Пар теза о нападима на СПЦ

[Crveni Baron]

 

Dačić ima kompleks Miloševića i verno sledi djelo svoga duhovnog oca Miloševića.

 

 

Koga bre sledi? Pa Milosevic je bio car. Tek kada je dosao Milosevic u Beograd stavljen je krov na Svetosavski Hram. A opremu za podizanje je napravila fabrika vojne opreme "Prva Petoletka" iz Trstenika. A Srbi su iz zahvalnosti na taj krov postavili zvono  koje nosi ime izdajnika koji ga je prodao na Vidovdan.

[Јаков.]

Hm... sve stoji ali jedino smatram da je ovo sa Kačijem nevezano sa svim. Prosto je Kači uleteo kad mu nije vrijeme. 

 

Veći teror stanovništva i odvraćanje od razmišljanja o Kosovu i Metohiji, postignut je uz pomoć Stanije na Farmi, ili Maje u Velikom Bratu. O Kačiju se pisalo 2 dana i zaista je na moje veliko iznenađenje cela afera vrlo brzo prekinuta, dok se vesti sa Farme i Velikog Brata, objavljuju na svaki sat vremena. 

 

Što se tiče Mirka i Slavka,  harmonija postoji, s tim da je Mirko loš policajac, a Slavko (Živica) je dobar. 

[Raymond Red Reddington]

Koga bre sledi? Pa Milosevic je bio car. Tek kada je dosao Milosevic u Beograd stavljen je krov na Svetosavski Hram. A opremu za podizanje je napravila fabrika vojne opreme "Prva Petoletka" iz Trstenika. A Srbi su iz zahvalnosti na taj krov postavili zvono  koje nosi ime izdajnika koji ga je prodao na Vidovdan.

Milošević je bio po potrebi. Kao i Dačić.

Čovjek je uveo sankcije RS-u..Krajinu je prodao.

Makedoniju poklonio.

Kakav car?

Čega?

Sa KiMa se povukao...i ostavio narod na milost i nemilost arbanaškoj gamadi.

[зеленизуб]

... je običan nesposobni moron koji nije u stanju da zapamti kada je spomenik na Avali napravljen.

 

Доста небично, кад се мало боље размисли... а можда му и није непозната симболика тог Мештровићевог споменика? Иначе је и веома необична церемонија полагања камена темељца споменику Незнаном јунаку изведена о Видовдану, 28 јуна 1934.

[Баба]

@Невероватни-Да ово си добро приметио Мирко и Славко као лош и добар цајац а заправо оба лоша

[Raymond Red Reddington]

Доста небично, кад се мало боље размисли... а можда му и није непозната симболика тог Мештровићевог споменика? Иначе је и веома необична церемонија полагања камена темељца споменику Незнаном јунаку изведена о Видовдану, 28 јуна 1934.

Može biti da je mislio na simboliku..ali tada je morao da položiti vijenac za obe strane.

[зеленизуб]

Могуће је и да се нисмо разумели.

[зеленизуб]

@Невероватни-Да ово си добро приметио Мирко и Славко као лош и добар цајац а заправо оба лоша

Значи она теза отпада...

good cap mad cap tactical ops

[Баба]

ma jesu soroševci obojica

[Јаков.]

Мирко и Славко су имали ту срећу да се баве оним што се популарно зове "лези лебе да те једем". 

Чему измишљена титула "верски аналитичар"? Могли су да се зову и "плаћени навијач". Упс.. то већ постоји. 

 

Можда, "саветник у невладином сектору"... ух и то постоји.. Добро, нешто су морали измислити. 

 

Ако неки попић или владикица каже "Христос Васкрсе" или "Помаже Бог браћо срби", свакако да је непотребно да било ко од њих изађе и тумачи те речи. Ајде да их тумачи,  него што их често погрешно тумачи и мути воду где је бистрина. 

 

Али добро. То смо ми. Свако од нас је помало Мирко и Славко. 

[Милан Ракић]

„Та религија вас, упркос вама, одржава“, приметио је Рајс, упозоравајући Србе да не нестану као народ

 

Познато је да се годинама уназад, прецизније од „демократских промена“ 2000. године, у појединим домаћим медијима води подмукла кампања против Српске православне цркве. Да је реч о добро уштимованом оркестру, говори препознатљив манир, према коме се ови напади препознају тако што често долазе са наизглед супротстављених фронтова, које углавном повезује другосрбијански, (про)западни дух. Kлише је мање-више исти и напади се разликују само по томе да ли се тесктови пласирају вулгарно-булеварски, чиме се претендује на освајање површније публике, или су увијени у обланду бојазни због наводно нарушеног фамозног секуларизма, као хладног оружја у рукама демократије, чиме се гађа онај део публике који тежи „европским вредностима“.

