САБОР НА КРИТУ 2016.

[александар живаљев]

Свети и Велики Сабор је наставио рад, прионувши на докумената посвећена темама дијаспоре, аутономије и поста.

У изворном хришћанском духу братске љубави и међусобног поверења, призивањем благодати Духа Светог за просветљење у бављењу темама са којима се живот Православне Цркве најозбиљније суочава у савремено доба, Сабор је данашњим заседањем наставио и завршио јучерашњу дискусију о садржини документа о православној дијаспори као једном од кључних животних аспеката Православља у савременом свету, при чему су такође разматрана још два документа: о црквеној аутономији и начинима њеног проглашавања, као и акт о важности поста и његовог држања данас. Иако су сва три документа темељно припремана током дужег периода, и овога пута су се под сводовима простране дворане Православне академије одвијале опсежне конструктивне дискусије са предлозима за побољшање њихове садржине.

 

Тако, на пример, документ о православној дијаспори ‒  који је, с обзиром на чињеницу да велики део православног света живи у земљама које испрва нису биле обухваћене територијама древних патријаршија, те да на тим просторима данас истовремено егзистира више епископа различитих помесних Цркава, са озбиљним разлогом уврштен у саборска акта и за заседање коначно спремљен током Четврте предсаборске конференције у Шамбезију јуна месеца 2009. године ‒ сада прецизније излистава области у којима живот православне дијаспоре треба да буде регулисан; то би, дакле, биле: 1) Канада, 2) Сједињене Америчке Државе, 3) Латинска Америка, 4) Аустралија, Нови Зеланд и Океанија, 5) Велика Британија и Ирска, 6) Француска 7) Белгија, Холандија и Луксембург, 8) Аустрија, 9) Италија и Малта, 10) Швајцарска и Лихтенштајн, 11) Немачка, 12) Скандинавске земље (изузев Финске) и 13) Шпанија и Португалија. Сагласно еклисиологији и предању Православне Цркве, али и са жељом да буду уважени историјски и пастирски разлози због којих у овим областима није могуће одмах и потпуно применити изворну православну праксу постојања једног епископа у једном месту, одлучено је да до стицања одговарајућих услова на тим просторима буде примењено прелазно решење у виду епископских сабрања свих канонски признатих епископа, који укључивањем у ову институцију неће престати да припадају својим канонским јурисдикцијама, нити ће престати да делују у оквиру њих.

Сагласно духу саборске критике (мада не и званичне осуде) етнофилетизма, и то не само као начина организовања црквеног живота у националним оквирима, него и као могућности за опасност од заснивања хришћанског идентитета на превасходно националној припадности, задатак и одговорност епископских сабрања требало би да буде превасходно усмерен на пројаву јединства Православља, што значи на развијање заједничког деловања православних ради њихових пастирских потреба, заједничког наступа спрам инославних и других, заједничког неговања богословске науке, црквеног образовања и другог. Како је документом предвиђено, детаљи рада епископског сабрања биће регулисан посебним правилником. 

Непосредно за дискутовањем садржине документа о православној дијаспори, рад Светог и Великог Сабора је настављен читањем и разматрањем докумената о црквеној аутономији и држању поста. Тако су, на основу акта који је донет на Петој припремној конференцији у Шамбезију децембра месеца 2009. године, најпре истакнути еклисиолошки, канонски и пастирски аспекти установе аутономије, да би непосредно потом, на путу ка једногласној формулацији јединственог православног става о овој теми, на уобичајен начин били изнети и важни предлози. У ишчекивању усвајања овог документа, чије је дискутовање покренуло низ значајних теолошких увида на темељне теме значења, садржине и различитих облика установе аутономије, као и на комплексније аспекте односâ аутономне према матичној аутокефалној Цркви и другим аутокефалним Црквама, поготово на процедуру остваривања аутономије у конкретним животним околностима, поменути су важни примери из (новије) историје Православне Цркве, међу којима је посебна пажња председавајућег и присутних обраћена на случај Православне Охридске Архиепископије, односно раскола који већ деценијама постоји на просторима Републике Македоније и због тога вишегодишњег, неправедног утамничења Његовог Високопреосвештенства Архиепископа охридског Јована.

Поподневном сесијом, током које је дискутована тема поста, односно његова актуалност у савременој православној егзистенцији, завршен је данашњи рад Светог и Великог Сабора.  Као и када су претходно разматрани документи у питању, то су и овога пута изнети снажни аргументи у прилог теме која је релевантна у животу православних хришћана, међу којима су посебну пажњу привукли предлози делегације Српске Православне Цркве, предвођене Патријархом српским Иринејем. Промишљања Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија и Епископа бачког др Иринеја као истакнутих сарадника Његове Светости, затим Епископа браничевског др Игњатија, Епископа захумско-херцеговачког др Григорија и Владике западноамеричког др Максима, нарочито су допринели квалитету саборске дискусије на тему поста, посебно о нијансама његове разноликости у погледу дужине, садржине и повезаности са литургијским животом Цркве. Заједно са документима о дијаспори и аутономији, очекује се да до краја заседања Светог и Великог Сабора буде усвојен и саборски акт о важности поста, који је претходно усаглашен на Петој предсаборској конференцији у Шамбезију децембра месеца 2015. године.

текст: др Владан Таталовић

[александар живаљев]

Од свих земаља у Европи у којима је православље мањинско, а да нијесу на каноноском подручју СПЦ (Хрватска, Словенија) или имају аутокефалне цркве, Албанија, Пољска, Чешка и Словачка, или аутономне - Финска, ево, већ деценијама се не помиње организовање православља у Мађарској.

Немам ништа против раније прихваћеног ријешења да представник Васељенске патријаршије предсједава епископским сабрањима у дијаспори, али за Мађарску из многобројних историјских разлога, та част требало би да припадне српском епископу будимском.

[александар живаљев]

Изјаве митрополита Порфирија вечерас изгледа неће бити, па и ја да приводим крају "саборско бденије".

