СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ

[Предање]

ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ И ЖИВОТ БУДУЋЕГ ВЕКА

Свети Јован Шангајски

Неутешна и бескрајна би морала бити наша туга за нашим ближњима када умиру кад нам Господ не би поклонио живот вечни. Бесмислен би наш живот био ако би се завршавао смрћу. Каква је корист онда од врлине, од добрих дела? У праву су онда они који говоре "јешћемо и пићемо, јер сутра ћемо умрети". Али човек је створен за бесмртност, а Својим Васкрсењем Христос отвори двери Царства Небеског, вечног блаженства онима који у Њега вероваше и живеше праведно. Наш земаљски живот је припрема за онај будући и нашом смрћу завршава се та припрема. "Човеку следује да једном умре, а потом суд". Напушта тада човек све своје земаљске бриге, тело се распада, да би поново устало у општем васкрсу. Али душа његова наставља да живи и ни на трен не прекида своје постојање. Кроз многа јављања мртвих могуће нам је да делимично знамо шта се догађа са душом када она из тела излази. Када се прекине њено гледање очима телесним, тада се открива њено гледање духовно. Оно код оних који умиру често почиње још пре упокојења и они, видећи оне који су око њих и чак разговарајући са њима, виде оно што други не виде. А када изађе из тела, душа се обрете међу другим духовима, добрим и злим. Она обично тежи онима који су јој духовно блискији, а ако је, док се налазила у телу, она била под утицајем неких, остаје зависна од њих и по изласку из тела, ма колико непријатни јој били када је сретне.

Током два дана душа користи извесну слободу, може да посећује места на земљи која су јој драга, а трећег дана креће у друге просторе. При томе она пролази кроз мноштво злих духова који јој стају на пут и окривљују је за различите грехе, на које су је они сами навели. Према откривењима, постоји двадесет таквих препрека, такозваних митарстава; на сваком од њих се искушава ова или она врста греха; прошавши кроз једно, душа доспева у друго, и тек када успешно савлада сва искушења душа може да настави свој пут а да не буде одмах бачена у пакао. Колико су ужасни ти злодуси и њихова искушења показује то што је Сама Богородица, кад јој је арханђел Гаврило најавио скори крај, молила Сина Свога да је избави од тих злодуха и што се, испуњавајући Њену молбу Сам Господ Исус Христос појавио са Неба да прихвати душу Своје Пречисте Мајке и вазнесе је на небо. Страшан је трећи дан за душу преминулог и зато су јој тада посебно потребне молитве за њу. Срећно прошавши искушења и поклонивши се Богу, душа током наредних тридесет седам дана посећује небеска насеља и бездане паклене, не знајући још где ће се наћи и тек четрдесетог дана одређује јој се место до Васкрсења мртвих. Неке душе се налазе у стању наслађивања будућом радошћу и блаженством, а друге у страху од мука вечних, које ће коначно наступити после Страшнога Суда. До тада су још могуће промене у стању душа, посебно кроз приношење за њих Бескрвне жртве (помињање на литургији), а такође и кроз друге молитве. Колико је при томе важно помињање на литургији показује следећи догађај. Пред откривање моштију св. Теодосија Черниговског (1896.год), свештеник који је обављао пресвлачење моштију је, пошто се уморио, задремао седећи крај моштију и угледао је пред собом светитеља који му је рекао: "Захваљујем ти што си се око мене потрудио. Још те молим, када будеш вршио литургију, помени родитеље моје" - и изговорио је њихова имена (јереј Никита и Марија). "Како ти, светитељ, од мене молитве тражиш, када си сам крај престола небеског и људима пружаш милост Божију" - питао је свештеник. "Да, то је тачно - одговорио је св. Теодосије - али приношење на литургији јаче је од молитве".

Зато су корисна покојницима и опела и кућне молитве за упокојене, и добра дела која се чине њима у спомен као, на пример, милостиња, дарови црквама, али им је посебно корисно помињање на Божанској литургији. Било је много јављања упокојених и других догађаја који потврђују колико је благотворно спомињање покојника. Многи који су умрли кајући се, али нису успели да то покажу за живота, ослободили су се мука и добили су упокојење. У Цркви се увек упућују молитве за упокојење преминулих и чак на дан силаска Светог Духа, у молитвама које се обављају на коленима, на вечерњој служби постоји посебна молитва за "оне што су пакла заточници". А свако од нас ко жели да покаже своју љубав према преминулима и да им пружи стварну помоћ, најбоље то може да уради кроз молитву за њих, посебно њиховим спомињањем на литургији, када се честице које се узимају за живе и за мртве стављају у крв Господњу уз речи "Очисти, Господе, грехе овде поменутих Твојом Крвљу пречистом, молитвама светитеља Твојих". Ништа више и боље не можемо да учинимо за мртве него да се молимо за њих, дајући им помен на литургији. То им је увек потребно, а посебно у оних четрдесет дана, у којима душа преминулог пролази кроз свој пут до вечног боравишта. Тело тада ништа не осећа, не види ближње који су се окупили, не мирише му цвеће мирис благи, не чују говоре надгробне. Али осећа душа молитве што се за њу упућују, постајући захвална и духовно блиска онима који их творе.

Рођаци и ближњи преминулих! Чините за њих оно што им је потребно и што је у вашој моћи. Не трошите средства на спољашње украшавање ковчега и гроба, него на помоћ онима којима је потребна, у спомен на блиске покојнике, на цркве, где се за њих упућују молитве. Укажите милост преминулом, побрините се за душу његову. Све нас очекује тај пут; како ћемо тада желети да нас помену у молитвама својим! Будимо и сами милосрдни према покојницима. Чим се неко упокоји, одмах зовите или обавестите свештеника да прочита "молитву по изласку душе", која је одређена да се чита над свим православнима одмах по њиховом крају. Постарајте се да се, ако постоји могућност, опело изврши у цркви и да се пре опела над покојником чита Псалтир. Опело не мора бити раскошно, али се мора обавити у потпуности, без скраћивања; немојте тада мислити о себи и својим погодностима, него о преминулом, од кога се заувек опраштате. Ако је истовремено у цркви неколико покојника, немојте се противити томе да их заједно опоју. Боље нека опоју двоје или више покојника заједно и још ће усрднија бити молитва свих њихових ближњих који су се окупили, него да опело буде за сваког појединачно и да се, у недостатку снаге и времена, скраћује служба, када је свака реч молитве за преминулога као кап воде жедноме. Обавезно се одмах побрините да се обави "сорокоуст", тј. свакодневни помен на литургији током четрдесет дана. Обично се у црквама, у којима се одвија свакодневна служба, преминули који су тамо опјани помињу четрдесет дана и више. А ако је опело у цркви где нема свакодневне службе, ближњи морају сами да се побрину и да закажу "сорокоуст" тамо где постоји свакодневна служба. Добро је такође давати на помен у манастире и у Јерусалим, где је непрекидна молитва на светим местима. Али се "сорокоуст" мора почети одмах после смрти, када је души посебно потребна молитвена помоћ и зато помињање почиње у најближем месту у коме постоји свакодневна служба.

Бринућемо се о онима који на други свет одлазе пре нас, да бисмо за њих учинили све што можемо, сећајући се да су "блажени милостиви, јер ће бити помиловани".

[Vizantiona]

[чтец Филип]

u Crkvi svetog Vasilija Ostroskog na Novom Beogradu nalazi se  mirotociva ikona sv.Jovana Sangajskog 0104_cheesy

[Предање]

ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ

Свети Јован Шангајски

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/ZivotPosleSmrtiSvetiJovanSangajski.htm

САДРЖАЈ:

Уводна реч

Почетак духовног виђења

Сусрет с духовима

Прва два дана после упокојења

Митарства

Четрдесет дана

Стање душе до Страшног Суда

Молитва за упокојене

Шта ми можемо да учинимо за упокојене?

Васкрсење тела

[šangaj]

БДИТЕ!

Стојте непрестано на духовној стражи, јер не знате кад ће вас Господ позвати к Себи. У своме земаљском животу будите спремни свакога минута да Му положите рачун. Чувајте се да вас враг не улови у своју мрежу и не обмане, приморавши вас да паднете у искушење. Свакодневно испитујте своју савест, проверавајте чистоту својих намера и мисли.

Син некога цара био је веома рђав човек. Не надајући се његовој поправци, отац га осуди на смрт, али му остави месец дана да се за њу припреми. После месец дана отац позове сина. Примети да се потпуно изменио. Смршао је, а лице му се изборало. Цело тело је тешко страдало.

— Сине, што си се тако променио? — упита га отац.

Син одговори: — Како се не бих променио?! За све ово време мени се свакодневно ближила смрт.

