“.

„

Једног јутра, у центру Велеса, сусрео сам необичног човека. Велики шешир скривао му је лице, лула му је вирила из уста, дуге, беле косе провиривале су му са стране, огрнут је био широком пелерином, корачао је улицом тако достојанствено и тако одлучно као да је сам Господ Бог. Био је то Михајло Лазић, који је на челу своје, тада чувене, позоришне дружине управо био стигао у мој град. Био је то мој први, дечачки сусрет са глумцима и позориштем, сусрет који је био пресудан за цео мој живот.

”

У трупи је почео као реквизитер и декоратер. Онда су услиједиле и улоге – најприје мале, а потом и праве. Охрабрен успјехом који је као комичар стекао код публике основао је своје сопствено позориште „Повлашћено вардарско путујуће позориште Перице Велешанина“. Долазили су им у испомоћ и чувена глумци тог доба. Жанка Стокић је играла „Министарку“, а Добрица Милутиновић „Зулумћара“. Девет година је ова трупа играла у Врњачкој Бањи из ноћи у ноћ сваке сезоне.

На многе представе „Коштане“ Петре је доводио праву Коштану. Вољела је да види како је представљају, уживала је у глуми и пјесми. С њом је ишао и у Београд. У башти „Занатског дома“ давали су „Коштану“, представили је, а она је разговарала са публиком.

1931. године основао је театар „Боем“ који је одиграо значајну улогу на националном плану. Први пут се у позоришту чула македонска ријеч.

Члан Народног позоришта у Скопљу постао је 1939. године.

Од 1944. године је у партизанском теату „Кочо Рацин“, који је доцније прерастао у Македонски народни театар. У том театру његов талент бљеснуо пуним сјајем. Тако је Прличко постао најзначајнији глумац на македонској сцени. Својим задивљујућим комичним изведбама и улогама „човјека из народа“ исказао је посебан умјетнички сензибилитет.

Опробао је свој таленат и као позоришни режисер.

Са филмом „Фросина“ (1952) имао је свој филмски деби. Једном приликом Петре је изјавио да ако мора да избере своју најдражу улогу, онда би то свакако била „Манданата“, лик из филма „Мис Стон“, за коју је добио награду „Златна арена“.

Јелена Лужина је 2004. године објавила монографију о Петру Прличку.

У Р. Македонији је 2006. године установљена награда за животно дјело „Петре Прличко“. Она се додјељује глумцу средње генерације и состоји се од плакете са ликом Петра Прличка и новчане награде.

Петре и мали Жарко Јокановић ("Ужичка република", 1976)

Извор

Филмографија глумца Петра Прличка
Год.	Назив	Улога
1940.-те
1949.	Мајка Катина	Ловет
1950.-те
1952.	Фросина	Кузман
1958.	Мис Стон	Мандана
1960.-те
1960.	Капетан Леши	Сок
1961.	Солунски атентатори	Никола Попов
1961.	Мирно лето	Стрико Тале
1964.	Марш на Дрину	Трајко
1964.	Народни посланик	Јеврем Прокић
1967.	Македонска крвава свадба	Мојсо
1970.-те
1974.	Капетан Микула Мали	Дида
1974.	Ужичка Република	Пекар
1975.	Волшебно самарче (серија)	Деда
1980.-те
1980.	Време, воде	Ламбе Футак
1988.	Вечерња звона (серија)	Росин деда
1990.-те
1990.	До, ре, ми (серија)
1992.	Време, живот	Војо

 

[obi-wan]

Danas je u 76.oj godini preminuo britanski glumac Gorden Kaye, svima nama poznat kao Rene iz serije "Allo, allo".

Bog da ga prosti i primi u svoje vecno Narucje.

...

Gorden Fitzgerald Kaye (7 April 1941 – 23 January 2017) was a BAFTA-nominated English comic actor, best known for playing René Artois in the British TV comedy series 'Allo 'Allo!.

Kaye was born in Huddersfield, West Riding of Yorkshire, an only child; his mother Gracie was 42 when he was born. His father Harold was a lorry driver^[2] and in the ARP during the Second World War and at other times worked as an engineer in a tractor factory.

When young, Kaye played rugby league for Moldgreen ARLFC before studying at King James's Grammar School, Almondbury, Huddersfield.^[3]

Whilst studying Shipping Management at college, he worked in hospital radio in Huddersfield (interviewing The Beatles in 1965), and was employed in textile mills (including John Crowther), a wine factory and a tractor factory in West Yorkshire.

