СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ

[šangaj]

Свети Јован шангајски

ХОЋЕ ЛИ ОЖИВЕТИ КОСТИ ЉУДСКЕ?

Не беше краја јаду и тyзи старих Јудејаца када је разорен био Јерусалим и када они сами бејаху одведени у Вавилонско ропство. "Гдје су милости Твоје из старине, којима си се Давиду заклео?" (Пс.89,3) - вапили су они. "Али сада си нас подвргао и посрамио... непријатељи нас наши харају и по народима расијао си нас" (Пс.44,9-14).

Али када је изгледало да нема наде у спасење, пророк Језекиљ који је такође био у заробљеништву имао је дивну визију. "Рука Господња дође нада ме", казује он о томе. Невидљива Десница Господња постави га усред поља пуног костију људских. И питаше га Господ: "Сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости?" "Господе, Господе Ти знаш", одговара пророк. Тада глас Господњи заповеда пророку да каже костима да ће Господ метнути у њих дух пошто их обуче у жиле, плот и кожу. И када изрече пророк реч Господњу, наста глас и затресе се земља и почеше кости да се прибирају свака ка својој кости, и на њима се појавише жиле и показа се месо и навуче се кожа, тако да се све поље испуни телима људским, али духа још не беше у њима. Поново пророк зачу Господа и по заповести Његовој прориче реч Господњу и са четири стране слећу душе, улази дух живота у тела, они устају и поље се испуњава великом масом људи.

И рече Господ: "Сине човјечји, ове су кости сав дом Израиљев; гле говоре: прође надање наше, пропадосмо... Ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших народе мој, и метнућу дух свој у вас да оживите и населићу вас у вашој земљи".

Тако показа Господ Бог Језекиљу да су поуздани завети Његови и да се оно што изгледа немогуће људском уму догађа силом Божијом.
Ова визија је значила да ће се Израиљ, ослободивши се из заробљеништва, вратити у своју земљу, а у вишем значењу је упозоравала на улазак духовног Израиља у вечно небеско Царство Христово. У исто време ту се унапред објављивало и опште васкрсење свих умрлих који ће доћи.

Зато се ово Језекиљево пророштво чита на јутрењу Велике Суботе, када смрћу својом Христос, пошто је разорио врата смрти отвара гробове свих умрлих.

Вера у васкрсење је камен темељац наше вере. "Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера наша" (1.Кор. 15,13-14). Ако нема васкрсења лажно је читаво хришћанско учење. Ето зашто се толико против вере у васкрсење боре непријатељи хришћанства и исто толико тврди веру у васкрсење Црква Христова. Често се подизаху високо таласи неверовања, али се одбијаху пред новим знамењем које је објављивало стварност васкрсења, Божијег оживотворења оних који су проглашени мртвима.

За владавине цара Теодосија Млађег, била је почела да се веома шири сумња у васкрсење мртвих, тако да су се чак и у Цркви о томе одвијали спорови. И баш у то време се догодио диван догађај, чија је веродостојност потврђена низом историјских записа.

Још средином III века, за владавине цара Декија (249-251), по његовом налогу у пећину покрај града Ефеса је камењем зазидано седморо дечака. Син градоначелника Ефеса, Максимилијан и шест његових пријатеља - Јамблих, Дионисије, Јован, Антонин, Мартинијан и Ексакостудијан су исповедали хришћанство и одбили су да принесу жртву идолима. Искористивши потом време које им је остављено за размишљање и привремени одлазак цара, они су напустили Ефес и сакрили се у једној пећини у околним планинама. Када се Декије вратио, пошто је сазнао за то наредио је да се зазида улаз у пећину да би момчићи у недостатку хране и довода ваздуха тамо били живи сахрањени.

Док је наређење Декија извршавано, два потајна хришћанина, Теодор и Руфин, записали су тај догађај на оловним плочама које су сакрили међу камење код улаза у пећину.

Дечаци који су се налазили у пећини свеједно, нису знали шта се догодило. Напокон су они, пошто су сазнали да је Декије стигао у град и од срца се помолили Богу, заспали необично чврстим сном који је трајао око 172 године. Они су се пробудили тек за владавине Теодосија Млађег, баш када су се водиле расправе о васкрсењу. У то доба тадашњи власнбик тог земљишта је пронашао камење које је заграђивало улаз у пећину, и употребио га је за изградњу уопште не сумњајући да се у пећини налазе дечаци на које су већ одавно сви заборавили. Пробуђени момчићи су мислили да су преспавали једну ноћ, јер нису у пећини приметили никакве промене и сами се уопште нису изменили. Један од њих, најмлађи, Јамблих, који је раније ишао у град по храну, помоливши се са пријатељима Богу, поново је кренуо у Ефес да сазна да ли их траже и да купи храну. Био је запањен променом, видећи, како је њему изгледало, цркве које још јуче нису постојале и чувши како се слободно изговара име Христово. Мислећи да је грешком доспео у други град, одлучио је да ипак ту купи хлеба, али када је за тражени хлеб дао новац, трговац га је пажљиво посматрао и запитао га где је нашао закопано благо. Узалуд је Јамблих уверавао да он није пронашао скривено благо и да је новац добио од родитеља, почео је да се окупља народ и да се домишља, где ли је он пронашао старински новац. Јамблих је изговорио имена својијх родитеља и пријатеља, нико их није познавао и, коначно је од окупљених чуо да се заиста налази у Ефесу, али да цара Декија већ одавно нема, већ влада христољубиви Теодосије.

За долазак су чули градоначелник и епископ и ради провере Јамблихових речи заједно с њим су отишли до пећине, где су пронашли шест осталих момчића, а код улаза у пећину су пронашли оловне плоче и из њих сазнали када и како су се дечаци нашли у пећини. О свему томе градоначелник је хитно обавестио цара који је лично стигао у Ефес и разговарао са дечацима. За време једног од разговора они су оборили главе и заспали вечним сном. Цар је желео да их пренесе у престоницу, Али дечаци који су му се јавили у сну, наложили су му да их сахрани у пећини, где су они већ много година спавали дивним сном. То је било испуњено и дуго година њихове мошти су почивале у тој пећини - руски поклоник из X века Антоније описује како им се поклонио. Ово чудесно буђење дечака тада је било прихваћено као прототип и потврда васкрсења. На све стране се проширила вест о томе - то помиње неколико савременика - историчара, о томе се говорио на III Васељенском Сабору који је ускоро био одржан у томе граду. Ово задивљујуће чудо је тада учврстило веру у васкрсење. Очигледно се пројавила сила Божија, која је током много година сачувала од труљења тела и одећу дечака. Тако ће Господ, као што их подиже из сна, сакупити кости и мртве подићи, према визији пророка Језекиља.
Ово пророштво, које предвиђа не само васкрсење мртвих него и очување од пропасти народа који чува закон Божији, испунило се исто тако очигледно над земљом руском.

