СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ

[Михајло]

Медени лупаш...јел стварно мислиш да су преводили људи са сајта борба за веру?

А да прочиташ..очигледно немаш кад од куцкања глупости...видео би да су без обзира на нијансе..исти текстови...

[Guest]

Свете Jeфимиjа и Олга

У име Оца и Сина и Светог Духа!

Слушајући црквене песме у којима се прослављају угодници Божији, обично чујемо мушка имена. Али, ево, данас се празнује помен два Божија угодника, тачније, угоднице – оба света имена која се данас прослављају су женска.

Света великомученица Јефимија и света блажена кнегиња Олга – обе су назване још по једним именом: света Јефимија се назива «Свехвалном », а свету Олгу су још савременици звали «најмудријом међу женама».

Света Јефимија је мученички пострадала током гоњења хришћана за време Диоклецијана, и њеног страдања и смрти се сећамо 16. септембра. А данас се њен помен празнује поводом једног чуда, које се догодило за време Четвртог васељенског cабора. Четврти васељенски cабор је требало да разреши ко је у праву – они који верују да је Христос био Бог и Човек, Богочовек, или они који тврде да је Божанство у Христу потпуно прогутало људскост, тако да су чак и Његова страдања била само привидна.

Када су представници православних, на челу са светим Анатолијем Цариградским и Јувеналијем Јерусалимским, многим аргументима из Светог Писма и Предања доказали да Христос јесте Богочовек, онда су, желећи да добију још и нарочиту Божију потврду где је права вера, написали два исповедања вере – православно и монофизитско. Оба су била положена у гроб с моштима св. Јефимије, које су се налазиле у том храму у ком су се одигравала заседања Четвртог васељенског Сабора. Гроб је био затворен, храм закључан, тако да у њега нико није могао ући, а када су кроз три дана откључали храм и отворили гроб, православно исповедање је лежало на грудима св. Јефимије, а монофизитско под њеним ногама, изгледало је као да га гази. После тако јасног Божијег указања, дефинитивно је утврђено оно што и ми данас исповедамо: да Христос јесте Богочовек, а монофизитска вера је била осуђена. Св. Јефимију су тада назвали «потврдом светих отаца» [видети кондак светој мученици Јефимији], «утврђењем православне вере».

Прошло је неколико стотина година од овог чуда. Примила је хришћанство велика руска кнегиња Олга, добивши на крштењу име Јелена. Она је желела да крсти читаву Русију, многи су и следили њен пример, али да у потпуности оствари своју жељу није успела, и чак је и њен син, сурови Свјатослав, остао паганин. Али њен унук Владимир је решио да промени веру. Када је он почео да се приклања Православљу, сазвао је своје бољаре и војводе на састанак. Пошто су изнети многи аргументи у корист примања Православља из Цариграда, бољари су рекли: «Да та вера није добра, не би је примила најмудрија од жена Олга». Тај аргумент је био толико убедљив, да је питање о примању вере било решено. Оно што Олга није могла да учини за живота, учинила је после смрти. Спомен на њу као светитељку почео је да се прославља по целој Русији на дан њене смрти, 11. јула, заједно са св. Јефимијом, чије су мошти пренесене из Халкидона у Цариград.

Прошла су столећа. Иноверци су заузели Цариград, и Москва је постала престоница Православља. Као у част тога, по Божијем благовољењу, у Москву је за време цара Михаила Фјодоровича, који је, узгред буди речено, рођен баш на данашњи дан, пренесен нешивени хитон Христов. Некада је Други Рим – Цариград – имао као заштиту најдрагоценије светиње – ризу и појас Богоматере. Познато је да су се и први руски кнезови-хришћани, Асколд и Дир, крстили пошто су на себи искусили чудо током похода на Цариград: када је патријарх испустио у море ризу Богомајке, подигла се страшна бура, која је бацала руске бродове, и избачени на обалу, руске војводе и војници су се крштавали, задивљени овим чудом. А, ево, у Москву је пренета не риза Богомајке, већ нешивени хитон Самог Господа Исуса Христа.

Трећи Рим је стао на чело свих православних народа, почео да ослобађа православни Исток од иновераца, и чинило се да је близу потпуно окончање њихове владавине. Али у одлучујућем тренутку сама Русија је потпала под још страшније ропство комунизма. У поробљеном Другом Риму (Константинопољу) ако и не смеју да организују литије и уопште да отворено изражавају знакове поштовања православне вере, могу макар у својим храмовима да несметано узносе славословља и молитве Богу, чак и молитве за благоверне цареве, пошто Грци нису мењали текстове молитава које садрже такве прозбе.