In 1982, David Croft sent Kaye the script for the pilot episode of 'Allo 'Allo! inviting him to play the central character of René Artois. He accepted and appeared in all 84 episodes (1982–92) and 1,200 performances of the stage version.^[6]

Kaye returned as Rene Artois in a 2007 one-off television revival of 'Allo 'Allo! and in a stage show in Brisbane, Australia, at the Twelfth Night Theatre in June and July, alongside Sue Hodge as Mimi Labonq and Guy Siner as Lieutenant Gruber. The other characters were portrayed by Australian actors, including Katy Manning, Steven Tandy, Chloe Dallimore, Jason Gann and Tony Alcock.^[7]

Kaye was the subject of This Is Your Life in 1986 when he was surprised by Eamonn Andrews at the curtain call of the West End stage version of 'Allo 'Allo!, at the Prince of Wales Theatre.

https://en.wikipedia.org/wiki/Gorden_Kaye

https://www.comedy.co.uk/tv/allo_allo/

[obi-wan]

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/ovo-cu-napisati-samo-jednom-zbogom-rene/

Ovo ću napisati samo jednom: Zbogom, Rene

Retko ko je imao prigovor na ovakvo zezanje sa evropskim nacijama, a treba i reći da termin politička korektnost nije bila ni u najavi. Ipak, bilo je i uvređenih. Nemačka televizija je tek 2008. počela da emituje seriju „Alo, alo". Tačno 26 godina nakon njene evropske premijere

Serija „Alo, alo", koju je proslavio danas preminuli Gordon Kej, iliti Rene, dovela je igranje sa stereotipima do savršenstva. Ova serija u kojoj se Drugi svetski rat prelama preko događaja u jednom kafeu u Francuskoj ne samo što je doživela ogromnu popularnost već je postala i fenomen. Citati iz serije ušli su u žargon, a i jedna od popularnih beogradskih picerija nosi ime „Alo, alo" i naravno u svom enterijeru ima ogromnu sliku glavnog junaka serije, vlasnika kafea u francuskom Nuvionu - Renea Artoe.

U njoj je De Golova armada iz pokreta otpora prikazana krajnje posprdno. Francuzi se baš ne otimaju o pušku. Muškarci su inače u ovoj seriji u deficitu, a od puške i narodnooslobodilačkog rata su im draže dobre ribe, vino i klopa. Kao da nije rat, već civilno služenje vojnog roka u kafiću u Nuvionu. Rat vode uglavnom žene, a one su... A kakve bi bile Francuskinje nego dobre ribe koje tamane Nemce na frontu i muškarce u krevetu, pa i dežmekastog i brkatog vlasnika kafea.

Kada smo kod ženske i dominantne postavke serije, treba reći da je frontmen vođe otpora Mišel („slušajte pažljivo, ovo ću reći samo jednom") mnogim fanovima serije bolja riba od superseksi Ivet (ratni protomodel treće strane tabloida „San").

Ali nisu samo Francuzi potkačeni u seriji. Kraft i ekipa opalili su po stereotipima na ravne časti. Italijani su predstavljeni preko kapetana Alberta Bertorelija koji poseduje sve ono što treba da poseduje jedan Italijan. Voli ribe, ima brkove, zalizanu kosu i lepše mu je u zavetrini nego na frontu. Nemci su moroni, pederi, Englezi ne zaostaju kao tupani, a komunisti dele sve pa i krevet. Fale još samo Mujo i Haso, ali su oni mlađi od Drugog svetskog rata.

I retko ko je imao prigovor na ovakvo zezanje sa evropskim nacijama, a treba i reći da termin politička korektnost nije bila ni u najavi. Ipak, bilo je i uvređenih. Nemačka televizija je tek 2008. počela da emituje seriju „Alo, alo". Tačno 26 godina nakon njene evropske premijere. Raniji pokušaji da zemljaci gej poručnika Grubera i radodajke s pletenicama - Helge pogledaju seriju nisu uspeli jer se u Nemačkoj smatralo da je humor u „Alo, alo" više nego neukusan.

To ti je engleski humor.

I u „Mućkama" se zeza na račun rumunskih video-rikordera, ruskih televizora i nigerijskih telefona. Jeste da boli, ali je smešno. I mi Srbi smo se smejali. Možda i zato što Rene i ekipa ne zajebavaju nas.

Tako ti je od „Ere s onoga sveta", preko „Šovinističke farse" pa do „Kursadžija"... Mi volimo da se zezamo na tuđ račun i da nas vide kao Novaka, dobre ribe... Ali ratnih devedesetih, kada je na televiziji tekla ko zna koja epizoda „Alo, alo", pored smeha skapirali smo da i drugi ne vole da idu u rat i da bi radije da švercuju i jure ribe (čak i Nemci).

Klinci su voleli seriju „Alo, alo" zbog dobrih fora i zgodne Ivet, a njihovi očevi zbog spoznaje da i debeli, dežmekasti i proćelavi, kao Rene, mogu da budu neodoljivi.

