САБОР НА КРИТУ 2016.

[александар живаљев]

Изјава Високопреосвећеног г. Порфирија отвара неколико питања о даљем раду, рецепцији и дометима Светог и Великог Сабора на Криту.

Наиме, зашто се ушло у расправу о документу о Тајни брака. кад он спада у тзв. Documents without Unanimous Approval (без једногласног одобрења) односно на њихов приједлог нијесу дале сагласност Антиохијска и Грузијска црква на Синаксису Предстојатеља одржаном 21-28. јануара о.г. у Шамбезију? То се посебно коси са предсаборским ставом СПЦ да ће држати до консензуса помјесних цркава. Ако су од наше Цркве потписи на дневни ред и правилник о раду Сабора, нијесу могли накнадно да мијењају, солидарност са Антиохијцима и Грузијцима се овдје могла показати.

Но, изгледа да је заиста битнија садржина тог документа - за ширу јавност, јасно одбијање геј-бракова. Како је исто учињено и од стране римокатолика у папиној ексхортацији након два Бискупска синода посвећена браку:

могло би да се претпостави да је ово на неки начин и могућност приближавања римокатолицима. Или, како говоре руски црквени великодостојници "сарадња на очувању библијског морала". Утицајни The Economist је у свом годишњем издању указао да би Англиканска црква већ ове године могла да одобри "црквена геј-вјенчања", Норвешка црква је то већ урадила.

Проблем који је у документу видјела Грузијска црква: кршење канона о забрани брака са неправославнима, Велики Сабор сада рјешава поштовањем тог канона, уз икономијско одобрење надлежном епископу да ако нађе за спасоносно, ипак, одобри такав брак. Бојим се да ту не дође до нових спорова око поштовања канона.

Грузијски патријарх је, иначе, упутио писмо предсједавајућем Сабора, васељенском патријарху у коме понавља одбијање учешћа, али је добар знак да су сва четворица одсутних патријараха уредно одговорила на позив Сабора: http://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/9022-patriarxeio-georgias-epimenoume-stin-arnisi-mas-kai-oi-logoi-einai-dogmatikoi

[александар живаљев]

ДЕЛЕГАЦИЈА АЛЕКСАНДРИЈСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ (ЦРКВЕ АФРИКЕ) НА САБОРУ

[александар живаљев]

Рекли су: Православни начин живота као начин спасења света

 

 

„Савремени свет је већ сам створио један зачарани круг из кога се све теже може извући. Еколошки проблеми, све мање извора енергије будући да су они прекомерно исцрпљивани и уништавани, појава безброј нових непознатих болести које су управо производ овакве научне медицине, све више угрожава- ју човека. Многи нагомилани друштвени проблеми међународног карактера, а који су и сами производ потрошачког светског система, озбиљно прете да дефинитивно униште свет. У оваквој стварности шта треба чинити да би се свет спасао? Одустајање од производње нових лекова је исто толико опасно колико и њихово настављање. Производња све нових технологија којом ће се ублажити еколошка криза, проузрокује нову. Да ли уопште, питамо се, има начина да свет изађе из кризе у коју је запао? Једино решење, чини се, лежи у промени самих темеља на којима је савремена цивилизација и створена. То свакако није лако; захтева другачије вредновање живота и света, тражи један другачији начин живота. А тај другачији начин живота, ма колико неуверљиво звучало, може да понуди једино Право- славље. Живот који ће у своме темељу имати Православну литургију. Стога, сва- ко враћање Православном предању, а то и није враћање, то је спасоносни ход напред, представља наду у спасење света.“

 

 

Њ. П. Еп. Игнатије (Мидић)

 

http://beleskesasabora.blogspot.rs/?m=1

[александар живаљев]

1 minute ago, александар живаљев рече

појава безброј нових непознатих болести које су управо производ овакве научне медицине, све више угрожава- ју човека.

Ова, владици Игнатију, није Богом надахнута. Какве црне болести које су "производ научне медицине"?! То је за ФБ зоне сумрака а не за Сабор.

Поента говора, међутим, одлична.

[александар живаљев]

Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)

 

Среда-четвртак, 22-23. јуни 2016.