Данашњи дан донио је, како кажу, "разведравање"http://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/9004-dimitriados-kamia-antifasi-se-osa-eipe-o-patriarxis-gia-tis-nees-xores између Цариграда и Атине, Васељенска патријаршија дала је и службену изјаву да не намјерава да да аутономију митрополијама нових земаља, "неа хора", њих 36 ће бити под духовном јурисдикцијом у смислу помињања на литургији васељенског патријарха, али остају у административном јединству са аутокефалном Атинском архиепископијом. На званичној конференцији за штампу то је поздравио шеф информативне службе Атинске архиепископије.

Око дијаспоре, употребљен је израз, "пролази се школа", било је много приједлога око разликовања титула епископа различитих јурисдикција на истом подручју. С тим, али и другим питањима, у вези, васељенски патријарх је затражио да се опет саборски осуди етнофилетизам, на то је румунски патријарх примјетио да треба разликовати етнофилетизам и патриотизам.

Да ли став румунског патријарха наговјештава расплет или заплет српско-румунских црквених веза, тешко је докучити.

Јован Зизјулас је одустао од расправе са Јеротејем Влахосом око употребе термина "личност" или "човјек" у документу "Мисија Православне Цркве у савременом свијету".http://dveri.bg/component/com_content/Itemid,100724/catid,19/id,22791/view,article/

На Секретаријату Сабора је сада велики посао да усагласи све прихваћене приједлоге амандмана на документе "Мисија Православне Цркве у савременом свијету", "О посту" и "О аутономији и начину њеног проглашења", и, наравно, "Православна дијаспора". Предвиђени "Правилник о раду епископских конференција у дијаспори", вјероватно, се сада неће доносити.

Сјутра, се очекује, усвајање усаглашених текстова Саборских докумената. Претпостављам да документ "Тајна брака и препреке за њега" на који у Шамбезију није дала сагласност Грузијска црква, неће ни бити ни узет у разматрање. То би био и мали наук поглаварима помјесних цркава да пазе шта потписују на Синаксису.

Тешко је да ће у овако живој, духоносној атмосфери, бити времена да се разматра и "најозоглашенији" документ "Односи Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом", будући да Саборске оце очекује велики посао око посланице, којом ћемо добити, ако Бог да, 8. и 9. Васељенски сабор (Фотијев и Паламин).

Уосталом, планира се да се Свети и Велики Сабор чешће одржава, као пројављивање јединства Цркве у 21. вијеку, па ће и за документе, богословље, али и црквену дипломатију тек "бити дана за мегдана".

Руски црквени медији битно су смањили одијум према одржавању, како су га звали "форума", и сад чешће користе термин "Критски сабор".

Антиохијска црква још једном је изјавила да није дала сагласност на "Правилник о организацији и раду Сабора", демантујући представника Цариграда, архиепископа Јова, да она само због питања јурисдикције над Катром не учествује на њему. Бугарска црква је са закашњењем, бар одговорила да неће доћи ни на затварање Сабора.

[drakce]

6 hours ago, александар живаљев рече

...

Јован Зизјулас је одустао од расправе са Јеротејем Влахосом око употребе термина "личност" или "човјек" у документу "Мисија Православне Цркве у савременом свијету".http://dveri.bg/component/com_content/Itemid,100724/catid,19/id,22791/view,article/

...

У једном од претходних "извештаја" нетачно је преведено шта је митрополит Јеротеј рекао поводом употребе термина "личност". Он је то оценио као "мењање основа православља". Није у формалном смислу изрекао оптужбу за јерес, јер састанак на Криту не испуњава основне елементе да буде назван Сабором, па о оптужби за јерес не може ни одлучивати, јер таква оптужба није на дневном реду. Дневни ред се према пословнику, који нису усвојили сви предстојатељи аутокефалних Цркава, не може мењати без сагласности свих аутокефалних Цркава, а четири патријаршије нису ни дошле.

 

Дакле, Пергамски митрополит Зизјулас је "одлучио" да ћути на оптужбу да мења основе православног учења, што је у сваком смислу, осим у формалном, оптужба за јерес.

 

Треба сачекати документе и читање посланице, као што сам већ навео у претходном тексту који ми није објављен. Након тога следе друге посланице, па онда може бити и Сабор који ће осудити ову јерес.

 

Модерацијо, зашто ми претходни текст није објављен?

[александар живаљев]

Драги @drakce,

Сада ми је јасније шта подразумијеваш под "ипостасном-антрополошком" јересју. Слажем се са Тобом да треба сачекати документе и посланицу Сабора (надам се да ови наши неће много каснити с преводом, односносно сав посао пребацити на Иринеја Бачког).

Богословски спор митрополита Јеротеја и Јована свакако ће обиљежити овај догађај, но и ријечи патријарха александријског да би тешко објаснио пастви међу којом мисионари у Африци разлику између употребе термина "личност" и "човјек".

Својевремено сам читао Зизјуласову "Од маске до личности" и импресионирао ме је његов став да је хришћанство унијело појам личности у грчко-римску цивилизацију. Но, то је тема за историчаре идеја, ако историју догмата можемо да подведемо дијелом и под историју идеја. Иначе сама, историја идеја, увијек је деликатна и прати је критика "историчара реалности". Тако и овај спор двојице митрополита видим као спор идејног и искуственог опита Цркве.

Можда би наши теолози, могли нама лаосу да приближе предмет спора, без надмености и епигонства "познавања опуса" једног или другог митрополита. Но, никако не би требало схватити да митрополит Зизјулас има неки монопол на термин "личност". Ето, сада упокојени, Жарко Видовић се много бавио темом личности у православном хришћанству, сматрао је да централни предмет свих седам васељенских сабора јесте Личност, а за митрополита пергамског је говорио "паметан човек, штета што није православан".

Старци су лијепо говорили: у Цркви Христовој има само три богослова - Свети Јован Богослов, Свети Григорије Богослов и Свети Симеон Нови Богослов.

[александар живаљев]

У живој саборској дискусији о значају поста, која је вођена синоћ и наставља се данас, посебну пажњу су привукла излагање митрополита Руанде о тешкоћама поста афричког становништва које пати од несташице хране, као и приједлог грчког митрополита Никифора да се јасно формулише који су постови обавезни а који добровољни и начин поста пред Свето Причешће. Овај послиједњи приједлог прихватио је васељенски патријарх, али су одбили чланови Сабора.

