САБОР НА КРИТУ 2016.

[александар живаљев]

ПУН ТЕКСТ ПИСМА (превод са јелинског на руски) КОЈЕ ЈЕ ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ ОБЈАВИО 8. ЈУЛА НА САЈТУ РОМФЕА, ДАНАС И НА САЈТУ ПРАВОСЛАВИЕ.РУ. ВЛАДИКА ОБЈАШЊАВА НЕПОТПИСИВАЊЕ ДОКУМЕНТА СА ИНОСЛАВНИМА ОД ВЕЋИНЕ СРПСКЕ ДЕЛЕГАЦИЈЕ, АЛИ ИЗНОСИ И СУШТИНСКЕ ЗАМЈЕРКЕ НА КАРАКТЕР И ДОМЕТЕ САБОРА НА КРИТУ.

Почему я не подписал текст Критского собора «Отношения Православной Церкви с остальным христианским миром»

Епископ Бачский Ириней (Булович)

Текст епископа Бачского Иринея (Сербская Православная Церковь), одного из участников собора на Крите, а также многолетнего активного участника подготовки Всеправославного собора было опубликован на греческом портале «Ромфея» 8 июля 2016 года. Поводом, послужившим для его написания, стала информация о том, что сам владыка, как и другие сербские архиереи, не подписывал на Крите документ «Отношения Православной Церкви с остальным христианским миром», вызвавший наиболее острую полемику.

К сожалению, сама форма публикации принятых на Крите документов и характер освящения этой проблемы в прессе создают почву для различного рода кривотолков и искажений истинного положения дел и обстоятельств работы этого форума.

Владыка Бачский Ириней попытался разъяснить ряд вопросов, выразить свою личную позицию и дать оценку, как означенному документу, так и произошедшему на Крите собранию в целом.

***

 

Относительно недавно завершившегося в Колимбари на о. Крит триумфально, но не во всех отношениях убедительно «Святого и Великого Собора» нашей Церкви (уже не признанного таковым отсутствовавшими на нем Церквями, и даже охарактеризованного ими как «собрание на Крите», а также ставящегося под сомнение и многими участвовавшими в нем архиереями) уже опубликовано и продолжает публиковаться множество комментариев: благосклонных и не столь благожелательных, по возможности объективных и субъективных, правдивых и в большей или меньшей мере искажающих правду, спонтанных и заказных, корыстных и бескорыстных, апологетических и полемических, богословски последовательных и бессвязных… Одной из неясных сторон этой волны информации и комментариев является проблема подписания или неподписания некоторыми архиереями спорного текста «Отношения Православной Церкви с остальным христианским миром».

 

Ввиду неясности и неуверенности относительно того, кто и почему не подписал этот текст, некоторые архиереи выступили с заявлениями, в которых ответили на вопрос относительно своей подписи, обосновали и аргументировали свой отказ подписать указанный текст.

Относительно написавшего эти строки появилась правдивая новость, что он является одним из тех, кто отказался подписать документ, но для многих братьев оставалось неясным, как и почему это произошло (учитывая, тем более, то обстоятельство, что я в течение десяти лет непрестанно и деятельно принимал участие в подготовке Собора и попытке доработки и исправления одобренных к соборному обсуждению текстов).

Но прежде чем перейти к обещанному ответу, я хотел бы подчеркнуть, что не был единственным из 25 присутствовавших на Соборе сербских архиереев, кто не подписал этот документ (что вытекало из публикаций некоторых «доброжелателей»). Текст не подписало большинство из них. Кроме того, документ не подписали многие другие епископы.

Как следствие, документ является недействительным, ведь согласно действующему с 1961 г. принципу консенсуса, даже если один архиерей не подпишет документ (в то время, как его подпись необходима!), он становится недействительным.

Одна из причин (хотя и не главная), по которой я не подписал текст об отношениях Православной Церкви «с остальным христианским миром», заключается в том, что епископы – члены собора имели право высказаться, но не имели права голоса. На соборе вместо принятого апостолами и заповеданного святыми отцами правила «один муж – один голос» действовало другое правило: «одна Автокефальная Церковь – один голос». Другими словами, имеют право голоса только Предстоятели Поместных Церквей.

Из этого новоявленного правила вытекает следующее:

1. Собор представляется не как Институт одного и единого Тела Церковного, но как парламентское подобие, состоящее из независимых и самодостаточных Церквей;
2. Собрание Предстоятелей Церквей действует, по сути, как коллективный папа (вне зависимости от того, хотим ли мы это честно признать или сознательно закрываем на это глаза);
3. Преднамеренно или нет, но собор умаляется до уровня собрания Предстоятелей Поместных Церквей, которые просто имеют расширенное сопровождение.

