САБОР НА КРИТУ 2016.

[Ronald]

2 minutes ago, Макрина рече

Зато су му они одговорили нашироко  

 

Hocu da ti kazem kako je neobjektivno i emotivno prisao tekstu Oca Zorana o Sv. Kirilu Aleksandrijskom, htio je ad hominemom da ga diskvalifikuje, to je mnogo gore od ovoga sto je Vladika ignjatije naskrabao, mada je ovo stvarno uzas.

[александар живаљев]

Попих двије лозе на Петровске покладе: не вјерујем својим очима да у 19.05  на сајту СПЦ није објављено ни да је Сабор завршен.

 

[александар живаљев]

6 hours ago, Џуманџи рече

Полако, болан, прво политичка питања, па све остало...

У праву си. Критиковао сам, а сад видим да је једино мудра одлука била да владика рашкопризренски г. Теодосије не иде на Сабор. Мислио сам да је битно да буде представник распетих косметских Срба на Светом и Великом Сабору, али будући да он (Сабор) није имао ријеч утјехе за њих, а да се некој користи за опстанак могу да надају осим од Пресвете Богородице, јединоОод Русије и Ватикана, боље је овако.

Сада када немамо одлуке о проглашењу 8. и 9. Васељенског сабора, опет ћемо да се мотамо са јуродивим пророчанствима да ће неки Осми сабор да зацари Антихриста, али да "Цар градујет" и прочаја. Срећом, појачаће се библиографија Високопреподобног архимандрита Никодима (др Богосављевића)

3 hours ago, Ламех рече

Из посланице сабора:

"..Тhe Conciliar work continues uninterrupted in history through the later councils of universal authority, such as, for example, the Great Council (879-880) convened at the time of St. Photios the Great, Patriarch of Constantinople, and also the Great Councils convened at the time of St. Gregory Palamas (1341, 1351, 1368), through which the same truth of faith was confirmed, most especially as concerns the procession of the Holy Spirit and as concerns the participation of human beings in the uncreated divine energies, and furthermore through the Holy and Great Councils convened in Constantinople, in 1484 to refute the unionist Council of Florence (1438-1439), in 1638, 1642, 1672 and 1691 to refute Protestant beliefs, and in 1872 to condemn ethno-phyletism as an ecclesiological heresy."

То је из посебног документа Енциклике, (све вријеме су правили "трговину" хоће ли бити орос, енциклика, посланица), елем, из посебног документа који није првобитно објављен са другима, па нијесам могао ни да га видим:

https://www.holycouncil.org/-/encyclical-holy-council?inheritRedirect=true&redirect=%2Fdocuments

Орос, је иначе требало, по традицији васељенских Сабора да потпишу само предстојатељи цркава (види епископ Максим "Белешке"), а овај документ су потписали сви чланови делегација. Ово што наводиш не могу да тумачим другачије него да су саборски оци схватили да немају благодат Духа Светога да прогласе неки васељенски сабор. Вјерујем им.

Само, када си ми дао прилику, да нагласим да српска делегација није изневјерила само одлуке сопственог Сабора, него и подршку коју је тим одлукама када је у питању проглашење 8. и 9. Сабора дао Свештени Кинот Свете Горе Атонске. 

[verum est in beer]

36 minutes ago, александар живаљев рече

Попих двије лозе на Петровске покладе: не вјерујем својим очима да у 19.05  на сајту СПЦ није објављено ни да је Сабор завршен.

 

 

Не знам да ли знаш, али наша Црква се строго држи "шест дана ради, а седми дан одмарај".

[Пријатељски]

Света литургија на Криту, 26.06.2016.

 

 

[Ламех]

36 minutes ago, александар живаљев рече

Ово што наводиш не могу да тумачим другачије него да су саборски оци схватили да немају благодат Духа Светога да прогласе неки васељенски сабор. Вјерујем им.

Pre bih protumačio da nisu imali hrabrosti, i da su zato malo onako smuljali, jer potvrđivanje tih sabora kao vaseljenskih, mislim na Fotijev i Palamitski, bi tražio malo drugačiji tekst o odnosu sa inoslavnima. Koji je po meni, prilično bljutav. Nit smedi nit miriše.