Почетком XVII века, после пропасти династије, наступиле су у Русији тешке године. Руска земља остаде без власти, раздирана унутрашњим немирима, била је изложена нападима околних народа, који су освојили многе руске области и чак срце Русије - Москву. Руси постадоше малодушни, изгубише наду да ће Руско Царство опстати, многи су тражили милостињу код туђих господара, други су прилазили разним самозванцима и лоповима који су се издавали за царевиће.
Када је изгледало да Русије више нема, када су се још само малобројни, надали да ће се она спасти, разлегао се из подземних одаја Чудског манастира последњи позив Патријарха Гермогена који је тамо убијен.

Његова посланица са поруком архимандрита Тројице-Сергијевог манастира Дионисија и црквењака Аврамија Палицина је стигла до Нижњег-Новгорода. У њој су Руси позивани да устану у заштиту московских Светиња и Дома Мајке Божије.

Посланица је дирнула срца, и грађанин Козма Мињин се из црквене порте обратио суграђанима са ватреним позивом да се све да за Отаџбину. Одмах су кренули прилози, почели су да се прикупљају добровољци. На чело добровољаца су позвали прослављеног војводу Димитрија Михаиловича Пожарског, који се тек опоравио од рана. Али свесни слабости људских снага Руси су се препустили покровитељству Војводе Најузвишенијег и као највећу драгоценост су за војску из Казања узели ону чудотворну икону Мајке Божије, коју је тамо некада из земље извадио Свети Патријарх Гермоген, док је још био презвитер Јермолај.

Кренули су руски добровољци, не уздајући се у своје слабе снаге, него у свемогућу помоћ Божију. И заиста се догодило оно што све до тада нису могли да ураде никакви напори. У кратком року ослобођења је Москва и на данашњи дан сећања на седам ефеских младића руски добровољци су у свечаној литији ушли у Кремљ, одакле им је у сусрет долазила друга литија са владимирском иконом Мајке Божије, која је остала у освојеном граду.

Очишћена је руска земља од непријатеља и самозванаца, обновљено је Руско Царство на чији је престо дошао млади Михаил Фјодорович Романов. Васкрсла је Русија, исцељене су ране и она је кренула из славе у славу. Казањска икона Мајке Божије, уз коју је ослобођена Москва, и са њом  читава земља руска, постала је највећа светиња читавог руског народа. Њене копије, које су постављене најпре у првопрестоном граду Москви, а потом и у новом царском граду Светог Петра, такође се прославише мноштвом чудотворења. Казањске иконе Богородица налазиле су се у сваком граду, селу и скоро у сваком дому, а празник казањске иконе славио се у читавој Русији као велики празник .

Сада је поново до темеља уздрмана Земља Руска, високо се уздижу таласи безбожништва. Јад обузима срца и у невољама руски људи су попут робља Израиљског спремни да завапе: "посахнуше кости наше и прође надање наше, пропадосмо". Али сећање на седам дечака што устадоше из сна, са сретењем казањске иконе Мајке Божије сведоче о свемогућој десници Божијој, а речи пророка Језекиља из дубине векова грме гласом Господњим: " Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој... и населићу вас у земљи вашој и познаћете да ја говорим и чиним - говори Господ! (Језекиљ 37,12-14).

Шангај, 1948. године Господње
 

[Милица]

У цркви Св. Трифуна на Топчидерском гробљу

налази се честица моштију Св. Јована Шангајског.

[Искушеник]

Владимир Димитријевић

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ „ПРОНЕВЕРИТЕЉ“ НОВЦА

       

Ко не зна за Светог Јована Шангајског, предивног чудотворца? Знају сви православни, од Сао Паола до Токија, од Анкориџа до Сиднеја. Мало њих, међутим, зна да је Свети Јован Шангајски, од једне групе своје сабраће епископа, био гоњен као „проневеритељ црквеног новца“.

Године 1962, Синод Руске Заграничне Цркве послао га је у Сан Франциско, где је требало да преузме управу од архиепископа лос – анђелеског Антонија. Шта се десило? Отац Дамаскин (Кристенсен), у својој књизи о животу оца Серафима Роуза, описао је овај случај. Поглавар Руске Заграничне Цркве, митрополит Анастасије, у то време био је под снажним притиском оног дела епископата који је гонио владику Јована, тако да често није ни знао о чему је реч. Ево како je о тим догађајима, којима је присуствовао млади Јуџин Роуз, потоњи отац Серафим, писао отац Дамаскин:

>>Када је архиепископ Јован први пут дошао у Сан Франциско крајем 1962. године, постојећи парохијски савет је одбио да му покаже књиге свог финансијског пословања. Када је, на једном састанку парохијског савета коначно успео да дође до тих књига (иако су, чак, и тада покушали да му их истргну из његових руку), он је схватио да оне нису вођене на регуларан начин. Архиепископ Јован је те књиге ставио на место где су биле доступне јавности и позвао свакога да плати своја заостала дуговања.

Почетком 1963. године, архиепископ Јован је записао следеће: "Велики Пост је отпразнован уз учешће великог броја верника који су постили; и Пасха је дочекана са великим духовним одушевљењем. Међусобни односи у заједници верних су били очигледно изглађени, и људи су говорили о проблемима из прошле године као о 'прошлости'". Архиепископ Јован је позвао да се наставе радови на изградњи новог саборног храма, и убрзо после Пасхе одржан је велики скуп ради прикупљања прилога у ову сврху.

Међутим, људи из парохијског савета су наставили да плету своје мреже. Уз подршку архиепископа лос-анђелеског  Антонија, савет је покушао да заустави изградњу саборног храма и да смени архиепископа Јована са његовог положаја. У овом циљу, чланови савета су саставилк петицију нуну оптужби против архиепископа Јована, коју су разаслали епископима и свештенству широм Запада. Ове оптужбе су привукле пажњу листа San Francisco Chronicle, који је известио да се у "спорној петицији тврди да је архиепископ Јован 'уoпште узевши нестабилна личност' и исувише заокупљен духовним питањима; те да није успео да потпуно истражи проблем спорног финансијског пословања делимично сазидане руске православне цркве која се налази на 26. авенији и улици Гири, а тврди се и да је, док је био у Шангају, признавао Совјетску Цркву". У другим новинским чланцима извештавало се да је архиепископ Јован био оптужен за "наклоност према Црвенима" и "симпатије према комунизму", као и за "везе са Руском Православном Црквом у Совјетском Савезу"? Будући да је у то време "Хладни рат" био на свом врхунцу, такве тврдње су бацале неповољно светло на архиепископа Јована. Но, као што је о томе посведочио новинарима Борис Масенков, некадашње сироче [архиепископа Јована], све што је архиепископ Јован чинио у Кини било је да је помињао Патријарха Московског током Божанске Литургије.