На данашњи дан, на средину храма Цариградске Патријаршије је постављен ковчег с моштима св. Јефимије, са словенским натписом да је ковчег овај – дар митрополита петербуршког Антонија. Овај натпис као да сведочи да и руски народ својим молитвама невидљиво стоји пред моштима св. Јефимије. А тамо, где се налазе мошти св. Олге, отимају се храмови и претварају у биоскопе, музеје и позоришта; у преостале храмове, уз подршку власти, увлаче се живоцрквењаци и самосвeти [припадници расколничких секти у Русији и Украјини, прим.прев]. И душу и тело хоће да пороби безбожна власт, контролишући чак и оно што се ради у црквама. Али чуда која су се догодила после смрти св. Јефимије и Олге дају нам наду да оне и данас заступају православне.

Завршимо нашу данашњу молитву прозбом из кондака св. Јефимији:

«И сада, као што си некада јереси, непријатељска подметања под ноге православних царева покори».

Свт. Јован Шангајски

Превела са руског: Мирjана Милетић

24 / 07 / 2012

[Дејан]

Mnogi ljudi smatraju da je veoma teško živjeti u skladu sa vjerom i ispunjavati volju Božiju. U stvari – to je veoma lako. Samo treba obratiti pažnju na detalje, sitnice, i pokušati izbjegavati zlo u najmanjim i svakidašnjim stvarima. Ovo je najjednostavniji i najsigurniji način da se uđe u svijet duhovnog i da se približi Bogu. Čovjek često misli da Tvorac od njega zahtijeva činjenje velikih stvari, da Jevanđelje insistira na potpunom samopožrtvovanju, ukidanju vlastite ličnosti kao uslovima za vjeru. Čovjek je često preplašen ovim pa počinje da se plaši upoznavanja sa Bogom, plaši se približavanja Bogu i počinje se skrivati od Boga ne poželivši čak ni da pogleda u Riječ Božiju. “Ako ne mogu ništa važno učiniti za Boga, onda je bolje da se sklonim od duhovnih stvari, prestanem misliti o vječnosti i živim ‘na normalan način’.”

Postoji način ulaska u duhovno carstvo “činjenjem velikih djela”: mora se ili učiniti nešto zaista veliko ili ne učiniti ništa. I tako ljudi ništa ne čine za Boga niti za svoje duše! To je veoma čudno – što je čovjek više posvećen malim stvarima u životu, on manje želi biti iskren ili čist ili vjeran Bogu u tim istim malim stvarima. Čak štaviše, svako mora usvojiti ispravan stav prema malim stvarima ukoliko se želi približiti carstvu nebeskom.

“Želja za približavanjem”… U ovom su sažete sve teškoće vjerskog života. Često neko želi da uđe u carstvo nebesko potpuno neočekivano, na neki čudesan i magičan način, ili, sa pravom – preko nekog velikog podviga. Međutim, niti jedan od ovih načina nije pravi način za pronalaženje višeg svijeta. Niko ne doživljava Božije prisustvo na neki čudesan način ostajući nezainteresovan u zemljaskom životu prema potrebama za carstvo Božije i za vječnost, niti iko može kupiti blaga carstva Božijeg nekakvim izuzetnim podvigom bez obzira kako on velik bio. Pa ipak, dobra djela, sveta djela neophodna su za svakoga koji izrasta u duhovnom životu, čista volja, dobra želja, nebeska psihologija, srce koje je i čisto i vjerno...

“…I ako neko napoji jednog od ovih malih samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata propasti“ (Mat. 10:42). U ovim riječima Gospodnjim iskazan je najveći izraz usitnjenosti dobra. “Čaša vode” – ovo zaista nije mnogo…

…U svakoj komunikaciji između ljudi neizostavno mora postojati dobar duh. Taj duh je Hristos, koji se otvoreno ogleda ili skriveno.

“U ime učeničko” – ovo je prvi korak u komunikaciji sa drugom osobom u ime samoga Isusa Hrista. Mnogi ljudi, još uvijek ne poznajući Gospoda i čudesno zajedništvo u ime Njegovo, i dalje među sobom imaju nesebično, čisto i ljudsko zajedništvo koje ih približava Duhu Hristovom…

…Zapravo, manje dobro je potrebnije čovječanstvu nego veće. Ljudi mogu živjeti svoje živote bez većeg dobra, ali bez manjeg ne bi postojali. Čovječanstvo neće nestati od nedostatka velikog dobra, već od nedostatka ovih manjih dobara. Veliko dobro nije ništa drugo no krov podignut na ciglama manjih dobara.

