СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ

[JESSY]

Зрацима својим игра сунце у свитање, као што је у утроби заиграо Јован Претеча, поздрављајући Сунце Правде што је из гроба засијало. Све се сада храни Божанском благодаћу, осећајући предукус обновљења васељене. Наслућује ли то и срце наше? Осећамо ли то увек и у потпуности? Зар се не деси да када се сви радују, наше срце буде заклоњено облаком, а понекад и испуњено тугом? Сећајући се протеклих година, ми сада жалимо због губитка способности да осетимо пасхалну радост. Колико год се трудили, не можемо пронаћи друго исправно објашњење сем овога – срце је наше нечисто. Ако смо се поколебали у вери, ако су нам се у душу увукле сумње, ако смо отпали или се удаљили од Цркве – слично јудејским првосвештеницима, ми одбацујемо помисао на Васкрсење Христово, јер нам је Оно страшно. Ако смо учинили тежак грех и савест нас окривљује због неверности Христу и заповестима Његовим –на нашем срцу лежи камен који спречава улазак светлости Васкрсења у њега. Ако смо утонули у свакодневне проблеме и ако нам је срце обузето њима – оно неће моћи да осети пуноћу радости. И посебно, ако осећамо непријатељство, или, још горе, мржњу према ближњима, или их осуђујемо и узносимо се над њима – не можемо се радовати сусрету са Васкрслим Господом. Тад у дан Васкрсења или сумњамо, или не верујемо, или подсвесно не желимо сусрет са Њим. Но одбацимо од себе сваку сумњу, принесимо покајање! Загрлимо један другог, опростимо онима који нас мрзе и радосно запевајмо: “Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима који су у гробовима живот дарова!“ Христос Васкрсе!

 

[JESSY]

Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан , где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. "Ти треба мене да крстиш". "Остави сада" - одговара Исус - јер тако нам треба испунити сваку правду". Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:"Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио". А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, "земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом". Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље - и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. "Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је" (Пс.24,1-2). "Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи", пише апостол Петар. "Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде" (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не сано на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. "Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, "твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)" (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. "Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава". (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама:"Христос се јави да Јордана освети воде" (Претпразнични тропар), "Данас се водена освећује природа" (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења.

Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смреношћу Исусовом, - открио је људима да је Бог Тројица - осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост.

И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: "Покајте се, јер се приближило Царство небеско" (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: "Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље" (Мк. 1,15).

До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Када Сам Господ виче људима:"Покајте се". Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше старсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин.

 

Светосавље.орг

[JESSY]

Ако смо утонули у свакодневне проблеме и ако нам је срце обузето њима – оно неће моћи да осети пуноту радости. И посебно, ако осећамо непријатељство, или, још горе, мржњу према ближњима, или их осуђујемо и узносимо се над њима – не можемо се радовати сусрету са Васкрслим Господом.

[JESSY]

 

Реч младима

 

А млађи рече свом оцу, „Оче! Дај ми део имања што припада мени.“ (Лука 15:12). Прича о блудном сину је најпоучнија лекција за младе.

У блудном сину, видимо истински карактер безбрижне омладине: лакомислени, непромишљени, жељни независности, укратко, све што одликује већи део нечије омладине. Млађи син расте у кући родитеља и достиже адолесценцију, замишљајући да је његов живот у кући исувише ограничен. Мисли да је живот под правилима његовог оца и мајке био непријатан.

Жели да опонаша своје другове, који су себе предали бучним задовољствима света. Он је одлучио, „Ја сам наследник богатог имања. Зар не би било боље ако бих примио сада своје наследство? Могао бих другачије располагати својим имањем, него што мој отац то ради.“ Према томе, лакомислена омладина је већ под утицајем бљеска светских задовољстава и одлучује да одбаци јарам послушања и да се одвоји од родитељског дома.

Данас су многи покренути сличним импулсима и ако не напусте родитељске домове, зар се они не одвајају од дома њиховог Небесног Оца, зар се не одвајају од послушања Светој Цркви?

