Штетност емоција

[Џуманџи]

http://journal.frontiersin.org/article/10.3389/fpsyg.2012.00589/full

[Џуманџи]

1 hour ago, Bokisha рече

Prvo da se usaglasimo tj da postavimo definiciju šta je emocija

"A homeostatic emotion, primordial emotionor/ primordial feeling is an attention-demanding sensation and motivation (e.g., thirst, hunger, fatigue) evoked by an internal body state that drives behavior (drinking, eating and resting in these examples) aimed at maintaining the body's internal milieu in its ideal state"...

https://en.m.wikipedia.org/wiki/Homeostatic_emotion

[Bokisha]

@Džumandži

mislim da si previše koncizna

[Bokisha]

Разум, ум и срце – трагедија емотивности

Човек је икона Божија. Биће слично Надбићу. Нешто је у човеку што га издиже изнад, са оне стране овога света. Човек – биће физичко и биће метафизичко. Изучавајући Оце Цркве, нађох да они икону Божију у човеку виде у ово троје: слобода, ум и разум.

 

 

 

 

екада истичу једно, некада двоје а некада сво троје. То је зато што ово троје једно друго прожима. Постоји перихореза. Слобода је самовласност. Човек је биће господствено, биће које одлучује. И ту самовласност остварује вођен умом и разумом. Умом, као тероијском моћи и разумом као практичном моћи душе. Умом спознаје смисао ствари, а разумом добро чињење. И ове две словесне моћи уводе човека у остварење слободе – у одлуку, у чињење, у говорење. Зато је човекова слобода уједно и одговорност, зато што је од-говор. Одговор на призив. Слобода као уздарје на дар. „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све…“ Једна слобода, другој слободи. Човека Богу и човека другом човеку.

Да, нађох код Отаца оно троје, а најчешће ово двоје као икону Божију у човеку: ум и разум… νοῦς καὶ λόγος…ratio et mens. Али, не нађох да Оци помињу срце и осећајност као икону Божију. Каже се, пак, да је Бог љубав. Али, биће да љубав ипак није просто емоција, а поготово не једна од емоција. Љубав је слобода, а не емотивност.

Емотивност је скоро увек скопчана са нужношћу, са присилом „хемије“. Зато често зна да буде трагична, да остави ране на души. У чему се огледа та трагичност и да ли је емотивност лоша? Не, никако није лоша. Напротив, добра је. Њена трагичност није у њој самој већ у њеној располућености са слободом, са умом и разумом. Наша емотивност је оштећена нашом палошћу и то је оно што називамо „срцем“ наспрам разума. Ово двоје зна да буде у сукобу. Заљубљеност је заиста слепило разума. Заљубљеност, на дуже или краће време, свезује разум. Парадоксално, разум зна али не одлучује. Срце га је надвладало. Слобода је изгубљена.

Зато љубав није емоција. Она је ослобођење. Љубав је слобода, када осећања стоје у власти разума и ума. Ума, који показује смисао и разума који говори шта чинити. Јер, бесмисао и погрешно чињење стварају ране на души. Тек када се стави под власт ума и разума, емотивност се ослобађа нужности и тада не оставља ране. Чак и када је љубав крст, не оставља ране – јер је слободна. Крст је крст, спасоносни и живототворни, само ако има смисла. У противном је трагедија и само трагедија. И у њему неће бити радости. Ничег другог осим суза и очајничког ридања.

Паскал је говорио да „срце има своје разлоге које разум не разуме“. Не слажем се са Паскалом. Можда би било боље да је рекао „интуиција има своје разлоге које разум не разуме“. И мислим да је Паскал и мислио на интуицију, а не на емотивност. Ако је тако мислио, онда се и ја слажем са њим.

Емотивност без разума је бесловесни луталица, који нити види, нити долази до циља. Циљ као Истину и циљ као Добро. Први циљ показује ум, а други разум. То је двоједан циљ. Али, и охладнели ум и разум не могу видети циљ, Истину и Добро. Заиста, потребно им је срце да их загреје. Без срца разум и ум постају демонска интелигенција. Као такви промашују свој циљ и, парадоксално, бивају двојица безумника који један другог воде. Слепци код очију. Тада задржавају своју силу убеђивања али ипак промашују циљ. Постају слуге преваре и зла, уместо Истине и Добра.

Сукоб разума и ума са срцем је пало стање човеково. Ове унутрашње силе, одељене једне од других, добијају димензију трагичности. Стварају ране. Свет је уморан од бездушних генијалаца, а многи уздишу што су веровали бесловесним емоцијама, својим или туђим. Излечење је у сједињењу ових сила. То су управо показали Свети Григорије Палама и исихасти. Сједњење ума и срца. Силазак ума у срце.