Архимандрит Тихон, игуман манастира Ставроникита и представник Свете Горе у делегацији Васељенске патријаршије тражио је да изложи позицију Светогораца о посту, али упркос доброј вољи предсједавајућег Правилник то није омогућио, па је становиште Свете Горе Атонске на Сабору изнио митрополит лимасолски Атанасије.

http://dveri.bg/component/com_content/Itemid,100724/catid,19/id,22793/view,article/

  Потврђена је вијест да је јуче Синод Бугарске Патријаршије упутио писмо Сабору одбијајући да бугарски представници учествују у завршној литургији. Овога пута, за разлику од ријешења да се не учествује на Сабору које је било једногласно, против овакве одлуке гласала су двојица митрополита Варне Јован и Невракоски Серафим, који су били учесници Предсаборских савјетовања.

http://dveri.bg/component/com_content/Itemid,100723/catid,14/id,22794/view,article/

[Макрина]

Дубоко разочарана у сестринску РПЦ

[Џуманџи]

43 minutes ago, александар живаљев рече

У живој саборској дискусији о значају поста, која је вођена синоћ и наставља се данас, посебну пажњу су привукла излагање митрополита Руанде о тешкоћама поста афричког становништва које пати од несташице хране, као и приједлог грчког митрополита Никифора да се јасно формулише који су постови обавезни а који добровољни и начин поста пред Свето Причешће. Овај послиједњи приједлог прихватио је васељенски патријарх, али су одбили чланови Сабора.

И онда се питају зашто живо православље тихо умире, па зато што се не бавите конкретним људима, ето зашто. -.-

[александар живаљев]

 

   

• 

Intervju

Razgovor o Saboru: Rat između Istanbula i Moskve je jasan i glasan

Grupa teologa, bogoslova, naučnika i profesora sa bogoslovskih fakulteta iz celog sveta sastavila je Otvoreno pismo Saboru na Kritu, u kome poziva sve pravoslavne crkve da održe Sabor. Jedan od potpisnika je i naš teolog i filozof, prof. dr Davor Džalto, predsednik Instituta za studije kulture i hrišćanstva i profesor na Američkom univerzitetu u Rimu

Razgovarao Mladen Aleksić

Datum: 22/06/2016

---

Sabor je zvanično počeo. Ideja o sazivanju jednog ovakvog, Svepravoslavnog sabora, jasno se javila daleke 1923. na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu (kada je vaseljenski patrijarh bio Meletije IV Metaksis). Konkretni koraci oko ideje Sabora načinjeni su na Prvoj svepravoslavnoj konferenciji na Rodosu 1961. godine, koju je sazvao vaseljenski patrijarh Atinagora (onaj koji se susreo sa rimskim papom u Jerusalimu 1964. kada je međusobno skinuta anatema istočne i zapadne crkve). Nešto više od pola veka pravoslavna crkva radi na organizaciji jednog ovakvog događaja, koji je od suštinske važnosti za nju, s obzirom da je njeno osnovno načelo upravo sabornost. Tokom ovih 55 godina, pomesne crkve su kroz razne komisije i konferencije aktivno pripremale Sabor, usvajale, menjale dokumenta, agendu.

Na susretu pravoslavnih patrijaraha u Istanbulu (Fanar), marta 2014. određeno je da se Sabor održi 2016. na praznik Pedesetnice. Na poslednjem susretu poglavara pravoslavne crkve (januar 2016, pravoslavni centar Vaseljenske patrijaršije Šambezi, Švajcarska), odlučeno je da mesto ovog istorijskog događaja bude Pravoslavna akademija na Kritu. I taman kada su delegacije počele da pakuju stvari put Krita, počele su međusobne nesuglasice, prozivke. Antiohijska patrijaršija je odbila da dođe, zbog, kako je obavestila, nerešenog statusa oko Katara (još uvek nerešen problem sa Jerusalimskom patrijaršijom). Pored nje, odustale su i bugarska, gruzijska (imale zamerke na dokumenta i organizaciju), ali i najveća pravoslavna, Moskovska patrijaršija, koja je navela da neće doći zbog ovih problema antiohijske, bugarske i gruzijske.

U toj neočekivanoj (?) situaciji, našla se i naša Srpska pravoslavna crkva, koja je saopštila da se ne slaže sa nekim pitanjima, da bi na sednici proširenog Sinoda saopštila da dolazi na Sabor. Kada je delegacija SPC stigla na Krit, na čelu sa patrijarhom Irinejom, ona je predložila vaseljenskom patrijarhu, koji je predsedavajući, da telefonom pozove odsutne da dođu, i da na licu mesta rešavaju novonastale probleme.

Dakle, na par dana uoči Sabora, javili su se određeni problemi koji su bacili senku sumnje na jedinstvo pravoslavne crkve. Grupa teologa, bogoslova, naučnika i profesora sa bogoslovskih fakulteta iz celog sveta sastavila je Otvoreno pismo Saboru na Kritu, u kome poziva sve predstojatelje Pravoslavne crkve da održe Sabor, jer je upravo to mesto za rešavanje svih problema.

Ovo pismo ima preko 1.300 potpisnika, a jedan od njih je i naš teolog i filozof, prof. dr Davor Džalto, predsednik Instituta za studije kulture i hrišćanstva i profesor na Američkom univerzitetu u Rimu, koji za Nedeljnik.rs govori o Saboru, problemu nacionalizma u Crkvi, odgovornosti pravoslavne crkve danas.

 

Koja je važnost ovog Sabora?

Sabor je pre svega važan kao projava jedinstva pravoslavne crkve, kao izraz njene sabornosti. Ovo je utoliko važnije s obzirom na dugu i ne uvek jednostavnu istoriju pripreme opšteg pravoslavnog Sabora tokom dvadesetog veka, koja je veoma jasno pokazala dubinu podela i nesuglasica između pojedinih pomesnih pravoslavnih crkava, počev od čisto administrativnih do uže teoloških pitanja. Tu je naravno i potreba da Sabor ponudi odgovore na neka pitanja koja se tiču života crkve u savremenom svetu i odnosa pravoslavnih prema brojnim pitanjima koja život u savremenom svetu nameće.