Manje, lakše dobro je ostavljeno na zemlji čovjeku od samog Tvorca, koji je preuzeo na sebe sva veća dobra. Svako onaj ko čini manje, podjednako stvara – jer kroz njega sam Tvorac stvara – veliko dobro. Od našeg malog dobra Tvorac stvara Njegovo veliko dobro. Jer, kao što je naš Gospod Tvorac koji je sve stvorio iz ničega, tako On može da stvori veće dobro iz manjeg...

Kroz takvo manje, lakše djelo, učinjeno na najjednostavniji način, čovjek se navikava na dobro i počinje mu služiti cijelim svojim srcem, iskreno, i na taj način ulazi u duh dobra, puštajući korijene svog života u novu zemlju, zemlju dobra. Korijen ljudskog života brzo se privikava na ovu dobru zemlju i uskoro bez nje ne može živjeti... Takav čovjek je spašen: od malog dolazi na veliko. “Vjeran u malim stvarima” preokreće se u “vjeran u velikim stvarima.”

Ostavite po strani sva teorijska razmatranja kojim je zabranjeno ubijati milione žena, djece i staraca; budite zadovoljni ispoljavanjem vašeg moralnog načela tako što nećete ubijati ljudsko dostojanstvo vašeg bližnjeg, niti riječju, niti znakom, niti gestom.

Ne gnjevite se zbog sitnica „na brata svoga ni za što“ (Mat. 5:22) i u svakodnevnim kontaktima ne govorite neistinu svojim bližnjima. To su sitnice, male promjene, bez računa; ali samo pokušajte to činiti i vidjećete šta će iz toga proizaći.

Teško je moliti se noću. Ali pokušajte ujutru. Ako ne možete da se molite kući onda bar pokušajte, dok se vozite prema svom poslu, razbistriti misli sa „Oče naš“ i pustite riječi ove kratke molitve da odjeknu u vašem srcu. A noću se, potpuno iskreno, prepustite u ruke Nebeskog Oca. Ovo je zaista veoma lako.

I dajte, dajte čašu vode svakome kome je potrebna. Dajte čašu napunjenu do vrha jednostavnim ljudskim zajedništvom svima kojima nedostaje, najjednostavnije druženje...

O čudesni putu malih stvari, himnu ti pjevam! Predajte se, o ljudi, opasajte se činjenjem malih dobara – lancem malih, jednostavnih, lakih i dobrih osjećanja koja nas ništa ne koštaju, lancem dobrih misli, riječi i djela. Napustimo veliko i teško. To je za one koji to vole, a ne za nas koji još uvijek nismo naučili da volimo veće, i za koje je Gospod, svojom neiskazanom milošću, svuda usuo ljubav, besplatnu kao vazduh i voda.

[Filipov i Sarin tata]

Mnogi ljudi smatraju da je veoma teško živjeti u skladu sa vjerom i ispunjavati volju Božiju. U stvari – to je veoma lako. Samo treba obratiti pažnju na detalje, sitnice, i pokušati izbjegavati zlo u najmanjim i svakidašnjim stvarima. Ovo je najjednostavniji i najsigurniji način da se uđe u svijet duhovnog i da se približi Bogu. Čovjek često misli da Tvorac od njega zahtijeva činjenje velikih stvari, da Jevanđelje insistira na potpunom samopožrtvovanju, ukidanju vlastite ličnosti kao uslovima za vjeru. Čovjek je često preplašen ovim pa počinje da se plaši upoznavanja sa Bogom, plaši se približavanja Bogu i počinje se skrivati od Boga ne poželivši čak ni da pogleda u Riječ Božiju. “Ako ne mogu ništa važno učiniti za Boga, onda je bolje da se sklonim od duhovnih stvari, prestanem misliti o vječnosti i živim ‘na normalan način’.”

Postoji način ulaska u duhovno carstvo “činjenjem velikih djela”: mora se ili učiniti nešto zaista veliko ili ne učiniti ništa. I tako ljudi ništa ne čine za Boga niti za svoje duše! To je veoma čudno – što je čovjek više posvećen malim stvarima u životu, on manje želi biti iskren ili čist ili vjeran Bogu u tim istim malim stvarima. Čak štaviše, svako mora usvojiti ispravan stav prema malim stvarima ukoliko se želi približiti carstvu nebeskom.