 

ГЛАДНИ ТЕЛОМ И ГЛАДНИ ДУХОМ

У медијском черечењу Цркве, свештенство се представља као скуп бескрупулозних лопова преобучених у мантије. Нешто ређе, али једнако агресивно, и као скуп перверзњака који, што је посебно занимљиво, од свих настраности највише воли папу. Далеко од тога да је стање у СПЦ савршено, али је симптоматично који се мотиви крију иза атака на њу, а није згорег обратити пажњу и на то ко говори, пре него на то шта је речено.

 

Ако знамо да се више од шест милиона грађана Србије, према последњем попису, изјаснило да су православне вероисповести, да од тог броја већина њих виђа свештеника само на свадби или сахрани, да је притом та већина изнурена вишедеценијском уметношћу преживљавања – није необично да је управо та „циљна група“, дакле, и физички и духовно гладних људи, она код које ће овакве вести произвести највећи револт.

 

Тешко је са сигурношћу установити ко стоји иза свих насртаја на Цркву, како због магловитих информација о финансирању медија, тако и због енормне количине полуистинитих, лажних, па и истинитих информација у истом пакету, вешто укомпонованих тако да је сваки покушај да се у њима препознају јасан циљ и наручилац просечном читаоцу/гледаоцу налик на потрагу за правим људима у Потемкиновим селима.

 

Истина о томе ко плаћа, па самим тим и наручује информацију, знатно би олакшала посао, јер је праћење токова новца често најбољи начин да се открију многе слилне операције. Kако год, у просечном конзументу медија природно се рађа револт због наводне масовном бахатости клера, а код многих долази и до незаинтересованости за оно што се у друштву дешава, чиме се ослобађа простор за додатне манипулације, јер је број оних који промишљају и притом су способни да реагују све мањи.

 

Ипак, постоје неке назнаке према којима би се могло наслутити ко стоји иза континуираног блаћења Цркве. Премда су многе у домену нагађања, могже се указати на то коме је у интересу да срозава њен углед, шта се тиме постиже и ко би од тога имао највише користи. Да би се све боље разумело, требало би размотрити која су то кључна државна питања око којих се сударају супротстављени интереси, али чије решавање не може да се замисли, а да се притом игнорише став СПЦ о њима. Пре свега, то је питање Kосова, а након њега, питање европских интеграција, које са собом отвара мноштво других питања од друштвеног значаја, о којима Црква итекако има свој став.

 

ПРИТИСАК НА САБОР

Јасно је да напади на Српску православну цркву не би били ни приближно делотворни када се, вероватно из истих центара моћи и у истим медијима, истовремено не би одвијао и рад на урушавању ауторитета државних институција: војске, полиције, судства, школства, здравства, а у крајњој линији, и ауторитета породице. Сведоци смо отвореног девалвирања свега онога што једну државу чини стабилном. Ово за последицу има одвајање народа од његових кључних институција, а народ који нема поштовања према својој цркви и држави је као стадо без свог пастира, које је за сваку звер лак плен.

 

Такође, вештачким пумпањем јавности истовремено се утиче и на институције које се прозивају, и то тако да оне због притиска јавности доносе баш онакве одлуке какве би одговарале интересним групама које притисак и креирају. Kонкретно, овог месеца заседа Сабор СПЦ, па није искључено да се медијски насртаји, који су у последње време интензивирани, могу посматрати и у том светлу.

 

На послетку, иако се може рећи да је највећи број Срба само декларативно православан, још увек се не може занемарити фактор на који је Арчибалд Рајс указао пре скоро 90 година, а то је специфичан однос нашег човека према Богу, који је овде претворен у свемоћног владара, док свештеници за Србе нису пре свега црквени људи, него нека врста узвишених политичара.

 

„Та религија вас, упркос вама, одржава“, приметио је сјајно Рајс, упозоравајући Србе да брижљиво чувају такав однос, јер ће као народ нестати онда када га напусте.

 

Драгана Миљнић, NoviStandard

 

[Guest]

Сигурно да постоји и један број Архијереја који за данашње прилике живе чак раскошно, али и овде важе уставна начела о гарантовању имовинских права, што не даје за право да се вређа и омаловажава свако свештено лице.

АУТОР: МИРОЈЕ ЈОВАНОВИЋ

          На Западу ћете ретко срести чак и крајње либералног или левог мислиоца који никада није чуо за Псалтир, или који не познаје историју хришћанства.