Следовательно, единственная разница между православным архиереем и инославным наблюдателем на соборе заключается лишь в том, что первый может говорить по своему усмотрению, в то время как второй сидит молча: ни тот, ни другой не решают ничего. Но в таком случае к чему предлагать тем, кто не имеет права голоса, подписывать документы? Чтобы создать впечатление, что соборная система действует, в то время как она нарушена и бездействует? Или по иной причине? Конечно, я не знаю этого. Единственное, что я могу сделать – не подписать текст, который не выражает мои убеждения.

Но самая главная причина, по которой я не подписал документ – его (по крайней мере, на мой взгляд) экклесиологически двусмысленное и сомнительное содержание, в некоторых местах на грани еретического учения.

Проблемный характер документа заключен не только в самом обсуждаемом предложении, вызвавшем наибольшее число протестов и возражений у участников собора, согласно которому Православная Церковь признает (в более позднем варианте «констатирует») существование в истории «других не находящихся в общении с ней христианских церквей и конфессий», замененном по предложению Элладской Церкви на фразу: Православная Церковь принимает «историческое наименование других не находящихся в общении с ней инославных христианских церквей и конфессий». Конечно, элладская поправка представляется более осторожной и менее опасной как избегающая приравнивания «исторического наименования» и онтологического содержания термина Церковь, однако она кардинально не отличается от первоначального варианта, так как «историческое существование» не означает автоматического признания церковной природы и идентичности за существующими под этим видом церковных или, если угодно, церквеобразных институтов. Просто по акривии православной догматической терминологии в окончательном варианте текста устраняется и исключается возможность двоякой трактовки и неясного допускающего двоякое прочтение языка.

Я откровенно и прямо заявляю, что подписал бы текст в каждой из двух редакций (несмотря на смысловую двоякость первого варианта), если бы только эта фраза была его «ахиллесовой пятой». Однако, весь текст от начала до конца, по моему мнению, является непоправимым и неприемлемым, так как представляет собой несовместимое смешение православных по своей сути положений и «экуменической» по своему духу и интонации терминологии. Мне не хватит времени, если я попытаюсь подкрепить свой тезис доказательствами и примерами.

Лично я полагаю, что следовало использовать термин Церковь только по отношению к римокатолицизму (который странным образом не фигурирует в тексте обособленно, в то время как особое внимание уделяется Всемирному Совету Церквей) в связи с тем, что более чем тысячелетний догматический спор между ним и нами [католицизмом и православием] пока не нашел своего разрешения на уровне Вселенского Собора, а только на Лионском и Ферраро-Флорентийском псевдовселенских соборах. Итак, для начала – пусть я говорю и теоретически – мы имеем право питать надежду, что будущий Вселенский Собор займется проблемой расхождения во взглядах и устранит камни преткновения, то есть Филиокве и появившийся позднее гипертрофированный примат и пресловутую «непогрешимость» епископа Рима. Только в свете подобной перспективы можно вести речь о Церкви Рима, догматических особенностей которой, то есть искажений в триадологическом догмате и экклесиологических нововведений, мы нисколько не умаляем и не замалчиваем. Стоит отметить, что отпавшие во время Реформации от Рима церковные общины удалились далеко и, увы, продолжают удаляться еще дальше как от Церкви Рима, так и от нашей Церкви.

Мы можем, и это даже наш долг, сделать то же, что и Второй ватиканский собор (я специально не ставлю в пример форму и образец православных соборов прошлого). Этот собор сперва исповедовал свою веру: сказал, что Римокатолическая церковь единая, святая, соборная и апостольская, и затем заявил, что в неримокатоликах обнаруживает большее или меньшее число признаков изначального христианства, и в то же время отклонения и недостатки. Особо подчеркивалось, что Православная Церковь и ее члены являются «отделенными братьями» (fratres separati, disiunti), а сама она обладает сущностными свойствами Церкви (Евхаристией, таинствами, священством, апостольским преемством), недостаток же ее в том, что она в должной мере не признает примат папы.

Аналогичную формулировку должен был дать и наш Собор: после начального и базового исповедания веры, согласно которому Православная Церковь единая, святая, соборная и апостольская (этот текст есть в начале обсуждаемого документа), следовало прямо и категорично сказать, что неправославные христиане обладают здоровыми элементами общего древнего Предания, и одновременно им свойственны очень серьезные ошибки в области веры и канонического порядка, из-за которых они и не имеют общения с Православной Церковью.