Архиепископ Јован је, очигледно због те петиције која је колала наоколо, био позван да дође у седиште Синода у Њујорк на заседање Сабора епископа, које нарочито ради тога и било сазвано. Они који су га подржавали у Сан Франциску узнемирили су се због овога, страхујући да ће он бити приморан да напусти своју катедру, али он их је благо подсетио: "Ја сам монах, дакле ја морам да будем послушан ма какву одлуку да Синод донесе... да послушам без икаквих питања".

На заседању у Њујорку, противници архиепископа Јована у Синоду издејствовали су одлуку да он буде уклоњен са положаја архиепископа Сан Франциска." Архиепископ Јован је морао да чека изван сале у којој се одржавало епископско заседање више од четири часа док се доносила одлука. Вест је одмах дошла до Сан Франциска, тако да када се архиепископ Јован вратио у Сан Франциско, на аеродрому су га дочекале стотине верника. Он се сећа да су људи "били изузетно потресени". Напетости и немири су потрајали читаве две седмице. Када су санфранцискански верници који су подржавали архиепископа Јована послали захтев Сабору Епископа да измени своју одлуку, на њих се обрушио такав гнев противничке стране да је, како је писао сам владика Јован, "претила опасност да дође до туче, што је могло да има последице великих размера. Ја сам људе зауздавао колико сам могао, будући да је моје присуство спречавало провалу ревности која није по разуму, али, на моју најдубљу жалост, оно што је било учињено да би се успоставио мир у пастви током читава претходна четири месеца било је уништено за један дан, једним ударцем".

Пријатељ архиепископа Јована и јерарх-поглавар митрополит Анастасије позвао га је телефоном и разговарао са њим више од једнога часа. Сутрадан је, благодарећи утицају митрополита Анастасија, одлука Сабора епископа била измењена, и привремена надлежност архиепископа Јована је била продужена за још шест месеци. Но, сама чињеница да је уопште била донесена првобитна одлука, показала је да противници архиепископа Јована у Сан Франциску могу да рачунају на подршку неких утицајних епископа; и они су наставили да раде свој "посао".

Сукоб је избио на видело када је архиепископ Јован наложио да 9. јуна буде извршен избор чланова парохијског савета и парохијског управника, а потом и да буде одржана Општа скупштина парохије. Чланови постојећег парохијског савета, схвативши да ће бити прегласани у односу два према један у корист оних који су волели архиепископа Јована, почели су да чине све што су могли да би спречили да се ови избори одрже, тако да су отишли чак у државни суд и од њега издејствовали забрану одржавања избора [за парохијски савет]. Одлука о забрани [одржавања избора] дошла је заједно са позивом на суд. Архиепископ Јован је забележио: "У четвртак [6. јуна 1963.], тек што се завршила вечерња Божанска служба, стигао је службеник америчког суда у пратњи једнога Руса. Чим сам изашао из цркве, он ми је уручио копију тужбе шеснаест чланова парохијског савета и њихових сарадника против шеснаест чланова претходног парохијског савета, и против мене и протојереја Николаја Домбровског. Предата ми је наредба суда којом ми се забрањује да сазовем скуп [ради избора за парохијски савет] и да потписујем уговоре [о наставку изградње саборнога храма]. Уз ово, ту је био и позив да се 31. маја/13. јуна појавим на суду. Претходни парохијски савет био је оптужен да је проузроковао губитке за цркву у свом финансијском пословању, а ја сам био оптужен да сам штитио тај савет".

На сву срећу, у Сан Франциско је из Канаде дошао епископ Сава, пријатељ архиепископа Јована, да би му помогао у невољи. Будући да је некада био судија у Србији, епископ Сава је имао знања и искуства у бављењу правним стварима.

У међувремену, противници архиепископа Јована су објавили разна обавештења, а у сваку православну кућу су послали писмо у коме су тврдили да избори [за парохијски савет] уопште не треба да се одрже и да зато нико не треба да дође [на Општу скупштину]. Они су у свом поседу имали телеграм послат од Синода епископа, који је потписао сам митрополит Анастасије, у коме је био изречен читав низ претњи архиепископу Јовану ако буде одржао тај избор. Чувши за ово, епископ Сава је ступио у везу са митрополитом Анастасијем и 7. јуна од њега примио телеграм у коме је митрополит Анастасије саопштио да је сагласан са тиме да се одрже скупштина и избори како је и било планирано. Сутрадан је епископ Сава присуствовао кратком претресу на Суду заједно са архиепископом Јованом. Судија је, пошто је саслушао њихов случај, укинуо наредбу о забрани."

Упркос свим покушајима да се избори спрече, они су ипак били одржани. Избори су обављени уз помоћ апарата за  гласање (да би се осигурала њихова ваљаност) и уз учешће од преко четири стотине људи. Био је изабран нови парохијски савет, а на Општој скупштини, која је одмах потом уследила, усвојени су планови за наставак изградње саборнога храма.

Поражени парохијски савет је, као додатак првој, уложио нову тужбу Суду, у којој су новоизабрани чланови парохијског савета били придодати списку оптужених, заједно са архиепископом Јованом, а избори који су били одржани 9. јуна проглашени за незаконите. Међу оптужене је био уврштен и Јуџинов крштени кум, Димитрије, који је био секретар архиепископа Јована и који је био изабран за члана новог савета. Следеће заседање Суда било је заказано за 8. јул, али Суд је, све док се не донесе пресуда, забранио новом парохијском савету да настави изградњу саборног храма.

Тада су неки чланови Синода Епископа допутовали у Сан Франциско и почели заједнички да раде са онима који су покренули тужбу. Ти епископи су одржали нарочити састанак са адвокатима оптужбе и понудили им сваку могућу помоћ у циљу добијања случаја против архиепископа Јована и других оптужених. Један од њих, архиепископ канадски Виталије Јустинов, тврдио је да је дошао као нарочити представник митрополита Анастасија да би [у епархију] увео мир. Архиепископ Јован се касније сећао: "Ово се на делу показало кроз живу сарадњу архиепископа Виталија са адвокатима оптужбе, као и кроз његове изјаве на Суду да он, као представник Синода, сведочи да је [Општа] скупштина од 9. јуна била незаконита". Један други епископ, архиепископ чикашки Серафим Иванов избегавао је архиепископа Јована и уместо тога је "заједно са архиепископом Виталијем учествовао на састанку са адвокатима стране која је уложила тужбу".

На другој страни, епископ Сава је, у својој одбрани архиепископа Јована, наставио да се користи својим правничким искуством из Србије. Он је 5. јула поднео писмену изјаву под заклетвом, у којој је показао да је избор који је одржан 9. јуна био заиста законит, приложивши као доказ телеграм који је 7. јуна лично примио од митрополита Анастасија.