— Добро — примети отац — пошто си се опаметио, помиловаћу те, али мораш чувати то расположење у души целога живота.

— То је немогуће! Како се могу одупрети безбројним саблазнима и искушењима?!

Тада цар нареди да се донесе суд пун уља па га предаде сину и рече: — Узми тај суд и пронеси га кроз све градске улице. За тобом ће ићи два војника с мачевима. Ако проспеш једну кап, смаћи ће ти главу.

Син се покори. Полаганим, али сигурним кораком прође кроз све улице уз пратњу војника и не проли ниједну кап. Кад се вратио у двор, отац га упита: — Шта си видео на градским улицама?

— Ништа нисам видео — одговори син. — Сва моја пажња била је усредсређена на уље у суду јер сам се бојао да га не проспем и не изгубим живот.

— Добро је, сине. Сећај се тога целог века. Чувај своју душу као што си чувао уље. Одвраћај своје мисли од онога што је пролазно и упућуј их на оно што је вечно. Наоружани војници неће ићи за тобом, него смрт, која ти је сваког дана све ближа. Чинећи тако сачуваћеш душу.

Син прими савет к срцу и срећно поживи. "Пазите, стојте у вери, мушки се држите, утврђујте се" (1. Кор. 16, 13). Овај важан савет даје апостол хришћанима да би скренуо њихову пажњу на опасности које постоје у свету и да би их опоменуо да редовно испитују

своја срца. Ко не испитује своје срце лако губи чистоту и топлину своје вере и неприметно прелази на страну зла и безверја.

Као што се брижљиво чувамо од свега онога што прети да угрози наш телесни живот и здравље, тако исто и још више обратимо пажњу и клонимо се свега онога што прети духовном животу и ствари вере и спасења. Стога, пажљиво процењујте своје унутрашње побуде, да ли су од Бога или од духа зла и лажи.

Чувајте се искушења, од свих искушења — од оних које доноси овај наш живот у свету или људи или зао дух. Чувајте се и од најскривенијих унутрашњих искушења: од духовне безбрижности, од немара у молитви, од гашења хришћанске љубави.

Чим се удаљимо од Бога приметићемо у души промену. Осетићемо немир, расејаност, неко умно растројство. Мисли ће се ројити једна за другом и гонити једна другу, и то у свако доба и на сваком месту: У дому, у храму, на раду, за време читања и разговора.

Јесте ли кадгод посматрали живот срца? Покушајте да то учините, бар за једно кратко време. И пазите шта се тамо дешава. Деси вам се непријатност — ви сте се расрдили; догоди вам се несрећа — ви сте се ожалостили; пред вас стане непријатељ — у вама се разгори мржња; видите себи равног да је заузео бољи положај од онога који ви заузимате — ви му почнете завидети; помислите на своје способности и врлине — ви се погордите... И све то: угађање људима, славољубље, похота, сластољубље, леност, мржња — једно за другим руше ваше срце! И то само за неколико минута. Један подвижник, епископ Теофан, који је обраћао пажњу на себе, имао је право кад је говорио да је срце човеково испуњено отровним змијама, тј. страстима. Срце пак светих људи слободно је од страсти.

Али слобода од страсти постизала се, и постиже се још увек, дугим и тешким упознавањем себе, самоиспитивањем и бдењем над својим унутрашњим животом, то јест бдењем над својом душом.

Будите увек пажљиви; Чувајте своју душу! Одвраћајте своје мисли од онога што је пролазно и упућујте их на оно што је вечно и у томе ћете наћи срећу коју тражи ваша душа, којој тако силно тежи ваше срце.

архиепископ Јован Максимовић

Линк беседе у аудио фајлу , емисија са радија Светигоре .

http://www.esnips.com/doc/37092ef5-3434-42f7-96de-9185080dba5a/Sveti-Jovan-Sangajski---Bdijte

[šangaj]

У саборној цркви у Београду је икона са моштина Светог Јована Шангајског.

[Toma]

Силан је Господ у светима Својим!

[Guest свештеник Иван]

На дан светог Јована шангајског и санфранциског сам рукоположен у чин свештеника. Иначе, мој храм је близу Миљковог манастира, где је свети Јован био монах.

[šangaj]

http://www.orthodoxphotos.com/Holy_Fathers/St._John_Maximovitch/

[šangaj]

http://saintjohnwonderworker.org/

[šangaj]

Житије Св. Јована,

архиепископа шангајскога

и санфранцисканскога,

чудотворца последњих

времена

написали: ј.м. Серафим (Роуз)

и игуман Герман (Подмошенски)

Светост није тек просто - праведност, због које се праведници удостојавају да се наслађују блаженствима у Царству Божјем, већ је она таква висина праведности при којој се људи у толикој мери испуњени благодаћу Божјом да се она од њих излива и на оне који опште са њима. Велико је њихово блаженство, и оно долази од њиховог гледања славе Божје својим рођеним очима. Будући да су, због своје љубави према Богу, пуни љубави и према људима, они саосећају са њима у њиховим потребама и имају пуно разумевања за њихове молбе те се заузимају и посредују за њих пред Богом.

Архиепископ Јован Максимовић

I Побожан дечак

Завичај Архиепископа Јована је била топла, расцветана област Харковске губерније, где се у месташцу Адамовки, у чувеној племићкој породици Максимовић, од родитеља Бориса и Глафире, родио 4. јуна 1896. год. син, коме је на светом крштењу дато име Михаил у част Св. Михаила, Архистратига Божијег. Од давнина је племићка породица Максимовића била чувена у целој Русији по својој побожности и родољубљу. Један од најистакнутијих Максимовића био је од Цркве проглашен за светитеља - Јован, Митрополит Тоболски, значајни духовни песник и писац, аутор запажене књиге "Илиотропион" или "Усаглашавање људске са Божанском вољом", сибирски мисионар и отправитељ Мисије у Кину; он је и за живота, а нарочито после своје смрти чинио многа чудеса својим нетљеним моштима, које се и до данас чувају у Тоболску. Иако је Свети Јован умро почетком 18. века, његов дух као да је нарочито отпочинуо на његовом даљњем синовцу, па је млади Михаил још од детињства био сасвим особит дечак. Био је болешљив и јео је мало. Војнике - играчке претварао је у монахе, а тврђаву у манастир. Под његовим утицајем његова инославна гувернанта (васпитачица) примила је Православље. Родитељско имање у Голој Долини било је удаљено само 8 врста од знаменитог "Светогорског манастира", где је он често навраћао. Тај дивни манастир са Атонским уставом, смештен на шумовитој обали Северног Донца, са раскошним црквама, високом гором Тавор, са многим пећинама, схимницима, скитовима, многољудном братијом (тада је било око 600 људи) - све је то остављало снажан утисак на младог "од детињства монаха".

У својој Беседи приликом наречења за епископа, Владика је овако говорио о својој младости: "Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи су разгарали у мени тежњу да се непоколебљиво борим за истину, и душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу..." Његов је отац био челник племства, а стриц ректор Кијевског Универзитета, па је за сличну световну каријеру очигледно припреман и Михаил. Године 1914. завршио је Полтавски Кадетски Корпус, уписао се на прави факултет на Харковском Царском Универзитету, и завршио га 1918. године. Срце његово, међутим, било је далеко од овога света.

Говоре да је он, иако је био одличан студент, на студијама више времена проводио у читању житија светих него у слушању предавања. Ту, на високој школи, он је заправо на високошколском нивоу "проучио и изучио" - православне светитеље: усвојио је њихово схватање света и живота, проникнуо у њихову психологију, изучио разноврсност њихових делатности и подвига и молитвеног делања, једном речју, заволео их је свом душом и прожео се њиховим духом. "Изучавајући светске науке", говори он у истој, напред поменутој беседи, "ја сам се све више удубљивао у изучавање науке над наукама, у изучавање духовног живота". Због таквог његовог великог усрђа и ревности он би удостојен тога да му се отворе духовне очи и да узажели свом душом да пронађе истинити циљ и начин живљења у Христу. Тада је он младалачки страствено почео да се подвизава, узевши на себе изузетно тежак подвиг, тако да је он, како се јасно види из његовог сопственог "житија", био и строги аскета, и добри пастир сиротохранитељ, и исцелитељ - бесребреник, и апостол - мисионар, дубоки богослов, тајновидац - јуродивник, и светитељ свесветског значаја.

