Od lenjosti i čamotinje do uninija i depresije...

[Јелена011]

Joj de nadje nas crnogorce

Elem, ja sam citav zivot odgajana u uverenju da sam neopisiva lenstina.

Moja majka je cudo prirode i drustva, pogotovo u periodu mog odrastanja i kod nje je bilo spartansko vaspitanje, dakle na oooorrrukkk. Nema tu sad odugovlacenja.

Zna se, sutra peres prozore, odmah, ustajanje dorucak i na posao. Dok "se vidi", ne dao ti Bog da pustis neku muziku dok to radis, jok jok, ne moze, to je znak da ti se to ne radi i da ti to zabusavas i odma krece paljba.

I ja sam stvarno zivela u ubedjenju da sam teska lencuga, dok nisam odrasla

Onda sam cula, videla dozivela razne stvari i shvatila da svaki covek na planeti drugacije funkcionise, ali da u principu ne postoje jasni i dwfinitivni kriterijumi normalnosti, pa ni lenjosti niti cega drugog i da se kriterijumi pre svega odnose na licni dozivljaj, a ne na brzinu ustajanja od stola da bi oprao sudove

I tako u prici sa jednim prijateljem, pita on mene, pa dobro, ono sto volis da radis, jel to radis brzo- pa da naravno, eto resenja, nije dakle da si ti lenstina nesposobna bilo za sta, nego je stvar motivacije. Kada nam je prijatno ili kada nam nije toliko neprijatno, mi cemo nesto uraditi efikasno i efektivno jelte, a kada nismo motivisani za nesto i kada nesto mnogo ne volimo, eto nama lenjosti. Trik je kako da se motivises na zdrav nacin.

Samo je tu jedan mali trik. A to je da kada smo odrasli i zreli ljudi trebalo bi da budemo sposobni i vec od detinjstva nauceni na nesto sto se zove - jbg mora da se uradi i nesto sto ti nije prijatno. Odnosno od nacina na koji smo vaspitani da neke stvari jbg moramo da uradimo, zavisi da li cemo razviti ovo lenjivo cudo il jok. Odrastao zreo covek bi trebalo da bude sposoban da podnese frustraciju i da otrpi neprijatnosti bez vecih potresa, dok ce emotivno nezreo da se prosto prepusti jer ga eto mrziiii.

E sad neko moje iskustvo nije direktna borba sa ovim cudom, pogotovo kada uzmem u obzir da moze doci u sklopu i neke teze patologije i retko je neko samo lenj.

Nego je moj nacin i moja preporuka drugima da se ne upinju da se "poprave". To nekako kad sami sebi kazemo, ima prizvuk da smo pokvareni, da nas treba ispraviti, da nam nesto jelte fali. A onda svaka promena mnogo tesko ide.

Ok, u redu je, lenj sam, nisam zbog toga los covek niti ce pasti planeta niti ja sad mogu i treba da budem robot, ali zelim da... E sad je pitanje sta covek zeli. Da vidimo u cemu mu to lenjost smeta i da li i kakvi su njegovi motivi da neko svoje ponasanje promeni zbog toga.

Tu vec ide post u nebesa, zasto bi se neko menjao, kakve koristi ima od sadasnjeg ponasanja, kakve stete ima od sadasnjeg ponasanja, kakve koristi ce imati u buducnosti od novog ponasanja i kakve stete ce imati u buducnosti od promene ponasanja.

I strategije tipa jedan minut cu...jedan zalogaj cu...jednu knjigu cu, jednu... dakle da se ide sitnim koracima u promeni navika.

I tako filozofiram, smorih se

Koga zanima da se promeni super, koga ne zanima opet super.

Svi mi se ponasamo onako kako se ponasamo jer imamo neku korist od toga. Ne postoji ponasanje od kojeg nemamo koristi. Dakle ako izmenimo pogled na koristi izmenicemo ponasanje.

[Arsenija]

Ja jednostavno nisam lenja ... vadja  zato ne mogu ni da tolerisem ljude koji su lenji i neodgovorni .

To zna ponekad da me iznervira .

Kod mene je sve na svom mestu , uvek besprekorno ... Posebno na poslu . Postujem sve termine , dogovore , strogo vodim evidenciju , ne moze nista da mi promakne ...  

Mi nikad nismo bili lenji . Kao deca smo mnogo vise radili ... iako to nismo morali .

[florenntina]

5 hours ago, Natasa. рече

Da li treba to samo pustiti da prodje, dati sebi malo vremena? Kad je ta granica izmedju - pusti da prodje i potraži profesionalnu pomoć?

Uhvati to svakoga s vremena na vreme bilo zbog umora, nedostatka motivacije, ono cuveno "odakle da pocnem" itd. Moje iskustvo je da pomaze sto je moguce manje razmisljati i dati se u bilo kakvu akciju. Cak i spremanje kuce ili rucka moze biti dobar okidac da se covek izvuce...

Inace, ako takvo stanje potraje u kontinuitetu vise od dve/tri nedelje, treba razgovarati sa lekarom jer postoji mogucnost da je u pitanju klinicka depresija pa su potrebni i lekovi.