 

Када историјски посматрамо Свете Саборе, примећујемо да су то благодатни догађаји, из разлога што нам откривају сву Истину. Сабор не скрива људске слабости, али он не игнорише ни спасоносно присуство Богочовека. Благослов овога Сабора, Светог и Великог, долази нам у време када се човек налази у борби откривања смисла постојања уз помоћ дубљег проницања у тајне људске природе и уопште укупног света.

 

У модерној култури, где се егзистенцијално питање човека и друштва поставља на заоштрен начин, допринос Православне Цркве, која за себе тврди да је „Црква Саборâ“ (Флоровски, Кармирис, Шмеман), може да буде огроман. Саборност и јединство Цркве се непосредно тичу човека и не представљају просто неки идеолошки покрет. Савремени заокрет ка животним и кључним проблемима истакао је потребу за отварањем теологије према целокупном свету, у коме влада објективна фрагментација и индивидуализација историјског постојања, у свету који је притиснут егзистенцијалном несигурношћу. Биће Цркве, као аутентични начин постојања света, јесте нада и објављивање истинитог бића. Због тога, тек овде видиш да се проблем саборности поистовећује са самим животом Цркве и творевине. Да ли је Сабор отворен за гласове који долазе од младих? Размотрите следеће. Председавајући је у једном тренутку затражио пажњу присутних да би чули писмо једног младог човека лаика упућено Сабору. Тицало се теме брака и предлога да Црква оствари ближу сарадњу са друштвом и државом како би се помогло човеку. Нешто касније, Сабор ће чути и још једно обраћање младих (ниже у овом тексту).

 

Размишљам о томе колико је важно што је период Педесетнице изабран за одржавање овог Светог и Великог Сабора. У актима Антиохијског сабора (341) стоји израз за Сабор: ἐπιτελεῖσθαι τὴν σύνοδον, што значи: творити сабор, или συνόδους ποιεῖσθαι (савршавати/чинити Саборе), као што се каже и за Св. Литургију: „време је сатворити/свршавати/стварати – Господу“. По речима Еп. Атанасија, ”Сабор Цркве је Педесетнички, Светодуховски догађај, сличан Св. Литургији, и није без разлога одређено време за држање Сабора у време Педесетнице”. (Ниједном се током саборских заседања није чуо звук мобилног телефона – каква дисциплина).

 

Фотографија ђакона Александра Секулића

Хтео бих да пренесем у општим цртама један важан аспект расправа о тексту о посту. Констатовано је да је текст добар и изузетан и сажет и ништа суштинско не недостаје у њему. Изнета је примедба у првом пасусу, која је теолошке природе. Наиме, ту стоји да је пост ”икона будућег живота”. То је поједине епископе подстакло да изнесу критичке осврте. Наиме, познато је да Црква укида пост у периодима par excellence литургијског славља. Јер, литургија је икона будућег живота, па се јавља питање како Сабор може да званично подржи такву тезу. Ако ово важи, тада Црква не треба да укида пост у васкрсном периоду, јер, ето, пост је ”икона будућег живота”. Јасно је да постоје одређени изузеци, али није случајно током Св. Четреснице забрањено служење литургије у дане поста. Упрво из тога разлога је настала служба Пређеосвећених дарова. По православном гледишту, пост и уопште подвижништове се на посматра као што је то случај код неких других религија код којих пост остаје трајна одлика, и у будућем стању. Међутим, у Православљу, наш пост има крај, ограничен је и нема есхатолошку будућност. Дакле, икона будућег века је обед, ”трпеза Царства” – а не пост.