“Želja za približavanjem”… U ovom su sažete sve teškoće vjerskog života. Često neko želi da uđe u carstvo nebesko potpuno neočekivano, na neki čudesan i magičan način, ili, sa pravom – preko nekog velikog podviga. Međutim, niti jedan od ovih načina nije pravi način za pronalaženje višeg svijeta. Niko ne doživljava Božije prisustvo na neki čudesan način ostajući nezainteresovan u zemljaskom životu prema potrebama za carstvo Božije i za vječnost, niti iko može kupiti blaga carstva Božijeg nekakvim izuzetnim podvigom bez obzira kako on velik bio. Pa ipak, dobra djela, sveta djela neophodna su za svakoga koji izrasta u duhovnom životu, čista volja, dobra želja, nebeska psihologija, srce koje je i čisto i vjerno...

“…I ako neko napoji jednog od ovih malih samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata propasti“ (Mat. 10:42). U ovim riječima Gospodnjim iskazan je najveći izraz usitnjenosti dobra. “Čaša vode” – ovo zaista nije mnogo…

…U svakoj komunikaciji između ljudi neizostavno mora postojati dobar duh. Taj duh je Hristos, koji se otvoreno ogleda ili skriveno.

“U ime učeničko” – ovo je prvi korak u komunikaciji sa drugom osobom u ime samoga Isusa Hrista. Mnogi ljudi, još uvijek ne poznajući Gospoda i čudesno zajedništvo u ime Njegovo, i dalje među sobom imaju nesebično, čisto i ljudsko zajedništvo koje ih približava Duhu Hristovom…

…Zapravo, manje dobro je potrebnije čovječanstvu nego veće. Ljudi mogu živjeti svoje živote bez većeg dobra, ali bez manjeg ne bi postojali. Čovječanstvo neće nestati od nedostatka velikog dobra, već od nedostatka ovih manjih dobara. Veliko dobro nije ništa drugo no krov podignut na ciglama manjih dobara.

Manje, lakše dobro je ostavljeno na zemlji čovjeku od samog Tvorca, koji je preuzeo na sebe sva veća dobra. Svako onaj ko čini manje, podjednako stvara – jer kroz njega sam Tvorac stvara – veliko dobro. Od našeg malog dobra Tvorac stvara Njegovo veliko dobro. Jer, kao što je naš Gospod Tvorac koji je sve stvorio iz ničega, tako On može da stvori veće dobro iz manjeg...

Kroz takvo manje, lakše djelo, učinjeno na najjednostavniji način, čovjek se navikava na dobro i počinje mu služiti cijelim svojim srcem, iskreno, i na taj način ulazi u duh dobra, puštajući korijene svog života u novu zemlju, zemlju dobra. Korijen ljudskog života brzo se privikava na ovu dobru zemlju i uskoro bez nje ne može živjeti... Takav čovjek je spašen: od malog dolazi na veliko. “Vjeran u malim stvarima” preokreće se u “vjeran u velikim stvarima.”

Ostavite po strani sva teorijska razmatranja kojim je zabranjeno ubijati milione žena, djece i staraca; budite zadovoljni ispoljavanjem vašeg moralnog načela tako što nećete ubijati ljudsko dostojanstvo vašeg bližnjeg, niti riječju, niti znakom, niti gestom.

Ne gnjevite se zbog sitnica „na brata svoga ni za što“ (Mat. 5:22) i u svakodnevnim kontaktima ne govorite neistinu svojim bližnjima. To su sitnice, male promjene, bez računa; ali samo pokušajte to činiti i vidjećete šta će iz toga proizaći.

Teško je moliti se noću. Ali pokušajte ujutru. Ako ne možete da se molite kući onda bar pokušajte, dok se vozite prema svom poslu, razbistriti misli sa „Oče naš“ i pustite riječi ove kratke molitve da odjeknu u vašem srcu. A noću se, potpuno iskreno, prepustite u ruke Nebeskog Oca. Ovo je zaista veoma lako.

I dajte, dajte čašu vode svakome kome je potrebna. Dajte čašu napunjenu do vrha jednostavnim ljudskim zajedništvom svima kojima nedostaje, najjednostavnije druženje...

O čudesni putu malih stvari, himnu ti pjevam! Predajte se, o ljudi, opasajte se činjenjem malih dobara – lancem malih, jednostavnih, lakih i dobrih osjećanja koja nas ništa ne koštaju, lancem dobrih misli, riječi i djela. Napustimo veliko i teško. To je za one koji to vole, a ne za nas koji još uvijek nismo naučili da volimo veće, i za koje je Gospod, svojom neiskazanom milošću, svuda usuo ljubav, besplatnu kao vazduh i voda.

