Како да ми се не врати проблем узнемирености? (питање психологу)

[JESSY]

Помаже Бог…  јављао сам вам се једном пре око годину дана порука под насловом “Тешко стање узнемирености“…  и будући јако задовољан одговором питао бих вас још нешто…  био сам скоро годину дана код психијатра у почетку на сваких 15 дана а касније на месец дана…  и сада ево хвала Богу ово ми је један од најбољих периода у животу.  .  од срца ми је сваки тренутак величанствен а и свестан сам да је људска душа као море час бура час мирно…  и трудим се да прихватам промене које ме снађу…  али сада ми се дешава да ми се јављају сви догађаји и мишљења која сам имао у прошлости…  подразумева се и онај период којег се највише плашим када сам живео тако  да кажем монашки и моју умишљеност да сам пустињак…  :)и постао сам скептичан према свему и православљу нажалост…  не верујем никоме…  таман почнем да се држим неког мишљења и после кажем не то није истина и тако опет са другом мишљу…  само “скачем“…  то ми је ја мислим навика од пре када сам расуђивао која је мисао од Бога а која не…  и тако то је довело до тога да мислим шта ћу у овом тренутку да мислим а шта ћу у оном…  те ме највише фрустира и због тога пожелим некада да будем у туђој кожи да побегнем од тога не знам ни како да назовем то…  и узнемирим се када мислим да ђаво то ради…  било је периода када бих на сваку мисао причао ђаво, ђаво…..  и тако дан прође никада опуштен…  и тако мислио сам само да видим шта ви мислите о томе…  ово ми се јави понекада али када се јави тужан сам јер ми упропасти дан…  хвала унапред

[JESSY]

Бог помого,

Драго ми је да чујем да сте боље.   То је важно јер сада имате искуство да велике тегобе имају свој „рок трајања“,  да не трају вечно и да не притискају  душу увек истом силином.   Тако да сте сада већ искуснији војник у „рату“ у односу на себе од пре годину дана када нисте знали шта Вам се догађа нити да ли ће то стање икада престати.

Имајте то на уму када Вам наиђу таласи који личе на оно што сте прошли.

А ти таласи ће наилазити повремено.   То је друго важно искуство које управо стичете.

Сами сте дали најбољи одговор какав став према свим тим мислима треба да заузмете:  да будете свесни   „да је људска душа као море час бура час мирно“ и да се трудите да прихватите „промене које ме снађу“.

 

Ево како свети Игњатије Брјанчанинов говори управо о томе:

„Морамо признати …   да се сви ми људи налазимо више или мање у самозаведености,   да смо сви обманути,   да сви носимо превару у себи.  To је последица нашег пада,   који се догодио примањем  лажи за истину.  Тако свагда падамо и сада.  Зато је у нама таква непостојаност.  Ујутру сам овакав,  у подне другачији,  после подне још другачији,  и тако даље…  

Па шта да се ради! Не треба бити узнемирен променама које наступају,  као нечим необичним.  Не треба се упуштати у потанко претресање грехова,  него проводити живот у непрестаном покајању…  “

 

Ја бих ту само додала да те промене које Вас снађу прихватите смирено,  без фантазирања,  без непотребног компликовања.  

Зашто наглашавам ово „смирено,  без фантазирања“ – јер највероватније узрок Вашем првобитном стању нисте још увек успели да савладате,  а то је ,  ако се сећате из мог претходног писма – нарцизам.  

Умишљање да се све врти око нас,  да све што нам се дешава је много важно,  да смо посебни,  давање претераног значаја неким мислима које нам се појављују и мисаоно врћење у круг – то су све пројаве нарцизма.

Насупрот томе стоји истинско (не лажно,  одглумљено,  нити спољашње) смирење тј.   смирено прихватање да ми нисмо ни по чему посебни,  да смо ми само оруђа у рукама Божијим и да је наше само да смирено поимамо да без Божије помоћи мало шта ми можемо својим снагама,  те да је потребно да,  када нам се појаве неки таласи мисли,  да не умишљамо да смо ми способни да са њима ступамо у дијалог,  нити да их неком својом грандиозном „менталном снагом“ савладавамо,  већ да нам појава тих мисли буде само знак да треба да смирено замолимо Господа да нам те мисли одагна,  да нас заштити и да нам помогне.  

С тим у вези је јако важно да,  опет без превише помпе и предавања значаја и мисаоног бављења тиме,  полако и стрпљиво улазите у црквени живот,  да приступате Светим Тајнама као и сви искрени хришћани у ових две хиљаде година који су схватали да нису ништа посебно већ су само желели да исправљају себе,  да исповедају своје грехове,  да се труде да их не понављају,  и да су тежили да остваре контакт са Богом како би испуњавали Његову вољу за њих.   И то је то.   Без ватромета,  камера,  реалитија,  нити посматрања под микроскопом,  без заузимања улоге посматрача који се диви неким великим успесима и духовним висинама или пак очајава и стрепи од снажног напада непријатеља који се само на њега окомио.