 

Фотографија ђакона Александра Секулића

 

Иначе, констатовано је да је овај текст писан у сенци страха који је кружио у разним круговима (посебно тзв. ”зилотским”) да ће Свети и Велики Сабор укинути пост. Конзервативне сумње су снажне, и није се знало да ли ће бити покушаја својеврсне ”саботаже” сходне саборске одлуке. Међутим, српској јавности је познато да је још блаженопочивши патријарх Павле израдио предлог да се ограничи (скрати) трајање Апостолског поста на две седмице. Ипак, Сабор овог пута није ишао на тако нешто. То штити овај Сабор да претрпи критику свих оних који шире вест да ће Сабор укинути пост. Сабор јасно казује савременом хришћанину: пост је незаобилазна претпоставка очишћења наших односа са Богом, човеком и светом, јер без очишћења нема љубави, а ни обратно. С друге стране, Сабор упућује поруку свету: пост претходи Причешћу суштински а не хронолошки. Стога он не представља препреку за Св. Причешће: када верник пости све друге Црквом одређене дане, тада може да се причести слободно у не-посне дане. Не постоји у Предању Цркве ограничење по том питању.

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

 

На Сабору се чула савремена проблематика: данас неки говоре хришћанима да не могу у недељу да се причесте ако нису постили у суботу (и заиста, многи се не причешћују у недељу само зато што нису постили у суботу). Међутим, када нам Црква каже да у суботу не постимо (канони Васељенских сабора) тада нам не каже да се не смемо причестити у недељу. Под утицајем разних ”стараца”, наметнуто је људима да се уочи саме литургије исповеде, како наводно више не би имали времена да сагреше. Пример, свештеник пита вернике да ли сте се исповедили? Ако се неко исповедио пре седам дана, он га врати на исповест. То су изопачења која Свети и Велики Сабор мора да регулише јер се постојећа пракса не може наставити.

Иако се у дискусијама могло чути доста ”кулинарских” и дијететских информација, стоји да је и на овом месту Сабор говорио ”матерњим” језиком човека, а то је језик истине и љубави, језик који афирмише не само човекову духовну, него и материјалну вредност (човек прима и усваја свет у само своје тело као храну), једноставно, који спасава слободу и јединство као претпоставке живота. Два српска епископа млађе генерације Саборским оцима предочили  су текст који је теолошка омладина Грчке, Србије и Америке формулисала и који је наишао на снажно одобравање и тражен је да се постави и на званични вебсајт Светог и Великог Сабора.

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

 

Тако стижемо и до питања ауторитета овог Светог и Великог сабора. Уколико епископи нису – и заиста нису! – дошли овде да одрже симпосион на коме би чули лепе речи, тада ово није свеправославни симпосион него Сабор у пуном смислу речи. Ако он нема власт по питањима онда није Сабор. Историјски, није било Сабора који није имао власт над локалним Црквама. Локалне Цркве су долазиле на Сабор да њему уступе право да интервенише у њиховим питањима. Према томе, треба одговорити на два питања. Како ће се доносити одлуке Сабора и како ће се примењивате одлуке. Пристутни Оци имају снажну свест да ово јесте Свети и Велики Сабор и да он има власт. Стога, треба одлучити у погледу начина на који ће се доности одлуке и начина спровођења одлука. Наравно, ту ће искрснути тешкоће. Ако је ово Сабор тада треба да има и моћ.  То је суштинско за природу ове установе коју сачињавамо.

 

 

Налазимо се у 2016. години. Врло је поучно размотрити мишљење чувеног руског историчара Цркве, В. Болотова:  ”За Васељенски сабор није потребно ни да га сазива папа, ни његово учешће, нити учешће представника свих појединачних Цркава, па чак ни његово моментално признање као таквог од стране свих појединачних Цркава. Потребно је једино то да на њему буде изражена истина која је садржана у читавој Васељенској Цркви. До овога се понекад стиже само путем дугог историјског процеса. Сам црквени живот, историја, стављају овакав печат на саборе, а не некакве формалне карактеристике. Ово је био случај са следећим саборима – Никејским, оба Константинопољска, Ефеским и Халкидонским” (В. Болотов, Историја Васељенских Сабора, стр. 271).