Христов јарам и Његове заповести изгледају тешко незрелим умовима. Они замишљају да није потпуно неопходно, следити оно што Бог и Црква Његова заповедају. Изгледа им, да они могу служити и Богу и свету у исто време.

Они говоре, „Ми смо већ довољно јаки да издржимо разарајућа искушења и привлачности. Можемо сами да се држимо истине и исправних учења. Дозволите нам да унапредимо наше умове многим врстама знања. Пустите нас да ојачамо нашу вољу усред искушења и замки. Кроз искуство наш разум ће бити убеђен у прљавштину греха!“

Такве жеље нису ништа боље од неразумно постављеног захтева млађег сина своме оцу, „Оче! Дај ми део имања што припада мени.“

Данас имамо лакомислену омладину која престаје да пази на заповести и савете Свете Цркве. Престају да проучавају Реч Божију и учења Светих Отаца и окрећу своју пажњу „мудрости“ лажних учитеља, на тај начин уништавајући боље делове својих живота.

Они одлазе у цркве све ређе или присуствују са мање пажње, растројени. Нема времена да се буде побожан и да се живи врлински, пошто су презаузети одласцима у биоскопе, одлажењу на журке, итд. Укратко, предају себе свету све више и више, сваки дан, док коначно не оду у далеку земљу.

Шта је последица таквог одвајања од Свете Цркве? Иста као резултат одвајања блудног сина из очеве куће. Лакомислена омладина расипа своје сјајне енергије и таленте своје душе и тела врло брзо, уништавајући за овај живот и вечност, све добро што су урадили. У међувремену појављује се опака болест у земљи – празнина и незадовољство – неизоставна последица дивљих задовољстава. Појављује се жеђ за задовољством, која је још више појачана задовољавањем ниских страсти, које коначно постају неутољиве.

Често се дешава да несрећни љубитељ света, прибегава потери за оним што је ниско и срамно, са циљем да задовољи своје страсти, али још увек не долази себи, супротно блудном сину; он се не враћа путу спасења, већ употпуњује своју пропаст, и привремену и вечну!

[JESSY]

Шта мислимо под речју „Православан“? Свети Јован Шангајски

 

Убрзо након што је учење Христово почело да се проповеда незнабошцима, следбеници Христа у Антиохији, почели су да се називају Хришћанима (Дела 11:26). Реч „Хришћанин“ означава оне, који носе ово име које је припадало Христу – припадало у смислу оданости Христу и Његовом Учењу.

Следбеници Христови радо су себе називали именом свог вољеног Учитеља и Господа; а непријатељи Христови, називали су Његове следбенике Хришћанима, преносећи на њих злу вољу и мржњу којом су дисали против Христа.

Међутим, прилично ускоро, појавили су се људи, који, док су себе називали Хришћанима, нису били од Христа у духу. О њима је Христос раније рекао: „Неће сваки који Ми говори: Господе! Господе! Ући у Царство Небеско; но који чини по вољи Оца Мог, Који је на Небесима.“ (Матеј 7:21).

Христос је такође прорекао да ће се многи представљати за Самог Христа: „Јер ће многи доћи у Име Моје говорећи: Ја сам Христос.“ (Матеј 24:5). Апостоли у својим посланицама су указивали да су се лажни носиоци Имена Христовог већ појавили у њихово време: „Као што чусте да ће доћи Антихрист, и сад многи антихристи посташе“ (1 Јован 2:18).

Указивали су да они, који су одступили од Христовог учења, не треба да се сматрају својима: „Од нас изиђоше, али не бише од нас“ (1 Јован 2:19). Упозоравајући против свађа и неслагања у мањим стварима (1.Кор. 1:10-14), Апостоли су у исто време строго заповедали својим ученицима да избегавају оне који не доносе истинско учење (2 Јован 1:10). Господ, кроз Откровење дано Апостолу Јовану Богослову, строго оптужује оне, који се називају вернима, а не понашају се у складу са својим именом; јер у таквим случајевима то би била лаж за њих.