Просто и једноставно, сваког дана по мало доброг и на крају ће бити довољно... Ретко ко од нас може ближњем свом да реши животне проблеме, али свако може свакодневно да пружи неку малу подршку и помоћ људима око себе, макар осмех и добар дан ако ништа друго... 4chsmu1

[Дејан]

Просто и једноставно, сваког дана по мало доброг и на крају ће бити довољно... Ретко ко од нас може ближњем свом да реши животне проблеме, али свако може свакодневно да пружи неку малу подршку и помоћ људима око себе, макар осмех и добар дан ако ништа друго... 4chsmu1

sto bi rekao vladika Nikolaj,ako danas nisi ucinio niti jedno dobro delo a ti oprastaj, onima koji te uvredise ,u srcu svom

[Guest]

Свети Јован Шангајски: Беседа на Усековање главе светог Јована Крститеља

11 уторак сеп 2012

Posted by radiosvetigora in Духовност

≈ Оставите коментар

Цео живот Светог Јована Претече, од његових првих дана, био је у потпуности посвећен Ономе, Који је дошао после њега. У дане масакра новорођенчади у Витлејему, оне је такође био тражен од Ирода, али је његова мајка Јелисавета побегла са њим у пустињу, де се упокојила након четрдесет дана. У исто време, његов Отац Захарија био је убијен од Иродових слугу, у Храму.

Пустиња је одгајила Јована, и он је остао тамо у тишини, тридесет година, док Реч Божија није дошла до њега, заповедајући му да проповеда покајање и да позива људе да припреме пут Господњи (Лука 3:2)

Након пола године од почетка његове проповеди, припремајући Јевреје да очекују брзи долазак Спаситеља и окружен ученицима, од којих су већина постали ученици Христови, Јован Крститељ је крстио Христа. Тајна Свете Тројице му је онда била откривена. Говорећи онима око њега, да је Јагње Божије, Које узима на себе грехе света присутно, Јован је постепено се нашао у сенци и сви су почели да лседе новог Учитеља.

Међутим, Јован је уместо да тугује, почео да се радује. Када су га његови посебно посвећени ученици питали о његовом мањку бриге за његову опадајућу славу, одговорио је речима, које јасно описују његову личност:

„Ја нисам Христос, него сам послан пред Њим. Ко има невесту женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу радује се гласу жениковом. Ова дакле радост моја испуни се. Онај треба да расте, а ја да се умањујем.“ (Јован 3:28-30)

Убрзо након овога, његова реч је грмела против Ирода, тако да је одагнан у затвор, где се завршио његов људски живот. Био је обезглављен током Иродове гозбе. Усековање Светог Јована Крститеља, које је завршило његов земаљски живот, у исто време, започело је његову нову и славну проповед као Претеча. Душа Светог Јована Крститеља, напуштајући његово подвижничко тело, отишла је у пакао, место где су биле душе свих, који су умрли пре Спаситељеве смрти на Крсту. Душе свих од почетка до Адама биле су тамо.

Међутим, Свети и Праведна душа Светог Јована Крститеља није отишао тамо са циљем да окуси тамно стање отуђења и удаљености од Бога. „Пријатељ Женика“, који Га је крстио, страдао је за своју праведност, донео је наду у долазак Царства Божијег, проповеданог свима, за припрему пута за Њега, била је нераскидиво повезана са Њим кроз његову оданост, сведочећи свуда Христа, као Његов гласник, послан пред Њим.

Силазећи у пакао, Јован је наставио проповед коју је вршио на земљи – проповед о Царству Божијем које се приближило. Душе праведних, из Старог Завета венуле су у паклу, чекајући испуњење доласка Онога, Који би победио змију, како је био речено Адаму. Пророци, који су ово видели раније у духу, чекали су долазак испуњења откровења која су им била откривена. Ове душе, лишене светлости славе Божије, мучиле су се у чекању испуњења њихове наде. Јован је дошао, силазећи у пако, доносећи Радосне вести да ће ускоро царство пакла бити уништено.

Онима који су чекали Искупитеља ће Га ускоро видети и бити ослобођени од Њега, Јован је сведочио да је Син Божији већ дошао на земљу и да је након Његовог крштења, сведочио да је Дух Свети сишао и остао на Њему (Јован 1:33-34).

Проповед Јована у вези са доласком Спаситеља, била је упућена не само душама праведних, већ свима онима који су били у паклу. Он се појавио у паклу да припреми пут Господњи, као што га је припремао на земљи. Силазак Јована Крститеља у пакао и његова проповед Јеванђеља, била је објава радости онима који су малаксавале тамо.