Емотивност заиста зна да буде трагична, можда ништа мање него потпуно одсуство емотивности. Онај ко разум лиши срца, постаје телесни демон. Тешко свету са таквима. Такви су и срушили Хегелову дијалектику и путању духа као своме апсолуту. Јер гле, нема напредујуће дијалектике ако смо у XX-том веку имали Холокауст. Због таквих је, ваљда, Хегел и говорио да „дух воли да се скрива“.

Онај, пак, ко срцу дозволи да разуму свеже руке, ризикује да га срце убије од батина. Од тих батина многи се више никада не опораве. И од њих више и нема никакве користи, него да буду инспирација песничким трагедијама. Ум и разум морају сићи у срце. Тада почиње да сија слобода поистовећена са љубављу. Слобода као радост да волиш ванвременски, без детерминанти, без ограничења, без правила и без клаузула.

https://podviznickaslova.wordpress.com/2016/01/08/razum-um-i-srce-tragedija-emotivnosti/

Александар Милојков

[Јелена011]

Evo jedne fb objave, men se svidela

Svako osećanje ima svoju sopstvenu funkciju. Ljutnja je tu da nas podstakne da tražimo da kod sebe ili drugih nešto menjamo. Strah je tu da nas upozori na opasnost kako bismo se pripremili i bili na oprezu. Tuga je tu da nam pomogne da se priviknemo na gubitak i svoj život sagledamo iz drugog ugla, sada bez toga što smo izgubili. A sreća je tu da nas nagradi i da nam kaže "To što radiš, to je super! Samo tako nastavi!"
Napravljeni smo da manju neprijatnost izdržavamo lako. Veći deo dana osećamo neku fizičku ili psihičku neprijatnost, a da ni ne obraćamo pažnju na to. Samo smo u retkim trenucima tokom dana veoma srećni, sve ostalo vreme smo ili ravnodušni (najveći deo vremena) ili tužni, ljuti itd. 90% snova koje sanjamo su neprijatni. Mi neprijatne emocije podnosimo odlično. Nije ni svaka jača tuga i svaki bol problem. Postoji ozdravljujući bol. Kada doživimo povredu i telo počne da zarasta, to boli, ali to nije umirući već ozdravljujući bol i važno je da ga kao takvog prepoznamo. Kada izađemo iz lošeg odnosa, to je takođe ozdravljujući bol. 
Mi nemamo problem sa adekvatnim, prikladnim emocijama.Kada doživimo neki gubitak, kada nas napusti neko koga volimo, kada osetimo ljutnju iz pravih razloga, to su sve neprijatne emocije, ali mi nikada ne tražimo pomoć zbog njih. Niko ne želi da bude srećan kada mu umre neko koga voli. Niko ne želi da bude ravnodušan kada vidi neku jasno nepravednu situaciju. 
Ono što nam pravi problem jesu emocije koje su neadekvatne: tuga koja predugo traje; ljutnja kojom ne uspevamo ništa da promenimo; kajanje koje nas iscrpljuje i koje nije motivišuće; osećanje krivice tamo gde mu nije mesto; bezrazložan strah koji nam ne dozvoljava da budemo srećni itd. Dakle, možemo da prepoznamo da osećamo "pogrešnu" emociju ili pravu emociju ali neadekvatne jačine onda kada tu emociju osećamo, a ne želimo da je osećamo. 
Čak je i naše telo tako napravljeno da pati samo onda kada smo pod nepotrebnim stresom. Ljudi ne dobijaju čireve zbog ratova i zemljotresa, već zbog gužvi u saobraćaju i zajedljivih kolega na poslu. Stres koji je prikladan (na primer kada se uplašimo kada kamion ide na nas) je čak dobar za zdravlje. Pokazalo se da prikladan stres podiže imunitet u narednih nekoliko dana (evolutivno objašnjenje je da nam treba pojačan imunitet kada nas juri lav, ukoliko nas povredi a uspemo da pobegnemo, da nam se rana ne inficira).
Hoću da kažem da smo mi ljudi mnogo jaki i pametni

https://www.facebook.com/zeljka.kurjacki.7?fref=nf

 

[Arsenija]

Ne postoje stetne emocije . 

[Bokisha]

Ne postoje stetne emocije . 

Ali štetno deluju i prave štetu [emoji4]

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

[Arsenija]

15 minutes ago, Bokisha рече

Ali štetno deluju i prave štetu

Ni jedna emocija sama po sebi nije stetna ...  

Obratite paznju na psihopatologiju emocija ...   