Како се ближило суђење Светитељу, руска заједница Сан Франциска је све више западала у стање метежа. На парохијским скуповима, многи су исказивали потпуно непоштовање према архиепископу Јовану, као да се уопште није радило о епископу. Почели су, у метежу, чак и да вичу на Архиепископа. На рачун оних који су подржавали архиепископа Јована упућиване су тешке, увредљиве речи, нарочито на рачун о. Леонида Упшинског, истог оног свештеника који је Јуџину помогао да научи основе богослужења и да почне да учествује у њима.

Једна Хришћанка, која је у то време била још тинејџерка, сећа се: "Архиепископ Јован је, заиста, био прогоњен на страшан начин. Чула сам богохулне оптужбе које су људи измишљали да би уништили Архиепископа. То је било одвратно. Моји родитељи су, нажалост, били потпуно против њега и сврстали су се на страну оног епископа у Лос Анђелесу који је желео власт и контролу. Мојој млађој сестри је у сећању остало једно за њу трауматично искуство, јер је она тада била тек мала девојчица. 'Била сам са мамом' - каже она - и она је, заједно са другим женама појурила за њим [архиепископом Јованом], називајући га погрдним именима и пљујући на њега. Видела сам да му је мама пљунула право у лице!' А то се догодило управо за време црквене службе! Не разумем зашто су га људи мрзели. Ми, деца, знали смо да је он невин. Он је умео да се дружи са нама. Волео нас је и увек се веома занимао за нас. Ја га се сећам као старога човека, потпуно погуреног, са најдивнијим очима. Био је тако ситан! Није могао добро да говори, али било је нечег чудесног у њему. Моја млађа сестра ми је рекла да је, када га је срела и погледала га у очи, осетила како из њега зрачи милост".

Јуџин, који је редовно долазио у санфранцискански саборни храм, пажљиво је посматрао реакцију архиепископа Јована на све те интриге и тај метеж који се збивао око њега. У писму једном обраћенику попут себе, Јуџин је написао: "Владика Јован је мој најомиљени епископ, иако ми је јасно да ми је готово немогуће да га схватим. Он је непрестано испуњен таквим дубоким миром и радошћу да је духовно корисно само бити у његовом присуству. Био сам присутан у неколико кључних тренутака током протеклих месеци када је Владика био окружен узбуђеним, уплаканим и, чак, хистеричним мноштвом људи (а ти знаш какви Руси могу да буду!), али он је свагда био исти, и даље смирен и, чак, радостан".

У једном другом писму из истога времена, Јуџин је за архиепископа Јована написао следеће: "Он живи животом истинскога распећа - најстрожег подвижништва (никада не лежи [на кревету]), животом потпуног несебичног предавања себе другима, хришћанске самилости и дуготрпљења, чак, и када је суочен са најзлобнијим и најбезочнијим оптужбама (јер сатана напада нашу Цркву врло снажно и на многе начине); али, он је свагда пун такве љубави и радости да је човек срећан и миран у његовом присуству, чак и у жалости и у најтежим околностима".

Јуџин је, такође, видео како се паства архиепископа Јована, из љубави према свом љубљеном пастиру који их је избавио из, ратом раздиране, Кине, ревнитељски труди да га одбрани. Борис Масенков - који је говорио у име свих сирочића архиепископа Јована, који су у то време живели у Сан Франциску - изјавио је новинару San Francisco News Call Bulletin-a: "Да није било архиепископа Јована, били бисмо данас у Русији, или бисмо умрли од глади у Кини". Како је приметио тај новинар, ови сирочићи су били само неки од оне "три и по хиљаде Руса и других расељених лица које је архиепископ Јован довео у Америку 1950-1951. године".

Јуџин је био присутан када је игуманија Аријадна власно и отворено говорила у саборном храму о томе да се гнуша тога што је један део чланова заједнице тог храма устао против живога Светитеља. Она је тада сабрању верних рекла да они који осећају исто што и она треба да оду одатле и пођу у њен манастир на службу. Верници су са њом изашли из саборнога храма, оставивши га празним, и отишли право у њен манастир.

Сукоби су били тако снажни да је архиепископ Јован дао благослов неколиким својим епархијанима да могу да одлазе у цркву Московске Патријаршије у Сан Франциску уместо у његову цркву. И овде је, поново, показао да у њему није било трунке партијско-следбеничког духа, као и духовно виђење јединства Цркве, које надилази јурисдикцијске поделе. Борис Масенков и други сирочићи су били међу онима које је архиепископ Јован послао у "ривалску" Руску Цркву.

Три водеће новине Сан Франциска тога времена, Chronicle, Examiner и News Call Bulletin, објављивале су чланке о читавом случају током суђења, усредсређујући своју пажњу на спорове око архиепископа Јована. 9. јула 1963. Examiner је објавио фотографију Архиепископа Јована како седи у судници.

Суђење је трајало четири дана и свакога дана судница је била препуна. Гљеб је радио у Монтереју тако да није могао да присуствује суђењу, али је Јуџин ишао на сва четири саслушања. Видео је епископе и свештенике који су дошли да бране Архиепископа Јована, и који су седели на клупи поред њега. Поред епископа Саве и Нектарија, био је ту и његов пријатељ архиепископ чилеански Леонтије Филипович, који је допутовао, чак, из Јужне Америке да би био са владиком Јованом. Ту су, такође, били и о. Спиридон, о. Митрофан и игуманија Аријадна.

Од почетка суђења, судија Едвард О'Деј, љубазни постарији Ирац-римокатолик, могао је да види да пред собом нема обичног оптуженог, већ истинског човека Божијег. Први пут у историји Сан Франциска, судија је дозволио оптуженоме да се помоли на почетку сваког заседања Суда.

Следећи монашко начело неправдања себе самог, Архиепископ Јован је одседео сва саслушања, а да није рекао ни једну једину реч.

На почетку првог саслушања, неочекивано је дошао протојереј Георгије Грабе, секретар Синода Епископа. "Његово стално састанчење са адвокатима оптужбе" - сећао се архиепископ Јован - "није могло а да не привуче пажњу". Трећега дана суђења, секретар Синода је сведочио у корист оптужбе, а идућег дана адвокат оптужбе је изговорио завршну реч која је била непосредно уперена углавном против архиепископа Јована. "Било је толико оптужби" - писао је касније архиепископ Јован - "да је судија рекао да, уколико би разматрао сваку од њих, уопште не би могао да заврши свој посао... Судија је, желећи да заврши суђење у миру, на који је непрестано позивао у својим обраћањима током суђења, одложио наставак текућег заседања... Заседање је било прекинуто до следећег обавештења."

После неколико дана, три адвоката оптужбе су отпутовала авионом у седиште Синода у Њујорк Сити. Тамо су се, како је записао Архиепископ Јован, "састали са архиепископом Виталијем, који је поново дошао [у седиште Синода], и са архиепископом Никоном и о. Георгијем Грабеом. Њихов састанак је трајао више од четири часа".