Душе мртвих, осим најокорелијих грешника, слушали су проповед Крститеља. Према томе, када је Христос сишао у пакао након Његове смрти на Крсту, био је дочекан не само од Старозаветних Праведника, већ такође и од душа свих оних који су једном биле непослушне и које су се противиле дуготрпљењу Божијем у дане Ноја и током времена, када је грех владао међу људима (1 Петр. 3:20).

Пакао је био разорен Христовим силаском у њега; мрачна тамница просијала је светлошћу; душе упокојених одведене су у Царство Небеско. Улазна врата у ову паклену пропаст, био је силазак Крститеља. Испуњавајући своју проповед као Претеча на земљи, појавио се као Христов Претеча у паклу. Његово усековање није само врхунац његовог земаљског подвига, већ такође почетак новог и славног проповедања.

Међу њима, који су рођени од жена, нема већег од Јована Крститеља (Матеј 11:11; Лука 7:28) како је Христос рекао о њему.

“Јер је ово онај за кога је писано: Ето Ја шаљем анђела Свог пред лицем Твојим који ће приправити пут Твој пред Тобом.“ (Лука 7:27)

Ове речи Самога Христа, сведоче о духовној величини Јовановој и његовом високом циљу у делу спасења људског рода. Појавио се као слуга и проповедник Божији, као ниједан други човек у свету, почевши да проповеда и слави Христа пре Његовог рођења, а завршавајући чак након његове смрти, узлазећи са Христом у Царство Небеско након разорења пакла.

Као највећем међу Праведнима, достојно место му је припремљено у Царству његовог Пријатеља,, где сада пребива, чекајући своје откровење у свој слави и победној гозби Јагњета Божијег у Другом Доласку, када ће сакупити пшеницу Своју у житнице, а плеву ће сажећи огњем вечним. (Матеј 3:12; Лука 3:27).

Његово усековање било је завршни његов подвиг на земљи, и последњи корак за примање највеће награде у Царству Небеском; док је за све оне у паклу био дизање јутарње звезде, пре појаве Сунца Правде.

Баш као што је Рођење Светог Јована Претече и Крститеља почетак Јеванђеља за живе, тако је и његово усековање почетак Јеванђеља за мртве.

„Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља“. (Кондак Празника).

Извор: Православни одговор

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest - . . .-]

Razboli se ovde u Beogradu (negde oko 1995. je to bilo) neki momak od uha.

I, pošto se bavio muzikom, to mu je teško padalo, jer je mogao da ostane bez sluha.

Zakažu lekari tešku operaciju uha, ali u međuvremenu,

neko njegov donese mu iz Amerike na parčetu fate malo ulja

kojim su mirotočile Jovanove mošti.

Pomaže tom fatom momak svoje uho i oko njega

(naravno uz molitvu i osenjivanje krsnim znakom) i od tada mu

bude boljka sve slabija i slabija i već pred operacijom lekar konstatuje

da ona više nije potrebna, da je bolest prošla i da je i uho i sluh OK.

Eto.

Veliki je Bog i Njegovi Svetitelji.

+++

[Guest - . . .-]

Još kao dečak razlikovao se od ostale dece

Jovan Maksimović rodio se 4. juna 1896. godine u Rusiji, u Harkovskoj guberniji u mestašcu Adamovski. Poticao je iz plemićke porodice, a njegov otac Boris Maksimović bio je srpskog porekla. Porodica Maksimović izbegla je u 18. veku u Rusiju pred najezdom turskih osvajača.

Srpski jezik u kući nisu zapostavili. Jovan je na krštenju dobio ime Mihailo, dok mu je Jovan kasnije monaško ime. Osim njega još jedan član porodice Maksimović proglašen je za svetitelja, bio je to sveti Jovan Tobolski, sibirski misionar.

Još kao dečak Mihailo Maksimović razlikovao se od ostale dece: teško je govorio, malo je jeo, nije voleo gimnastiku ni ples. Njegova francuska dadilja prešla je, pod dečakovim uticajem, u pravoslavlje.

Kao osamnaestogodišnjak Mihailo je završio Poltavski kadetski korpus i upisao se na Pravni fakultet na harkovskom Carskom univerzitetu gde je diplomirao četiri godine kasnije. Kad je u Rusiji izbila revolucija, oficir Maksimović je krenuo u rat na strani cara boreći se protiv boljševika. Ranjen je u desnu nogu i zbog toga je do kraja života ostao hrom.