II Монах Јован

Црквени живот у Харкову васпитавао је младог Михаила у побожности. У Успењском сабору чуване су чудотворне иконе "Озирјанске" и "Јелецке" Мајке Божије, које су уживале велико поштовање. У посебној гробници почивао је праведник чудотворац Архиепископ Мелетије Леонтовић коме је било унапред јављено да ће умрети 1841. године. Тамо су њему читали псалтир, служили парастосе и помазивали се уљем из кандила над његовим ћивотом. Ту се 1918. год. догодило чудо о коме се много причало и које је и Владика Јован забележио. Свети Мелетије је за живота узео на себе молитвени подвиг борбе са сном, проводећи ноћи у непомичном стајању са рукама подигнутим увис, никада не лежући на кревет. Михаил је јако заволео тог светитеља и по свој прилици почео да му подражава, што се касније потврдило његовом сличношћу са овим светитељем: и Владика Јован је 40 година проводио исти тај подвиг ноћног бдења никада не лежући на кревет, исто је тако унапред сазнао време своје смрти, и, као и свети Мелетије, сада почива у гробници која се налази у крипти сабора, где се често држе парастоси и чита псалтир над његовим ћивотом свима онима који моле његову помоћ. Та је гробница делић Свете Русије пренесен у савремену Америку.

У Харкову је млади Михаил добро познавао епископа Николаја Санхушко - Загорског, човека високог духовног живота, који се касније удостојио подвига исповедништва. Но ускоро је побожно живљење самог Михаила постало уочљиво, чак и у тим младим годинама, тако да је надлежни Архиепископ Антоније Храповицки, једно од истакнутијих црквених лица тога времена, касније митрополит и један од кандидата за патријарха, сматрао пожељним да се упозна са њим, да приближи младића себи, и да руководи његовим духовним узрастањем, о чему је сам Владика Јован оставио потпуни запис.

У време грађанског рата, заједно са родитељима, браћом и сестром, пребацио се у Југославију, где се уписао на Београдски Универзитет и завршио Богословски факултет 1925. године, зарађујући притом за живот као продавац новина. Владика Антоније кога је он јако волео, такође се обрео у Југославији, постао Поглавар Заграничне Цркве, и Михаило је наставио да одржава контакте са њим. 1924. године у Руској цркви у Београду сам Митрополит га је произвео у чтеца, а након две године постригао у монаха у Миљковом манастиру и рукоположио у чин јерођакона, при чему је добио име у част свог даљњег рођака, Светог Јована Тоболског. На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице млади монах је постао јеромонах. Тих година он је предавао право у Србској Државној Гимназији, а од 1929. године је предавач и васпитач у србској семинарији Охридске епархије у Битољу, такозваној "Богословији" Светог Јована Богослова. Ту се по први пут открио његов чудесан начин живота.

[šangaj]

III Битољски праведник

Охридском епархијом је у то време управљао епископ Николај Велимировић - србски Златоуст, чувени проповедник, песник и надахнитељ народно - просветитељског покрета. Он је веома поштовао и волео младог јеромонаха Јована, и не једном је говорио: "Ако желите да видите живог светитеља, отидните у Битољ код оца Јована". И заиста, постало је очигледно да је он сасвим изузетан човек. Он је постојано пребивао у молитви, свакодневно служио Свету Литургију, строго постио, јео само једанпут дневно касно увече, никада се није гневио и са изузетном очинском љубављу надахњивао је студенте да стреме виским хришћанским идеалима. Студенти су први и открили његов огромни подвиг аскетизма: приметили су да он не спава, већ да када сви они заспе, ноћу обилази интернат осењујући их крсним знаком док спавају; некоме поправи пижаму, некога боље покрије, удубљујући се притом у Исусову молитву. На крају, уверили су се да не спава на кревету, и да, ако и заспи, то бива тек онда када га од исцрпљености сан савлада усред метаније у углу под иконама. Шаљивчине су му чак и стенице стављали под чаршав да би се уверили, леже ли он у кревет. Много година касније он је сам признао да од дана свог монашког пострига није спавао на постељи. Таква борба са сопственим телом се врло ретко среће и крајње је тегобна. Велики оснивач општежитељних манастира, преп. Пахомије Велики, када је од анђела примао Правила монашког живљења, чуо је поводом сна ово:

"Братија не треба да спавају лежећи, него нека начине себи столице са положитим наслоном и спавају на њима седећи" (Правило 4).

На Охридском језеру у манастиру преп. Наума налазиле су се чудотворне мошти преп. Наума Охридског, ученика и саподвижника - мисионара светих Кирила и Методија. Јеромонах Јован је јако поштовао овог светитеља, који је сматран особито брзим исцелитељем душевно оболелих. Са св. иконом преп. Наума он је одлазио у болнице и читао молитве над болеснима, што је касније чинио и у Кини над болесним Кинезима. Неколико дана пред своју смрт он је, без икаквог видљивог разлога, скинуо са зидова у свом параклису у Сан Франциску иконе преп. Наума и св. Јована Крститеља и положио их на налоњ насред храма. После неколико дана сви су схватили значење изношења тих икона: Владика је умро уочи дана у који се слави спомен преп. Наума, а сахрањен је на дан рођења Јована Претече.

На молбе битољских Грка и Македонаца парохијана, служио је Свету Литургију на грчком језику и тиме стицао њихове велике симпатије. Постајао је све чувенији, и 1934. године одлучено је да буде узведен у чин епископа. Но он није имао појма о томе, и када су га позвали у Београд, није на тако нешто ни помишљао, како се јасно види из казивања једне његове познанице из Југославије. Сретнувши га случајно у трамвају упитала га је због чега је дошао у Београд, на шта јој он одговори да је грешком он добио обавештење уместо неког другог јеромонаха Јована кога је требало да посвете у епископа. Кад га је другог дана опет видела, рече јој да се испоставило, авај, да је грешка гора него што је он мислио, јер су баш њега одлучили да посвете у епископа. Када се он успротивио, изговарајући се својом говорном маном, кратко су му одговорили да је и Пророк Мојсије имао исту невољу.

Посвећење је обављено 28. маја 1934. године. Владика је био последњи и највећи из плејаде епископа које је посветио Митрополит Антоније. Изузетно високо мишљење које је имао о новом епископу, овај уважени јерарх изразио је у писму упућеном Архиепископу Димитрију на Далеки Исток. Одбијајући предлог да оде у Кину да се одмори, он пише: "Пријатељу, ја сам већ толико стар и слаб да не смем да мислим ни на какав други пут, осим пута на гробље... Али уместо себе, као своју душу, као своје срце, шаљем вам владику Јована. Тај растом мали и слаб човек који на први поглед изгледа као дете, чудо је од подвижничке чврстоће и строгости у ово наше време свеопште духовне млитавости".

У својој "Беседи на наречењу" Владика Јован је говорио о узвишеним задацима пастирства у наше време. Како је једна монахиња тачно запазила, он је у својој Беседи сачинио себи читав програм који је током свог живота прецизно испуњавао. Новом епископу је додељена Шангајска епархија, онај крај где је два века раније послао прву православну мисију његов пра-стриц Митрополит Тоболски Јован Максимовић. Максимовићу старијем Бог је досудио да пошаље прве зраке благодатног учења Сунца Правде - Христа, а Максимовићу млађем да тамо засија Христовом светошћу у потврду истинитости Православног учења, а затим и да буде сведок сумрака хришћанства у земљама "Излазећег сунца".

IV Шангајски пастир

Једног магловитог јутра крајем месеца новембра стигао је епископ Јован у Шангај. Био је празник Ваведења Пресвете Богородице и мноштво људи се скупило на пристаништу да дочека свог новог владику који је заузео упражњену катедру после Архиепископа Симона, дугогодишњег мисионара у Кини, човека високог духовног живота, који је оставио за собом недозидан велики саборни храм и неразрешен јурисдикциони спор. Владика Јован је одмах успоставио црквено јединство и везе са Србима, Грцима и Украјинцима и заузео се око изградње огромног сабора у част иконе Богоматере "Заступнице грешних" који је сазидан заједно са троспратним парохијским домом и звоником. Нарочиту пажњу је обраћао на духовно образовање, па је узео за правило да присуствује усменим испитима из катихизиса у свим православним школама у Шангају. Био је надахнитељ и руководилац изградње цркава, болница, сиротишта, старачких домова, трговачке школе, женске гимназије, друштвене мензе, једном речју, свих јавних друштвених подухвата Руса у Шангају.