Особенно в отношении римокатоликов следовало подчеркнуть, что не только догмат о гипертрофированном папском примате и непогрешимости, но и добавление Филиокве в Символ Веры является непреодолимым препятствием для соединения Востока и Запада, и одновременно это главные темы для межцерковного богословского диалога. Если бы мы высказались в подобном ключе, не было бы нужды в половинчатых и убогих выражениях о «историческом существовании» неправославных Церквей и исповеданий и их «исторических наименованиях». Если бы и тогда некоторые Поместные Церкви все равно отказались участвовать в соборе, был бы законный повод искать другие, церковные и внецерковные, причины для их отсутствия. По мне, обнародованные в настоящий момент обвинения против не прибывших на Собор Церквей в якобы беспричинном или преднамеренном отказе участвовать по надуманным причинам, представляют собой уловки, если не большую несправедливость. Чтобы не быть превратно истолкованными и в очередной раз обвинённым, что «предал» (!) или строю из себя самозваного «адвоката» отцам и братиям, которые под разумными и неразумными предлогами не прибыли на Крит, я заявляю, что полезнее для Церкви было бы их присутствие и активный деятельный вклад. В то же время я понимаю тех, кто бьет в набат, возвещая об опасности новых расколов, псевдособоров и разделений вследствие неполноценных, в сущности бедных по своему содержанию текстов, которые ниже по качеству, чем даже документы Второго ватиканского собора, вследствие опрометчивых попыток вмешательства в проблемы брака, поста, календаря…

В то же время я не понимаю и не испытываю симпатии к тем, кто говорит: «Нас не интересуют фанатики, мракобесы, …, ...». Напротив, нас должны заботить все: наши и чужие, близкие и далекие. Как сказано в Евангелии: «Cие надлежит делать, и того не оставлять». Муки совести нашего брата, справедливо или несправедливо впавшего в смущение и искушение, порождают в нас чувство пастырской и человеческой ответственности, солидарности, симпатии… «Не в словах, а более в делах наше благочестие». Но если не искать его и «в словах», его придется искать в «чужих словах, чужих учениях, чужих догматах о Святой Троице».

Отцы Церкви различают два типа богословского языка – «язык догматический» и «язык исповеднический» («язык опровергающий»), но часто используют и язык вежливый, умиротворяющий, благородный, приветливый, тонкий. Классический пример – это поведение святого Марка Эфесского: во время начала диалога между «латинянами» и «греками» он говорил приветливо, указывая на догматические противоречия косвенно и с рассуждением (как видно из его обращения к папе Евгению IV), во время самого диалога продолжил на языке догматической точности и ясности, не оставляя добронамеренный и кроткий тон, в конце же, после печального окончания объединительного собора, он по необходимости и из чувства пастырской ответственности прибег к полемическому обличительному языку.

В свете подобной перспективы наш собор правильно (по моему скромному мнению) приветствовал инославных наблюдателей устами своего Святейшего Председателя, обратившегося к ним братолюбиво и сердечно, а также ради диалога избежал жесткого конфронтационного тона. Однако следовало, и даже более того, было необходимо посредством обсуждаемого текста засвидетельствовать о своей экклесиологической идентичности и самосознании самым ясным, последовательным и точным образом. Этого, к сожалению, не удалось достичь, так как на большинстве подготовительных заседаний в Женеве, несмотря на недовольство многих и острейшую критику текста, документ не подвергся глубокой и широкой переработке, что рекомендовали Предстоятели Автокефальных Церквей, но был, по сути, в неизменном виде направлен для рассмотрения на Соборе, где из-за нехватки времени и единодушия претерпел косметическую поверхностную доработку (если не брать в расчет поправку Элладской Церкви к самому проблемному и пререкаемому положению).

Не будем обманываться и скрывать правду: этот проблемный текст – первая и главная причина отказа четырех Православных Патриархатов участвовать в Соборе, в то же время Сербская Церковь испытывала затруднения и колебалась до самого последнего момента и приняла решения прибыть на Крит по двум причинам: из любви к мученической Матери Церкви – Церкви Константинопольской и в надежде, что недуги и недостатки предсоборного периода будут уврачеваны и восполнены на самом Соборе, то есть, помимо обсуждения текстов, Собор займется насущными современными проблемами: расколами, вызванными «этнофилетическими» и зилотскими мотивами, разрывами евхаристического общения, нарушением некоторыми Церквями канонического порядка, проблемой автокефалии (которая стала головной болью для Церкви) и другими вопросами. Однако ничего этого сделано не было, так как было отвергнуто предложение Сербской Церкви считать прошедшие на Крите заседания первым этапом соборного процесса и провозгласить окончание Собора потом, после обсуждения всей повестки дня с участием всех Поместных Церквей, Собор ограничился несколькими днями работы и потратил немногое имевшееся в распоряжении время в основном на анализ и частичное исправление предложенных к обсуждению текстов без живого, непосредственного и свободного обмена мнениями по горячим вопросам современного Православия.