Kao izbeglica u Srbiji, prodavao je novine

U vreme građanskog rata u Rusiji sa porodicom je došao u Srbiju. Živeći kao izbeglica u oskudici bivši plemić zarađivao je za život svoje porodice prodajući dnevne novine, između ostalih i „Politiku". Ovog neobičnog i siromašnog prodavca novina svi su dobro znali u Beogradu po tome što je i zimi i leti išao bos. Svakoga jutra krenuo bi prvo u Patrijaršiju da tamo službenicima proda novine. Niko od njih nije znao da je plemić asketa, vredni prodavac novina već završio dva fakulteta.

U Beogradu je potom upisao i 1925. godine završio Teološki fakultet. U ruskoj crkvi u Beogradu ga je vladika Antonije, poglavar Ruske zagranične crkve proizveo u čin čteca. Zamonašio se u Miljkovom manastiru kod Svilajnca 1925. godine uzevši ime Jovan, prema svom pretku Jovanu Tobolskom.

Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve postavio ga je 1929. godine za suplenta Bogoslovije u Ohridskoj eparhiji u Bitolju. Ohridskom eparhijom tada je upravljao vladika Nikolaj Velimirović.

Đaci Bogoslovije primetili su da otac Jovan jede malo, i to samo jednom dnevno, da se nikada ne ljuti i nikada ne spava, već provodi noći klečeći pred ikonom. Od dana svog monaškog postriga pa do smrti, nikada nije spavao u postelji. Pošto nikada nije spavao, dešavalo se da ga za vreme časa ipak uhvati san.

U bogosloviji se pročuo kao dobročinitelj

U Bitolju se ubrzo pročuo kao dobrotvor i dobročinitelj. Otac Jovan Maksimović posebno je poštovao svetog Nauma ohridskog jer je imao moć isceljenja duševno obolelih. Upravo sa ikonom svetog Nauma obilazio je bolnice i molio se za zdravlje bolesnika. Još iz tog vremena potiču svedočanstva o njegovim čudotvornim isceliteljskim moćima.

Godine 1934. postao je episkop Ruske zagranične crkve i poslat je u Šangaj. U Šangaju je osnovao Sirotište svetog Tihona Zadonskog koje je udomilo čak tri i po hiljade dece. Nesrećne i napuštene mališane nalazio je po budžacima šangajskih četvrti izgladnele i bolesne. Teško su ga pogađale i posete duševnim bolesnicima i za njih se posebno molio. Sačuvana su mnogobrojna svedočanstva nekadašnjih smrtno bolesnih ljudi kojima je Jovan Šangajski pomogao.

Rusi su, posle dolaska komunista na vlast u Kini, ponovo krenuli u izgnanstvo. Episkop Jovan bio je s njima. Sveti sinod Ruske zagranične crkve postavio je vladiku Jovana 1951. godine za arhiepiskopa zapadnoevropskog. Došao je u Pariz. Služio je svetu liturgiju na francuskom i holandskom, baš kao svojevremeno na grčkom, crkvenoslovenskom, kineskom, ili kasnije engleskom.

Sveti sinod premestio je potom Jovana Maksimovića u San Francisko da bi pomagao završetak gradnje tamošnje velike Saborne crkve posvećene Presveta Bogorodici. U San Francisko stigao je u jesen 1962. godine.

Odlučio se na podvig noćnog bdenja

Dok je službovao u Parizu, nazivali su ga Jovanom Bosim jer je često išao bos. Nije se obuvao jer su mu noge stalno bile otečene budući da ga gotovo niko nikada nije video da leži i odmara se.

Poslednje četiri decenije svoga života nije imao uobičajeni san, odlučio se na podvig noćnog bdenja ne spuštajući se nikada na krevet. Njegov uzor u tome bio je sveti arhiepiskop Melentije Leontovič čije su mošti počivale u Uspenjskoj crkvi u Harkovu i koji je uzeo na sebe molitveni podvig borbe sa snom provodeći noći nepomično stojeći ruku podignutih uvis i nikada ne ležući u krevet.

U Nikolajevskoj crkvi u Sijetlu 2. jula 1966. godine (19. juna po starom kalendaru) služio je liturgiju. Po svom običaju, posle službe ostao je u oltaru još tri sata. Onda je otišao u parohijski dom i tu se upokojio. Na dan smrti pratio je čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice („Kurskaja - Korenaja"). Pred njom se i upokojio.

O sebi je napisao sledeće: "Otkad znam za sebe, želeo sam da služim pravdi i istini. Moji roditelji razgoreli su u meni nepokolebljivu težnju da se borim za istinu, a duša se moja ushićivala primerima onih koji su žrtvovali svoj život za nju."