[александар живаљев]

1 minute ago, Ламех рече

Pre bih protumačio da nisu imali hrabrosti, i da su zato malo onako smuljali, jer potvrđivanje tih sabora kao vaseljenskih, mislim na Fotijev i Palamitski, bi tražio malo drugačiji tekst o odnosu sa inoslavnima. Koji je po meni, prilično bljutav. Nit smedi nit miriše.

Три пута:Амин!

 

[александар живаљев]

Искрено сам се радовао овом Светом и Великом Сабору, надам се да толики број постова који сам о њему поставио то довољно говори.

Сада да се осврнем на његову позадину и домете, опростите што је то преурањено, но није Михаило Лалић џабе назвао Црногорце - Брзаци. Сигурно ћу неђе и погријешити, радујем се Вашим исправкама.

17. и 18. децембра прошле године у Атини била је Предсаборска конференција, која се завршила потпуним фијаском и немогућношћу представника помјесних цркава да усагласе ни дневни ред, ни начин рада Сабора, ни документе. Непосредно послије тога Свети Синод Руске цркве тражио је да се неизоставно на дневном реду нађе тема проглашења аутокефалије (претходно је било усаглашено да мајка црква издаје томос, а морају да дају сагласност - потпис све Помјесне цркве, док васељенски патријарх, то није било потпуно усаглашено, послиједњи "потврђује" аутокефалију нове цркве својим потписом).

Одлика Синода РПЦ  од 30. децембра, поставио сам на поуке, а можете је наћи лако и на руским патријаршијским сајтовима.

У таквој ситуацији, патријарх Вартоломеј је сазвао Синаксис Предстојатеља од 21-28. јануара у Шамбезију. На њему је патријарх Кирил одустао од документа о аутокефалији, добивши обећање да Константинопољ неће прогласити аутокефалију Украјинске цркве, по различитим спекулацијама: писмено или само усмјено. Наравно онда се одустало и од теме диптиха, која погађа Грузијску цркву, а о срамоти и саблазни раскола двије древне и угрожене патријаршије око "катарске архиепископије" (једна недовршена двоспратница, чији статус власти оспоравају) да и не говоримо. Катарски емир покровитељ рата у Сирији и "Исламске државе" покварио је евхаристијско јединство православних!

Одлука руског патријарха била је условљена његовим, нецрквеним језиком речено "адутом у рукаву", припремљеним сусретом са папом Франциском, па је и њему требало да брже-боље прикаже јединство православних. Шта-више, одмах је организовао Архијерејски сабор РПЦ, 2. и 3. фебруара о.г., који је прихватио без икаквих амандмана документе припремљене за како су Руси називали Свеправославни Сабор.

Сусрет патријарха Кирила и папе Франциска на аеродрому у Хавани, био је како је писао "Опсерваторе романо" тражен са руске стране, а патријарх је послије сусрета за RT изјавио да је тражио од папе да помогне успостављању мостова са Американцима (виђети моје постове у одговарајућој теми на Поукама).

То су околности којима може да се оправда потпис српских представника у Шамбезију, били су притиснути и од Цариграда и од Москве, али се сада показао погубан по рад Светог и Великог Сабора, јер су стално подвлачени већ дати потписи.

Васељенском патријаху г. Вартоломеју било је итекако стало да се Сабор одржи. Но, нејасна је индоленција његове цркве на раскол Антиохије и Јерусалима, примједбе помјесних цркава итд.

Господин Вартоломеј, није таква звијер како га приказују наши "бранитељи вјере". Он је истински духовни лидер и, по мени, послиједњи Ромеј. Сјећам се његове посјете Крагујевцу почетком 90их, прве канонске посјете СПЦ када је рекао, Блаженог Спомена владици Сави: "Ми се сада налазимо у Крагујевцу и пред нама стоје два пута - један ка царском Нишу, други ка Жичи и Студеници жижи Српске цркве. Одлучили смо се за овај други пут да би боље упознали духовност ваше Свете Цркве". У тим ријечим о "царском Нишу" (програм посјете био је наравно раније познат) осјетио сам то - ово је "послиједњи Ромеј".

А Ромеји, имају много добрих особина, али и неке тешко подношљиве. У Атини то добро знају па је испало да је главно питање управо одржаног Сабора јурисдикција над "неа хора"!

Тако се дошло до ових "сабора за 21. вијек", како их је назвао патријарх Вартоломеј. Замисао добра, али бојим се, ако се овако настави, одржаваће се док се православни потпуно не расколе или се истински препусте Духу Утјешитељу.