[-Владимир-]

25 minutes ago, Arsenija рече

 

Ja jednostavno nisam lenja ... vadja  zato ne mogu ni da tolerisem ljude koji su lenji i neodgovorni .

 

Мрзи грех а не нас грешнике.

[florenntina]

Inace, mislim da je rad veliki izvor srece jer  gradi nekako samopostovanje i osecaj da smo korisni sebi i zajednici kojoj pripadamo. Zato mi je zao sto se kod nas na rad malo gleda s prezrenjem u smislu da srecni i pametni " dobijaju platu a ne rade nista" dok drugi " jadni svaki dinar moraju da zarade".

Medjutim, iako na prvi pogled izgleda tacno, smatram da je upravo suprotno istina jer osecaj koji covek ima posle zavrsenog posla ne moze se kupiti novcem. To je bar moje iskustvo...Zato bih se uvek pre plasila nerada nego rada...

[florenntina]

3 hours ago, Aquilius Cratus рече

To ce biti kad Vorholovo "Spavanje" bude makar upola toliko trazeno kao Seve i njen snimak. 

Svesna sam gde ce me odvesti ova izjava, ali bicu slobodna da kazem da tu i nema neke velike razlike u sustini.

[АлександраВ]

6 hours ago, Дијана. рече

Depresija je vrlo ozbiljno stanje. Obicno se poklapa s uninijem, dakle dobrodosli su i psihoterapija

Као живи песак, чини ми се, на само подизање главе у покушају да се извучеш, тај покрет те само још више повуче у глиб самосажаљења а оно још дубље у депресију. Имала сам среће да ми је један човек избистрио главу само једним питањем - Шта је вама приоритет у животу? Питање је било у контексту мојих тадашњих проблема, и њему нисам одговорила, али јесам сама себи и то ме је пробудило, као звук трубе, одједном сам изоштрила своју породицу коју сам затрпавала својим потпуним одсуством. Добар психијатар и једно питање, и ја сам се поново осетила живом.

Мислим да сам тада, пре ево више од 10 година, не знам ни сама зашто, свесно клизила у то стање. Нисам могла да се изборим са приликама, нисам била способна или спремна да прихватим, вратила сам све што ме је повредило ваљда од када сам се родила па сам се оплакивала. И држала сам се за то своје стање. То је постало мој живот. Та лењост, закуцаност за статичност, пиљење сатима у правац без икаквих мисли и реакције на људе и догађаје, а онда лавина туге, лавина суза, сатима, данима, то је ужасно стање. Поготово што је моја природа потпуно супротна. Чини ми се да је то најгоре стање у којем сам била. А ту сам стигла ни сама не знам како. Враћам се понекад на тај период и на догађаје који су претходили, али заиста не знам како сам се ту нашла. Била сам свесна да сам депресивна, али не знам како је то кликнуло и како сам се искључила, буквално, као на прекидач Бол нас чини живима, рад нас чини живима, и мени је сада сваки бол драг, колико год да глупо звучи када то кажем. Моја лењост, пошто сам кампањац, може да има два правца - када баталим свакодневне досадне ситне послове да бих се бавила нечим другим, што се не може подвести под рад, али може под окупираност некаквим садржајима, и други правац који и сада често препознајем код себе и који ме морам признати плаши а који ја зовем закованост. Седим закована. Свесна да занемарујем своје обавезе и укућане и себе, али не радим ништа, ни музику не слушам, седим само тако закована. Када то почне да ме напада, онда као што Флорентина каже, скочим и кренем не знам да рибам каду, померам ормане радим док се не уморим толико да ме умор излечи. Код мене би то "пусти да прође" био веома погрешан пут. Нисам користила седативе и немам то искуство иако су ми препоручивали. Не знам како је код других али празна лењост, лењост без некаквих садржаја који ми одвлаче пажњу од обавеза и послова, не лењост као изговор за разбибригу, него баш та празна, закована лењост, за мене је сигнал да се враћам у стање жабокречине, које не смем да дозволим.

[-Владимир-]

 Време на овом свету је кратко да би га трошили на чамотињу. Тога се увек сетим када тако паднем.

[Arsenija]

Управо сада, -Владимир- рече

 Време на овом свету је кратко да би га трошили на чамотињу. Тога се увек сетим када тако паднем.

Ne znam sta vam je to camotinja .... Covek moze normalno da funkcionise , radi puno ( sto je uobicajeno ) ,  normalno se ponasa , ali je u nekoj depresiji ... Jednostavno receno - nije srecan . Nema gde da padne , kad je nesrecan ... 

 

[АлександраВ]

14 minutes ago, -Владимир- рече

Време на овом свету је кратко да би га трошили на чамотињу. Тога се увек сетим када тако паднем.

Јесте, слажем се.