Један од најпроблематичнијих аспеката читавог случаја били су телеграми који су наводно долазили од првојерарха митрополита Анастасија, из седишта Синода. Када год су архиепископ Јован или епископ Сава телефоном разговарали са Митрополитом, увиђали су да он подржава њихове поступке и расуђивања. Он је потврдио надлежност архиепископа Јована у Сан Франциску и, као што смо то већ рекли, послао неколико потписаних телеграма као доказ тога. Међутим, у исто време, били су послати и неки други телеграми, који су, такође, носили на себи Митрополитово име као име аутора, а у којима је стајало управо супротно, то јест све оно што је подривало ауторитет архиепископа Јована, што је ишло против његових одлука и што је омогућавало тужитељима да пред Судом изјављују да све што чине - "чине у послушности Синоду". Ови телеграми су били послати право у руке тужитељима и њиховим адвокатима, а један и на инсистирање самог судије О'Деја, тако да je архиепископ Јован за њих могао да сазна тек накнадно. Митрополит је у то време био веома слабог здравља, и као што је то архиепископ Јован наговестио у свом извештају Митрополиту и Архиепископском Сабору - ти телеграми највероватније уопште и нису долазили од Митрополита. Архиепископ Јован пише: "На донедавно још увек славно и поштовано име митрополита Анастасија пала је сенка срамоте због противречних одлука, тужбе Суду и других поступака који су нарушили његов углед, не само међу нашом паством већ и међу многим другим верницима, будући да су, наводно, потекли од његовога имена. Ми, пак, његови најближи сарадници, знамо колико је све то неспојиво са његовим карактером и не можемо да сву одговорност за ово свалимо на њега".

Као што је Јуџин запазио у једном свом писму, архиепископ Јован је сматрао да је ова ситуација толико тешка да је изразио "своју забринутост у погледу даљег постојања Заграничне Цркве као јединствене целине, јер криза у Сан Франциску прети да изазове раскол и анархију, и да подрије епископски ауторитет уопште". У свом извештају Митрополиту и Сабору од 23. јула 1963. архиепископ Јован пише о узнемирујућим поступцима и одлукама које, очигледно, долазе од Митрополитовог Синода:

"У почетку ја на то нисам нешто нарочито ни обратио пажњу, будући да су архиепископ Атанасије и епископ Сава контролисали оно што је званично долазило од Синода. Али, после њиховог одласка и почетка новог заседања... све је почело да се одвија неконтролисаном брзином, без икакве контроле... почеле су да се доносе одлуке [Синода] које као да је требало да задовоље само тужитеље... Извршење незаконите одлуке Синода прети да у црквеном животу доводе до великих компликација и не само да не доноси мир, већ, напротив, изазива нове проблеме и потресе...

Створио се утисак да је "Синод“ - тачније, особе које говоре у његово име - повезан са онима који су прошле године били изабрани у парохијски савет, а који желе да задрже моћ за себе или, макар, за своје блиске сараднике и њихове истомишљенике, на законит или незаконит начин.

У свакој парохији постоје људи који су незадовољни стањем ствари. У Сан Франциску је, такође, било таквих људи и пре садашњих немира. Али, створити од њих уједињену групу која ради час у одбрану локалне црквене власти, час против ње, час у сагласности са канонима час противно њима, али увек једнодушно и упорно, то више није само локална појава, већ нешто чиме сада руководи неко ко је близак Синоду.

После овог објашњења, све оно што се десило у Сан Франциску постаје јасно, од почетка и корена сукоба па све до данас. А постajy јасни и извесни догађаји који су се збили у другим епархијама.

Које су, онда, последице? Ауторитет Синода је готово уништен...

Оно што се догодило у сан Франциску брзо се проширило на читаво Расејање и прети да угрози постојање читаве Заграничне Цркву, тако што би изазвало отпадање дела њене пастве, уопште узевши, од Вере...

Са болом, дакле гледамо и видимо суноврат Заграничне Цркве, који користи искључиво њеним непријатељима. Ми, њени јерарси, то не можемо да допустимо, као ни ово: да једна организована група доминира осталим епископима и на све могуће начине намеће оно што она хоће".

У време док је архиепископ Јован довршавао овај извештај, митрополит Анастасије је већ допутовао на Западну обалу да би помогао да се нађе решење за ову кризу и да би подржао архиепископа Јована без икаквог мешања из седишта Синода. Управо у то време су Јуџин и Гљеб срели Митрополита на Баховом фестивалу у Кармелу.

Занимљиво је то да је управо у време када је судија О'Деј разматрао своју одлуку у Суду Сан Франциска и када je Митрополит Анастасије одлучивао како да поступи у овоме сукобу, оне поменуте вечери био изведен управо Хендлов ораторијум Соломонов Суд, [музичко дело] о доношењу праведне одлуке. Три недеље касније донесена је праведна одлука и архиепископ Јован је био потврђен као стални јерарх Сан Франциска и Западне Америке.

У међувремену, да би показао Суду да су оптужбе за проневеру биле лажне, архиепископ Јован и други оптужени су морали да ураде врло скуп завршни рачун, ради чега су изнајмили државно познато и независно рачуноводствено предузеће Price, Waterhouse & Соmрапу. На крају, судија О'Деј je ослободио архиепископа Јована и све оптужене свих оптужби, закључивши да не постоји апсолутно никакав доказ за финансијске злоупотребе. Што се тиче црквених избора [за парохијски савет], судија је пресудио да није ствар државе да одређује да ли ће они добити одобрење од Синода Епископа или, пак, не. Иако поражени, тужитељи су, ипак, наставили да измишљају нове оптужбе, улажући жалбе током идуће две и по године, готово све до упокојења архиепископа Јована. Суд је једну за друтом одбацио као неосноване све тужбе и жалбе. На крају је адвокат оптужених Џејмс О' Гара изјавио пред Судом да су ствари отишле предалеко:

"Тужитељска страна беспотребно намеће даље позивање оптуженога, што ће произвести правни трошак који износи неколико хиљада долара, а све, наводно, у намери да заштити парохијске интересе. Одлагање изградње саборног храма до кога је дошло због ове парнице увећало је трошкове изградње преко сваке мере.

Ни по једној јединој тачки ове оптужбе за проневеру тужитељска страна није пред Суд изнела ни трунку законски довољног доказа да би подржала било коју од својих незаснованих оптужби...

Суд је свестан непотребности размирица и спорења међу члановима парохије, до којих су довеле неосноване оптужбе што их је изнела тужитељска страна. Непосредна последица ове парнице је велика узнемиреност верника у парохији.

Прави посао ове [парохијске] корпорације, посао унапређивања религијских идеала чланова парохије, озбиљно је нарушен сукобима и неслогом које проузрокује ова парница.