Али најнеобичније је код њега било то што је он, узимајући тако живо и активно учешће у свим тим светским пословима, био потпуно туђ свету. Он као да је у исто време живео у неком другом, духовном свету, о чему постоје многобројна сведочанства очевидаца. Његови "чудни поступци" били су чудни само онима што су се отуђили од света Божијих светитеља Источне Православне Цркве, који воде беспоштедни невидљиви рат са кнезом овога света. Од првог дана Владика је свакодневно служио Свету Литургију, а ако није могао да служи причешћивао се Светим Тајнама. Где год да је био, није пропуштао богослужење. Једном је од силног стајања Владикина нога јако натекла и конзилијум лекара је, бојећи се гангрене, наредио хитан смештај у болницу, што је Владика одлучно одбио. Тада су руски лекари саопштили парохијском савету да скидају са себе сваку одговорност за здравље, па чак и за живот пацијента. Чланови парохијског савета су након дугих молби и претњи да ће га силом одвести, изнудили владикину сагласност, и он би упућен у Руску болницу ујутру, дан уочи празника Воздвижења Часног Крста. Али око б сати по подне владика је кришом побегао из болнице, ушао храмајући у сабор и одслужио цело бденије; следећег дана отока је нестало.

Обављао је сва богослужења која се врше у току дана, ништа притом не пропуштајући, па се тако дешавало да се на повечерју чита по пет и више канона, како би били молитвено прослављени сви свети тога дана. Никада није разговарао у олтару. После Литургије остајао је у олтару по 3 или 4 сата, и једном се пожалио:

"Како је тешко отргнути се од молитве и вратити се земаљским стварима". У дане када су се славили одређени светитељи, служио је бос, и то исто захтевао и од својих саслужитеља. Јео је једанпут дневно, а у току Великог и Божићњег поста - узимао је само просфору. Ноћу је бдио; борећи се са сном, поливао се хладном водом, али се никада није купао. Никада није, код оних којима је била потребна помоћ, одлазио "у госте", већ би се неочекивано појављивао, и то по било каквом времену и у најнеобичније доба: некад у поноћ, а некад у 2 или 3 сата ноћу. Никада се није возио, али је свакодневно посећивао болесне носећи са собом Свете Дарове. Био је прозорљив и имао такве молитве коју Господ чује и брзо испуњава. Ево неколико таквих случајева:

Доктор Н.Н. Бараков казује следеће:

"Једном су у Шангају, позвали Владику Јована код једног умирућег детета чији су случај лекари сматрали безнадежним, и он се, ушавши у зграду, упутио право у болесникову собу, мада још нико није ни стигао да му покаже где се овај налази. Не загледајући дете, Владика је ничице пао пред иконом, што је сасвим карактеристично за њега, и дуго се молио, а затим успокојио рођаке рекавши им да ће дете оздравити и брзо отишао. Детету се стање пред јутро збиља поправило, и оно је ускоро оздравило, тако да доктора више нису ни звали. Очевидац пуковник Н.Н. Николајев је то потврђивао детаљно описујући све што се збивало".

Таквих је случајева било много. Ево записа Н.С. Макаве:

"Желим да испричам о једном чуду о коме ми је више пута говорила моја некада веома добра познаница Људмила Дмитријевна Садковска. Ово чудо које се њој догодило записано је у архивима Шангајске Државне болнице:

То се догодило у Шангају. Она се страствено бавила коњичким спортом. Једном док је тренирала на стази, кобила се нечега уплашила, збацила је са себе, и она је, паднувши, јако ударила главом о камен и онесвестила се. Довезли су је у болницу у коматозном стању, и конзилијум од неколико лекара је установио да је то безнадежан случај: тешко да ће преживети до јутра јер је пулс сасвим слаб, глава разбијена, а ситни комадићи костију лобање су налегли на мозак. При таквом стању ствари она ће сигурно умрети у току операције. Чак ако би срце и допустило да се операција обави, она би опет, у најбољем случају, остала глува, нема и слепа.

Њена рођена сестра је, чувши све то, дотрчала сва у сузама и очајна код Архиепископа Јована и стала га преклињати да јој спасе сестру. Владика је пристао: дошао је у болницу, замолио све да напусте собу и молио се око два сата. Онда је позвао главног лекара и замолио га да прегледа болесницу. Лекар се запрепастио када је установио да јој је пулс као у нормалног здравог човека. Пристао је да одмах обави операцију, али да присуствује и Архиепископ Јован. Операција је успела, и лекари су били запањени када је она после операције дошла к свести и затражила да пије воде. Сасвим је добро видела и чула. Она је и дан-данас жива: говори, види и чује. Ево већ 30 година."

Велико дело милосрђа Владике Јована било је Сиротиште светог Тихона Задонског за сирочад и напуштену децу, коју је он предао небеском покровитељству овог дивног руског светитеља. Свети Тихон је, као и сам Владика, веома волео децу. Владика је окупио Комитет жена и уз њихову помоћ сиротиште је отворено. На самом почетку у њему је било осморо деце, а касније је ту налазило уточиште и до сто сирочади одједном. Сиротиште је удомило све скупа око 3.500 сирочади. Владика је сам сакупљао болесну и изгладнелу децу по улицама и мрачним буџацима шангајских сиротињских четврти, где се дешавало да гладни пси изуједају напуштену децу, хотећи да их поједу. Једном је спасао неку девојчицу од Кинеза, трампивши је за флашу вотке. За време рата стање у сиротишту је било врло тешко - недостајало је хране. У једном таквом тешком периоду испоставило се да следећег дана неће имати чиме да прехране децу. Обавестили су Владику о томе, а он је, чувши о чему се ради, рекао: "Послаће Бог". Отишао је у своју собу и сву ноћ престајао на молитви. А ујутру тек што се разданило - неко звони. Отворе врата, кад тамо представник неке делегације са великим прилогом за сиротиште. Владика је сву децу добро познавао и био им је као прави отац. Када су на власт дошли комунисти, пребацио је цело сиротиште најпре на Филипине, а затим у Америку.

V Сила вере

"Владика је живео у некаквом другом свету" кличе В. Рејер, који је Владику добро познавао и писао о њему. "Да ли је он био 'узнесен у рај' како о томе казује Апостол Павле у својој Посланици Коринћанима (2. Кор. 12,4) и 'чуо неисказане речи које човеку није допуштено говорити' ми не знамо, али својим поукама и делима он је сведочио да му је Господ мало раскринуо завесу Свога Царства". Следећа три записа дају живе примере у потврду истинитости овога што је речено. Први случај записао је О. Скопиченко, други Л.А. Љу, а трећи монахиња Августа.

1. "У Шангају се догодио чудесан случај који најбоље карактерише велику душу нашег преминулог пастира, његову непоколебљиву веру. Неку жену, Мењшикову, ујео је бесан пас; она или није хтела да се вакцинише, или је то учинила лоше, противно најосновнијим правилима предвиђеним за вакцинацију, тако да је наступило беснило. Владика Јован је сазнао за њу, као што је и увек знао о свима болесницима, паћеницима и умирућима, и похитао са Св. Даровима умирућој Мењшиковој. Владика је причестио болесницу, али је она управо тада добила напад те страшне болести и испљунула је, заједно са пеном која јој је излазила на уста, и св. Причешће. Пошто честица св. Причешћа не сме да се баци, Владика је сакупио честицу коју је болесница испљунула, и ставио је себи у уста. Његови прислужитељи су узвикнули: "Шта чините, Владико! Беснило је опасна заразна болест!" Али Владика је спокојно одговорио: "Ништа се неће догодити - то су Св. Дарови." И заиста, ништа се није догодило".

2. "Владика је два пута долазио у Хонг Конг. Чудно је то да сам ја написала Владики писмо, иако га нисам познавала; у писму сам га молила да се помоли и заузме за једну удовицу и њену децу, и још му писала о једном занимљивом личном духовном питању, али нисам добила одговор. Прошло је годину дана. Владика је дошао, а у маси људи која га је дочекивала налазила сам се и ја. Владика се обратио мени и рекао: "То сте Ви писали писмо!" Била сам јако зачуђена, јер ме Владика није познавао, нити ме је икада раније видео. То се догодило увече у цркви. После молебна Владика је, стојећи пред налоњем, држао проповед. Ја сам стајала поред моје мајке, и обе смо виделе светлост која је сијала око њега у ширини неких тридесетак сантиметара. То је трајало прилично дуго. Када се проповед завршила, ја сам, задивљена овом изузетном појавом, испричала то што сам видела Н.В. Соколовој. Она ми одговори: ,Да, многи верујући људи видели су ту изузетну појаву." И мој муж, који је стајао у близини, такође је видео ту светлост што је окруживала Владику".