A kolika je bila popularnost serije dovoljno govori podatak da je u jednom intervjuu glumac Gordon Kej izjavio da mu ljudi nisu verovali da nije Francuz.

Kad smo kod Renea, tačnije glumca Gordona Keja, treba istaći da se i on uklopio u kliše o engleskim komičarima koji su u svojim televizijskim likovima i više nego ženskaroši. I Kej je, kao njegov zemljak Beni Hil, u stvarnom životu više voleo muškarce. Ipak, to nikada nije sprečilo njegov televizijsko-švalerski status i popularnost.

Zbogom Rene.

[obi-wan]

Jeremy Brett (born Peter Jeremy William Huggins; 3 November 1933 – 12 September 1995), was an English actor, probably best known for playing fictional detective Sherlock Holmes in four Granada TV series from 1984 to 1994 in all 41 episodes. His career spanned from stage, to television and film, to Shakespeare and musical theatre. He is also remembered for playing the besotted Freddie Eynsford-Hill in the Warner Bros. 1964 production of My Fair Lady.

Although Brett appeared in many different roles during his 40-year career, he is best remembered for his performance as Sherlock Holmes in The Adventures of Sherlock Holmes, a series ofGranada Television films made between 1984 and 1994. These were adapted by John Hawkesworth and other writers from the original stories by Sir Arthur Conan Doyle. Even though he reportedly feared being typecast, Brett appeared in 41 episodes of the Granada series, alongside David Burke and, latterly, Edward Hardwicke as Dr Watson. Jeremy Brett and Edward Hardwicke appeared on stage in 1988 and 1989 in The Secret of Sherlock Holmesdirected by Patrick Garland.

After taking on the demanding role ("Holmes is the hardest part I have ever played – harder than Hamlet or Macbeth"[17]) Brett made few other acting appearances, and he is now widely considered to be the definitive Holmes of his era, just as Basil Rathbone was at the beginning of the 1940s and William Gillette during the first third of the 20th century. Brett had previously played Doctor Watson on stage opposite Charlton Heston as Holmes in the 1980 Los Angeles production of The Crucifer of Blood, making him one of only four actors to play both Holmes and Watson professionally.[18][fn 1]

https://en.wikipedia.org/wiki/Jeremy_Brett

[obi-wan]

Pre nekoliko dana preminuo i najpoznatiji Dzems Bond... Bog da ga prosti i primi u svoje nebesko Carstvo...

...

https://en.wikipedia.org/wiki/Roger_Moore

Sir Roger George Moore, KBE (/mɔər/; 14 October 1927 – 23 May 2017) was an English actor. He is best known for playing secret agent James Bond in seven feature films between 1973 and 1985. He also played Simon Templar in the television series The Saint between 1962 and 1969.

Moore took over the role of Bond from Sean Connery in 1972, and made his first appearance as 007 in Live and Let Die (1973). He went on to portray the spy in six more films.^[2] 

Due to his commitment to several television shows, in particular The Saint, Roger Moore was unavailable for the James Bond films for a considerable time. His participation in The Saint was as actor, producer and director, and he also became involved in developing the series The Persuaders!. In 1964, he made a guest appearance as James Bond in the comedy series Mainly Millicent,^[25] Moore stated in his autobiography My Word Is My Bond (2008) that he had neither been approached to play the character in Dr. No, nor did he feel that he had ever been considered. It was only after Sean Connery had declared in 1966 that he would not play Bond any longer that Moore became aware that he might be a contender for the role. After George Lazenby was cast in 1969's On Her Majesty's Secret Service and Connery played Bond again in Diamonds Are Forever (1971), Moore did not consider the possibility until it seemed clear that Connery had stepped down as Bond for good. At that point Moore was approached, and he accepted producer Albert Broccoli's offer in August 1972. In his autobiography Moore writes that he had to cut his hair and lose weight for the role. Although he resented having to make those changes, he was finally cast as James Bond in Live and Let Die (1973).

After Live and Let Die, Moore continued to portray Bond in The Man with the Golden Gun (1974); The Spy Who Loved Me (1977); Moonraker (1979); For Your Eyes Only (1981); Octopussy (1983); and A View to a Kill (1985).

Moore was the oldest actor to have played Bond – he was 45 in Live and Let Die (1973), and 58 when he announced his retirement on 3 December 1985. Moore is also tied with Sean Connery as the actor who played Bond in the most movies. They both appeared in 7 Bond movies.^[26]

Moore's Bond was very different from the version created by Ian Fleming. Screenwriters like George MacDonald Fraser provided scenarios in which Moore was cast as a seasoned, debonair playboy who would always have a trick or gadget in stock when he needed it. This was designed to serve the contemporary taste of the 1970s. Moore's version of Bond was also known for his sense of humour and witty one liners, Moore himself said "My personality is different from previous Bonds. I’m not that cold-blooded killer type. Which is why I play it mostly for laughs.". ^[27]

In 1987 he hosted Happy Anniversary 007: 25 Years of James Bond.^[28]

^...