Za svetitelja je proglašen (kanonizovan) 2. jula 1994. od strane Ruske zagranične pravoslavne crkve u San Francisku.

[Дејан]

Nas popa neodoljivo podseca likom na sv. Jovana

[Walter]

Ако читате Достојевског Ф.М.-а, отворите корицу и погледајте ко је преводиоц.. ако је извесни, Јован Максимовић... То је Тај..

[Paladije]

Mnogo cijenim sv Jovana Sangajskog, samo mi je zao sto je zastupao ucenje o mitarstvima...a posle njega je to nastavio njegov ucenik Serafim Rouz...interesantno da u velikoj mjeri rusi zastupaju to ucenje...kad pomislim na to cesto mi prodje kroz glavu recenica mog prijatelja jerodjakona iz ohridske arhiepiskopije...koji reče:"Rusi su prihvatili zakon, pravilo, a grci slobodu"...da i zaista je tako, opasan je taj norminativni pristup vjeri....

[Guest - . . .-]

@@Paladije,

Митр. Амфилохије је оног дана говорио о овоме и рекао да апсолутно није обавезно да неко верује у такав теолошки систем (заправо теологуменон).

А иначе је свети Јован мој омиљени светитељ. Ја сам рукоположен у чин свештеника на његов дан.

[Number15648]

Шта мислимо под речју „Православан“?

Свети Јован Шангајски

 

Убрзо након што је учење Христово почело да се проповеда незнабошцима, следбеници Христа у Антиохији, почели су да се називају Хришћанима (Дела 11:26). Реч „Хришћанин“ означава оне, који носе ово име које је припадало Христу – припадало у смислу оданости Христу и Његовом Учењу.

Следбеници Христови радо су себе називали именом свог вољеног Учитеља и Господа; а непријатељи Христови, називали су Његове следбенике Хришћанима, преносећи на њих злу вољу и мржњу којом су дисали против Христа.

Међутим, прилично ускоро, појавили су се људи, који, док су себе називали Хришћанима, нису били од Христа у духу. О њима је Христос раније рекао: „Неће сваки који Ми говори: Господе! Господе! Ући у Царство Небеско; но који чини по вољи Оца Мог, Који је на Небесима.“ (Матеј 7:21).

Христос је такође прорекао да ће се многи представљати за Самог Христа: „Јер ће многи доћи у Име Моје говорећи: Ја сам Христос.“ (Матеј 24:5). Апостоли у својим посланицама су указивали да су се лажни носиоци Имена Христовог већ појавили у њихово време: „Као што чусте да ће доћи Антихрист, и сад многи антихристи посташе“ (1 Јован 2:18).

Указивали су да они, који су одступили од Христовог учења, не треба да се сматрају својима: „Од нас изиђоше, али не бише од нас“ (1 Јован 2:19). Упозоравајући против свађа и неслагања у мањим стварима (1.Кор. 1:10-14), Апостоли су у исто време строго заповедали својим ученицима да избегавају оне који не доносе истинско учење (2 Јован 1:10). Господ, кроз Откровење дано Апостолу Јовану Богослову, строго оптужује оне, који се називају вернима, а не понашају се у складу са својим именом; јер у таквим случајевима то би била лаж за њих.

Од какве користи је било да човек себе назива Јеврејем, Старозаветним следбеником истинске вере, ако то није био у стварности? Такве Свето Писмо назива синагогом сататнином (Откр. 2:19). На исти начин је Хришћанин, у строгом смилу те речи, само онај који исповеда истинско учење Христа и живи у складу са њим. Ознака Хришћанина састоји се у слављењу Небеског Оца сопственим животом. „Тако да се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег, Који је на Небесима.“ (Матеј 5:16).

Истинско слављење Бога, могуће је само онда када човек исправно верује и изражава своју истинску веру у речима и делима. Према томе, истинско хришћанство и само оно, може бити названо „право-слављењем“ (орто-доксија).

Речју „Православан“ ми исповедамо нашу чврсту убеђеност да је управо наша Вера, та која представља истинско учење Христово. Када зовемо некога или нешто Православним, самом овом чињеницом указујемо његово не-лажни и не-искварено Хришћанство, одбацујући у исто време, оне који лажно присвајају име Христово.

 

 

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/Besede_Sveti_Jovan_Sangajski/sta_mislimo_pod_recju_Pravoslavan.htm

[Nikolajj]

E to je to najbolji post...

 

. Hvala na postu, posto mnogi imaju pogresne misli prema vernicima, cak ih terorisu a samo culi sa ime hriscanin

[JESSY]