 

Кратак осврт на текст и дискусију о црквеној аутономији и начину њеног проглашења. То је текст који је претрпео најмање измена, али је подстакао веома плодну дискусију. Темељна претпоставка древне еклисиологије била је у признању једне епископије (месне Цркве) и једног епископа у свакој географској (не етничкој) области. Основно начело те еклисиологије било је увек географско (дакле, локално), а не етничко или државно. Размишљам: само је један епископ у једном граду могао, предводећи Евхаристију, да учи народ да „немамо овде постојана града, него очекујемо онај који ће доћи“ (Јевр.13,14). У правцу решења канонске аномалије ”више епископа у једном граду”, предложено је да у дијаспори новији епископ, ако је недавно приспео у дати град или област, не носи титулу са градом или облашћу коју већ носи његов сабрат у епископству (чија је титула раније дефинисана), него просто титулу  уз  своје име (нпр. ”Епископ/Митрополит у тој и тој области, нпр. Епископ Силуан у Источној Америци). На то је реаговао епископ из Јерусалимске патријаршије рекавши да се епископ везује са својом паством тако што и уз своју титулу додаје име града или области (многи су у овоме препознали намеру Јерусалимљана да заштите епископа и епископију коју су основали у Катару на канонској територији Антиохијске патријаршије). С друге стране, неки сматрају да није дозвољено укидати одлуке аутокефалних Цркава по том питању. Такође, поменут је ”мисионарски критеријум” као аргумент Руске Православне Цркве: ко је први негде мисионарио, та територија њему припада. Овај принцип, међутим, ако није праћен канонском свешћу и критеријумима, може изазвати тешкоће у међуправославим односима (те стога није нашао на саборску подршку).

 

Фотографија ђакона Александра Секулића

Приликом ових расправа, Васељенски патријарх је образлажио да Васељенска патријаршија нема намеру да од Јеладске Цркве одузима тзв. Нове земље (Νέαι χώραι, области северне Грчке које је својевремено уступила Јеладској цркви). Он је подсетио да то јесу митрополије Васељенске патријаршије, и да поједини кругови у Грчкој желе да забораве да су оне ”епитропски” уступљени Јеладској Цркви. Рекао је да лично нема скривених намера и пред овим Телом Сабора Васељенски је изјаво да не претендује на ”Нове земље”. ”Мислим да сам био јасан и искрен”, рекао је на крају.

Упоредо са током саборских заседања, припрема се Порука Светог и Великог Сабора, а за то је задужена комисија од десетак епископа. Поруку ће потписати Првостојатељи. И ту овај Сабор прати древну традицију. Тако, на Халкидонском Сабору, после одржане 6. седнице (25. октобра 451) потписан је Халкидонски Орос Православне вере у Христа, али му је претходио рад богословске комисије од 23 Епископа под председништвом Патријарха Анатолија. У Комисију су уз Анатолија ушли: три Папска легата, Максим Антиохијски, Јувеналије Јерусалимски, Таласије Кесарије Кападокијске, Атик Илирски, Диоген Кизички, Јевсевије Дорилејски, свега дакле: 6 Епископа са Истока, и по 3 Епископа из области Понта, Асије, Тракије и Илирика.

 

У четвртак, 23. јуна, потписани су документи о мисији, посту и дијаспори. Када је на Халкидонском сабору, 22. октобра 451. године био одобрен текст ороса вере, зачули су се овакви гласови: „Нека митрополити [патријарси] одмах потпишу“ (В. Болотов). Тако је и овде било: најпре патријарси па онда остали.

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Сабори су прилика да се ода признање присутним епископима:  Цео Сабор је поздравио 40-годишњицу мисинарског рада митрополита Макарија кенијског, архиепископа Албанског Анастасија, затим 30-годишњицу служења митрополита пергамског Јована и др. Кад смо код последњег, који је уважен у српској средини као водећи теолог и учитељ не само млађих нараштаја, него и даскалос ученикâ Св. Јустина Ћелијског (по њиховом признању), он је у више наврата интервенисао на овом Сабору и својим разјашњењима помогао општој клими разумевања. Да поменемо узгред да је Митрополит Пергамски служио на Педесетницу у Манастиру Гониа. Неки грузијски сајтови су објавили вест да је ту било некакво екуменско саслуживање. Пошто су били одсутни са лица места, а гледајући фотографије са службе, спазили су на слици неке римокатолике који су седели у стасидијама (столицама које иду од певнице до наоса) и држали у рукама књиге (превод литургије на енглески), поједини из земље са Кавказа су закључили да су римокатолици саслуживали на православној литургији. У ствари, само су стајали на служби и гледајући у књигу пратили ток православне Литургије.