 

Crkve koje su odustale od učešća, to su uradile nekoliko dana pred Sabor. Da li je moglo ranije da se govori o tome, s obzirom da se unapred znao datum održavanja Sabora? Zašto su čekali poslednji trenutak?

Teško je razumeti ova "last minute" otkazivanja, imajući u vidu da je o svim pitanjima vezano za način funkcionisanja Sabora već bilo reči tokom prethodnih susreta i da je načelna saglasnost još ranije postignuta. Ako je bilo nekih novih momenata trebalo je o tome povesti dijalog na vreme. Ovo odustajanje od susreta u poslednji čas stvara utisak pomanjkanja odgovornosti, ozbiljnosti, ali i crkvene svesti. Nemogućnost da se pravoslavna crkva, uprkos svim razlikama u gledištima na čitav niz pitanja koja imaju pojedine lokalne crkve, patrijarsi ili episkopi, okupi na zajedničkom sabranju, je veoma loša za misiju crkve u savremenom svetu. Dobro je jedino to što uprkos toj de facto razjedinjenosti postoji svest o tome da su sve te pomesne pravoslavne crkve delovi jedne univerzalne pravoslavne crkve. Postoji, dakle, još uvek svest o pripadnosti jednoj veri, jednoj crkvi, iako seta svestteško projavljuje u praksi.

 

Da li smatrate da su razlozi odustajanja nekih pomesnih crkava opravdani?

Postoje tu neka pitanja, koja recimo pominje naša pomesna crkva u svom nedavnom dokumentu, koja se čine opravdanim. Može se, recimo, s pravom postaviti pitanje da li je u duhu pravoslavnog Sabora, naročito opšteg, da se unapred sve kodifikuje i svi dokumenti definišu pre samog zasedanja, što degradira značaj Sabora kao najvišeg crkvenog tela. To ne ostavlja prostor za pokretanje novih tema ili značajnije izmene predloženih dokumenata tokom samog zasedanja. Ali, sa druge strane, gledajući praktično, ovakva metodologija je donekle razumljiva imajući u vidu veoma velika razmimoilaženja u gledištima pojedinih pravoslavnih crkava i još veću neefikasnost, što bi se sve svakako projavilo tokom zasedanja na kome bi sve teme mogle biti otvorene ili dovedene u pitanje.

Ali, i pored toga, ne vidim da bi to bio nepremostiv problem. I drugi sabori su kroz istoriju zasedali dugo. Zašto i ovaj Sabor ne bi mogao da traje više meseci ili godina? Tu se, naravno, ne bi radilo o neprekidnom zasedanju, već o nizu sesija koje bi se bavile pojedinim pitanjima. Današnja sredstva komunikacije i transporta to čine mnogo lakšim nego nekada. Čudna je ta, sa jedne strane, veoma izražena tromost kada je reč o pokretanju pojedinih inicijativa i radu na njima (poput pola veka priprema Sabora), a onda, čini se, veoma velika užurbanost da se sam Sabor na brzinu završi, i da njegovo zasedanje ne traje duže od zasedanja recimo redovnih pomesnih sabora. U tom smislu je predlog naše crkve, da ovo junsko okupljanje na Kritu bude samo uvod u Sabor, veoma smislen i konstruktivan, naročito imajući u vidu novonastalu situaciju sa odbijanjem pojedinih crkava da uzmu učešća u radu Sabora, ali i tu nedostaju jasnije ideje o tome kako bi se i kada ta zasedanja nastavila. A bez toga bi se lako moglo desiti da čitav poduhvat propadne.

Dalje, naša crkva takođe s pravom pominje važnost tema poput izjašnjavanja o autokefaliji pojedinih crkava, kao i pitanja dva prethodna sabora (iz 879/880. i 1351) kojima bi se mogao dati (ili potvrditi) status vaseljenskih sabora. Sporan je još i način reprezentacije lokalnih crkava - iz perspektive pravoslavne eklisiologije lokalna crkva je svaka eparhija i nju predstavlja njen episkop. Sve druge "lokalne" jurisdikcije (mitropolije, arhiepiskopije, patrijaršije) su administrativne prirode i nisu od suštinskog značaja, što znači da ne može jedan episkop, pa bio i vaseljenski ili moskovski patrijarh, da bude važniji od bilo kog drugog episkopa. Ovaj princip je umnogome narušen shvatanjem da na Saboru treba da budu predstavljene autokefalne i autonomne pomesne crkve, i da po tom ključu uzimaju učešće u radu Sabora, a ne da svi episkopi kao predstavnici svojih crkava/eparhija slobodno, ravnopravno i po svojoj savesti uzimaju učešće u radu Sabora.

Pored svega ovoga, među glavnim razlozima koje su neke lokalne crkve navele za odustajanje od učešća, pominje se problem jurisdikcija i međusobni konflikti pojedinih crkava. Pa ipak, u svim ovim slučajevima se postavlja pitanje zašto se o ovome nije na vreme raspravljalo, zašto ranije nije zauzet određeni stav, zašto su u nekim slučajevima procedure prihvaćene tokom prethodnih susreta predstavnika pomesnih crkava, kao i predloženi dokumenti...? Konačno, postavlja se i pitanje da li je održavanje jednog opšteg sabora važnije za život crkve od pojedinih administrativnih pitanja, i da li pomesne pravoslavne crkve imaju danas uopšte zrelu svest o zajedništvu i pripadnosti jednoj crkvi. Dakle tu ima strukturnih problema koji su tu od samog početka, a najnovija dešavanja ukazuju na to da smo, kao crkva, daleko od razumevanja i prihvatanja smisla sabora.

 

Da li možemo reći da u pravoslavnoj crkvi postoji "tihi rat" između Istanbula i Moskve?