Сами финансијски губици корпорације јесу по себи и за себе довољни разлог да суд одбаци тужитељски Предлог. Ни судски надзорни орган ни Price, Waterhouse & Сотрапу нису пронашли ни један једини доказ за финансијске злоупотребе у вези са вођењем црквених послова. Штета нанесена корпорацији, како са богословског тако и са финансијског становишта, приближава се тачци неповратне штете...

Наставак парнице представљао би злоупотребу правнога процеса јер би се наставило деловања које нити је било, нити јесте по закону."

У јесен 1963. године Јуџин је, у једном писму, написао: "Владика Јован је, као што се сигурно то већ чули, потврђен као архиепископ Сан Франциска и епархија се сада, премда је и даље далеко од стварнога мира, макар налази у извесном поретку. Верујем да ће радови на новом саборном храму изнова бити покренути".

Присуствујући суђењу архиепископу Јовану, Јуџин је гледао Светитеља како следи свога Господа на Голготу. И архиепископа Јована су, као што је то био случај и са Христом, тамо послали "слепи вођи слепих". Али, и архиепископ Јован им је, као што је то учинио и Христос, на крају опростио. Када су га упитали кога треба окривити за све црквене сукобе до којих је дошло, он је једноставно одговорио: "Ђавола!“<<

Данас, више од четири деценије после ових догађаја, сви који су гонили Светог Јована Шангајског заборављени су, а људи из целог света се моле Свецу да их заступа пред Господом, и његове мошти непрестано чудотворе.

Слава Богу за све!

Извор : Борба за веру

[Искушеник]

Иначе, горе поменути Архиепископ Антоније Лос-Анђелески је имао овакав став према Московској Патријаршији :

" Aрхиепископ Антоније Лос-Анђелски

  ЗАШТО ЈЕ МОСКОВСКА

  ПАТРИЈАРШИЈА БЕЗБЛАГОДАТНА?

Чланак блаженопочившег архиепископа Антонија Лос - Анђелског објављујемо ради показивања непоколебивог става исповедничке Руске Заграничне Цркве према „Петој управи КГБ“ – Московској патријаршији, коју је (за разлику од данашње унијатске Лаврове јерархије) до пре само неколико десетина година јерархија Заграничног синода сматрала за безблагодатну, антиканонску, јеретичку установу.

Стање у коме се налази Србска патријаршија, преко потчињености, раније комунистичкој, данас демо(но)кратској власти (постављање патријарха и епископа од исте), као и активно чланство, делима и идеологијом, у свејеретичком Светском Савету Цркава се по отпадништву много не разликује од њене сестре – Московске патријаршије. Сматрамо за душекорисно да овај чланак архиепископа Антонија представимо нашим читаоцима.

Иначе, архиепископ Антоније је један од најугледнијих јерараха – исповедника који је још 1994. године демонстративно напустио Архијерејски сабор РПЦЗ са речима: „Ово је крај Руске Заграничне Цркве“. На том сабору је донета одлука о прихватању јеретичке еклисиологије псеудомитрополита Кипријана Куцумбаса, да новокалендарци и екуменисти још увек нису отпали од Тела Цркве и да у потпуности поседују спасавајуће свете Тајне.

Није прошло много времена, а владика Антоније је преминуо од срчаног удара, уз сумњу да му је код зубара стављено нешто што је изазвало прекид рада срца.

Aрхиепископ Антоније Лосанђелоски

Питање безблагодатности Московске патријаршије толико је очигледно, да не захтева нарочите доказе. То питање је јасно и схватљиво ако се разматра поштено, непристрасно и без предубеђења. Пре свега мора се знати да је после „издаје Цркве“ (речи Блаженог Митрополита Антонија Храповицког) од стране митрополита Сергија Старогородског, Московска патријаршија у своме служењу богоборачкој власти дошла дотле да то данас више није Црква, него органски део атеистичне власти (тачније, део пете управе – КГБ), што је и потврђено саопштењем Президијума Врховног Совјета РСФСР од 6. марта 1992. године. КГБ се бави искорењивањем вере и уништавањем верног народа у Русији. Тај задатак испуњава помоћу насиља, обмана, претњи и поткупљивања. Многи поступци Московске патријаршије исти су онима који ће бити карактеристични за антихриста. То се види из речи апостола Павла и тумачења св. Јована Златоуста.

Свети Апостол Павле вели: „Јер неће доћи (тај дан) док најпре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог.“ ( 2 Сол. 2,3-4)

Свети Јован Златоуст овако тумачи поменуте речи апостола Павла (ми смо вели словима означили оно у чему греши Московска патријаршија):

„ОДСТУПНИШТВОМ апостол назива самог антихриста, јер ОН ТРЕБА ДА ПОГУБИ МНОГЕ И ДА ИХ ОДВЕДЕ У ОДСТУПНИШТВО.

Човеком безакоња га назива зато што ће он САВРШИТИ ХИЉАДЕ БЕЗАКОЊА И ПОДСТАЋИ ДРУГЕ ДА ИХ САВРШЕ.

А сином погибли назива га зато што ће и сам погинути.

Ко ће он бити? Зар сатана? Не, него неки човек који ће ПРИМИТИ СВУ СИЛУ САТАНЕ.

Он ће бити БОГОПРОТИВНИК, одбациће све богове и заповедиће да се клањају њему уместо Богу, и СЕШЋЕ У ХРАМ БОЖИЈИ, не само јерусалимски, него СВУДА У ЦРКВАМА.

Нисам рекао да ће себе називати Богом, него да ће се трудити да се покаже као Бог“ (Јован Златоуст. т. XI, стр. 582).

Московска патријаршија је савршила БЕЗАКОЊА, на пример, искривљујући и искривљавајући друге богослужбене чинове и узимајући обавезну плату за савршавање светих Тајни, што представља симонију, тј. један од најтежих канонски преступа, а такође нарушавајући основне заповести моралног понашања што повлачи лишење чина.

Претендујући на спољашње служење Богу Московска патријаршија се у исто време бори са вером и побожношћу, што је, по речи Христовој, немогуће. Истовременим служењем и добру и злу она савршава безаконе поступке антихриста: ОДБАЦИВАЊЕ БОГА, ЛАЖ И САБЛАЗАН.

Борећи се са Богом Московска патријаршија је ЗАСЕЛА ПОСВУДА У ЦРКВАМА, тј. У ХРАМОВИМА.

Московска патријаршија је прихватила и четврто се држи јереси екуменизма. Према тумачењу преп. Агатона Египатског (спомен 2. марта), ЈЕРЕС ЈЕ ОТУЂЕЊЕ ОД БОГА. ЈЕРЕТИК СЕ ОДЛУЧУЈЕ ОД ЖИВОГ И ИСТИНИТОГ БОГА И ПРИСАЈЕДИЊУЈЕ СЕ ЂАВОЛУ И АНЂЕЛИМА ЊЕГОВИМ. ОНАЈ КО ЈЕ ОДЛУЧЕН ОД ХРИСТА ВИШЕ НЕМА БОГА КОГА БИ МОГАО УМОЛИТИ ЗА СВОЈЕ ГРЕХЕ (Отачник).