[JESSY]

У духовном животу нема публике,  нити ми сами треба да заузимамо улогу публике која посматра са стране некакву фасцинантну борбу у којој смо ми главни актер.

Нисте ми рекли у писму да ли сте наставили да црквено живите, али правилно? Да ли сте били скоро на исповести?  Када сте се задњи пут причестили?

Запамтите да мисаоно бављење о нечему духовном није духовни живот.   То је сурогат духовног живота који нам даје само утисак да имамо духовни живот,  а у ствари је само илузија.   

Духовни живот значи конкретну праксу а то је – исповедање једном месечно,  кајање за своје грехове,  молитва ујутро,  молитва увече да нас током целог дана огради од искушења,  пост и причешће.

Без духовног живота ће сваки Ваш бољитак у психолошком смислу бити само привремен.  Кратког даха.

Ево како један прави психолог међу светитељима свети Теофан Затворник о овоме говори:

„…  Потребно је само да се све чини по заповестима Господњим.

Шта заправо?

Ништа нарочито,   само оно што од свакога траже околности његовог живота,  што захтевају конкретни случајеви на које свако од нас наилази.   Ето тако.   

Бог уређује судбину свакога од нас,  и све што нам се догађа у животу такође је део Његовог сведоброг промисла.  Сходно томе,  и сваки тренутак и сваки сусрет.

[JESSY]

Узмимо на пример: долази Вам сиромах – Бог га је довео.   Шта треба да урадите?  Да му помогнете.

Бог,  Који Вам је довео сиромаха,  свакако са жељом да бисте Ви помогли сиромаху,  гледа како ћете на делу да поступите.  Њему је угодно да помогнете сиромаху.  Помоћи ћете?  Учините оно што је угодно Богу и направили сте корак ка крајњем циљу: да наследите небо.   

Уопштите овај случај и добићете следеће: у сваком случају и при сваком сусрету треба чинити оно што хоће Бог,  ма шта да радимо.

А шта Он хоће,  то нам је тачно познато из Заповести које су нам дате.

Неко тражи помоћ?  Помози.

Неко те је увредио?  Опрости му.

Сам си некога увредио?  Пожури да га замолиш за опроштај и да се помирите.

Неко те је похвалио?  Не горди се.

Покудио те је? Не љути се.

Дошло је време за молитву? Моли се.

За посао? Ради – и тако даље.

Ако,  пошто ово размотрите,  одлучите да у свим случајевима делујете тако да Ваша дела буду угодна Богу,  да се савршавају тачно према Његовим заповестима,  онда ће се на тај начин сви задаци у Вашем животу решавати у потпуности и како треба.

Циљ је – блажени живот после гроба;  средство – понашање према заповестима Божијим у свакој ситуацији у животу у којој се нађемо.

Чини ми се да је ту све јасно и да нема разлога да се замарате компликованим питањима.“[1]

 

[JESSY]

Дакле,  и сам Светитељ нам напомиње да не треба мисаоно превише да компликујемо ствари,  и да је главно да заиста водимо здрав и једноставан ,  непретенциозан  духовни живот у пракси,  и даје конкретне примере шта то значи.

Ово је такође важно да Вам напоменем:
Ако осетите да Вам непријатна расположења и мисли почињу све чешће да долазе,  немојте одлагати да поново потражите помоћ – од психијатра (нисте ми рекли да ли Вам је он давао неке медикаменте,  или сте само долазили на разговоре код њега? ) али и од свештеника (да исповедите те мисли и расположења,  да затражите да Вам прочита молитву за здравље). Тако се такође учите смирењу,  да не развијате опет нереалну слику о сопственој снази и да мислите да ћете овог пута моћи сами да се изборите са тим налетима мисли.  

Само смирено,  полако,  стрпљиво и никако другачије.   Никако другачије.

То је лекција коју не учите само Ви,  већ свака особа која је ступила на Христов пут.   Хтели бисмо да то све иде брже,  успешније,  експлозивније,   фасцинантније – али,  тако то не иде и ми треба да савијемо свој тврди врат и прихватимо реалност.

Тек тада отварамо врата истинском животу,  истинском миру и добром стању душе.

Никако другачије.   Све друго је храњење нарцизма и сопствених илузија које кад-тад пукну као мехур од сапунице оставивши од наше душе само разбацане олупине у мору немира и анксиозности.

Желим Вам да живите тихо,  неупадљиво и обично,  и да стекнете у души мир Божији.

Од тога веће среће у овом животу нема.