 

[Bokisha]

Ni jedna emocija sama po sebi nije stetna ...  

Obratite paznju na psihopatologiju emocija ...   

 

Složio se sa tim.

Mislio da pojava određenih emocija pravi štetu.

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

[JESSY]

ТУГА – „ЦРВ У СРЦУ“

 

Туга има много назива и нијанси: огорчење, сета, жалост, душевни бол, потиштеност, меланхолија, очајање. Понекад тугу називају униније, мада многи свети оци раздвајају те две страсти. Због чега – о томе ћемо касније.

Данас је најраспрострањенији назив за тугу депресија. Депресију и бригу (то је такође манифестација депресије) психијатри и психотерапеути називају канцером 21. века, тј. кугом нашег времена.

Иако су у савременом свету неке страсти достигле неслућене размере, туга, очајање и губитак животног смисла су добили карактер епидемије.

Тугу преподобии Нил Синајски назива „црвом у срцу“.

Та страст попут смртне болести изнутра исцрпљује и разједа човека, а може да га доведе и до потпуне изнемоглости (каткад и до смрти), уколико не почне да се бори с њом.
Као и свака страст, и туга има сасвим природно порекло.

Жалост, патње, душевни бол, плач – обична су емоционална реакција човека на тешке животне околности. Кад умире ближњи, ретко ко ће остати индиферентан, равнодушан према том догађају. Сам Господ наш Исус Христос се заплакао, кад је дошао на гроб Свог пријатеља Лазара.

Он се потресе у духу и сам се узбуди и рече: Гдје сте га метнули ? Рекоше Му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше (Јн.11,33-36).
Ми не можемо остати равнодушни према тешким потресима.Као прво, наше емоције нам помажу да преживимо стрес, а као друго, помажу нам да мобилишемо снагу потребну за борбу с потешкоћама. Њихова улога је у томе да нас покрену на неко деловање.

Међутим, невоља је кад емоције загосподаре над нама. Кад западнемо у дуготрајно стање туге, нисмо далеко од депресије.

http://www.imanade.org/kako-nastaje-depresija-i-osecaj-besmisla/

[-Владимир-]

1 minute ago, Muramasa рече

Zaljubljenost i ljubav koje vuku ka njanjavosti i patetici moraju da budu ugušeni, da ne bi postali slabost. Pobegao sam od jedne devojke da mi se to ne bi desilo.

Зар то само по себи слабост. Зашто не останеш и бориш се да то не буде љубав која води њањавости и патетици. Ишао би у двобој наоштреним катанама а плашиш се емоционалних рана. Како ћеш да победиш ако се не бориш ?

[-Владимир-]

Е па то одликује јунака. Који иде у борбу па макар био сведен на њањавца ако буде поражен.

[Дијана.]

Muki troluje. Ali, naravno, ima u tome malo i istine. Kod njega su odbijanje hriscanstva i blokada osjecajnosti negdje duboko unutra povezani, i jedno i drugo vidi kao slabost sto je za covjeka s dostojanstvom ponizenje. 

Hriscanstvo je prije svega stvar srca. Ta ideja ljubavi je zanosna, filozofija/ontologija je bitna naravno, ali osjecajnost, svjesna i promisljena, sa jakim etickim voljnim naporom je osnov. 

 

Pa i na temu: Emocije nisu stetne, one su prirodne. Kao takve imaju svoju svrhu.

Palost prirode po hriscanskoj filozofiji je druga stvar. Hriscanska emocionalnost mora da ima podlogu u razumu i volji jer zahtijeva borbu sa samim sobom, podvig. 

[drvce]

1 hour ago, Muramasa рече

Ovde ne trolujem. Stvarno sam pobegao od devojke za koju sam procenio da bi me veza sa njom uvela u njanjavost i slabost.

http://www.imdb.com/title/tt0351817/

[Дијана.]

12 hours ago, Muramasa рече

Ovde ne trolujem. Stvarno sam pobegao od devojke za koju sam procenio da bi me veza sa njom uvela u njanjavost i slabost.

 sto ti smeta da budes covjek? pokusavas da budes natcovjek po niceanskom idealu? Jesi spreman da se sam suocis sa svojih (1000) i 7 demona? jel nije ljepse udvoje, pa porodica? Zasto je osjecajnost - njanjavost i slabost? Po cemu to umanjuje muskost? pa ljubav nije rat pobogu, pa ko ce koga pokoriti. I jos pricas da ti se dominantne djevojke svidjaju! A tek je nebuloza da bi odbio 'boginju' ako je vjernica, i to neprepodobna... Zivot se ne da uokviriti i iskontrolisati, a ko to uspije osakatice sam sebe.