Одлуком Руске Заграничне Цркве ОНИ КОЈИ СУ ПРИМИЛИ ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА ПРЕДАЈУ СЕ АНАТЕМИ.

Коначно, Московска патријаршија, поставши део богоборне власти није могла да се успротиви и НИЈЕ СЕ УСПРОТИВИЛА ОДБАЦИВАЊУ БОГА ОД СТРАНЕ ТЕ ВЛАСТИ, А ТАКОЂЕ НИ ЗАМЕЊИВАЊУ БОГА ЛЕЊИНОМ И МАТЕРИЈАЛИЗМОМ.

Још једна потврда безблагодатности богоборачке власти, а заједно са њом и њеног одељења – Московске патријаршије – налазимо у посланици светог Патријарха Тихона од 19. јануара 1918. године, којом је совјетска власт предата анатеми. У тој посланици, описујући крвава гоњења Цркве, Патријарх каже: „ ТО ЈЕ ЗАИСТА САТАНСКО ДЕЛО“. Ову посланицу св. Патријарха примио је Сверуски Сабор 1918. године, што још повећава њен духовни ауторитет.

Ми видимо да Московска патријаршија врши већину антихристових дела која је набројао св. Јован Златоуст а од којих је најстрашније ОТСТУПАЊЕ ОД ВЕРЕ, ОДСТУПАЊЕ ОД БОГА, СТУПАЊЕ У РЕДОВЕ НЕПРИЈАТЕЉА БОЖИЈИХ, ЗАПОСЕДАЊЕ ЦРКАВА (тј. храмова) и САБЛАЖЊАВАЊЕ МНОШТВА ВЕРНИХ ЛАЖИМА И ОБМАНАМА.

Човек мора да се запита могу ли имати благодати они који врше дела антихристова – безакоња и обмањивање верних – они који су пали у осуђену јерес, они који су одступили од Бога и који су одлучени од Њега, агенти КГБ. Тј. они који су ступили у редове непријатеља Божијих који сами себе називају „војинствујућим безбожницима“ и тиме показују своју мржњу према Богу, они који су предати анатеми и при томе су свуда запосели цркве, тј. храмове?

Из историје јереси је познато: када су они који стоје на челу Цркве падали у јерес, тада је читава Црква постајала безблагодатна. Свети Максим Исповедник кога је Црква прославила због непризнавања благодатности у таквом случају, на захтев да прихвати јерес пошто су се и Цар и Патријарх причестили код јеретика, рекао је: „Ако се и сва васељена причести, ја се нећу причестити.“

Када је Митрополиту Евлогију било забрањено да служи, а он је наставио да то чини, Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве под председавањем Митрополита Антонија утврдио је да су све Тајне које савршава Митрополит Евлогије и његово свештенство безблагодатне.

Као допуну ономе што је речено наводимо изводе из опшириног дела протојереја Лава Лебедева штампаног у органу Заграничне Цркве „Православни Весник“ (бр. 70-71, новембар - децембар 1993).

„Није ли време да на основу богословских, канонских и историјских чињеница саборно изјавимо да Московска патријаршија уопште није патријаршија, него неделотворна антиканонска установа? Зар није такође време да кажемо да пошто та установа остаје у јереси кроз екуменистичку идеологију и праксу, онда су, по учењу светих Отаца и по црквеним канонима, њене свете тајне неделотворне? Са тачке гледишта канона и светоотачког учења патријаршију у целини треба сматрати за јеретичку установу, а верни народ (то су милиони људи!) за обмануто стадо „ словесних оваца“ које патријаршија води у пропаст.

Декларација Митрополита Сергија из 1927. године представљала је онај крвљу попрскани крајеугаони камен издајства Цркве на коме и данас стоји Московска патријаршија. Од 1927 године патријаршија се обавезала да ће служити не Христу, него силницима овога света (ко год да су они) и да ће се руководити не Духом Светим, него духом овога света, те да ће пријатељство и братство са антихристовим силама увек претпостављати братству у Христу. Свето Писмо каже да не може бити општења са неверником, светлости са тамом, Христа са Велијаром. Патријаршија се више не може сматрати за део Руске православне Цркве који се налази у ропству богоборачких сила. Патријаршија је сада организација која се добровољно и свесно потчинила „оцу лажи“ и антихристовим силама.

Преступ патријаршије састоји се у томе што је прешла границе (компромиса са гонитељима вере) и чак теоретски оправдала тај свој „прелазак“, због чега је престала да буде патријаршија, тј. законита власт Руске Православне Цркве.

Патријаршија је људе често осуђивала на муке. Током репресије 20-тих, а потом и 30-тих година пострадало је доста епископа и свештеника који нису пристали на декларацију из 1927. године.“

Наведеним снажним речима протојереја Лава Лебедева у којима он подсећа да је Московска патријаршија заливена крвљу и да је предавала људе на муке треба додати да није само „пострадало доста епископа и свештеника“ него је побијена већина њих. Као одличан пример служи следећа чињеница: када је Стаљин да би се спасао од Хитлера привремено допустио да гоњења ослабе и када је организовао „изборе“ за патријарха, у Москву је на те изборе из логора било послато око двадесет већ заборављених архијереја (у логоре их је отишло око две стотине), а остали су били доведени до смрти или стрељани. Многи од њих су пострадали зато што их је патријаршија предала на истрагу КГБ-у. Према сведочанству горе поменутог Президијума Врховног Совјета РСФСР, већина архијереја Московске патријаршије су – агенти и „вечите слуге“ КГБ-а."

http://serbiantrueorthodox.blogspot.com/search/label/%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%97%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B0%20%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0

[šangaj]

Свети Јован Тоболски,

рођак Светог Јован Шангајског

[раб.аџија]

Бдење дуго четрдесет година

Светац који је продавао Политику

Светац је много више од обичног човека. Од осталих се разликује по значају својих подвига. Осим што је био човек молитве, аскета, чудотворац, добротвор и исцелитељ, свети Јован Шангајски одлучио је, замонашивши се, да себе искуша у чудесном подвигу: да никада више за живота не легне у кревет и не заспи, да се лиши и сна и одмора....

Свети Јован, епископ Шангаја, Западне Европе и Сан Франциска, био је човек молитве: мисионар, чудотворац, хранитељ гладних, исцелитељ болесних, учитељ, добротвор... У Паризу су га називали Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се... У ствари, свети Јован Шангајски, проглашен за свеца 1993. године, последње четири деценије свога живота није ни спавао.

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући никада нису запоставили. Познати по побожности, сину су на крштењу дали име по светом Михаилу. Још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља. Био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.

Дечак Михаило Максимовић није био обично дете. Тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес, а његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Много година касније епископ Јован ће записати:

„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.”