[Paradoksologija]

Seksualnost je u ogromnoj većini društava oblast prepuna tabua, zabrana i pravila, za koja se onda iznalaze racionalni argumenti i objašnjenja. Nekada ta objašnjenja nisu baš sasvim racionalna i logički dosledna, pa se o tome priča. I treba da se priča.

Oko lenjosti nemamo takvu situaciju. S jedne strane, svi se slažemo da baš i ne valja, a s druge, niko neće osetiti iracionalno gađenje niti bes prema osobi koja kaže "Znaš, ja sam prilično lenj". Pa obično nemamo šta mnogo da pričamo.  

Ali se ipak ova tema lepo razvija. Sama lenjost je umnogome stvar kulture i vaspitanja - ono što je jednoj kulturi ili porodici lenjost, drugima je opušten pristup životu; što je jednima marljivost, drugima je jurnjava za nebitnim stvarima. I u revnosti u veri postoje granice psihički zdravog ponašanja u određenim fazama života i zrelosti. 

A priča oko depresije je druga stvar, mnogo ozbiljnija. Nikad ne bih pristala na optuživanja ili samooptuživanja depresivnih ljudi za 'greh lenjosti'.

Ima i drugih, manje akutnih psiholoških problema koji mogu uzrokovati lenjost. Anksioznost i perfekcionizam, na primer, što možda deluje čudno.

Lenjost je greh, po meni, onda kada drugi ljudi pate zbog toga. Ako jedan supružnik neće da pomogne drugom u zarađivanju, brizi o kući i deci, prosto jer ga/je mrzi, na primer. 

[-Владимир-]

11 minutes ago, Arsenija рече

Ne znam sta vam je to camotinja .... Covek moze normalno da funkcionise , radi puno ( sto je uobicajeno ) ,  normalno se ponasa , ali je u nekoj depresiji ... Jednostavno receno - nije srecan . Nema gde da padne , kad je nesrecan ... 

 

Може...понекад чак и годинама. 

[Arsenija]

1 minute ago, -Владимир- рече

Може...понекад чак и годинама. 

Htela sam da kazem kako depresija nije uvek posledica lenjosti ...   
... Uvek se setim kineske mudrosti koja kaze da je - rad radost ...

Da li je to bas tako ? Nisam sigurna .

[АлександраВ]

10 minutes ago, Paradoksologija рече

Lenjost je greh, po meni, onda kada drugi ljudi pate zbog toga.

Слажем се.

Ја бих само проширила - и када ја патим због тога.

[Јелена011]

Malo su se izmesale teme, lenjost kao lenjost i "lenjost" kao simptom depresije.

U drugom slucaju to ja ne bih nazvala lenjost i to je cini mi se najopasnija zamka ljudi kada se obracaju ljudima koji su u depresivnoj fazi, da ne pricam o klinickoj depresijji i koja izgleda nekako ovako - ma sta tu lencaris po ceo dan, jednostavno ustani i uradi nesto procice samo od sebe.

Jer kod depresije nije stvar u tome da covek boluje od lenjosti.

Depresija je mnogo dublja i mnogo ozbiljnija stvar od prosto lenjosti.

I uopste nije stvar "volje". Depresija je bolest, mislim nekom sa zuboboljom ili sa bubreznim kolikama necemo "napasti", ma daj sta se prenemazes ustani iz kreveta, kakvi crni bolovi sta se tripujes.

Da sve nije stvar volje imamo i kod apostola "dobro koje zelim da cinim, ne cinim, a lose koje ne zelim cinim". Dakle nije samo magija - e sad cu pozeleti da ne budem lenj i sad cu pozeleti da ne gresim i gotovo. Slicnu stvar, mala digresija, pravimo sa zavisnicima - samo resi ostavices duvan\drogu\kocku sta vec.

Nije do volje.

Ne zelim da ulazim u biolosko objasnjenje i ne mislim da poremecaj rada hormona potpuno determinise coveka, pa sad da smatram da eto on ima poremecaj u nivoima xyz hormona i to je to, dakle da, postoji i bioloska osnova i pratioci tih stanja, ali mislim da nisu nuznost vec samo potencijal koji moze a ne mora da se ostvari.

 

Sto se same lenjosti tice, slazem se sa Paradoksom, ima tu jedna stvar, kao i kod kompleksa, kao i kod raznih strasti, u onome sto je i Aleksandra pomenula a to je - koji su mi prioriteti.

Ja sam recimo bice puno kompleksa  Dao me Bog  

I letos pricam sa meni dragom osobom, dok smo planirali i razmisljali o moru - da, meni je sama ideja da idem na more strasna jer me pice kompleksi zbog toga kako izgledam, i ne da mi nije lako, nego bih pobegla u misiju rupu i prespavala do zime  ALI, postoji jedno bice, koje zavisi od mene i koje me gleda njegovim okicama i kojem sam ja najlepsa mama na svetu, pa nije moj kompleks ili to sto se ja ne osecam prijatno i sta sve ne vaznije od ljubavi prema njemu. On mi je vazniji od toga svega neuporedivo i tu se prica zavrsila. I zacudjujuce lako smo presli to letovanje  i bilo nam je prelepo