Taj rat više nije tih, već naprotiv vrlo jasan i glasan. Iako je u pravoslavnom svetu postalo veoma "in" da se u tom sukobu zauzimaju strane, mislim da situacija nije crno-bela i da tu ima šta da se prigovori i jednima i drugima.

 

Koliko je (svetska) politika umešala prste u najnovija dešavanja oko Sabora?

Državna politika je nešto što se nužno, na ovaj ili onaj način, reflektuje na funkcionisanje kako pomesnih crkava tako i institucionalne crkve u celini. Mislim da je, konkretno, za problem odustajanja pojedinih pravoslavnih crkava od učešća u Saboru više odgovorna crkvena nego državna politika. Naravno, jasno je da je vezanost za državu i državnu politiku kod pojedinih pravoslavnih crkava izraženija nego kod drugih, i da do zvaničnih nastupa dolazi uvek u odnosu nadržavui njenu trenutnu politiku.

 

Koliku ulogu igra danas nacionalizam u pravoslavnoj crkvi?

Nažalost ogromnu. Gotovo da se stiče utisak da je u mnogim lokalnim pravoslavnim kontekstima nacionalizam ono što čini vezivno tkivo tih crkava, a ne vera ili liturgija. Hrišćanstvo i crkvenost su, u praksi, često svedeni na nacionalizam, običajnost i/ili neku etno-ideologiju. Prisutna je i druga, individualna religioznost, koja se razvija upravo kao reakcija na tu i takvu (pseudo)crkvenost. Ljudi se tu zatvaraju u sebe, čak odlaze u crkvu (da, recimo, upale sveću) i učestvuju u određenim obredima (krštenja, sahrane, venčanja...), ali tu svoju veru shvataju pre svega kao pojedinačni, subjektivni čin, koji je često uslovljen potrebom da se čini sve "kako treba", ali ne kao nešto što ima veze sa liturgijom i ličnim odnosom sa drugim ljudima. To je recimo jedan od veoma važnih problema savremene (pravoslavne) religioznosti kojim bi se, kad bi hteo, mogao pozabaviti opšti Sabor.

 

Koji je najveći izazov za crkvu danas, u savremenom svetu?

Izazovi za crkvu u savremenom svetu su veliki, ali izazovi za crkvu i hrišćanstvo su uvek veliki. Imate iskušenje hiperindividualizma i konzumentskog mentaliteta koji nije samo problem u funkcionisanju društva već često postaje i način funkcionisanja crkvenog života. Američki protestantizam je, recimo, u velikoj meri odnegovan na radikalnom individualizmu koji je u simbiozi sa kapitalizmom iznedrio taj konzumentski mentalitet i jednu potpuno zastrašujuću i nehumanu ideologiju "hrišćanskog" neoliberalizma. Ali i u pravoslavnoj crkvi često u praksi imate taj model prodavca (sveštenika) i kupca (vernika) religioznih usluga. Tvoje je da pozoveš ponuđača verske usluge kada se za tim ukaže potreba (osvećenje nečega, krštenje, sahrana i sl.) i da tu uslugu platiš. I najveći broj ljudi je, čini se, zadovoljan ovim "business" modelom.

Pored već pomenutog nacionalizma i, uopšte, desničarskih ideologija koje za verujuće ljude uvek predstavljaju veoma klizav teren, postoji i velika opasnost od sekularizacije crkve, i to iznutra. Postoji taj izazov da crkva sama sebe sekularizuje, da se potpuno poistoveti sa institucijama moći i ideologijama ovoga sveta. Problem dakle nije, i ne treba da bude, sekularizacija države ili društva, ali sekularizacija crkve je svakako opasnost o kojoj je potrebno razgovarati i njoj često doprinose najviše oni koji se predstavljaju kao "tvrda" krila, fundamentalist koji rigidno brane "tradiciju". Ovo iskušenje je uvek postojalo, samo danas dobija novi oblik.

  

Otvoreno pismo pravoslavnih hrišćanskih naučnika iz celoga sveta Svetom i Velikom Saboru na Kritu

 

Mi, dolepotpisani pravoslavni bogoslovi i naučnici iz raznih krajeva sveta, obraćamo se ovim pismom predstojateljima Pravoslavne Crkve, svim pravoslavnim hrišćanima širom sveta, i svim ljudima dobre volje.Pišemo vođeni dubokom brigom za našu Crkvu, čije jedinstvo predočava celokupnom čovečanstvu Novi život u Hristu.Molimo se da predstojeći Sabor, veoma dugo iščekivan i dugo pripreman, donese plodove Duha, među kojima je prvi svepravoslavno jedinstvo. Stoga, podržavamo dogovor predstojatelja Pravoslavnih Crkava, usvojen na Sveštenom Sabranju u januaru 2016. godine, da se okupe zajedno na Svetom i Velikom Saboru na Kritu sredinom juna 2016.

Verujemo da, uprkos značajnim pitanjima koja su pokrenuta u vezi sa nacrtima saborskih dokumenata i saborskih postupka, ne postoje nepremostive teškoće da Sabor otpočne sa radom u junu. Mi priznajemo legitimnost nekih pitanja, kao što je zahtev da se ponovo otvori rasprava o nacrtima saborskih dokumenata.Takođe se slažemo da postoje i mnogi drugi problemi koji se tiču Crke u dvadeset prvom veku koji zahtevaju buduću svepravoslavnu pažnju.

Uvereni smo ipak, da najbolje mesto za rešavanje tih značajnih sporova danas, kao što je bilo i u drevnim vremenima, je sam Sabor. Još jedno odlaganje Sabora bi značilo nesposobnost da živimo u skladu sa načelom sabornosti na vaseljenskom nivou. Niko ne očekuje da će Sabor rešiti sva važna pitanja i izgladiti sve jurisdikcijske sporove u deset dana. Nadamo se, međutim, da će ovaj Sabor biti početak procesa iscelenja i da će nas uvesti u novu eru vaseljenske sabornosti i jedinstva. Predstavnici Pravoslavnih Crkava, koji žele da osujete rad Sabora daljim odlaganjem, ne treba da zastraše većinu pravoslavnih predstojatelja, koji su se obavezali da održe Sabor o ovogodišnjem prazniku Pedesetnice. U prošlom veku je Pravoslavna Crkva svedočila sebe svetu kroz bogato bogoslovsko nasleđe i krv novomučenika. Sveti i Veliki Sabor pruža priliku da se započne sa novom fazom pravoslavnog svedočenja. Pošto su oči celog sveta uprte u Pravoslavnu Crkvu, mi molimo sve naše predstojatelje da čuju poziv Duha na saborno jedinstvo.