^{http://www.closerweekly.com/posts/james-bond-star-roger-moore-reflects-on-friends-family-finding-love-again-46165}

[obi-wan]

Predrag Gojković – Cune (Brzan, 6. novembar 1932 — Beograd, 21. jul 2017) bio je srpski pevač narodnih pesama, starogradskih, sevdalinki, zabavnih i meksikanskih pesama. Nadimak „Cune“ je dobio, kako je sam objasnio u emisiji „Balkanskom ulicom“ Radio-televizije Srbije, po majčinom dozivanju „Odi da te majka cune“ (ljubi).^[1]

 

Otac Predraga Gojkovića, Jovan Gojković, rođen je 1906. godine u Kuzminu, u Sremu. Sa sedamnaest godina se doselio u Kragujevac, gde je živeo i radio kao berberin.^[1] U Kragujevcu se 1931. godine upoznao sa budućom Predragovom majkom, Radmilom, koja je imala 17 godina, a 1932. godine su se venčali.^[1] Predrag je rođen 6. novembra 1932. godine, a trinaest meseci kasnije je dobio sestru Anku. Godine 1936. cela porodica se preselila u Beograd, u ulicu Grčića Milenka na Crvenom Krstu.^[1][2]

Predrag Gojković je krenuo u prvi razred osnovne škole 1939. godine, u osnovnoj školi „Vojislav Ilić“.^[3] Srednju školu je završio u Osmoj muškoj gimnaziji na Crvenom krstu u Beogradu, gde se družio i išao u školu sa kasnije proslavljenim glumcima Velimirom Batom Živojinovićem i Danilom Batom Stojkovićem.^[1] Nakon gimnazije, studira na Trgovačkoj akademiji, ali ga pevanje odvlači od studija, tako da nikad nije diplomirao.

Dana 6. novembra 1962. godine Predrag Gojković se oženio Leposavom, sa kojom je do kraja života bio u braku. Ima dve kćerke, Natašu (1964) i Katarinu (1967), poznatu beogradsku glumicu.^[3]

U početku karijere bio je poznat po izvođenju meksikanskih pesama, pa zatim zabavnih i naročito narodnih pesama. Pored toga, igrao je uglavnom epizodne uloge u nekoliko televizijskih serija i filmova.

 

Prvi veliki uspeh, kao člana ansambla Milije Spasojevića, bilo je drugo mesto na festivalu "Šest dana kancona" u Milanu, sa pesmom "Halisko". Nakon toga, nastupa na festivalima zabavne muzike u Beogradu, Opatiji, Zagrebu. U februaru 1962. godine snima ploču sa pesmom "Kafu mi, draga, ispeci", koja je već u maju postala prva "zlatna ploča" u Jugoslaviji i na Balkanu. Od tog trenutka menja svoj repertoar, sve manje snima zabavne pesme, a sve više narodne, romanse i starogradske.^[4]

Pored mnogo održanih koncerata i televizijskih emisija, pevao je i u duetu sa Predragom Živkovićem Tozovcem, Miroslavom Ilićem, Živkom Đurić i Lepom Lukić, a nastupao je i u triju sa Miroslavom Ilićem i Predragom Živkovićem Tozovcem („Tri tenora“).

U istoriji jugoslovenske estrade ostaće zapamćeno čuveno natpevavanje sa Miletom Bogdanovićem 1971. godine u hotelu "Jugoslavija". U pevačkom dvoboju koji je trajao više od 15 sati, pobedu je odneo upravo Cune i poneo titulu najboljeg poznavaoca pesama.^[5]

Sa Predragom Živkovićem Tozovcem i glumicom Zlatom Petković bio je voditelj čuvene "Folk parade".

Snimio je 52 singl-ploče, više koktel albuma i nekoliko solističkih, a 1999. godine povodom pedeset godina karijere, PGP RTS je izdao trostruki cd. U februaru 1999. koncertom u Sava centru obeležio je pedeset godina umetničkog rada.

U novembru 2015. je rekao za „Večernje novosti“ da neće više pevati i tako završio pevačku karijeru, dugu gotovo sedamdeset godina.^[6]

Preminuo je 21. jula 2017. godine u Beogradu.^[7] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu pored prijatelja iz detinjstva Velimira Bate Živojinovića^[8] Imao je status istaknutog estradnog umetnika.

...

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:676794-Preminuo-Predrag-Cune-Gojkovic

[obi-wan]

 

[Tavita]

Помјаните Владу Дивљана.