3. "Пошто сам већ веома стара и могу ускоро умрети, не желим да однесем са собом у гроб оно што ми је Господ показао за назидање душе. Велику веру имао је Владика Јован. 1939. године испратила сам ћерку код њеног мужа у Италију. Муж ју је дочекао на пристаништу и одвео код својих родитеља. Проживео је са њом 11 дана и онда је прекомандован у Африку. Када је он отишао, његови родитељи су стали да терају моју ћерку из њихове куће. Не могући да дође к себи од шока, јер, знате, имала је свега 17 година, писала ми је очајничка писма. Много сам се молила, и патила више од два месеца, одлазила свакога дана у Шангајски Сабор, али је моја вера на крају почела да малаксава. Одлучила сам да више не одлазим у цркву, већ да одем код мојих пријатеља, па сам зато устала нешто касније. Пролазећи покрај Сабора, јер ме је туда водио пут, зачујем изнутра појање. Уђем у храм. Служио је Владика Јован. Двери на олтару су биле отворене. Владика је изговарао Спаситељеве речи: "Примите, једите, овоје тело Моје" и "Ово је крв Моја... за отпуштење грехова", а затим је клекнуо и начинио велику метанију. Тада сам погледала на Чашу са Св. Даровима која је стајала непокривена, и када је Владика изговорио ове речи, видела сам како пламен силази одозго испушта се у Чашу. По облику пламен је био налик лали, само је био већи. Никада нисам ни помислила да ћу рођеним очима видети чин освећења Св. Дарова Огњем. Поново је у мени запламтела вера. Господ ми је показао какву веру има Владика, и ја сам се стидела своје малодушности.

"Осим болница Владика је такође посећивао и тамнице, и служио Свету Литургију за затворенике на некаквом бедном сточићу. Али најтеже су Пастира погађале посете душевним болесницима и бесомучнима. Он је строго разликовао једне од других. У околини Шангаја налазила се лудница. Владики је била дата духовна сила да општи са тим страшно болесним људима. Он их је удостојавао причешћа Светим Тајнама, и они су се, за дивно чудо, мирно причешћивали и били послушни Владики. Увек су са нестрпљењем очекивали његове посете и радовали се његовом доласку.

Владика је био силно одважан човек. За време Јапанске окупације јапанске власти су покушавале на све могуће начине да приморају руску колонију да се покорава њиховој вољи. Притисак је вршен преко челних људи Руског Избегличког Комитета. Два члана тог Комитета настојали су да сачувају његову независност, због чега су обојица били убијени. Страх је завладао руском колонијом. И онда је Владика Јован, не обазирући се на претње, прогласио себе за привременог старешину руске колоније.

Митроносни протојереј о. Петар Триодин је причао како је Владика једном приликом узахтео да се попне на јапански торпедни чамац који је био усидрен у луци. Морнар на стражи терао га је одатле, претећи му бајонетом. Али Владика није одустајао од своје намере. Јапански официр који је стајао на палуби, чуо је њихову препирку и дозволио Владики да се попне на брод. Владика се смело упутио у официрску кабину, где се у углу налазила икона Светог Николе. Испоставило се да је та торпедњача била руска и да је потопљена за време Јапанског рата, а да су је после Јапанци извукли са морског дна. Владика је указао јапанском официру на икону и рекао да је Свети Никола домаћин брода и да захваљујући њему торпедњача плови без проблема. И зато, учио их је Владика, они то не смеју никада да заборављају и треба да увек држе упаљено кандило пред иконом, односећи се са поштовањем према Угоднику Божијем.

За време јапанске окупације било је јако опасно наћи се ноћу на улици, па је већина људи журила да буде код куће пре мрака. Владика, међутим, није уопште марио за опасност, и настављао је, ни од кога неузнемираван, да посећује болеснике и сиромахе у било које доба ноћи.

У то време се збио и овај задивљујући случај који сведочи о томе како је Владика духом могао чути на даљину и како је журио да помогне онима који су га призивали. Негде 1968. године дошла је к нама у Братство преп. Германа Аљаског једна госпођа. Рече да се зове Ана Петровна Лушникова, да је чула како ми прикупљамо сведочења о Владики Јовану и да морамо без одлагања записати њено казивање. Испричала је да је по занимању наставница певања и да је некада, раније, својим саветима веома помогла Владики Архиепископу Димитрију да правилно дише при изговарању речи, пошто његови лекари већ нису могли да га излече. Када је Владика Јован дошао на Далеки Исток сви су запазили да он има говорну ману. Неки су говорили да му је то од рођења, други да је имао неку повреду језика итд. али њој је одмах било јасно о чему се ради, и понудила се да му помогне. Она је установила да је Владика био сасвим исцрпљен. Услед преморености, доња вилица је стајала мало опуштено и зато није могао разговетно да говори. Почела је да га учи правилном дисању, изговору и осталом. Владика је стао редовно долазити на вежбе, смирено је седео и говорио "ооо", "ааа" итд. Са захвалношћу је плаћао, остављајући увек новчаницу од 20 америчких долара. Владикин говор се поправљао, али у време поста мана би се поново показивала и он би опет одлазио к њој. Она се трудила да му помогне како је најбоље знала, и сматрајући га Божијим човеком, веома га заволела и постала његова духовна ћерка.

"За време рата", причала нам је даље Ана Петровна, "била сам рањена у Шангају 1945. године, и умирала сам у француској болници. Знала сам да умирем, и зато сам молила да јаве Владики како би дошао да ме причести. Било је негде око 10 или 11 сати увече. Напољу је било страшно невреме, олуја са кишом. Имала сам ужасне болове и стално сам запомагала. На моје вапаје да ми позову Владику долазили би лекари и сестре и убеђивали ме да је то немогуће јер је ратно време, болница је ноћу потпуно закључана и треба сачекати до јутра. Ја нисам уопште хтела да их слушам и настављала сам да вичем:

"Владико, дођи! Дођи, Владико!" Али нико није могао отићи по њега. Одједном, видим како се на вратима болничке собе појављује Владика, сав мокар, и иде према мени. Пошто ми је тај његов долазак изгледао као некакво чудо, стала сам га опипавати и питала га да ли је то стварно он, или је то његов дух. Осмехнувши се, рекао ми је да је то стварно он и причестио ме. Онда сам заспала, и спавала пуних 18 сати. Са мном у соби је била још једна болесница, која је такође видела Владику како ме причешћује. Када сам се после 18 сати пробудила, осећала сам се здравом и говорила да је то зато што је Владика дошао и причестио ме. Али ми они нису веровали. Тврдили су да Владика никако није могао ноћас по онаквом времену доћи и ући у закључану болницу. И болесница до мене је потврђивала да је Владика долазио, али нам ипак нису веровали. Међутим, чињеница је била да сам жива и да се добро осећам. Некако у исто време, медицинска сестра која ми такође није веровала, поспремила је мој кревет и пронашла под јастуком, као некакав доказ о истинитости мојих речи, новчаницу од 20 ам. долара коју је Владика тамо оставио. Владика је оставио те доларе јер је знао да је лечење скупо и да ми је било потребно још новаца. Касније је признао да је он ставио новац под јастук. После његове посете моје стање се поправило. Још једном, 1961. године, после страшне саобраћајне несреће коју сам доживела, Владика ме је опет у болници причестио и исцелио."

Тиме је завршила своје казивање и отишла Ана Петровна, која није никако хтела да умре а да је на онај свет не отпрати Владика. И њена се жеља, чак и после смрти самог Владике, ипак испунила. Прошло је неко време од нашег сусрета, кад једног дана сазнајемо да је, вративши се са свеноћног бденија пред Преображење Господње, Ана Петровна умрла ноћу у свом стану од тровања угљен-моноксидом. Исте те ноћи пре Преображење Олга И. Семјењук, која је била у Шангају блиска са Владиком, видела је у сну како у новој цркви на високо уздигнутом одру лежи мртва Ана Петровна, а Владика Јован у мантији кади је идући у круг и, уз свечано хорско појање, служи јој опело. Тада нам је постало јасно зашто ју је Господ навео да дође к нама и затражи да хитно запишемо њено сведочанство о прозорљивости и чудотворствима нашег драгог Владике, који је, из оног преображеног света, на дан Преображења њој одслужио опело.

VI Уњкави Мојсије

После доласка комуниста на власт, многи Руси су напустили Кину. 1949. године скоро 5.000 Руса емиграната из Кине налазило се у логору Међународне Организације за избеглице на Филипинском острву Тубабао. Живели су под шаторима у најпримитивнијим условима. Владика је и овде био срце свега. Одмах је обезбеђен смештај за сву децу из сиротишта, за све старе и болесне. Живело се у сталном страху од разорних урагана, јер преко овог острва прелазе сезонски тајфуни који дувају у овом делу Тихог Океана. У току 27 месеци боравка Руса у логору, тајфун је само једанпут захватио острво, а и тада је брзо променио правац и заобишао га. Када су Руси питали мештане Филипинце какве опасности прете од тајфуна, ови су им одговорили да могу бити потпуно спокојни јер "ваш свети човек сваке ноћи обилази ваш логор и осењује га крсним знамењем са све четири стране." Сви су знали Владику, и знали су да је човек Божији. Чувен је био случај исцељеља од стране Владике сина неког високог функционера.