 

[Dominika]

Један интересантан чланак "Пневматофобия"  на руском, који је таковје преведен на бугарски:

http://www.kiev-orthodox.org/site/churchlife/6274/

http://dveri.bg/w8ahd 

[александар живаљев]

Дневник са Сабора Епископа Максима (Васиљевића)

 

Свети и Велики Сабор у Православној академији на Криту,

17. до 26. јуна 2016. године

 

 

”Светих Отаца хор сабравши се с крајева васељене”...

Православни Епископи са крајева васељене дошли су на Свети и Велики Сабор као носиоци харизме космичког преображаја света, а не као ”делегати” неке у низу етничких Цркава; приспели су као архијереји саборно-католичанских eпископија које се поистовећују са једном, светом, саборном и апостолском Црквом, да одговорно учествују у раду Светог и Великог Сабора у његовом заседању на острву Криту.

 

Већ првога дана, гледајући епископе са Кипра, из Јерусалима, из Африке, из Словенских земаља, из Северне и Јужне Америке, из Јеладе, Азије итд. не постоји, верујем, епископ који се могао отети утиску да се нашао на Светом Сабору Цркве Божије.

 

Истина је, недостају браћа из Сирије, Русије, Грузије и Бугарске, који су својом вољом, такорећи у минут до дванаест, отказали учешће. Њихова одговорност према свеколикој Цркви стоји, али, ипак, и они својим одсуством блистају; чине да наша чежња за њима буде већа и да их призива: Дођите и Ви на трпезу Господњу. Дођите на Празник Педесетнице! Дођите на Сабор на коме се налазе одговори на ваша и наша питања, на Сабор којим прелазимо преко препрека и пролазимо између Сциле и Харибде! Дођите, да немамо бол од ваше загонетности!

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Одговор на приговор појединих: зашто нису позвани сви епископи Цркве? Одговор гласи: никада такав позив у историји није био упућиван. По питању заступљености свих Цркава на Великим Васељенским саборима, можемо навести мишљење руског историчара Болотова који, у случају чувеног I Васељенског сабора (за који се неоправдано и неисторично мисли да је био сабор свих епископа) каже да ”са одређеном вероватноћом се претпоставља да је у то време на Истоку постојало око хиљаду епископија, и око осамсто епископија на Западу. Дакле, била је присутна шестина свих хришћанских епископа” (Болотов, Историја Цркве у периоду Васељенских сабора: историја богословске мисли, Краљево 2006, стр. 28). На другом месту, навели смо праксу позивања у потоњим временима: епископски састав Другог (381) и Трећег Васељенског сабора (431) био је на основу митрополитског система, док су Четврти Васељенски сабор и они после њега били сагласни патријарашком управном систему. Врло значајна за нашу тему је чињеница да су у духу митрополитског система на Други Васељенски сабор били позвани само митрополити (и преко њих изабрани епископи представници епархија). У тој епохи, учешће пет патријараха и патријаршија јесте неизбежни предуслов за сазивање и устројство једног Васељенског Сабора. Када су историјске околности учиниле немогућим представљање ових црквених центара, тада се процењује довољним било који облик или начин израза сагласности патријарашких престола Истока (Александрије, Антиохије и Јерусалима). Седми Васељенски сабор је одлучио да би један сабор био васељенски на њему морају обавезно бити представници престолâ Рима и Цариграда, „на њему учествовати“, а да се представници Патријаршија: Александрије, Антиохије и Јерусалима са њим сагласе, односно да дају свој изричит пристанак (Mansi 13, 208-209).

 

Фотографија ђакона Александра Секулића

На острву Криту, осећам да смо, благодаћу Пресвете Тројице, уз стрпљиво узајамно поверење свих, кроз искрени дијалог и чисту савест, а благоразумно и у поретку, превладали макар нека искушења из домена унутарправославних односа.

 

Нема сумње да сви приспели епископи имају жељу да се рад овог Сабор овенча успехом. Сабор је у најмању руку повод за обострано упознавање и помагање православних суседа.

 

Богу хвала, Сабор Српске Цркве је прихватио дар Педесетнице. Кренули смо ка празнику Свете Тројице, и, иако на тренутак застали, ипак смо пристали да уђемо у апостолску Горњицу! Осим опредељења за светодуховску слободу, српски јерарси одупрли су се стварању идеолошког колектива који би био у функцији потискивања саборне истине Цркве.

 

Размишљам даље: требало је на Сабор доћи и због тог дивног, благочестивог народа на Криту. Треба и њима као домаћинима указати част, пажњу, посветити коју реч.  Улазећи у стару цркву у једном селу, осети се, уз мирис медитеранског цвећа, сва умилна атмосфера која влада у тим православним крајевима: у душама и срцима тих људи.

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Коначно, осећање саборских отаца да ово сабрање на острву Криту буде почетак саборског процеса, да се постављена питања решавају у његовом току, а у духу саборно-васељенског предања Цркве Христове, нашло је своју потврду у саборској одлуци да се Свети и Велики Сабор убудуће одржава сваких седам година.

 

У саборском ”догађају” снажно се пројавио осећај одговорности за јединство Цркве. Позван да пружи надоносну поруку Православном свету Сабор је отворио нове хоризонте за пастирско деловање и богословско слово Цркве Божије. Овде се осећа да проповед (логос) Светог и Великог Сабора није „у убедљивим речима људске мудрости… него у показивању духа и силе“ (1Кор. 2,1-4). Стога и нема претераног инсистирања на савршеним формулацијама у предложеним текстовима.