Пратећи ток Сабора, стално сам се сјећао ријечи Блаженопочившег владике жичког Стефана за ондашњи Богословски факултет СПЦ: "Воденица која много меље, а мало брашна даје."

Но сада шта је ту је, треба погледати истини у очи: овај Сабор више је расколио Светосавску цркву, него Артемије.

Коријени тога, за сада незваничног раскола, нијесу ни у "свејереси екуменизма", ни у потреби неких наших епигон-др-архијереја да буду пергамски викари, него у недисциплини у Цркви, која је у овом свијету, не заборавимо војујућа, а без те духовне дисциплине нема ни истинске љубави међу архијерејима и пастве према архијерејима. Замјетак тог зла први је примјетио владика шумадијски Сава, почетком деведесетих.  Неки који су га онда дезавуисали сада доживљавају његову судбину.

Жив је Господ. Да Воскреснемо и ми с Њим. Али, прво да се покајемо

 

[Макрина]

18 minutes ago, александар живаљев рече

Коријени тога, за сада незваничног раскола, нијесу ни у "свејереси екуменизма", ни у потреби неких наших епигон-др-архијереја да буду пергамски викари, него у недисциплини у Цркви, која је у овом свијету, не заборавимо војујућа, а без те духовне дисциплине нема ни истинске љубави међу архијерејима и пастве према архијерејима. Замјетак тог зла први је примјетио владика шумадијски Сава, почетком деведесетих.  Неки који су га онда дезавуисали сада доживљавају његову судбину.

Потписујем.

[Макрина]

И да на крају поново прочитамо текст Месогејског Митрополита Николе:

" Глас Цркве треба да буде глас «над водом великом» (Пс. 29: 3), «глас слапова» (Пс. 42: 7), он треба да узбуркава свет и да васкрсава умируће животе.
   Уколико нисмо спремни за нешто слично, боље је да причекамо, боље је – чак и у последњем часу – да одложимо Сабор за друго време. Просто фотографисање на Криту четристо епископа с дежурним осмесима после «пресипања из шупљег у празно», после потписивања текстова без зрна истине и без капи живе воде, без духовне речи, с нејасним богословским формулацијама које се због нечега специјално уводе, с намером да се замаскирају истина и уређење стварности – све то неће понизити суштину Сабора, али ће у одговарајућем тренутку једном и заувек нанети непоправљиву штету православном сведочанству.
   Сабор треба да буде одржан уколико је у стању да каже и покаже нешто толико важно, што ће васкрснути наду свих нас, што ће просветити нашу таму, што ће расејати сумње у то да под параваном црквених интереса бранимо политичке или себичне интересе наше епохе.
   Цела васељена жуди за истином, надом, светлошћу, силом, животом и истинитошћу. Све то толико недостаје данас. Препуни смо лажи, повлађивања, просечности, сумњичавости, мртвих религија, троме вере, верских сувишака без садржаја, ситног и глупог привида и лицемерних загрљаја.
   Сити смо секуларизма, синкретизма, вишезначности, двосмислености, богословља ради озлоглашеног пиара, одступања Цркве од тајне спознаје истинитог Бога и пројављивања Његове воље и њеног претварања у верски «производ» световног усмерења.
   Надамо се и молимо се за то да Сабор не буде само пример јединства, што наравно, само по себи већ није мало, већ да постане у одређеној мери и пророчански. Заиста, чињеница да ће се срести све Православне Цркве показаће да без обзира на разноврсност језика и култура, без обзира на људске мане и пороке, без обзира на неспоразуме и противречности међу њима, без обзира на могуће несугласице и сукобе, имамо заједничку веру у Тријединог Бога и Господа Богочовека Исуса Христа, веру у тајне Цркве и човека, и да ову заједничку веру објављујемо и признајемо за велику и свету, што Сабор чини Великим и Светим.
   Али и његова реч треба да буде богонадахнута. Он, као и претходни Сабори, треба да анализира историју и да дâ оцену нашег времена, које се разликује од других епоха, да постане незаборавни печат у животу Цркве. Да постане глас Божији данас! Иначе га не треба одржавати. Довољно нам је Његово ћутање.
   Не желимо да слушамо људске речи данашњих епископа, не желимо да знамо шта мисле ни најпаметнији и најобразованији међу њима.
   Желимо да чујемо глас Господа из уста наших епископа, и не само то – чезнемо за вапајем нашег Сабора. Ако ми, данашњи хришћани, не добијемо утеху и подршку, ако не будемо освећени, ако се потоње епохе не буду обраћале овом Сабору као извору истине, који је смисао његовог окупљања? Реч, изречена од стране Цркве, у суштини не може бити ни тривијална, ни половична, ни мала.
   А Сабор треба да каже много тога.
   Читав миленијум надахнут богословском мудрошћу светаца као што су Григорије Палама, искуством сталне и непрекидне молитве (која је чак подвргнута анализи од стране богослова и светаца као што су Николај Кавасила и Симеон Солунски), животом пуним исповедања и крви мученика, [миленијум] напојен знојем великих аскета као што су преподобни Серафим Саровски и савремени свети старац Пајсије, [миленијум] који је све до данашњих дана обележен знацима и чудима светаца као што су светитељ Нектарије и свети Кримски архиепископ Лука, светаца Руске, Грчке и балканских Цркава и целог света у целини; [цео миленијум] је био пут морем благодати Божије у црквеном јединству – и све то, наравно, мора бити формулисано «новом речју» коју ће Велики Сабор изрећи у својој послници. Како данас, кад се човек претворио у биолошку машину или социјалну јединицу, или кад се изродио у ефемерно биће и уређај са контролисаним мишљењем, православно сведочанство о заједничком животу с Богом, које се изражава и опитно доживљава у нашим храмовима и манастирима, и у тајнама наших живота може да не одјекне као заглушујући свеправославни вапај данашњице?
   Немогуће је замислити да у време покварених и немилосрдних прогона Цркве, духовне загушљивости без преседана, заблуда и «муке и невоље народа» (Лк. 21: 25), у време напетог очекивања краја, о овом Великом и јединственом Сабору православаца, буду направљени прес-рилизи, саопштења и фотографије – а да притом све буде лишено смисла, да буде сувопарно по свом садржају.
   Овај Сабор је једини после шизме. Отпадање Запада од тела Цркве није могло да не доведе до заблуде, до двојаког учења и јеретичког веровања, за које можда не треба кривити данашње западне хришћане, као што то често бива.
   Међутим, обавеза је Сабора да нас заштити од сваке сличне опасности, али да притом не разобличава строго и неумољиво оне који су наследили заблуде, већ да их упућује с болом, љубављу и богословском тачношћу. И значај ове обавезе је огроман.
   Као што је неизмерна и одговорност позвати – пре свега – све православце на покајање, како бисмо ми, који имамо велику милост од Бога, стално живели у Његовој истини и преносили је свуда на нашем путу.
   Да би се други вратили прво ми сами треба да се покајемо Ако не живимо тако, пати Православље које исповедамо. И ако нам Сабор то не каже, он може бити Велик, али неће постати Православан.
   Дакле, да ли је екуменизам јерес? Да ли би у одређеним условима могао постати благословена иницијатива? И да ли је антиекуменизам увек побожно исповедање?
   Зар Црква може бити Једна, а да притом не буде Саборна и Света? Односно, можемо ли да ставимо акценат на православно исповедање вере, а не на одговарајуће апостолско сведочанство? Зар она може бити Саборна, а да притом не буде Једна? Односно, да ли у својој тежњи да уједини хришћане може жртвовати своју уникалност, другим речима – своју свест о томе да је – Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква?
   Чекамо да нам Сабор убедљиво каже нешто о уникалности, светости, саборности и апостолском достојанству Цркве језиком истинске науке, покајања и делатне светости у односу на православце, поштовања и љубави према припадницима других вера, а не с надменим тријумфализмом или слатким речима празних светских компромиса.
   Потребно нам је да схватимо шта је «светоотачка благочестивост» за коју су наши преци у Константинопољу били спремни да умру хиљаду пута: «Никад те нећемо напустити, вољено Православље, и нећемо одступити од тебе, Свето Предање, у теби смо рођени, у теби живимо, и у теби ћемо починути, а ако наступи тренутак – хиљаду пута ћемо умрети за тебе» (Јосиф Вријениј).
   Ако су нашем васељенском својству туђи мисија и пророчанства, оно не може бити ни православно, ни црквено.
   Драга моја браћо, позивам вас на смирену будност, ватрену молитву, марљив труд и покајање, како би Господ овом Сабору даровао власт да изрази Његов глас, како би реч Сабора била заиста богонадахнута, и како би тако у нашим срцима васкрсао увереност у то да је «жив Господ» и данас.
   То је потребно свима нама и целом свету! Само ће тако Сабор постати Свет у дословном, а не у преносном смислу.
   Ако Сабор није Свет, неће бити ни Велик, а ако није Велик, остаје отворено питање његовог сазивања."