К великому сожалению, была потеряна благословенная историческая возможность обсудить и начать преодолевать множество вызовов и искушений, стоящих перед нашей святой Церковью, равно как и возможность засвидетельствовать о живом и животворящем церковном Предании, единстве, вселенском характере и соборности Церкви.

Будет настоящим чудом, если Собор встретит желанное всецерковное признание как Святой и Великий. Боюсь, что в историю Церкви Собор на Крите войдет как провинциальное собрание участвовавших в нем Церквей, без более значимого размаха и влияния. Быть может, это даже предпочтительнее, чем полное растворение и исчезновение из исторической действительности.

__

_{Перевел с греческого Афанасий Зоитакис}

Епископ Бачский Ириней (Булович)

23 июля 2016 г.

 

 

 

[Udruzenje Postanje]

Порука Светог и Великог Сабора Православне Цркве

20. Јул 2016 - 12:30

П О Р У К А
Светог и Великог Сабора Православне Цркве
православном народу и сваком човеку добре воље

Песмом хвалимо и славимо Бога „милосрђа и сваке утехе” што нас је удостојио да се у току недеље свете Педесетнице (18. – 26. јуна 2016.) састанемо на Криту, где су апостол Павле и његов ученик Тит проповедали Јеванђеље у првим годинама живота Цркве. Благодаримо Једном у Тројици Богу што је благоволео да у једнодушности окончамо заседање Светог и Великог Сабора Православља који је сазвао Васељенски Патријарх Вартоломеј уз сагласност Предстојатељâ помесних аутокефалних Православних  Цркава.

Верно следујући примеру светих Апостола и богоносних Отаца, и овај пут смо проучили Јеванђеље слободе „којом нас Христос ослободи” (Гал. 5, 1). Као темељ нашим богословским трагањима служило нам је уверење да Црква не живи за себе. Она преноси сведочење Јеванђеља благодати и истине. Она свој васељени нуди дарове Божје – љубав, мир, правду, помирење, силу Крста и Васкрсења, ишчекивање вечности.

1. Први и основни задатак који је пред себе поставио Свети и Велики Сабор био је дапрокламује јединство Православне Цркве. Постојеће јединство, засновано на светој Евхаристији и апостолском прејемству (наслеђивању, сукцесији) епископâ, треба да јача и да доноси нове плодове. Једна света, саборна (католичанска, свеобухватна) и апостолска Црква јесте богочовечанска заједница, предокушање и доживљавање Есхатона (будуће коначне стварности Царства Божјег) у светој Евхаристији. Као трајна Педесетница, она је неућутни пророчки глас, присуство и сведочење Царства Бога љубави. Верна једногласном апостолском Предању и светотајинском искуству, Православна Црква представља аутентични продужетак Једне свете, саборне и апостолске Цркве, као што исповедамо у Символу вере и као што нам потврђује учење Отаца Цркве. Наша Црква доживљава Тајну божанског домостроја (икономије) спасења у свом светотајинском животу чије средиште јесте божанствена Евхаристија.

Православна Црква изражава своје јединство и своју саборност (католичност, свеобухватност) помоћу сабора. Саборско начело (синодалност) прожима њену организациону структуру, као и начин на који се у њој доносе одлуке и одређује њен даљи историјски ход. Аутокефалне Православне Цркве не представљају конфедерацију Цркава него сачињавају Једну свету, саборну и апостолску Цркву. Свака локална Црква, служећи свету Евхаристију, јесте присуство и пројављивање Једне, свете, саборне и апостолске Цркве на једном месту, односно у одређеном месту. У погледу православне дијаспоре у разним земљама широм земнога шара, на Сабору је одлучено да буде продужено функционисање епископских сабрања, надлежних за једну земљу или за више земаља, све док не буде могућа примена канонске акривије (пуног поштовања канонског поретка). У састав тих сабрања улазе канонски епископи које одређује свака аутокефална Црква понаособ и који и даље припадају својој матичној Цркви. Доследним функционисањем епископских сабрања јемчи се поштовање православног начела синодалности (саборског начела).