Ево како свети Игњатије ово још лепше каже:

„Верујте Свемогућем Богу,  уздајте се у Њега,  живите трпељиво и постојано,  живите у простоти,  у покајању и смирењу,  предајте се вољи Божјој,  а када се деси да скренете с правог пута,  поново се њиме упутите,  и спасићете се. “

 

http://www.imanade.org/kako-da-mi-se-ne-vrati-problem-uznemirenosti-pitanje-psihologu/

[Bokisha]

Kada krenu bure u duši samo prizovi onog koje zapovedio vetru i moru da se utišaju -sa Gospode Isuse Hriste pomiluj me -i videćeš kako sve postaje mirno-

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

[Ronald]

2 minutes ago, Bokisha рече

Kada krenu bure u duši samo prizovi onog koje zapovedio vetru i moru da se utišaju -sa Gospode Isuse Hriste pomiluj me -i videćeš kako sve postaje mirno-

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

Ti kao da je covjek robot Kad je bura, nije baš lako prizvati.

[Bokisha]

Ako promeniš naviku reagovanja na buru nije baš ni teško pogotovo sa Isusom jer On sve olakšava

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

[Ronald]

10 minutes ago, Bokisha рече

 

 

Ako promeniš naviku reagovanja na buru nije baš ni teško pogotovo sa Isusom jer On sve olakšava

 

 

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

 

Jeste, ali kad upadnes u jedno stanje, često zbog bola ne možeš da se pokrenes, koncentracija je loša i treba vremena. Govorim samo da nije lako odmah krenuti sa molitvom.

[Arsenija]

21 minutes ago, Ronald рече

Jeste, ali kad upadnes u jedno stanje, često zbog bola ne možeš da se pokrenes, koncentracija je loša i treba vremena. Govorim samo da nije lako odmah krenuti sa molitvom.

Moze da peva molitve i da eksperimentise sa glasom  ...     

... za pocetak . 

[Sofija_]

Mene je baka ucila da se prekrstim svaki put kad lose sanjam i uopste kad sam u nekom problemu ili kad vrebaju "neprijatelji"

ili tako neke situacije,jer krsni znak necastivi ne voli, pogotovo kad se obracas Bogu.da te pomiluje gresnog.

jos su Bogu ugodnije molitve ako se boris, da se u bolesti/bolu i slicno, Njemu obratis.

[Sofija_]

Iskreno mislim, da je Bog najbolji psiholog, osim ako su teze bolesti u pitanju, pa trebaju lekovi, ali i tada Bog pomaze, ako mu se obraca,

ako ne moze bolesnik, onda njegovi najblizi.

[Јелена011]

Bice sve to dobro s tim deckom, nasao je pomoc, ima svog doktora i svog duhovnika. A ljudi koji bi voleli da su duhovnici, a to nisu vremenom ce shvatiti da tako ne ide i sta ih vuce da daju duhovne savete trecim licima.

[aliluja]

Tema je interesantna i verujem prisutna kod svakog od nas u životu gde smo više ili manje uznemireni.. Ovo što pišem nije nikakav savet jer nisam kompetentna za to... Ali ću se usuditi da prokomentarišem na osnovu mog malog iskustva... 

Uznemirenost je posledica učinka negativnih pomisli na naš razum koje kada prihvatimo silaze u srce. Tada bivamo porobljeni i "uznemireni"  zbog istog... Jasno je da nismo svi kada pričamo o duhovnosti jednako ostvareni.. Ali smatram da svi težimo rastu... Neki brzo rastu.. pa još brže stradaju... to se uglavnom može dogoditi kod početnika čija radost nije naučila da nadje smirenje.. I evo opet imamo pojam "uznemirenosti" - pa i pri radovanju... Za sebe samu mogu reći da se trudim da ne prihvatam uznemiravajuce pomisli.. i da ih na samom početku predam Bogu... Tu mi treba dosta trezvenosti koju imam samo ako je redovno ištem... Ako klonem duhom.. molim se Majci Božijoj Brzopomoćnici da moli za mene... jer kad klonem duhom znam da mi je vera oslabila... a kao posledica je "uznemirenost" ... Ukoliko nemam snage moliti,  zamolim ljude koji me vole da čine to za mene.. i čvrsto verujem da će Bog da ih čuje.. jer je milostiv... i istina je... Čuje! 

Kada nas  pomisli žaloste setimo se kako su nas gordile.. A kada nas gorde probajmo se setiti kako su nas žalostile.. da na taj način probamo održati duhovnu ravnotežu... 

Shvatila sam da mi je bitnije da duhom budem čvrsta pa makar on bio veličine oraha.. nego da je velik i širok pa da me bure i vetrovi savladaju... A i za taj oraščić mi treba puno molitve da bi se održao - u to sam sigurna... 

[Sofija_]

10 minutes ago, aliluja рече

Shvatila sam da mi je bitnije da duhom budem čvrsta pa makar on bio veličine oraha