 

Епископи са простора ”српских и приморских земаља” су већ допринели позитивној страни дела Светог и Великог Сабора на Криту: члан Сабора Српске Цркве, митрополит Амфилохије, задужен за писање нацрта Поруке Светог и Великог Сабора, својим активним учешћем у односној комисији, допринео је дубљем теолошком и ширем космолошком замаху поруке. Постоји историјска одговорност наше помесне Цркве за јединство и будућност Православља.

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

На више пута понављану тезу по којој овај сабор није ”Велики и Свети Сабор” због одређених слабости, немам други од овог одговора: Будућност даје смисао и ипостас прошлости. Пост-саборски период ће показати да ли је овај сабор испунио меру и критеријуме Васељенских сабора. Ниједан појединац то не може и не сме да чини. Ако Господ чини да што не постоји (τὰ μὴ ὄντα) постаје, тада и овај Сабор може да буде Свети и Велики. Сетимо се Трећег Васељенског сабора. Св. Кирил Александријски је сабор почео и завршио без Антиохијске Цркве, коју је предводио Јован Антиохијски са 40-ак епископа. Док је Кирило председавао ”својим” сабором, Јован је сазвао свој сабор на коме је осудио Кирила и његове. После неколико година, они су се измирили и ”Кирилов сабор” је постао Трећи Васељенски сабор.  Верујем да ће одсутне помесне Цркве у наставку без проблема прихватити овај Сабор. Али, морамо сачекати будућност да то учини. Грех је сада доносити ”пресуду” овом Сабору. Неки би да унапред одлуче да Свети и Велики Сабор неће бити онакав каквим су га они замислили. Уместо: предати се у руке Онога Који је моћан и, на крају не говорити сâм од себе, већ да благодат Божија проговори кроз тебе, са сваким осећањем и скрушеношћу.

 

Већ првог дана, схватили смо да се обновила веза браће у Христу. Запалила се ватра богословља и збратимљења: почеле су теолошке дискусије великих умова 20. века, који нису просто мислиоци, говорници, књижевници; него Оци, истинити, аутентични. Да поменемо само неке: митрополит диоклијски Калистос (Вер), пергамски Јован (Зизиулас), херцеговачки Атанасије (Јевтић), црногорски Амфилохије (Радовић), лемески Атанасије (Кипранин), Амвросије јужнокорејски…

 

Фотографија ђакона Александра Секулића

Осећаш да ти људи живе у космогонијама… У близини ових исповедника (укључујући и новог исповедника вере Јована из охридске архиепископије), осећаш се безбедно и сигурно. Оци Светог и Великог Сабора те не потцењују, не искоришћавају, не поништавају, не говоре ти лажи, јер немају потребе да прикрију ни један постојећи проблем. Уз велике саборске оце Цркве, чувене богослове, постоје и многи други, читав сабор, анонимних и незнаних, који имају исту благодат, иако се глас њихов није чуо, и личности њихове нису постале познате.

 

 

На Сабору смо почели да корачамо на другим основама. Да летимо „на крилима ветра“ Духа.

 

 

[александар живаљев]

Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)_2. део

 

Уторак-среда, 21-22. јуни

”Калимера оци, знамо, дошли сте на Васељенски сабор!” – речи су којима нас поздравља благочестиви и дивни критски народ на улици, у таверни, продавници... Нуде ти хладну чашу воде, узимају благослов, питају да ли ти треба штогод. Наравно, питање да ли ће неки Сабор бити назван васељенским (или, пак, великим) или неће, и које ће место заузети у животу Цркве, није ствар људске одлуке, него дело живе, духоносне, Црквене свести, која непогрешиво суди и распоређује сваки сабор на место које му припада. Поента гласи да овај народ живи управо том црквеном свешћу.

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Унутар делегације Српске Православне Цркве брзо је прошла фаза у којој се Сабор посматрао као ”знак препоречни” (Лк. 2, 34). Сви су брзо – посебно после отварања прве седнице и првих отворених теолошких дискусија – схватили да је Сабор догађај који располаже светотројичним квасцем који заквашује цело тесто историје. Но томе је помогла не само атмосфера унутар саборске сале. Разговори у паузама, у шетњи крај мора, посебни сусрети делегација (попут српске и румунске, ради разрешења горућег питања), све то доприноси топлини братских односа.

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Треба рећи да се током Сабора служи сваког дана Света Литургија.  Уистину, Сабор је – а и Црква – незамислив без Литургије. Како је негде рекао један атонски старац, ми не служимо Св. литургију на почетку и на крају рада остављајући ”неолитургисану” теологију и живот, већ желимо да сав наш живот буде литургијски принос.

На самом почетку Светог и Великог Сабора један српски јерарх тражи од првојерарха и председавајућег на Сабору да дозволи да се пре свега другог прочита јеванђелски одломак, управо она перикопа која говори о жудњи за првенством која се јавила код синова Зеведејевих. Ако жудиш за ефемерним стварима или првенством (πρωτοκαθεδρίες), тада ти Господ каже да не знаш шта тражиш. (Мк. 10, 36-38). И ту жељу председавајући услишује – као и све друге.

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Међутим, управо на Сабору можеш да кажеш, да исповедниш, сваку своју ”помисао”. Сабор брине о свему јер је оваплоћени Бог Логос са њим. Није ли још древни Хераклит говорио: “Ми се старамо о свим делатностима и мислима кроз учешће у божанској речи (логос)”. Тако смо у прва три дана чули мноштво отачких ”исповести” (навешћемо неке од њих касније у наставку).

Постојао је приговор појединих, којима је сметало то што је правилник о раду Сабора унапред донет, па су говорили да је строг и ограничавајући у погледу дужине трајања говора, у погледу слободе да се износе и друге теме осим зацртаних. У помоћ, опет, призивам историју Цркве, и то из периода Васељенских сабора. На Трећем васељенском сабору (431), цар Теодосије је послао свог изасланика Кандидијана и позитивно назначио које су му биле обавезе на Светом Сабору: да уклони лаике и монахе уколико се појаве у Ефесу ради ремећења реда; да осигура мир у граду и безбедност на сабору; да се побрине да разлике у мишљењу које би могле настати међу члановима Сабора не прерасту у острашћене сукобе, него да свако може мирно изразити своје мишљење без страха или спутавања, како би после тиших или гласнијих дискусија по сваком питању, епископи могли доћи до једномислене одлуке. Напослетку, на њему је било да спречи да било ко напусти Сабор без разлога, као и да види да ниједна друга теолошка расправа не буде отворена осим оне ради које је Сабор сазван, као и да се приватна питања не могу покретати или расправљати. Дакле, Сабор јесте харизматски догађај – јер га таквим чини Свесвети Дух – али има и своју аскетику, своју ”дисциплину”, која спречава импровизацију и дрскост. (Када православне неко позове на дисциплину то им изгледа лоше, јер су навикли на ”слободу”).

