Свети Василије Велики

[JESSY]

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ

архиепископа Кесарије Кападокиске[2]

 

 

Међу јерарсима изврсном, међу учитељима премудром, и међу свима светима великом угоднику Божјем Василију отаџбина беше Кападокија[3]; отац му сe зваше Василије, а мајка Емелија. Роди се око 330. године, у време Константина Великог при крају владавине његове. У седмој години родитељи га дадоше да учи школу, и у њој показа убрзо успех. Јер због бистрине ума он у току пет година изучи философију. Онда остави отаџбину, отиде у Атину, која у то време бејаше мајка целокупне мудрости јелинске. Ту изабра себи за учитеља славнога Евула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. А као ученик беше такав, да се у мудрости такмичио са својим учитељима, па их чак и превазилазио. И дивљаху се учитељи његовом разуму и ревности, целомудрености и чистоти живота. Ту му школски другови беху: Григорије, који касније би епископ у Назијанзу, па патријарх у Цариграду, а назван је Богослов; и Јулијан, који затим постаде цар римски и грчки, и отпадник од Бога; и Ливаније софист. Василије и Григорије живљаху у великој и неразлучној љубави, јер и један и други беху благе нарави, кротки и целомудрени. И њихова је међусобна љубав била таква, као да им једна душа беше у два тела. Василије се много труђаше да сазна тајне божанске мудрости. И овај дивни младић одлучи у срцу свом да не окуси хлеба или вина док му Вишњи Промисао не подари разумевање непознатих ствари. И провевши по школама петнаест година, изучи сву јелинску мудрост: граматику, реторику, астрономију, философију, физику, медицину и природне науке. Али још не постиже ону истинску мудрост, помоћу које би познао мудријега од свих: Творца истинитог Бога.

 

више

View full Странице

[JESSY]

Беседа на речи „Пази на себе“ (Пон. 15,9)

2. Речено је: Пази на себе. Бог који је све створио дао је сваком живом [бићу] подстицај за заштиту сопственог састава. Уколико пажљиво почнеш да изучаваш, открићеш да се већина бесловесних [животиња] одвраћа од штетног, премда се никад није учила. Осим тога, оне према природној привлачности теже да се наслађују оним што им користи. Нама је, пак, Бог, који нас васпитава, дао наведену велику заповест да бисмо уз помоћ словесности налазили оно што је њима дато од природе, да бисмо оно што бесловесне [животиње] чине без надзора чинили пажљиво и уз непрестано надгледање помисли, да бисмо били верни чувари подстицаја који су нам дати од Бога, да бисмо се клонили греха као што се оне клоне отрова у храни и да бисмо трагали за правдом као што оне траже храњиве биљке. Према томе, пази на себе како би могао да разликујеш штетно од спасоносног. Међутим, могуће је двоструко пажење на себе: телесним очима мотрити на видљиве предмете или умном силом душе се погружавати у сагледавање бестелесног. Уколико кажемо да је ова заповест ограничена само на дејствовање очију, истог часа ћемо признати немогућност њеног извршења. Јер, како човек може да читавог себе обухвати очима? Око не може да управи поглед на само себе, не досеже до темена, не познаје ни леђа, ни лице, ни распоред унутрашњих [органа] у утроби. Међутим, безбожно је тврдити да су заповести Духа немогуће. Према томе, преостало нам је да ову заповест схватимо у смислу дејствовања ума. Према томе, пази на себе, тј. мотри на себе са свих страна. Нека твоје душевно око буде недремљиво како би сачувао самога себе. Проћи ћеш посред многих замки. Непријатељ је на многим местима поставио скривене замке. Стога мотри на све и спаси се као срна из клопке и као птица из замке (Прич.6,5). Срндаћ не пада у клопке због оштрине свог вида. Он је и назив добио по својој оштровидости (Срна (βορχας) има етимолошке везе са оштровидношћу (οξνβερχια), прим. прев.). И опрезна птица лакоћом својих крила успева да се узвиси изнад ловачке препредености. Пази, дакле, да се у чувању себе не покажеш лошији од бесловесних [животиња] и да, заплевши се у замке, не постанеш плен ђавола, с обзиром да ћеш бити жив уловљен да вршиш вољу његову (2.Тим.2,26).

3. Према томе, пази на себе. Другим речима, немој да пазиш ни на оно што је твоје, ни на оно што је око тебе, него искључиво на самога себе. Јер, једно смо ми сами, а друго – оно што је наше и оно око нас. Ми смо душа и ум, будући да смо створени по образу Творца (уп. Пост.1,26). Наши су, пак, тело и чула, а око нас су новац, вештине и друге животни проналасци. Шта, дакле, значи ова реч? Немој пазити тело, немој трчати на све начине за телесним добрима, тј. за здрављем, лепотом, наслађивањем, уживањима и дуговечношћу, немој се дивити новцу, слави или господству. Немој сматрати великим оно што служи за привремени живот да не би, бринући се о њему, занемарио свој превасходни живот. Напротив, пази на себе, тј. пази на своју душу. Њу украшавај и о њој се брини, како би својом брижљивошћу предупредио сваку нечистоту коју јој доноси порок. Постарај се да је очистиш од сваког греховног срама и да је просветиш сваком лепотом врлине. Испитај самога себе и познај своју природу. [Схвати] да је тело твоје смртно, а душа бесмртна, те да је наш живот двојак: једно је својствено телу и брзо пролази, док је друго сродно души и не дозвољава описивање. Због тога, пази на себе, тј. немој се заустављати на смртном као на вечном, нити презири вечно као пролазно. Занемаруј тело које пролази и старај се за душу која је бесмртна ствар. Са свом могућом брижљивошћу проникни у самога себе како би и једном и другом дао оно што је неопходно: телу храну и одећу, а души правила побожности, долично понашање, подвизавање у врлини и исправљање од страсти. Немој дебљати тело, нити се старај о плотским неспокојствима, будући да тело жели против Духа, а Дух против тела, а ово се противи једно другоме (Гал.5,17). Пази се да удебљавши тело не даш веће господство ономе што је лошије. Уколико приликом мерења на теразијама оптеретиш један тас, ти ћеш олакшати други, који му је супротан. Слично се дешава са телом и душом: изобиље у једном нужно ће изазвати оскудицу у другом. Кад је тело у добром стању и обремењено угојеношћу, ум ће нужно бити тешко покретан и слаб за њему својствена дејства. Међутим, када је душа добро устројена и поучавањем у добру узвишена до величине која јој и доликује, неминовно ће доћи до увенућа телесних стремљења.