          Тамо се то сматра питањем образовања, цивилизованости и нивоа познавања односа у друштву. Српска политичка пракса готово да не познаје ситуацију у којој је одређени политичар на било какав начин (чак и погрешан) покушао да промовише традицију, али тако да не буде сведен на „клеро“ призвук, односно често се о Цркви говори кроз политизирање и митоманију, и неретко супротно самом учењу Српске Православне Цркве. Ово има своје разлоге и историјску позадину, пре свега у догађајима трагичног страдања српског народа у Првом и Другом светcком рату.

          Сатирање Срба, које је уследило одмах након успостављања НДХ у пролеће 1941. године, као свој саставни део имало је подразумевано уништавање Српске Православне Цркве, и то како на територији коју је контролисао усташки режим, тако и готово свуда где је СПЦ била активна на просторима поражене Краљевине. Хапшења великодостојника, ликвидација владика, свештенства и монаштва није престало формирањем „Нове“ Југославије, већ је у прво време репресије сасвим личила на Павелићеве принципе обрачуна са Православљем у Срба. И ма колико Српска Православна Црква пострадала заједно са народом, многи епископи који су претекли усташки нож, нашли су се под разним облицима тортуре бољшевизираног југословенства (Никанор горњокарловачки, Дамаскин у Пакрацу, Иринеј у Новом Саду), и то тако да су поједини платили главом или здрављем, без обзира на часно држање под окупацијом и по ослобођењу. Овде је владало правило да је Православље „унутрашњи непријатељ“, и у складу са тим су поступали органи принуде Титовог режима.

          Последица прогона, репресије и дехристијанизације српског народа била је ваљда логичан одраз политике симетрије у односу на Римокатоличку Цркву, која је, што је опште познато, усташки режим протежирала и помагала. Тако се дошло у ситуацију да српско Православље прође горе од хрватског римокатолицизма, што за један од узрока има свакако и чињеницу да су Хрвати били наслоњени на Ватикан, а Срби, након октобра 1917. године, нису имали заштиту „међународног“ православног фактора. Најтужније од свега јесте то што су предводници удара на Православље били махом Срби, нова елита, у заносу доказивања новој религији. У таквој атмосфери декапитације Православље је наизглед била завршена ствар, али „дух дише где хоће“, па су 70-е и 80-е године прошлог века обележене појавом младих, образованих и честитих свештеника, са немалим искуством на престижним институтима широм Европе. Обнова литургијског живота овде се појавила као логика, јер је повратак изворном, представљао гарант пуних плућа Цркве.

          Садашњост, ослоњена на описане проблеме који су постојали у прошлости, представља логичан след обнове, наравно ако се изузму прогони Владике Охридског Јована, страдање Цркве на Космету, као и у крајевима који су били захваћени ратом. И колико год духовни живот СПЦ напредовао, тако је напредовао и концепт систематског и системског напада на Цркву, праћен одређеним бројем „аналитичара“, који по принципу трговачких помоћника и провинцијских кочијаша, описују и анализирају црквене прилике. Приче су различите, али као да они сваке године пред Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве само преписују прошлогодишње текстове, па тако налазимо опетоване приче о аутомобилима, сјају, луксузу и томе слично.

          Ту „пљувачи“ Цркве долазе на терен таблоидизације свега што се у вези с Црквом дешава, и наравно, пошто су аматери и незналице (изузетак нисам имао прилике да уочим) долазе у колизију са елементарним принципима, те, још увек далеке Европе, на коју се позивају. Ствар је веома једноставна. Српска Православна Црква представља верску организацију, и то ону која је у периоду одсуства националне државе била и остала стуб окупљања и преживљавања. Последично, народ који је извела из „Египта бездржавља“, ни у слободи такву улогу не заборавља и негује „Православље слатко“. Имајући у виду да Црква јесте и постоји у овоме свету, али по вери Отаца није од овога света, јасно је да је она стање петовековног робовања преживела управо захваљујући вери народа и народних вођа. То је основна теза. Али овде се не говори о заслугама, већ о у пракси описаном стању, да се у најтежој ситуацији остане посвећен народу, па је и логика ситуације у слободи таква да се несметано постоји и служи и у ослобођеној држави. Пошто у тако слободној држави верска организација има одређена права и прописане обавезе, а једно од права представља уставом гарантовано право слободе вероисповести, односно забрањена је свака дискриминација по том основу. На жустру критику у вези с аутомобилима, наводним луксузом итсл. лако се одговара животном праксом сваког Епископа, где је одређени ниво безбедности и квалитета возила условљен сталним путовањима и посетама у оквиру Епархије. Такође, полуписмено делује навођење завета сиромаштва, где се „обзерватори“ баве монашким заветима, јер и лаици знају да постоји одређена разлика у правима и дужностима владика и монаштва, па и у погледу поседовања имовине.