   Месогејски и Лавреотијски митрополит Николај

[Макрина]

И даље жалим због не-присуства четири помесне Цркве.

[Баба]

И шта кажу Руси?

[Udruzenje Postanje]

On 6/24/2016 at 18:29, Макрина рече

Ја Вас ништа не разумем шта сте хтели да кажете Ako se  Po

stom  oznacava i nemoc pri biranju ali ne samo hrane , onda, Sustina odnosa moci i ne moci koju granicu odradjuje post, koju  Eva u Adamu pomera a Hristos na krstu miri i jeste izgubljeno prihvatanje nemoci. 

Izvinjavam se na zakasnelom odgovoru.

Ako je uz post dok je Gospod postio na gori kusanja doslo i do nagovaranja na to da pretvori kamen u hleb , skoci ili mu se pokloni, onda post nije samo uzdrzanje nego borba moci i nemoci, Problem je sto se rutinski i medijski sloboda vezuje za izbor a moc za volju. Slobodna volja -od voleti kao izraz ljubavi - je jedina koja ti daje slobodu i jeste sloboda u ljubavi a Bog je ljubav i jedini izvor ljubavi , te stoga je moc vezana za izbor a ne sloboda, ako u postu imas manji izbor hrane jedes to sto imas sta ti je spremljeno dato sta je dao Bog da poraste. 

[александар живаљев]

 

[александар живаљев]

Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)_5. део

 

 

Свети и Велики Сабор, Колимвари, Крит, петак (пре подне),

 

Субота, 25. јун 2016.

 

Током седам дана рада Саборски Оци су показали ретку способност да било коју црквено-животну тему прикажу истовремено предањском, савременом и релевантном. То се, у већој или мањој мери, односи на све усвојене документе: Мисија Православне Цркве у савременом свету, Православна дијаспора, Аутономија у Православној Цркви и начин њеног проглашавања, Света Тајна брака и брачне сметње, Важност поста и његово држање данас, Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету.

 

 

У том смислу, и ми Срби испунисмо саборски завет. Тиме што је дошла на Сабор, Српска Црква је раширила крила и себи и укупном Православљу. Као што је једна икономија Божија – Син Оваплоћени, која искључује посебну ”икономију Духа”, тако је и наша помесна Црква на Криту коначно имала једну икономију, саборску, а не било чију другу индивидуалну ”икономију”, одвојену од саборске.

Неко је пронео глас да су Срби одбили да признају овај Сабор за Свети и Велики. Духовит одговор Mитрополита Амфилохија дошао је на самом крају сабора: позвао је све саборске Оце на прославу Светог Јована Владимира у Бару, 25. септембра рекавши да припрема икону управо овог Светог и Великог Сабора.

У погледу документа ”Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету” наша Црква је увек имала став који је следовао православни консензус. Он гласи овако: Православна Црква признаје историјски назив хришћанских Цркава (Римокатоличке, до-халкидонске и сл.) и из поштовања према њиховој историји, наставља да их назива Црквама. За нас је њихова еклисијалност (црквени карактер) условљена њиховим коначним јединством са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом. Мислим да се наведеном формулацијом може дати решење питању Односа Православне Цркве према осталом хришћанском свету. 

 

 

Током даљих дискусија, искристалисана су још нека питања. Овде смо жртве страха од теорије о гранама, али, констатовано је, она нема ништа са овим. Та теорија посматра све цркве као гране једне цркве. Међутим, овде говоримо о јединству свих хришћана и не може се рећи да се јединство Цркве не озлеђује када се неко отцепљује од ње. У отачким изразима имамо и такав попут ”цепање” Цркве. Одлука Сабора који је осудио Јована Века указује на свест да се јединство нарушава. Нису имали проблем да кажу да се Црква дели. Св. Патријарх Тарасије је рекао да су иконоборци поцепали Цркву. Ако немамо заједницу са њима, и κοινωνία наша са њима је поцепана. Немамо ни са протестантима заједницу (κοινωνία).