Михаилов отац био је важна личност - челник племства, а стриц ректор Кијевског универзитета. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету. Дипломирао је четири године касније...

Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић кренуо је у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али, нешто сасвим друго пресудно је, изгледа, утицало на живот младог Мише. У Успењској цркви у Харкову чувале су се чудотворне иконе, а у гробници је почивао чудотворац, архиепископ Мелентије Леонтович. А свети Мелентије узео је на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу. Потоњи владика Јован и сам је четрдесет година успевао у истом подвигу ноћног бдења никада се не спустивши на кревет. Поред осталог, унапред је знао и час сопствене смрти...

Повратак у Србију

Свети Јован у последњој години живота

У време грађанског рата у Русији млади Јован Максимовић са породицом се обрео у домовини, у Србији. У Београду је најзад, по давнашњој жељи, уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. Живећи као избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”. Овог необичног, сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине, а затим би заузимао место на плочнику. Београђани су најрадије од Михаила куповали новине. Нико није ни слутио да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. Док су други колпортери, вичући из свег гласа, обилазили београдске кафане, Миша би мирно стао на плочник и новине би плануле.

У то време, 1924. године, руски владика Антоније постао је поглавар Заграничне цркве (Руске цркве ван отаџбине) и у Руској цркви у Београду сам митрополит произвео га је у чтеца. У Миљковом манастиру код Свилајнца замонашио се 1925. године узевши име Јован, према свом славном претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Тек ту су, први пут, и други сазнали са његов чудесни начин живота...

Иначе, Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић који је ђацима често понављао:

„Децо, слушајте оца Јована јер је он анђео Божији у људском обличју.”

Анђео чувар

Нетрулежне мошти светог Јована

И заиста, ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. За време часа, нарочито кад је испитивао, отац Јован одлазио је у клупу ђака који је требало да одговара за оцену. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. Мислећи да отац Јован спава, ђак би причао шта је и колико знао, али отац Јован би се тргао и рекао: „Што само глупости говориш? Врати се, сине мој, на постављено питање...” Често је звао ђаке код себе и тада би им рекао да скину кутију са ормана. То су били пакети које је као испомоћ сам добијао. Али, он их није отварао, већ су то чинили ђаци и служили се на радост оца Јована. Ноћу би ишао између кревета: намештао је деци јастуке и прекриваче, а уколико би осетио да неко теже дише, кашље, или има температуру, помогао би ђаку да се обуче и сместа га одвео у амбуланту. Другим речима, отац Јован био је деци у битољској Богословији и отац и мајка. Анђео чувар. greengrin greengrin greengrin

У Битољу се одмах прочуо као добротвор и доброчинитељ. Волели су га људи свих вера, православни и католици, муслимани, Јевреји... Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. И тамо је био неуморан. Кад му је једном приликом нога, услед стајања, толико отекла да му је живот висио о концу, сместили су га у болницу. Изашао је из болнице без дозволе и отишао право у цркву: одржао је цело бдење, а оток је нестао. „Како је тешко отргнути се од молитве и вратити се земаљским стварима!”, говорио је често епископ Јован Максимовић. Будући да су му ноге од непрекидног стајања стално отицале, често је служио бос. Борећи се са сном, поливао се хладном водом. Никада није одлазио ни у госте. Тамо где треба једноставно би се појавио, понекад и у необично време - усред ноћи.

Патио је због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Важио је за исцелитеља и, што је такође важно - бесребреника.

http://Епископ Сан Франциска и чудотворна икона

Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском.. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици.

У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу. У Николајевској цркви у Сијетлу 19. јуна 1966. године (по старом календару) служио је литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом... Ту је уснио за овај свет и тако завршио свој чудесни, натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. На дан смрти пратио је чудотворну икону („Курскаја - Коренаја”), икону Пресвете Богородице. Пред њом се и упокојио. Тада су га положили у постељу први пут после четрдесет година.

Шест дана лежало је његово тело а да се нимало није осећало, као ни касније, 1993, када је ковчег поново отворен. Опело епископу Јовану у цркви Пресвете Богородице радости свих тужних у Сан Франциску трајало је чак седам сати. Године 1993. онај који је на себе узео најстроже покоре, добри и љубазни пастир, утешитељ и мисионар, васпитач омладине, пун благости богослов и зналац тајни проглашен је за свеца.

izvor:

http://www.politikin-zabavnik.rs/2006/2813/02.php

tekst podvukao : :0104cheesy:

[Искушеник]

" У свему што се није тицало црквеног живота, службе или учења, владика није био строг", прича Владимир Красовски, диригент саборне цркве у Сан-Франциску, иконописац и бивши прислужитељ светог Јована. "Много пажње је посвећивао омладини, трудио се да учини да се не растворимо међу странцима, да се дружимо говорећи на руском језику. Играли смо се куглања, организовали вечери и игранке. Сећам се у Шангају, док није било одговарајуће просторије за плес, владика је дао благослов да се олтар загради завесом и да играмо у храму - на пример, валцер. Чим би владика отишао ми бисмо истог часа ставили модернију музику и плесали, но како је он то знао брзо се враћао, а ми семо одмах враћали оно што је било - и тако цело вече."

[Искушеник]

Извор : СВЕТИГОРА бр.192-193 - ПЕТРОВДАН 2009.г.

[Искушеник]

[раб.аџија]

као петнаестогодишњак

Јеромонах Јован у Битољској богословији 1931.

св.Јован у Шангају нов.1934.

с лева на десно руске владике:
вл.Сава, митрополит Филарет, вл. Антоније, митрополит Виталије, вл.Аверкије и св.Јован

прва посета Америци 1949

током изградње цркве Сан Франциску

црква данас...

св.Јован негде на Филипинима
St. John on the island of Tubabao in the Phillipines

http://на одру

ћивот са моштима св. Јована

http://sphotos.ak.fbcdn.net/photos-ak-snc1/v1972/197/33/1620852939/n1620852939_79598_8061.jpg

канонизација

[Тавита]

Хвала драгом Господу, на овако дивно светитељу.

Моје су многе муке, и боли.... нестале у молитви оцу... Светом Јовану.

И свог дивног духовника сам упознала "захваљујући" овом дивном оцу...

Мени су непознати путеви Господњи, не чудни.. па мало слабашно корачам, и заиста.. Треба сваког дана да заблагодарим Христу... на свом дивном духовнику... заиста сам наишла на том путу на предивниг човјека...

Свети Јоване, захваљујем Ти на свему!

И Хвала .. на овако дивним постовима...

скоро сам добила књигу о оцу..

мада носим га у срцу..већ једно "посебно" вријеме....

isus-sinai

[Guest]

[Guest]

[Guest]

http://www.sozeb.org/index.php?option=com_fireboard&Itemid=42&func=view&id=902&catid=5

[Guest]

http://www.pravoslavie.ru/sas/image/100205/20558.p.jpg