          Разуме се, сигурно да постоји и један број архијереја који за данашње прилике живе чак раскошно, али и овде важе уставна начела о гарантовању имовинских права, што не даје за право да се вређа и омаловажава свако свештено лице. Сензација до умоболности и без мере ствара митове о богатству, као да се припрема терен за нови прогон и мучеништво. Постоји у народу изрека „какво село – такав поп“, која указује на чињеницу да су свештеници заправо наше огледало, и да заједница из које потичу има великог утицаја на врлине односно мане, као и на контекст ангажовања у црквеним пословима, уз ону потребну дозу „светлости у свету“.

          Вратимо се на тезу о томе да „западњаци“, и то ма колики атеисти или агностици били, познају хришћанство, макар на нивоу историјских чињеница, и често због свести о припадности савременом европском концепту. Код „западњака“ је познавање вере цивилизацијско питање, а код нас је и то, али и још више, егзистенцијално питање. У прилог овоме дајем скицу ситуације на југу Бачке, као малог примера лако примењивог на сва страдала подручја где се писало ћирилицом. Наиме, позната је ствар да је народ у тешко пострадалим селима Шајкашке области (подручје данашњих општина Тител, Жабаљ, Србобран и Града Новог Сада) после II светског рата већином и радо прихватао и примао свештенике у кућу, без обзира на протесте комитета, другова и кожних мантила. Ту је однос према Цркви, која је у зиму 1942. страдала са народом, заправо потврђен у мучеништву хиљада рођака бачених под лед. Крв невиних је отварала врата мантији, и тако ни најцрвенија директива није била у могућности да затре црквени живот. Слика брата под ледом те проклете године, сачувала је свест о томе да кад страда народ страда и његово Православље.

          Због тога је код нас свест о томе да се кад куршуми крену ка српској глави, истог часа динамит креће ка храму, само показала да Свеце и славе не обележавају „Црква и верници“ већ слави Црква, јер су верници њен неодвојиви део. Овај наизглед безазлен плеоназам у ширем смислу (и неопростиво непознавање основних постулата хришћанства), јесте шема покушаја стварања мини-раскола на линији СПЦ – верник, па тако и правац удара на Цркву бива представљен као удар на богате и корумпиране „попове“, ваљда у нади да ће народ мирно гледати неко следеће клање свештеника. Пошто данашњег дана нема без јучерашњег, а готово јуче (у перспективи века) су у истом дану овде у Новом Саду страдали свештеници, адвокати, лекари, радници и сељаци, сасвим је извесно да ће кад, и ако неки наредни пут, неке зиме у Новом Саду, неком падне на памет да баца под лед, опет као једно страдати Црква и народ као део Цркве. Стога је посао „просвећених“ неписмењака углавном лако препознати, јер медијски маљ у главу Цркве заболи већину народа. Зато ми се понекад и чини да самозвани „аналитичари религије“ ипак нису толике незналице, и да врло добро знају ко падне, кад отровна стрела погоди Цркву.

*Аутор је помоћник градоначелника Новог Сада и потпредседник Треће Србије

Вест је преузета из дневног листа Данас, 19. маја 2015. године

[Лидија Миленковић]

7 minutes ago, александар живаљев рече

 

51 minutes ago, Драгана Милошевић рече

Католичку цркву представљаће кардинал Јосип Бозанић, а у комисији су још и мостарски бискуп Ратко Перић, пожешки бискуп Антун Шкворчевић, те историчари Марио Јарек и Јуре Кришто, док ће у име Српске православне цркве у раду комисије учешће узети загребачки митрополит Порфирије, славонски епископ Јован, црногорски митрополит Амфилохије, епископ бачки Иринеј и професор Дарко Танасковић

I meni je to upalo u oci.

 

[Suncokret54]

4 minutes ago, Pontifex Emeritus рече

сваком то пада у очи. мада нас не чуди, јер наша Црква презире ученост, ваљда зато што у њој оскудева.

... пре би се рекло да има селективан однос према њој, сви знамо за инсистирање на високом образовању клирика, од стране епископа... у датом случају може бити да се уздају у лично знање... 

[Suncokret54]

4 minutes ago, Pontifex Emeritus рече

знаш како се каже - ко сам себе заступа на суду, тај има будалу за адвоката.

... да, свакако, и са личнога искуства знам још нешто... када човек дође у зреле године, и када му се открије узалудност његовог боравка овде, неретко и штетност, тада он, уместо да се покаје и смири, почиње да чини све смелије и чешће кораке ка погрешном, слутећи блиски крај... не само ја, него ни високи клирици нису изузети од тога...