Ово је био једини начин да избегнемо утвару која се налази изнад нас: ”теорија грана”. Направљена је разлика између онтолошке природе Цркве и њеног историјског остварања. У историји су поделе, али оне не утичу на то да Црква не буде Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Протестанти нас питају: како је света када има толико грешника? Одговарамо: када свештеник каже ”Светиње Светима”, народ одговара: Један је Свет. Црква као Тело Христово не може да не буде света. Христос је свет, и јединство Цркве не може да се изгуби када се изгуби јединство хришћана. Реч ”онтолошки” је врло важна у том документу. Историјска стварност Цркве има грехе и поделе, али истовремено кажемо да је Црква једна, да нема мрље и боре, да је света и непорочна. То је врло важно и треба да се задржи и једини је начин да избегнемо теорију грана која нас прати.

Пошто је Јеладска Црква износила приговоре по том питању, покушавано је да се избегне безизлазна ситуација. Ту је предлог Кипарске Цркве покрио проблематику Цркве Јеладе. Тада се цела ствар налазила у рукама Јеладске Цркве која је одлучила да о томе расправи то вече и да Сабору следећег јутра саопшти одлуку.

Следећег јутра Јеладска Црква је устима Архиепископа Јеронима код спорног пасуса, у коме се говори о ”онтолошкој природи Цркве”, изнела предлог који гласи: ”...прихвата историјски назив осталих хришћанских Цркава и вероисповести”. Због постигнуте сагласности и једногласности Сабор је то прихватио уз громки аплауз саборских Отаца. Васељенски се у име све браће захвалио браћи Јеладској на њиховом снисхођењу које је целом Сабору помогло да изађе из тешкоће и отварило врата да наставимо даље.

 

 

Стигли смо до тачке 22. ”Православна Црква сматра да је за осуду свако разбијање јединства Цркве, било да долази од појединаца или група, под изговором чувања или наводне одбране истинског Православља. Као што сведочи сав живот Православне Цркве, очување истинске Православне вере обезбеђује се само кроз саборски систем, који је у Цркви одувек био надлежан и коначан судија по питањима вере.” Овде ће се дискусија развијати у правцу разјашњења сабора као ”суда” и као ”ауторитета”. Многи сабори су служили томе да потврде или одбаце неки претходни сабор. Никада у историји није било осуде неке јереси која није потврђена од Сабора. Зато се каже да је Сабор коначни изражавалац вере. Другачија пракса просто није забележена. Нпр. Ефески ”Разбојнички” сабор из 449. године нико није могао анулирати све док није сазван нови Сабор, Халкидонски 451. године. На питање где је ту улога народа?, одговорено је да се народ изражава преко својих Епископа. Не одсуствује народ јер када епископ не изражава правилно свој народ тада мора нови сабор да се сазове. Управо тако је Флорентински сабор одбачен – не само од народа, него – још важније – од Сабора. Дакле, питање сваком појединцу може да гласи: ”Ко си ти, господине, који се уздижеш изнад Сабора? Како ћеш доказати да си у праву?” Св. Василије Велики разликује јерес од схизме, што је било супротно схватању Картагенских сабора (под Кипријаном) који су тражили ”крштење јеретика” (анаваптизмос). Св. Василије каже да се не крштавају, али предлаже да се сазове ”μείζον” (већи) синод (сабор са већим бројем епископа) и да они правилно одлуче. Дакле, излаз за било који проблем јесте Сабор. Ако то не кажемо, изоставићемо истину која је у самој ипостаси наше Цркве. Такав је увек био живот Цркве и тако велику истину не можемо избрисати.

 

 

Службе (τὰλειτουργήματα) у Цркви, које врше ауторитет, а Сабор је врхунска власт, треба да се разумеју као антитип и светотајинско зрачење Духом Светим сâме те власти Васкрслога Христа, јединог и par excellence Литурга. Овде говоримо о томе ко на крају изражава веру Цркве наспрам појединаца или група које претендују да оне изражавају истину Цркве. Можда сте у праву, можда нисте. Али Сабор  ће одлучити. А ако Сабор није у праву, опет је потребан Сабор да то учини. Сабор Јеријски (754) је ”замењен” (коригован и одбачен) Седмим Васељенским сабором (787). То је суштински моменат. Коначно, ко има право да одлучи: један каже ово, други оно. Годинама је Несторије оптуживао Кирила за јеретика и Кирило му је писао писма: Несторију – ”брату и саслужитељу”. И кад је био сабор Александријски, називао га је ”братом и саслужитељем”. Тек после Ефеса (431) престао је да га зове ”братом и саслужитељем”. Ако неки данашњи сабор оспори неки Васељенски сабор, неки нови Васељенски треба да се изјасни о томе.