 

Фотографија ђакона Александра Секулића

Да кажемо и то да је због начина вођења саборских заседања Васељенски патријарх добио неподељену подршку и похвале Саборских Отаца. На ту подршку Вартоломеј је одговорио скромно и сажето: ”Милошћу Божијом ја сам са-слуга Ваш (ἐγὼ ὡς σύνδουλος ἡμῶν), а ту користим израз Св. Цара Константина који је упутио Оцима Ι Васељенског сабора. Знате да мени често приписују папске тенденције. Срећом, то немам. Рекао сам да ми на православном Истоку немамо папу. Васељенска патријаршија служи свеправославном јединству и сарадњи, усаглашава православна питања и у том својству се налазим међу вама, као први ђакон и са-слуга свих Вас. Не осећамо се као таоци одсутних Цркава, јер да се тако осећамо, већ првог дана бисмо распустили Сабор”.

 

И тако, Свети и Велики Сабор корача. „Црква Саборâ“ тако потврђује да је поље остварења превечног плана Божијег о спасењу света, односно поистовећује се са „програмом“ Свете Тројице за сву творевину, са „властитом вољом“ Божијом, која је „да сву расејану децу Божију сабере (Христос) у једно“ (Јн 11, 52).

http://beleskesasabora.blogspot.rs/?m=1

 

[александар живаљев]

ЕКСТРА-МЕГА-СЕНЗАЦИОНАЛНО: ВЛАДА ДИМИТРИЈЕВИЋ ПОДРЖАВА РАД СПЦ НА САБОРУ

У тексту посвећеном раду Сабора, а више глобализму америчке архиепископије Васељенске патријаршије ("Очи константинопољског патријарха", Печат, 24.06, стр 21),

наш познати православни публициста, Владимир Димитријевић, износи слиједећи закључак:

"За сада, док цариградски патријарх уважава сугестије СПЦ на поменута документа, остаје нада да преступ неће заузети место предању."

[александар живаљев]

Обраћање (ауторизовано) Епископа Атанасија, умировљеног Херцеговачког по питању документа: ”Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свету”

 

Колимвари, Крит, 24. јуна 2016.

Хвала Вам за реч Свјатјеши!

 

Јуче је један брат епископ поменуо о. Јустина Поповића. Осећам потребу да објасним. Књига ”Православна Црква и екуменизам” не изражава Светог Јустина Ћелијског. Та књига, која је изашла 1974. године чини му неправду. Бавећи се његовом архивом, нашао сам 40 бележака о Православном екуменизму. Јер ту о. Јустин говори о православном богочовечанском икуменизму. Одушевили бисте се његовим изразима: ”саборни икуменизам”, ”светотројични икуменизам целог света”, ”онтолошки икуменизам”,  итд. 

 

 

Свети Јустин наглашава молитву Господњу ”да сви буду једно”. Наводи историју Цркве, Св. Марка Ефеског, Св. Максима, али и Патријарха Германа ΙΙ (13. век) од кога је узео израз ”свејерес римокатолика” због оног што су радили на Кипру. Одатле је узео тај израз и није његов. Истовремено, упућује на Св. Максима да је правилна вера – Католичанска Црква.  Није Јустин онај кога, нажалост, фанатици користе чинћи га ”по слици и прилици својој”. Када је критиковао хуманизам, то је чинио у име Богочовечанског хуманизма. То сам хтео да кажем да не чинимо неправду великом теологу. Тако је критикујући римоцентрични и протестантски екуменизам о. Јустин истицао Православни Богочовечански Икуменизам.

Што се тиче овог текста, мислим да је он прост и прихватљив, али би било боље да је имао један еклисиолошки темељ. Православни Сабори се нису бавили Црквом и човеком. О. Флоровски са киме сам саслуживао у Атини, рекао је: ”Црква није себе дефинисала него је живела.” Можда је данас потребно да је изразимо. Да поменем да је дисертација Пергамског Јована била откривење за многе од нас. То не значи да све што је писао Јустин или Пергамски - догма! Расуђивање је једна од важних одлика православног живота.