Један карактеристичан догађај описује Г. Ларињ:

"Као председник Црквене општине где се налазила црква, живели свештеници, монахиње и Владика, ја сам понекад пратио Владику када је одлазио у град Ђуан у филипинску болницу да посети тешко болесне Русе који су тамо смештени, делећи им притом јеванђеља џепног формата и мале иконе. Једном приликом, улазећи у болничку собу где су се налазили Руси, ми зачујемо болне крике који су издалека допирали до нас. На Владикино питање зашто тај болесник тако запомаже, руска милосрдна сестра је рекла да се ради о једној безнадежно болесној жени, коју су, пошто је својом виком узнемиравала остале болеснике, преместили у суседну зграду бивше америчке војне болнице. Владика је одмах одлучио да оде код ње, али га је сестра заустављала да не иде, говорећи му како од ње заудара. "Ништа то не мари", рече Владика и хитрим корацима пође тој болесници. И ја сам кренуо са њим. Од болеснице је збиља заударало. Пришавши јој, Владика положи на њену главу крст и стаде да се моли. Ја изађох. Владика се дуго молио, затим је исповедио болесницу и причестио је. Када смо одлазили, она више није викала, само је тихо стењала. После неког времена, када смо опет дошли у посету болници, тек што смо изашли из џипа, из болнице истрча нека жена и паде пред ноге Владики. То је била она "безнадежна" болесница за коју се Владика молио.

"Владики су предлагали да лично отпутује у Вашингтон и заложи се како би се свим људима из логора омогућио прелазак у Америку. Он је одлетео за Вашингтон, и упркос свим сметњама и препрекама издејствовао врло много - закони су измењени и његова паства је отишла у Америку. Овде је умесно навести и следећи запис В. Рејера:

"По доласку у Манилу, Владика ме је замолио да му закажем пријем код министра Унутрашњих Послова кога је он хтео да моли за побољшање положаја своје пастве, руских емиграната који су се злопатили на острву Самар. Пријем је одређен за два дана у 9 сати, и Владика је допустио мојој жени, на њену молбу, да му за тај пријем опере и испегла мантију. Назначеног дана дошао сам у 8 сати ујутру код Владике и сатворио молитву пред вратима његове собе, али одговора није било. То се поновило неколико пута. Причекавши још мало, ја одлучим да отворим врата. Уђем унутра и видим Владику где клечећи на коленима спава. Он брзо устаде и обећа да ће одмах изаћи. Кроз неколико минута Владика је изашао, али са неуредном и разбарушеном брадом и косом. Ја сам по нечему мислио да не може такав да се појави код министра и предложио му да се уреди, али је Владика одбио, рекавши: Нема потребе, хајдемо." Био сам уверен да нас неће примити, прво зато што смо каснили скоро читав сат, а друго, са таквим изгледом тешко да ће га пустити код министра. На моје изненађење, нас су одмах примили. Сам министар је био врло љубазан и предусретљив, и обећао је да ће учинити све што је у његовој моћи, и нека се Владика не брине, он ће настојати да удовољи свим његовим молбама. Враћајући се у хотел и размишљајући о свему овоме, постало ми је јасно да се о Владики не може доносити суд на основу наших људских мерила. Оно што је за нас било несавладива тешкоћа - није на његовом путу представљало сметњу нити препреку, јер му је Господ помагао у свему што би чинио. У то сам се могао уверити како у Америчком конзулату у Шангају, тако и на пристаништу у Манили и у Министарству владе Филипина.

"Када су већ скоро сви напустили логор и поодлазили у разне друге земље, већином у Америку и Аустралију, а на острву Тубабао остало сасвим мало људи почеше да дувају ветрови и налете страховити тајфун који разруши логор до темеља.

Није ли на дан св. пророка Мојсија, када Црква слави овог великог, пред Богом трепетног, духовног вођу изабраног народа, наш Владика скидао обућу са ногу, своје увек једне те исте сандале, и бос свршавао Тајну Евхаристије пред престолом Божијим, тј. пред Неопалимом Купином?

[šangaj]

VII Међу заборављеним светима

1951. године Свети Синод је поставио Владику за Археипископа западно-европског. Он је сада био један од виших по достојанству јерараха Руске Заграничне Цркве И често је морао да присуствује заседањима Синода у Њујорку. Испрва, његова катедра се налазила у Паризу, чијој је небеској покровитељски, светој Геновеви, њен савременик преп. Симеон Столпник послао, провидећи њену светост, поздраве по трговцима који су из Антиохије путовали у Галију. Владика је обратио пажњу на месне светитеље и светитељке и открио читаву плејаду дивних древних светих, потпуно заборављених у наше време, са којима је ступио у живу молитвену заједницу.

Цела Западна Европа је била просвећена вером Христовом на много векова пре погубног отпада Рима од Источне Цркве и погружења целог латинског света у непрозирну таму јереси католицизма. Њени просветитељи из првих времена хришћанства, мученици, пустињаци, светитељи - чудотворци били су истински, прави православни свети, али је само мали број од мноштва тих дивних светих проглашен свецима до раскола, након чега су нови црквени прегаоци, лишени благодати, стали пројављивати накарадно схватање подвига и падати у прелест слично Фрањи Асишком, Терези Авилској и другима, и већ никако нису свети у православном смислу те речи. Популарност ових последњих бацила је у засенак оне истинске православне светитеље Запада. Па ипак, и поред светогрђа које су донеле Реформација и Француска револуција, скоро у свакој градској уличици и на свакој сеоској кривини виде се трагови који сведоче о некадашњем поштовању древних православних светих. А Владика Јован, осетљив за све што је свето, почео је озбиљно да ради на томе да их отргне од заборава.

1952. године на Епископском саветовању Владика је осветлио апостолски подвиг савременика светих Ћирила и Методија, просветитеља Данске и Шведске Св. Ансгарија, који је био епископ у Хамбургу и Бремену и умро 865. год, а кроз 5 година био прибројен лику светих, пошто се прославио чудесима. На основу одлуке Архијерејског Сабора 1950. године, којом је остављено сваком епископу да решава питања у вези сваког светитеља понаособ, Владика Јован је сада сматрао неопходним да се име Св. Ансгарија као светитеља Цркве (који се слави 3. фебруара) уноси одсада у црквене календаре. "Ако је њега сам Бог прославио, дрско би било од нас да га не поштујемо као светитеља" - говорио би Владика и наводио још читав низ имена других светитеља које би такође требало прослављати заједно са осталим светима које слави Источна Православна Црква, пошто су они поштовани као свети још од давних времена. И донета је оваква одлука: "Решење по питању поштовања западних светих: Откривајући у местима нашег расејања проповеднике и подвижнике древних времена, који нам пре нису били познати, и следећи спомен тих светих угодника Божјих, ми прослављамо Господа у светима Његовим и одајемо поштовање Његовим угодницима величајући њихова страдања и подвиге и призивајући их да буду наши молитвеници пред Богом. На основу тога утврђујемо да горе споменуте праведнике прославља као свете цела Православна Црква и позивамо пастире и њихову паству да поштују ове свете и прибегавају њиховом молитвеном заступништву."

Окриљаван моногомоћним молитвама тих угодника који су некад давно тако славно просветили западне земље, Владика је и сам постао као неки нови просветитељ - равноапостолни мисионар у тим земљама, јер је благовестио и оваплоћивао у себи непатворено, вечно - ново истинито учење Господа нашег Исуса Христа, што није могло да не заслепи оне који седе у тами савременог отпадничког ново - паганства. Ти су угодници постали његови верни помагачи у његовим разноврсним активностима. Он је стално путовао по целој Европи. Служио је Свету Литургију на француском и холандском језику као што је раније служио на грчком и кинеском, а касније на енглеском; уживао је глас прозорљивца и исцелитеља - бесребреника. О њему су писали у Паризу:

"Он већ живи негде изнад наше земаљске равни.

Довољно говори и то што је у једној католичкој цркви у Паризу свештеник, обраћајући се младима, рекао: "Ви тражите доказе, кажете како данас нема ни чуда ни светих људи. Та шта ће вам теоријски докази кад по улицама Париза овог часа хода живи светитељ - Свети Јован Боси.