У току Светог и Великог Сабора наглашен је значај досадашњих сабрања Предстојатељâ и формулисан је предлог да Свети и Велики Сабор постане установа која се понавља у одређеним временским размацима.

2. Учествујући у божанственој Евхаристији и молећи се за васељену, дужни смо да после свете Литургије наставимо Литургију и сведочимо веру пред блискима и далекима, у складу са јасном заповешћу Господа Христа пред Вазнесење Његово: „И бићете ми сведоци у Јерусалиму и у свој Јудеји и Самарији и до краја земље” (Дела ап. 1, 8). Поновна евангелизација Народа Божјег у савременим секуларизованим друштвима и евангелизација оних који још нису познали Христа представљају непрекидну обавезу Цркве.

3. Одазивајући се на дужност да сведочи истину и своју апостолску веру, наша Црква придаје велики значај дијалогу, поглавито дијалогу са инославним хришћанима. На тај начин се и остали хришћански свет тачније упознаје са правим православним Светим Предањем, са вредношћу светоотачког учења, са литургијским искуством и вером православних хришћана. Дијалози које Православна Црква води никада не значе компромис у питањима вере.

4. Експлозије фундаментализма, уочљиве у крилу разних религија, представљају израз болесне религиозности. Трезвени међурелигијски дијалог знатно доприноси изграђивању узајамног поверења, мира и помирења. Уље религијског доживљаја ваља употребљавати да би се зацељивале ране, а не да би се распиривала ватра ратних окршаја. Православна Црква без околишења осуђује ширење ратног насиља, прогоне, изгон и мучко убијање припадникâ верских заједница, принудно преверавање, трговање избеглицама, отмице, мучења и одвратне ликвидације. Она диже глас тешке оптужбе против оних који руше храмове, верске символе и споменике културе. Изражава своју посебну забринутост због положаја хришћана и свих прогоњених мањина на Средњем Истоку и другде. Упућује апел светској заједници да заштити православне староседеоце тамошњих крајева и друге тамошње хришћане, као и укупно становништво тога подручја, које има ненарушиво право да остане у својој отаџбини у статусу равноправних грађана. Наш Сабор позива све релевантне чиниоце да без одлагања уложе систематске напоре да се прекину ратни сукоби на Средњем Истоку, као и свугде где и даље букте, и да се омогући повратак прогнаних на њихова огњишта.

Посебан апел упућујемо моћницима Земље да се потруде да мир и правда преовладају у земљама из којих потичу избеглице. Желимо да подстакнемо политичке власти, грађане и православне хришћане земаља у којима ојађене избеглице траже уточиште да им и даље пружају помоћ по својим могућностима, од свога сувишка или мањка.

5. Савремена секуларизација тежи ка аутономизацији човека од Христа и од духовног утицаја Цркве, коју иначе самовољно поистовећује са конзервативизмом. Западна цивилизација, међутим, носи на себи неизбрисиви печат доприноса хришћанства у великом временском трајању. Уз то Црква показује спасоносни значај Богочовека Христа и Тела Његова као места и начина живота у слободи.

6. У оквиру савременог приступа браку Православна Црква сматра нераскидиви однос љубави између мушкарца и жене „Тајном великом” која нас упућује на однос Христа и Цркве. Исто тако, „малом Црквом” назива породицу, која произилази из брака и представља једино јемство за васпитавање деце.

Црква стално наглашава вредност уздржања. Хришћанско подвижништво се коренито разликује од било каквог дуалистичког аскетизма, који отуђује човека од живота и од другог човека. Оно га, напротив, повезује са светотајинским животом Цркве. Уздржање се не тиче само монашког живота. Аскетски етос је одлика хришћанског живота у свим његовим појавним облицима.

*  * *

Свети и Велики Сабор, осим конкретних тема о којима је одлучивао, указује, сажето, и на следећа онтолошка и актуелна савремена питања:

7. Што се тиче теме односа хришћанске вере и позитивних наука, Православна Црква избегава туторство над научним истраживањем и не заузима став по сваком научном питању. Она благодари Богу што научницима даје благодатни дар да откривају непознате стране Божје творевине. Савремени развој позитивних наука и технологије доноси корените промене у нашем животу. Он нам пружа значајне услуге као што су олакшан свакодневни живот, суочавање са озбиљним болестима, лакша комуникација међу људима, истраживање свемира и тако даље. И поред свега тога, има и разноврсне негативне последице као што су манипулисање слободом, постепено губљење драгоцених традиција, упропашћивање природне околине и оспоравање моралних вредности.