Mислим да текст не треба одбацити. Потребан нам је један текст за дијалог. Као што је Еп. Григорије Херцеговачки у обраћању малопре поменуоФлоровског и Николаја... Григорије је мало млађи, он је и мој наследник и радост. И ту је потребно реазликовање. Године 1952. о. Георгије Флоровски и Св. Николај су учествовали у Еванстону (САД) на Скупштини Светског савета цркава. То је знао о. Јустин и није их осуђивао. У тексту бих предложио пасус 19 пренесе иза 1 и 3 пасуса. Треба иза Св. Седам Васељенски Сабора додати и VIII и IX Васељенски сабор. Писао сам студију о Осмом Фотијевом Сабору и Деветом (Исихастичким саборима) Сабору.  
Хвала за реч коју сте ми дали.

[александар живаљев]

Рекли су о неопходности екуменског дијалога

 

Калимвари, Крит, 24. јуна 2016. године

Једна од најзначајнијих чињеница које се тичу Цркве 20. века је екуменски дијалог. Његов значај се огледа у томе што су у њега сада активно укључене све хришћанске Цркве како би превладале подјеле прошлости и поново успоставиле јединство хришћанске Цркве. Свидјело се то нама или не, у екуменском покрету предњачили су протестанти (већ од почетка 19. века). У Католичкој цркви екуменизам је полако сазревао да би се свом силином пројавио после 2. ватиканског сабора. И док се прва генерација православних теолога и јерараха (да поменем само оца Георгија Флоровског и владику Николаја) са пуно ентузијазма ангажовала у екуменском дијалогу, њихови настављачи немају више њиховог жара. Они односе са неправославнима одржавају углавном механички и без истинске жеље да разумеју саговорнике и њихове аргументе, држећи да је Божија милост изливена само на њих и да са осталима могу имати однос једино ако се сви други саобразе њиховим расудама и пред-расудама.

 

 

Не претендујемо да тачно знамо којим путем треба да иде екуменски дијалог, али се слажемо са Конгаром којим путевима он не сме да иде: 1) путем повратка свих у окриље Православне (Конгар би рекао Католичке) цркве, и 2) одгађањем јединства међу хришћанима до есхатона (изговарајући се да ће евентуално јединство хришћана бити чудо које ће Бог учинити на свршетку времена). Први пут је пут искључивости и интегризма, а други пут је бекство од историјског задатка и пројава екуменског песимизма и вечног одлагања под познатим изговором да баш „сада није време“. Дакле, екуменског дијалога мора бити ако смо као православни хришћани уопште одговорни не само за себе него и за друге. Наравно, кључно питање остаје: до које границе заједништво може поднети различитост. Али управо зато потребан је искрен и одговоран дијалог, пре свега са католицима али и са осталим хришћанима, а не став умишљености и снисходљивог опхођења према свима који нису православни.

Но, ако се одустајање од дијалога или фингирање дијалога без искреног и братског приступа правда страхом од антиекумениста који би могли изазвати евентуални раскол, онда се човек пита да ли је могуће да се овакви аргументи озбиљно заступају. Да ли је могуће одустати од борбе за успостављање поновног јединства Христове Цркве због тога што би неки острашћени фанатици (а острастио их је неодговорни приступ наше Цркве према том питању) могли да се побуне против тога? Или да чак иступе из Цркве која трага за јединством. На та реторичка питања довољно је одговорити само ово: да су древни Оци Цркве (на које се тако често позивамо, а тако мало угледамо) на начин данашњих застрашених јерараха прилазили проблемима са којима су били суочени, они ни један једини не би решили. Да су Оци одустајали од суочавања са изазовима свога времена (као што је изазов нашег времена екуменизам) зато што се то понеким острашћеним фанатицима није чинило прихватљивим, не само што би поступили незрело и неодговорно, него историја Цркве не би ни постојала. Сваки њен нови корак био би онемогућен страхом од терора црквених екстремиста који у свим временима као коров покушавају да угуше племените биљке у црквеној башти. Ако ове упркос њима ипак успевају, то је зато што су Оци Цркве повлачили храбре и одлучне потезе а нису се скривали и бежали од оних којима је јединство Цркве Христове толико мрско да не штеде труда да га на сваки начин спрече.