Пошто су поједини архијереји сматрали да питање ”саборске установе” није догматско него само ”канонско”, истакнуто је да се вера Цркве изражава преко Сабора. Затим је указано на то да одлика саборског система јесте и суђење. Неки су сматрали да се реч ”судитељ” замени појмом ”ауторитет”. Тим пре што по некима појам ”суђења” звучи сувише јако. Међутим, с обзиром на то да се у данашњем Православљу проширило оспоравање институција, неопходно је указати на уставни карактер Цркве. Насупрот Светом Василију Великом који је у 4. веку саборима проверио своје веровање, разноразни харизматици данас претендују да већ сада знају шта је и где је истина.

 

 

Догмати, одлуке, канони имају конкретне последице на друштво. Ниједан од Сабора није схватио да је његово дело оно што је посао неког систематског теолога, који „систематизује“ веру, него је функција саборске установе у Цркви била и остала заједништво (κοινωνία) у вери и Евхаристији. Због тога треба да постоји преношење и примена (убризгавање) догмата у савременој епохи – јер догмати имају живот. Свака епоха и генерација је позвана да живи догмате на нови начин, не уводећи нове догме.

Један од учесника дебате се позвао на Светога Максима Исповедника (580-662) који је у једном тренутку историје био малтене једини носилац Истине на православном Истоку. У одговору на то указано је да се ради о логичком проблему. Наиме, иако је тачно да је Св. Максим у датом тренутку изражавао Цркву, ми можемо рећи да је de facto тако само зато што је дошао Шести васељенски сабор да нам то каже. Сабор изражава веру, али и вера треба да се изрази кроз Сабор. Св. Атанасије Велики је говорио истину, али да није дошао Први васељенски сабор да га оправда, како бисмо знали да је говорио истину. Неко треба да потврди нешто да нешто јесте. Не можемо без Сабора да будемо сигурни ни о чему. Без тога ће се растурити Црква... И напочетку 4. Века констатујемо још већи значај који добијају сабори, а индикативан је пример Св. Јована Златоуста. Друго и коначно прогонство Златоуста (404) било је засновано на уверењу да његов повратак из првог прогонства (403) није био анулиран сабором. Његови противници су чак навели правило (канон 18 Сабора у Антиохији, 341). (Јованове присталице су брзо одговорили да овај канон потиче од аријанског сабора који је био директно усмерен против Св. Атанасија).

 

 

У таквој еклисиологији, која свакој локалној епископској Цркви признаје потпуну црквеност и католичност, јединство Цркве није неко „јединство у колективности“ (у којој би локалне Цркве представљале „делове“ једне „целине“), него је „јединство у истоветности“, у којој све локалне Цркве се међусобно поистовећују и поклапају са Телом Христовим. Једино то јединство у истоветности претпоставља дословну саборску непогрешивост. На тај начин еклисиологија се, у оквирима тријадологије и христологије, ослобађа схематичке дилеме избора између локалности/помесности и универзалности. Сви Сабори Цркве: епископски, локални и васељенски били су увек не изнад нити против, него свагда у Цркви, зависни увек од еклисијалне, саборне рецепције својих одлука од целокупног Tела.

 

 

Код одељка 23. Сабор је додао: ”искључујући сваки чин прозелитизма, унијатизма и других провокативних активности вероисповедног антагонизма”.

Српски Патријарх је дао свој допринос расправи о другом браку свештеника. Он је истакао да наш  благочестиви народ неће прихватити други брак свештеника ако је плод самовоље. Имамо случајева да су се свештеници развели и народ на њих критички гледа. То је питање и раније решавано па је наш познати Николај Жички био за други брак удових свештеника. Али његово мишљење, како је истакао патријарх, Сабор није прихватио. Можда ће доћи време када ће се то одобрити. Можда треба имати у виду два момента: ако свештеник са децом остане без супруге, велики је проблем васпитања те деце. Има тада логике да му се дозволи други брак. Али никако онима који се разводе тек тако.