Научно знање, маколико се развијало најбржим могућим темпом, не покреће човекову вољу нити даје одговор на озбиљне етичке и егзистенцијалне проблеме, на трагање за смислом живота и света. Ови проблеми изискују духовни приступ, што Православна Црква и чини уз помоћ биоетике засноване на хришћанској етици и на светоотачком учењу. Напоредо са поштовањем слободе научног истраживања Православна Црква указује на опасности које се крију иза одређених научних достигнућа и наглашава човеково достојанство и његово божанско назначење.

8. Очигледно је да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци. Она је укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава, оптерећеност атмосфере штетним загађењима и промену климе. При хришћанском сагледавању проблема тражи се покајање за злоупотребе, уздржљивост и аскетски етос као лек за прекомерну потрошњу.

Човек истовремено мора да негује у себи свест о томе да је само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Православна Црква непрестано наглашава да и будући нараштаји имају право на природна добра која нам је поверио Творац. Из тог разлога и она активно суделује у разним међународним еколошким подухватима, а први септембар је одредила за дан молитве за заштиту природне околине.

9. Насупрот силини уравниловке и безличној хомогенизацији, спровођеној на разноразне начине, Православље се заузима за поштовање идентитета и самосвојности људи и народâ. Оно се противи осамостаљивању економије у односу на човекове основне потребе и њеном претварању у циљ по себи. Напредак људскога рода не зависи само од раста животног стандарда или пак од напретка економије на уштрб духовних вредности.

10. Православна Црква се не меша у политику. Њена реч остаје препознатива, али је и пророчка јер испуњава дужност заузимања за човека. Људска права се данас налазе у средишту политике као одговор на савремене друштвене кризе и политичке преокрете, а за циљ имају заштиту грађанина од државне самовоље. Наша Црква придодаје том циљу такође обавезе и одговорност грађана, као и потребу сталне самокритике политичарâ и грађана ради суштинског бољитка друштва.

Она превасходно наглашава да, кад је реч о човеку, православно „треба” превазилази видокруг устаљених људских права. Јер, „већа од свега” јесте љубав какву нам је открио Христос и каквом су живели они који су Му верно следили. Инсистира још и на томе да темељно људско право јесте и заштита верске слободе, односно слободе савести, веровања, богослужења и свих његових индивидуалних и колективних израза, а то обухвата и право сваког верника и сваке верске заједнице да своје верске дужности врши слободно од сваког државног уплитања, као и право на јавно религијско поучавање.

11. Православна Црква се обраћа младима, који трагају за пуноћом живота, за животом пуним слободе, правде и стваралаштва, али и љубави. Она их позива да се свесно прикључе њој, Цркви Онога Који је Истина и Живот.

Позива их да дођу и да са собом донесу црквеном Телу своју виталност, своје немире и недоумице и своја очекивања. Млади не представљају просто будућност Цркве него и њену динамичну, стваралачку садашњост на локалном и универзалном нивоу.

12. Свети и Велики Сабор је пред нама отворио хоризонт за савремену многообразну васељену. Нагласио је нашу одговорност у простору и времену, притом свагда у перспективи вечности.

Чувајући неокрњеним свој светотајински и сотириолошки карактер, Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Она „из дана у дан” благовести спасење Господње и објављује међу племенима земаљским славу Његову, „у свим народима чудеса Његова” (ср. псалам 95).

Молимо се да вас „Бог сваке благодати, Који вас позва у вечну Своју славу у Христу Исусу, ... пошто мало пострадате, усаврши, утврди, укрепи, утемељи; Њему слава и сила у векове векова. Амин” (I Петр. 5, 10 – 11).

+ Константинопољски Вартоломеј, председник
+ Александријски Теодор
+ Јерусалимски Теофил
+ Српски Иринеј
+ Румунски Данило
+ Нове Јустинијане и свега Кипра Хризостом
+ Атински и све Јеладе Јероним
+ Варшавски и све Пољске Сава
+ Тиране и све Албаније Анастасије
+ Прјашевски и све Чешке и Словачке Растислав

Делегација Васељенске Патријаршије

+ Карелијски и све Финске Лав (Леон)
+ Таљински и све Естоније Стефан
+ Пергамски Јован
+ Амерички Димитрије
+ Немачки Августин
+ Критски Иринеј
+ Денверски Исаија
+ Атланте Алексије
+ Принчевских острва Јаков
+ Прикониски Јосиф
+ Филаделфијски Мелитон
+ Француске Емануил
+ Дарданелски Никита
+ Детроитски Николај
+ Сан-Франциски Герасим
+ Кисамски и селински Амфилохије
+ Корејски Амвросије
+ Силивријски Максим
+ Адријанопољски Амфилохије
+ Диоклијски Калист
+ Јерапољски Антоније, на челу православних Украјинаца у САД
+ Телмиски Јов
+ Хариупољски Јован, на челу патријаршијског Егзархата православних парохија руске традиције у Западној Европи
+ Ниски Григорије, на челу православних Карпаторуса у САД