 

Фоторафија јеромонаха Данила (Гаврановића)

 

Што се тиче нас чије епархије захватају и просторе који нису традиционално православни, али на којима и православни живе као мањина, нама је кристално јасно да је дијалог са неправославнима не само пожељан, него и нужан. Да би живели нормалним животом, православни и у срединама у којима су мањина морају бити интегрисани у друштво у којем се налазе, а да би се та интеграција одвијала на достојанствен начин, паралелно са њом мора се одвијати и дијалог Цркава (нпр. православне и католичке) који ће, што више буде одмицао, и једној и другој страни показивати да међу њима има неупоредиво више сличности него разлика и још мање супротности и искључивости, а тиме и мање разлога за нетрпељивост и непријатељство. Одустајање од искреног и одговорног дијалога у таквим (а по мом мишљењу и у свим другим) срединама, значило би препустити сопствене вернике предрасудама оног другог (али и њиховим верским фанатицима – јер од њих ниједна Црква нажалост није слободна). А од тог другог, као мањинска заједница, православни у тим срединама на крају крајева егзистенцијално зависе. Зато ми, како из теолошких уверења, тако и из пастирског одговорног старања, нећемо одустати од трезвеног дијалога са католицима и другим хришћанима у нади да ће нас на том путу увек руководити Божија милост и његово безгранично човекољубље које све људе добре воље подједнако грли и милује.

 

Епископ Захумско-Херцеговачки Григорије

 

http://beleskesasabora.blogspot.rs/?m=1

 

[александар живаљев]

 

[Udruzenje Postanje]

Ako se  Postom  oznacava i nemoc pri biranju ali ne samo hrane , onda, Sustina odnosa moci i ne moci koju granicu odradjuje post, koju  Eva u Adamu pomera a Hristos na krstu miri i jeste izgubljeno prihvatanje nemoci. 

naravno za onoga ko ne  posti zbog bolesti itd granica nemoci njegove prirode pred Bogom moze biti vidljiva i bez posta

[Макрина]

4 minutes ago, Udruzenje Postanje рече

Ako se  Postom  oznacava i nemoc pri biranju ali ne samo hrane , onda, Sustina odnosa moci i ne moci koju granicu odradjuje post, koju  Eva u Adamu pomera a Hristos na krstu miri i jeste izgubljeno prihvatanje nemoci. 

naravno za onoga ko ne  posti zbog bolesti itd granica nemoci njegove prirode pred Bogom moze biti vidljiva i bez posta

Ја Вас ништа не разумем шта сте хтели да кажете

[александар живаљев]

 

[александар живаљев]

Ух,  изгледа да је данас на Сабору баш било бурно, око теме која је изазивала највише контроверзи - "Односи Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом".

Ако је вјеровати http://www.amen.gr/article/ypsiloi-tonoi-sti-syzitisi-gia-tis-sxeseis-tis-orthodoksias-me-ton-ypoloipo-xristianiko-kosmo

опет су најактивнији у расправи били митрополити Јован Зизјулас и Јеротеј Влахос. Наша делегација тражи извјесно вријеме за промишљање и дораду текста.

[Иван ♪♫]

sudeći po izveštajima, naši ispadoše najpametniji tamo!  

[Ламех]

1 hour ago, александар живаљев рече

Ух,  изгледа да је данас на Сабору баш било бурно, око теме која је изазивала највише контроверзи - "Односи Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом".

Ако је вјеровати http://www.amen.gr/article/ypsiloi-tonoi-sti-syzitisi-gia-tis-sxeseis-tis-orthodoksias-me-ton-ypoloipo-xristianiko-kosmo

опет су најактивнији у расправи били митрополити Јован Зизјулас и Јеротеј Влахос. Наша делегација тражи извјесно вријеме за промишљање и дораду текста.

daj na razumljivom jeziku vest, a ne na grčkom. Može npr. engleski. Vizantije, iako Grci to neće da priznaju, odavno nema niti će je biti.