 

 

Изабравши прилично широке теме и опсежне временске скале за своје платно, Сабор је успео да наслика верну предањску икону живота Цркве, не избегавајући да у њу унесе савремене изразе и дамаре… Истовремено, Сабор није остао глув или слеп за бол осетљиве душе посрнулог човека који тражи помоћ.

Свакако треба бити против идиличне слике Сабора. Они су увек имали непредвидиве, често и мучне моменте, како трезвено о њима говори славни руски историчар Болотов. ”Други Васељенски сабор 381. године у Константинопољу у потпуности је задовољио [овај] идеал: на њему није био присутан ни император ни његови изасланици. Ово је у правом смислу речи био „сабор архијереја“. Ипак, ствари ни овде нису биле сасвим тихе и мирне: неке од његових седница Григорију Богослову изгледале су као сабор ждралова. Одбацујући касније један позив на сабор, написао је следеће речи: „Поставио сам себи за правило да не долазим на саборе. У свом животу био сам на много сабора, али не сећам се ниједног после којег би ствари биле боље него раније“ (Беседа 42, 21).

 

 

Чују се ту и тамо гласине и приговори да је Сабор одбио предлог Српске Цркве да ово буде ”отворени” сабор. Истине ради, тачно је да су многи предлози – не просто ”наше Цркве” него – наших епископа (сетимо се: сваки епископ наступа у име своје саборно-католичанске епископије) усвојени или поздрављени, а тачно је да су неки предлози одбијени (а још тачније: нису наишли на подршку већине сабора). Притом, идеја да овај Сабор треба да буде почетак целог саборског процеса није оригинално ”српска”. Њу је још прошле године изнео Румунски патријарх, и могла се чути и из уста осталих аутокефалних Цркава. Уз све поштовање према другачијем мишљењу, изнећу своје скромно размишљање које узима у обзир историјске, канонске, културно-еклисиолошке и економске разлоге: 1) Двехиљадугодишња историја Цркве не зна за случај ”отворених сабора”. Чак и низ тзв. исихастичких сабора 14. века, а било их је три, иако су се бавили једном и истом темом, представљају три засебна сабора код којих је сваки имао своје завршетке; 2. Канонски је немогуће оставити ”недовршен” један Сабор (осим ако ”отворен” не значи нешто друго), јер се онда поставља питање валидности свих усвојених и потписаних одлука тог сабора; 3. Колико је умесно осталим Црквама (а њих је, поред нас, још девет: три патријаршије и шест аутокефалних цркава) наметнути идеју да то што радимо није прави Сабор, него неки ”крњи” скуп, чији завршетак остављамо неодређеној будућности? Онај ко нешто предлаже треба да узме у обзир и расположење и мишљење осталих. У овом случају нико (не само Васељенска патријаршија) није подржао идеју ”отвореног” сабора. 4. Ко је спреман да, рецимо, опет током ове године организује и финансира овако велики и скуп догађај? Познато је да су у време Васељенских сабора постојале жалбе због трошкова које је држава издвајала за одржавање сабора и путовања епископа.

 

 

 

 

Према томе, и да је постојао такав предлог, зар би нужно требало да буде усвојен ако није добар? Дакле, може се тражити само нешто што има упоришта у саборском предању. Погледајмо како је гласио тај став СПЦ: ”У том циљу, Свети и Велики Сабор треба да траје док се сва питања не размотре и не може бити талац унапред срочених и октроисаних правилника. Тек са пуним консензусом Сабор се може сматрати Светим и Великим Сабором”. Пошто су сва предвиђена питања размотрена и документи потписани, и то и од представника Српске Православне Цркве, уз консензус свих присутних, то није паметно инсистирати на нечем што сваком другом изгледа неоубичајено. Поред тога, једна од одлука управо овог Светог и Великог Сабора гласи: Свети и Велики Сабор установити као институцију са редовним и чешћим сазивањима. У том смислу, свест свих је да се ”текући рад посматра као почетак целог саборског процеса”, подудара се са жељом наше помесне Цркве да и овај Сабор буде почетак саборске епохе која ће укључити и остале четири аутокефалне Цркве које су, свака из свог разлога, одсуствовале са овог Сабора.

Када будеш на неком сабору твој доживљај почиње када се сабор заврши. Јер тада, сабор посећује тебе.

 

http://beleskesasabora.blogspot.rs/?m=1