Делегација Александријске Патријаршије

+ Леонтопољски Гаврило
+ Најробија Макарије
+ Кампалски Јона
+ Зимбабвеа и Анголе Серафим
+ Нигеријски Александар
+ Триполиски Теофилакт
+ Рта Добре Наде Сергије
+ Кирински Атанасије
+ Картагенски Алексије
+ Муанзе Јероним
+ Гвинејски Георгије
+ Ермопољски Николај
+ Иринопољски Димитрије
+ Јоханесбуршки и преторијски Дамаскин
+ Акре Наркис
+ Птолемаидски Емануил
+ Камерунски Григорије
+ Мемфијски Никодим
+ Катанге Мелетије
+ Бразавилски и габонски Пантелејмон
+ Бурундијски и руандски Инокентије
+ Мозамбички Хризостом
+ Њеријски и Горе Кенијске Неофит

Делегација Јерусалимске Патријаршије

+ Филаделфијски Венедикт
+ Константине Аристарх
+ Јордански Теофилакт
+ Антидонски Нектарије
+ Пеле Филумен

Делегација Српске Цркве

+ Охридски и скопски Јован
+ Црногорско-приморски Амфилохије
+ Загребачко-љубљански Порфирије
+ Сремски Василије
+ Будимски Лукијан
+ Новограчанички Лонгин
+ Бачки Иринеј
+ Зворничко-тузлански Хризостом
+ Жички Јустин
+ Врањски Пахомије
+ Шумадијски Јован
+ Браничевски Игнатије
+ Далматински Фотије
+ Бихаћко-петровачки Атанасије
+ Будимљанско-никшићки Јоаникије
+ Захумско-херцеговачки Григорије
+ Ваљевски Милутин
+ Максим у Западној Америци
+ Иринеј у Аустралији и на Новом Зеланду
+ Крушевачки Давид
+ Славонски Јован
+ Андреј у Аустрији и Швајцарској
+ Франкфуртски и у Немачкој Сергије
+ Тимочки Иларион

Делегација Румунске Цркве

+ Јаша, Молдавије и Буковине Теофан
+ Сибињски и трансилвански Лаврентије
+ Вадски, Фелеачки, Клужа, Албе, Крисане и Марамуреша Андреј
+ Крајове и Олтеније Иринеј
+ Темишварски и банатски Јован
+ Западноевропски и јужноевропски Јосиф
+ Немачке и Средње Европе Серафим
+ Трговиштански Нифонт
+ Алба Јулије Иринеј
+ Романски и бакауски Јоаким
+ Доњодунавски Касијан
+ Арадски Тимотеј
+ Амерички Николај
+ Орадее Софроније
+ Стрехајски и турнсеверински Никодим
+ Тулсејски Висарион
+ Салазе Петроније
+ Угарски Силуан
+ Италијански Силуан
+ Шпански и португалски Тимотеј
+ Северноевропски Макарије
+ Плоештија Варлаам, патријаршки викар
+ Ловишта Емилијан, викар архиепископа римничког
+ Викински Јован Касијан, викар архиепископа у Америци

Делегација Кипарске Цркве

+ Пафски Георгије
+ Китијски Хризостом
+ Киринијски Хризостом
+ Лемески Атанасије
+ Морфски Неофит
+ Константијски и амохостски Василије
+ Кикоски и тилиријски Никифор
+ Тамаски и оринијски Исаија
+ Тримитунтски и лефкарски Варнава
+ Карпасијски Христофор
+ Арсинојски Нектарије
+ Аматунтски Николај
+ Лидре Епифаније
+ Хитарски Леонтије
+ Неапољски Порфирије
+ Месаријски Григорије