"Владика се бринуо и о тзв. "Француској Православној Цркви" и много се потрудио да би се макар неке од парохија нашле на спасоносном путу под окриљем Руске Заграничне Цркве. Али најзначајнији плод његове апостолске делатности било је утемељење "Холандске Православне Цркве" која је под његовим богомудрим вођством силно ојачала и развила се, тако да сада има свога архијереја, своје манастире, скоро све богослужбене књиге на свом матерњем језику, своје часописе, итд. Сва своја "достигнућа" православни Холанђани приписују Владики, сматрајући га својим оснивачем и добротвором, као што се јасно види и из речи Епископа Јакова Хашког, у предговору првог од свих животописа Владике Јована: "Изгубио сам духовног оца и више никада нећу наћи другог таквог који би могао у глуво доба ноћи да ме назове телефоном и каже: "Лези сада и спавај, то за шта молиш Бога, Њему је угодно." Владико! благодарим ти за све. Помени нас, твоју Холандску Цркву пред Престолом Божјим."

VIII Америчке боли

Еванђелска Блаженства, која су поређана по хијерархијском реду, завршавају се обећањем награде за претрпљене увреде и срамоћења, гоњења и клевете за Христа. За Владику, који је тако славно прошао сву ту лествицу Христових Блаженстава, наступило је, пред крај живота, време да претрпи многе невоље и жалости, како би се потом савршено радовао и веселио на небесима. Затекле су га жалосне вести на његовој катедри у Бриселу, где својом лепотом блиста Спомен-храм Руским Новомученицима подигнут у част Многострадалног Јова Старозаветног: његова духовна деца јављала су му из Сан Франциска о смутњама које су постигле њихову, вероватио највећу и најстабилнију парохију у целој Заграничној Цркви. Блиски друг Владике Јована, Археипископ Тихон повукао се због болести у манастир, а у његовом одсуству дошло је до великог застоја у изградњи великог новог сабора, и избила је свађа која је парализовала живот заједнице. На упорне молбе хиљада руских парохијана из Сан Франциска, фактички његове бивше Шангајске пастве, Св. Синод је преместио Архиепископа Јована на санфранцисканску катедру, као јединог јерарха који би могао да поново успостави мир међу верницима и заврши изградњу сабора.

У вечно - магловити град Далеког Запада стигао је Владика на своју последњу катедру ујесен 1962. г., опет, као и много година раније на своју прву катедру, на празник Ваведења Пресвете Богородице, и опет га је чекао недовршени храм посвећен њој. Под Владикиним руководством мир је поново успостављен, живот у парохији нормализован и величанствени сабор довршен.

Али није било лако Владики. Морао је много тога кротко и ћутећи да претрпи. Чак је био приморан да се појави на америчком грађанском суду и да одговара на бесмислене оптужбе поводом мањка у црквеним финансијама. Правда је, разуме се, била на Владикиној страни, али су ипак последње године његовог живота биле загорчане многим клеветама и прогонима. На то се време односи кратко саопштење Л. А. Лу, из кога се види какав је велики човек био Владика, колико је високо био изнад сваке светске сујете и као истински духоносни пастир будно пазио духовним оком на своју паству:

"У Сан Франциску мој муж је јако настрадао у саобраћајној несрећи; поремећено му је било чуло ранвотеже и страшно се мучио. У то време Владика је доживљавао многе непријатности. Знајући силу Владикиних молитви, размишљала сам да га позовем код мог мужа, јер сам била сигурна да би се онда његово стање поправило, али сам се бојала да то учиним због Владикине заузетости. Међутим, после два дана изненада долази Владика код нас у пратњи г. Б. М. Тројана, који га је довезао. Владика се задржао код нас свега пет минута, али сам ја веровала да ће мој муж прездравити. Тада је био најкритичнији моменат његове болести, а после Владикине посете настала је нагла промена, он се почео опорављати и поживео још четири године. Касније сам срела Б. М. Тројана у цркви и он ми је испричао да је он возио Владику на аеродром када му је Владика изненада рекао: "Хајдемо брзо код Лу". Он је приговорио да сад не може да се враћа назад, јер ће закаснити на авион. Онда је Владика рекао: "Можете ли ви да узмете на своју душу живот човека?" Требало се одлучити, и он је повезао Владику ка нама. Владика није ипак закаснио на авион, јер су га ради њега задржали. У току тих пет минута успела сам рећи Владики како вереници мог кумчета Петра не дају визу за одлазак из Кине у Америку, пошто је и сам Петар дошао по посебној квоти. На то је Владика рекао да ће она доћи "и онда ћемо је крстити", што се управо тако и десило, али после његове смрти. Он је провидео и будућност након своје смрти.

"Пре две године мој муж се разболео и молио ме да позовем к њему сина, који се тада налазио у држави Њујорк и полагао неке испите. Нисам знала шта да радим. Ако муж умре, син ми неће опростити што га нисам позвала; ако пак позовем сина и њему пропадну испити, изгубиће целу годину на студијама. У пометњи, ја назовем Владику телефоном и питам га, шта да радим. Владика ме замоли да га назовем још једном после Литургије, у сабор. Била је недеља. После Литургије ја назовем телефоном сабор, и на моју радост, Владика ми рече: "Немојте звати сина, јер ће се ваш муж, даће Бог, опоравити!" И збиља, муж се опоравио и чак надживео драгог Владику."

Резиденција Владике је била малена келија у згради Сиротишта светог Тихона Задонског. Владика је по ревновању за истину Божију био сличан овом светитељу, који се једанпут, када је у току Петровог поста одржавана некаква паганска светковина, довезао у кочијама усред разуздане народне масе и загрмео праведним гневом, чиме је многе вратио на прави пут побожности. И Владика је учинио нешто слично. 1964. г. дошло је, најзад, и до дугоочекиване канонизације Баћушке Јована Кронштатског. Још 1952. г. Владика је био председник прве комисије за канонизацију, касније учествовао у састављању службе и написао кондак Светом Јовану Конштатском. Одређено је да се прослављање новог Светитеља обави 18. октобра, када, 1. новембра по новом календару, католици славе све свете. А код њих постоји предање да је те ноћи мрачним силама слободно да чине шта им је воља. У Америци се то претворило у некакав "празник", детињасто лудирање, када се сви прерушавају у вештице, вампире и сваку ђаволску наказу, као призивајући мрачне силе на општење. Та демонска забава уствари је пародија на хришћанство, исмевање светих, и назива се "ноћ вештица".

Поводећи се за Американцима, група Руса је организовала бал у част овог "празника" у суботу навече, тако да се на свеноћном бденију, које је служено новојављеном светитељу, лако дало приметити да добар број људи одсуствује. После службе, Владика се обратио свом верном прислужитељу и рекао: "Вози ме на бал!" Стигавши тамо и попевши се уз степенице Владика је ушао у салу, на опште запрепашћење присутних. Музика је утихнула. Не говорећи ништа, Владика је гневно посматрао забезекнуте људе и онда лаганим кораком, са палицом у руци, прошао кроз дворану. Речи су овде биле излишне. Јасно се видело по њиховој сметености да је свима онима које је Владика дошао да уразуми "прорадила" савест када су угледали њега на балу. Он је ћутке изашао, и већ следећег дана загрмела је са амвона ревност праведног Пастира. Владика је још 1962. г. предсказао прослављење Преп. Германа Аљаскинског. И Његов је дух пробудио људе да ово свенародно прослављење обаве у сабору у коме он почива.

IX "Ја сам жив, ако сам и умро"

Пратећи чудотворну икону Курско-Коренске Богородице у Сиетлу, Владика Јован је 19. јуна (по старом календару) 1966. г. одслужио Свету Литургију у тамошњем Свето-Николајевском сабору, Спомен-храму Новомученицима, и задржао се потом још три сата у олтару. Затим је, обишавши са чудотворном Иконом духовну децу око сабора, отишао у собу у парохијском дому, где је одседао. Одједном се оданде зачула лупњава и када су његови прислужитељи дотрчали, видели су да Владика већ умире. Сместили су га у фотељу, и он је, пред чудотворном Иконом Богомајке, као и његов свети предак, свети Јован Тоболски, предао душу своју Богу и уснуо за овај свет, што је он тако јасно предсказивао многима. Тада се завршио и његов чудесни, натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора, тих тако природних и нормалних потреба сваког људског организма. Положили су га на кревет који се налазио у тој соби, на тај знаменити, блажени лежај који му је пружио одмор и сан након 40-годишњег уздржавања! "Спавај сада спокојно", отело се из дубине душе на крају опроштајног говора Владики Архиепископу Аверкију, који га је силно волео, "спавај сада спокојно, драги наш вољени Владико, одмарај се од праведних трудова својих и подвига, почивај у миру до општег за све васкрсења."