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

И ето, многе теме које нису биле на дневном реду, сасвим природно су почеле да се разматрају. Један од српских епископа је пред Оце Сабора изнео проблем односа између Српске и Румунске Цркве. У контексту устаљеног канонског предања, замолио да, уколико не можемо да се држимо месног, географског начела у дијаспори, тада барем треба да се обавежемо да историјске аутокефалне Цркве неће залазити у јурисдикције других Цркава (с обзиром да Румунска Црква оснива парохије на територији Србије). Уследио је одмах љубазни позив председавајућег, Васељенског патријарха: ”Упућујемо апел двема Црквама да реше ово питање док је још у зачетку да не би метастазирало. Васељенска патријаршија је спремна да помогне да не настане нова рана на телу Цркве”. Румунски патријарх је тада изјавио да ће се током овог Сабора две Цркве састати и настојати да реше проблем. 

Размишљам, зар није могао овде да се расправи и проблем између Антиохије и Јерусалима око Катара? У светлу тог спора између Антиохијске и Јерусалимске патријаршије, вреди поменути да је на Четвртом васељенском сабору решен врло сличан, а тада искрсли проблем опет између Антиохијске и Јерусалимске Цркве. Седма седница Халкидонског сабора бележи да је на самом Сабору ратификован споразум између Јувеналија Јерусалимског и Максима Антиохијског, где је од последњег тражено да уступи три палестинске провинције под власт Јерусалима, задржавајући Феникију и Арабију под Антиохијом. Сабор вида ране и зацељује обољења.

 

Првог дана поподне, после читања текста ”Мисија Православне Цркве у савременом свету” наступила је расправа о значају појма ”личности”. Јеладска Црква износи предлог (који касније образлаже митропол Нафпакта Јеротеј Влахос) да се уместо речи ”личност” унесе реч ”човек” (антропос, human being). Интенција овог предлога је била да се оспори статус овог термина који је он задобио у савременој теологији понајвише захваљујући о. Георгију Флоровском и Јовану Зизиуласу. Митрополит Калистос Диоклијски образлаже да појам “man” на енглеском покрива само једну димензију људског бића и најчешће се поистовећује са мушким полом, што је проблематично и зато предлаже да се задржи појам ”личност”. Митрополит Пергамски у одговору на критичке примедбе Јеротеја Влахоса изражава своје неслагање и сматра да у ставовима Влахоса (које је овај опширно и надугачког излагао) има противречности (преко којих ће због временских ограничења он прећи). Затим је истакао да, осим широке теолошке употребе термина личност (за који је Флоровски рекао да је то најдрагоценији појам који нам је у наслеђе оставила светоотачка мисао), и да нам је израз ”личност” веома важан за дијалог са савременом науком у којој се појам ”човек” користи генерички и нема већу тежину од појма ”животиња” (живо биће). Једино помоћу појма ”личност” можемо да водимо дијалог са модерном науком и преко њега укажемо на достојанство, уникатност и непоновљивост човека. После интервенције Силивријског Максима и још неколицине епископа, Јеладска Црква је повукла свој предлог прихвативши понуђена образложења (и, можда, схвативши да не постоји подршка или консензус око истога).

На основу наведеног, видимо како се величина Православних не састоји у томе да нешто учине, него да открију богатство благодати која се у Цркви живи ехваристијски.

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Представници Српске Цркве су формулисали предлог додатака који су ушли у коначну верзију текста. Ти додаци укључују следеће речи и реченице. У уводном пасусу, додато је да Црква, као ”оваплоћени Бог Логос”, представља ”живо присуство” Царства ”Тројичнога” Бога у историји… У последња два пасуса текста, додате су следеће реченице. У пасусу 14, унета је реченица: ”Црква, ишчекујући возглављење свих у Телу Христовом, подсећа свакога човека који долази на свет да ће Христос опет доћи о Свом Другом доласку да суди живима и мртвима и да Његовом Царству неће бити краја”. У одељку 15, у дугачкој реченици завршетак (који је додатак СПЦркве) следи овако: ”…који је једино и коначно мерило свагда Христос као заклано Јагње (Откр. 5,12) за живот света, што је бесконачна Љубав Бога Оца и Сина и Светога Духа, чија је част и моћ у векове векова”. Потом је митрополит Амфилохије рекао да је из текста изостао појам ”подобије” (који увек треба да иде у пару са речју лик, икона), а реч је добио и Епископ Атанасије који је нагласио значај евангелизације у савременом свету који тражи спасење и Спаситеља, цитиравши Св. Јустина Ћелијског: ”Овај свет има спасење јер има Спаситеља”.

Албански архиепископ је изразио задовољство због културног, научног и теолошког дијалога који се води на Сабору.

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Саборски Оци су са посебном пажњом и уважавањем саслушали дивног Охридског архиепископа Јована када се јавио за реч у фази када је усвајан текст о аутономији. Тада је устима председавајућег Сабор изнео захвалност Јовану за исповедништво и изразио подршку његовој личности која је више пута неправедно у заточеништву страдала, закључујући: ”Надамо се да је вашим патњама дошао крај”.

[Макрина]

Благодаримо +Максиму на овим предивним забелешкама.

[Макрина]

Нема тог проблема који није могао да се превазиђе и реши на овом свештеном сабрању Светих(усуђујем се да напишем).

Како су ове четири сестринске Цркве могле да се оглуше?,није ми јасно.

[александар живаљев]