Делегација Јеладске Цркве

+ Филипâ, неапољски и тасоски Прокопије
+ Перистеријски Хризостом
+ Илијски Герман
+ Мантинијски и кинуријски Александар
+ Арте Игнатије
+ Дидимотиха, Орестијаде и Суфлија Дамаскин
+ Никејски Алексије
+ Нафпакта и Светога Власија Јеротеј
+ Самоски и икаријски Јевсевије
+ Касторијски Серафим
+ Димитријадски и алмирски Игнатије
+ Касандријски Никодим
+ Идре, Спецâ и Егине Јефрем
+ Серски и нигритски Теолог
+ Сидирокастра Макарије
+ Александрупољски Антим
+ Неапољски и ставропољски Варнава
+ Месинијски Хризостом
+ Илијски, ахарнски и петрупољски Атинагора
+ Лангадски, литијски и рендински Јован
+ Нове Јоније и филаделфијски Гаврило
+ Никопољски и Превезе Хризостом
+ Јерисоски, светогорски и ардамедијски Теоклит

Делегација Пољске Цркве

+ Луцки и познањски Симон
+ Лублински и хелмски Авељ
+ Бјалисточки и гдањски Јаков
+ Сјематицки Георгије
+ Горлицки Пајсије

Делегација Албанске Цркве

+ Корчански Јован
+ Аргирокастра Димитрије
+ Аполонијски и фијерски Николај
+ Елбасански Антоније
+ Амантијски Натанаил
+ Вилидски Астије

Делегација Чешко-Словачке Цркве

+ Прашки Михаил
+ Суберка Исаија

*

Швајцарски Јеремија, на челу Свеправославног секретаријата Светог и Великог Сабора

Са грчког превео: епископ бачки Иринеј

[александар живаљев]

@Udruzenje Postanje вјерујем да не алудирате на то да је владика Иринеј Бачки недослиједан, јер је осудио Сабор 8. јула, а 20. превео његову Поруку. Лично мислим да је и једно и друго урадио борећи се за јединство Цркве.

Ствари су се доста закомпликовале и није лако доносити судове. И ова Порука, као и Енциклика, наводно су потписане од свих архијереја на Сабору, а епископ Максим је у свом Дневнику тврдио, као и званична прес саопштења саборске службе, да ове документе по древној традицији потписивања Ороса, потписују само предстојатељи. Када се имају у виду други документи, које је требало, а нијесу потписали сви епископи присутни на Сабору, већ је постављено питање њихове веродостојности (владика Иринеј одриче важност документу "Односи Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом"), а митрополит Иларион званично у име Руске цркве изјављује да неће разматрати документе са интернета, него само оне аутентичне, добијене службеним путем:

http://www.pravoslavie.ru/95589.html

Стварно је чудно да скоро пун мјесец дана треба да се документи упуте помјесним црквама.

[Udruzenje Postanje]

3 minutes ago, александар живаљев рече

Bјерујем да не алудирате на то да је владика Иринеј Бачки недослиједан, јер је осудио Сабор 8. јула, а 20. превео његову Поруку. Лично мислим да је и једно и друго урадио борећи се за јединство Цркве.

Ne namera mi je bila da imamo na ovoj vasoj pokrenutoj temi i zvanican prevod SPC dokumenta sa Sabora 

[александар живаљев]

У смиреном тону митрополит Јеротеј Влахос, један од најактивнијих учесника Критског сабора, изнио је данас своје утиске, које преноси православие.ру:

http://www.pravoslavie.ru/96352.html

[александар живаљев]

Атински архиепископ: Јеладска Црква ће 22. новембра донети заједнички став о резултатима Критског сабора

 

Атина, 11. новембар 2016. г.

 

    

 

Поглавар Јеладске Цркве је Солуну учествовао на конференцији «После Светог и Великог Сабора». Манифестација је одржана у сали за конференције фонда за светоотачка истраживања Константинопољског патријархата, преноси Агионорос.

У свом поздравном говору поглавар Јеладске Цркве је истакао улогу Константинопољског патријарха Вартоломеја у организацији сабора на Криту: «Ово је велико достигнуће, посебно ако имамо у виду огромне проблеме наше епохе.»

Одговарајући на питање: «Зашто Јеладска Црква још увек ни на који начин није прокоментарисала резултате Светог и Великог Сабора?» архиепископ Јероним је саопштио да ће свештеноначалије Јеладске Цркве 22. новембра размотрити резултате и документа Критског сабора. «Не смемо да журимо, зато што је журба често штетна,» - истакао је поглавар Јеладске Цркве.

Владика Јероним је такође истакао да «време улепшава слику протеклих догађаја и оставља у сећању само лепо. Сваки велики догађај има различите стране. Кад дође време они који буду судили о Критском сабору наћи ће о њему неколико добрих речи, које не налазе људи данашњице.»

 

Са руског Марина Тодић

11 / 11 / 2016http://www.pravoslavie.ru/srpska/98558.htm