И заиста се благодаћу оросило то место, та зграда, коју сада посећују многи млади, где је праведник умро! Та је соба одмах претворена у капелу, и у њој се врше богослужења. А испод ње, у једној просторији парохијског дома, сместила се скоро основана америчка мисионарска парохија Светог Нектарија, Егинског Чудотворца (умро 1920. г.), кога је Владика Јован веома поштовао. Професор црквене историје, Н. Д. Таљберг, који се међу првима после Владикине смрти огласио пригодном речју, дао је сасвим тачан суд о Владики када је написао:

"Господу Богу је било угодно да се оконча земаљски пут великог праведника. У савременом свету обавијеном тамом, био је јављен нама грешнима заиста Христа ради јуродиви, који је остао такав и у епископском чину. Тај вид подвижништва, који је био тако драг старој Русији, данас разуме тек мали број људи. По начину живота он је донекле био сличан великом Светитељу Григорију Богослову, који је трпео гоњења од лажне браће. Настављајући да се брине о пословима Цркве и да се писмено бори против јеретика, св. Григорије је у исто време водио строго подвижнички начин живота: ишао је бос, носио само подерану одежду, спавао на голој земљи или на лежају од грања прекривеном некаквим прњама, и никада није подлагао ватру да се огреје..."

За светог Апостола Јована Богослова је речено да је он, изобилујући у љубави, био и велики богослов. То би се могло рећи и за Владику, премда његовом богословском раду још нико није придао заслужени значај. Све његове Беседе и чланци били су богословски беспрекорни и дубоко мисаони. Прича се како га је неко, некада раније, питао: ,Добро, а шта је то неправилно у учењу о Сергија Булгакова?", а он одмах сео и у једном даху написао дубоку богословску расправу, којом је разобличио јерес софијанства, и на основу чега је Синод донео одговарајућу одлуку. Такође је чувено и његово побијање новоизмишљеног католичког "Догмата о безгрешном зачећу", које је он написао још док је био јеромонах. Занимљиве су његове дефиниције: "Религија је целокупност мисли и осећања о Највишем Бићу и њихово спољашње изражавање." "Цркву сачињавају међусобно сједињена разумна бића која верују у Господа Исуса Христа."

"Опело, које је обављено 24. јуна, пише један од учесника, "почело је у 6 часова увече, (час одређен Вл. Митрополитом Филаретом, који је стигао из Њујорка непосредно пред почетак) и завршено, због множине људи који су се опраштали од свог упокојеног Архипастира, тек у 1 сат по поноћи. Опело је служио сам Поглавар Митрополит Филарет, уз саслужење Архиепископа Леонтија и Аверкија, Епископа Саве и Нектарија, 24 свештеника и неколико ђакона. Нико од учесника неће заборавити то, по дубини умилења и узвишености молитвеног расположења, чудесно опело. Многи су признали да никада нису имали прилике да учествују у таквој, заиста истинској духовној свечаности, правом духовном тријумфу покојника. И поред дубоке ожалошћености, вапаја и плача безбројних поштовалаца Владике, Архиепископа Јована, све окупљене је обузело неко особито, радосно осећање, које је достигло свој врхунац за време трократног опхођења са ковчегом око сабора. Могло се чути: "Ово као да није сахрана, већ откривања светих моштију!", или "Ово ме подсећа на литију са Плаштаницом на јутрењу Велике Суботе", говорили су многи, изражавајући на тај начин своје необично, чудесно расположење. Владика Јован је шест дана лежао у отвореном ковчегу, и, премда је било веома спарно летње време, од њега се није осећао ни најмањи задах труљења, и руке су његове биле меке, неукрућене, иако у погребном предузећу нису вршене никакве манипулације (балсамовање и сл.) над његовим телом! И нехотице се, поводом тога, присећамо речи Епископа Игњатија (Брјанчанинова) у његовом "Размишљању о смрти": "Да ли је неко видео тело праведника које је душа напустила? Нема од њега задаха, не осећамо страх или нелагодност кад му се приближимо: на сахрани његовој туга је помешана са некаквом несхватљивом радошћу." Све то је, по речима тог истог светитеља Игњатија, сигуран знак да је "покојник нашао милост и благодат у Господа Бога" ("Православна Русија", бр. 14, 1966. г.).

"То је очигледан пример нетрулежности!", писао је касније Митрополит Филарет и додао: "...Али то није све. Једна побожна жена, којој се може сасвим веровати, причала је следеће. Владика Јован који ју је познавао 12 година, често је навраћао код ње на духовне разговоре. У мају те године Владика је по обичају дошао у посету и потпуно је збунио речима: "Ускоро ћу умрети, крајем јуна" и што је било још необичније - рекао: "Умрећу не у Сан Франциску, већ у Сиетлу - тамо ћу отпутовати и тамо умрети..." А друга побожна жена казивала је свој сан који је имала пред саму Владикину смрт. Сања она како стоји у новом сабору; долази Владика, каже јој:

"Хајдемо" - и води је негде дубоко доле, све док не стигоше у једну тамну одају у подземљу. Ту се Владика заустави и рече јој: "Ево, ово је мој дом." Она је запамтила тај сан - и била потресена кад је погребна поворка почела да се спушта у крипту сабора у ону исту одају - гробницу коју јој је Владика показао у сну. А и ја сам бих имао нешто рећи: последњи пут када је Владика присуствовао заседању Синода, и ја му одслужио молебан за путнике, пошто је са св. иконом одлазио у Сан Франциско, он се са мном опраштао веома чудно. Уместо да се на крају богослужења, као архијереј, сам пошкропи освећеном водом, он је смирено приклонио главу и замолио ме да ја то учиним. Потом је требало да по обичају један другоме целивамо руку, али је он чврсто узео моју руку, целивао је, а онда нагло извукао своју. Ја сам му попретио прстом и обојица смо се насмејали. Он је све то учинио веома дирљиво, али ја нисам томе придао неки посебан значај. Сада ми се чини да се он стварно опраштао са мном - више се нисмо видели. Да успокоји Господ с праведнима нашег великог молитвеника."

Многима се Владика јављао у сну, некада у блиставој светлости, а некад са тајанственим порукама. Али најчудеснији, које вероватно има и одређени црквени смисао, јесте његово јављање старици В. А. Шахматовој, управници Свето-Тихоновског Сиротишта која је и сама умрла не дуго после Владике: "4. септембра 1966. г., у 6 сати изјутра, сањам ја: Велика поворка иде из сабора према сиротишту, испунила целу улицу 15. авенију и Билбао; људи носе црквене барјаке, иконе и ковчег нашег Археипископа Јована и певају црквене песме. Ја стојим на тераси дома и бринем се, мислим о томе како ће бити незгодно узнети ковчег уз степенице у зграду; али прислужитељи и наши васпитаници вешто су га подигли, и ковчег је, као да је на морским таласима ношен, пронесен мимо мене. Тада ја приметим да су се покров и митра задрмали и кажем, обраћајући се маси народа: "Господо, Владика је жив." Ковчег унесоше у зграду, и ја даље сањам како Владика наилази из своје собе у мантији, љубичастом омофору и епитрахиљу и са јелејем у рукама, и говори народу: "Сада ћу вас све помазати јелејем, приђите са страхопоштовањем. "Људи прилазе, и примивши јелепомазање, разилазе се. Видим, треба и ја да приђем, и размишљам како то морам да примим са страхопоштовањем... Владика је почео да ме помазује, и двапут ми рече: "Кажите народу да сам жив, ако и јесам умро." Пробудим се веома узбуђена и одмах запишем ове његове речи које је он изговорио тако убедљиво и одлучно."

А ово се збило на дан светог Пророка Мојсија Боговидца!

[šangaj]

[šangaj]

Свети Јован шангајски
Беседа на Богојављење

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан , где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. "Ти треба мене да крстиш". "Остави сада" - одговара Исус - јер тако нам треба испунити сваку правду". Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:"Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио". А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, "земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом". Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље - и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. "Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је" (Пс.24,1-2). "Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи", пише апостол Петар. "Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде"  (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не сано на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. "Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, "твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)" (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. "Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава". (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама:"Христос се јави да Јордана освети воде" (Претпразнични тропар), "Данас се водена освећује природа" (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења.

Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смреношћу Исусовом, - открио је људима да је Бог Тројица - осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост.

И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима:"Покајте се, јер се приближило Царство небеско" (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу:"Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље" (Мк. 1,15).
До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Сада Сам Господ виче људима:"Покајте се". Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше старсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин.

Битољ (Србија) 1928. године