Од какве користи је било да човек себе назива Јеврејем, Старозаветним следбеником истинске вере, ако то није био у стварности? Такве Свето Писмо назива синагогом сататнином (Откр. 2:19). На исти начин је Хришћанин, у строгом смилу те речи, само онај који исповеда истинско учење Христа и живи у складу са њим. Ознака Хришћанина састоји се у слављењу Небеског Оца сопственим животом. „Тако да се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег, Који је на Небесима.“ (Матеј 5:16).

Истинско слављење Бога, могуће је само онда када човек исправно верује и изражава своју истинску веру у речима и делима. Према томе, истинско хришћанство и само оно, може бити названо „право-слављењем“ (орто-доксија).

Речју „Православан“ ми исповедамо нашу чврсту убеђеност да је управо наша Вера, та која представља истинско учење Христово. Када зовемо некога или нешто Православним, самом овом чињеницом указујемо његово не-лажни и не-искварено Хришћанство, одбацујући у исто време, оне који лажно присвајају име Христово.

[Данче*]

Бог је Света Тројица

Отац, Син и Свети Дух нису три бога, него један Бог, јер Им је иста природа, али и не само зато. И људи имају исту природу, исту суштину. Али за људе није могуће рећи да су два или три човека - исти човек, ма колико они били међусобно блиски и јединствени. Људи имају не само посебна тела него и сваки има и своју вољу, свој укус, своја расположења. Ма колико људи понекад личили и телесно и по карактеру, ипак се не дешава да им је све заједничко, да је све подједнако. 

 

А код Три лица Свете Тројице све је заједничко. Безгранична љубав Оца према Сину, Сина према Оцу и иста љубав између Њих и Светог Духа чини заједничком Њихову вољу и сва Њихова дела. Они имају исту /једну/ вољу, све Они извршавају заједно. Од чега се одвраћа Дух Свети, одвраћа се и Отац. Шта Син воли, воле и Отац и Дух Свети. 

Све се од Свете Тројице догађа заједно. За стварање света у Библији је речено: "И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. " Шта значи "рече", тј. рекао је? То значи да је Бог Отац стварао Својом Речју, оном Речју о којој говори Јеванђеље: "У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог" и која је Јединородни Син Божији. 

Све је творио Бог Отац Својом Речју, друкчије казано, све је извршавао кроз Сина Својега. Ништа не твори Отац без Сина, као што ни Син ништа не твори без Оца. Оцу и Сину увек садејствује Свети Дух. О стварању света у Библији је речено: "И Дух Божији дизаше се над водом. " "Дизао се" над творевином, не напросто стајао над њом - реч за коју нема потпуно одговарајућег израза у старословенском језику у јеврејском оригиналу значи "покривати, загревати", као кад носиља, лежећи на јајима, њих оживотворује својом топлином и из њих се излежу жива бића. 

"Ријечју Господњом небеса се створише и Духом уста Његовијех сва војска њихова" (Пс. 33, 6). Све што постоји начини Бог Отац кроз Сина, и у постојање је приведено Духом Светим. Или другачије речено: све, што је пожелео и хтео Отац, одмах се испунило и испуњава од Сина и одухотворује Светим Духом. Тако је био створен свет, тако се све догодило у промисли Божијој о свету и човечанству. 

Да би спасао човека који кроз првобитни грех отпаде од Бога и постаде смртан, по предвечном Савету Свете Тројице покоравајући се вољи Оца Син Божији сиђе на земљу, роди се деловањем Светога Духа од Приснодјеве Марије, објави људима Истинитог Бога Оца и Његову Божанску вољу, поучи их истинском поштовању Бога, пострадавши због грехова наших, сиђе у ад и, ослободивши одатле душе умрлих, васкрсну из мртвих. 

Још пре страдања Свога обећао је Христос Својим апостолима, које изабра међу ученицима Својим, да ће им дати власт да везују и разрешују - да људима опраштају грехове или да им их задржавају. Овај благодатни дар после Свога Васкрсења није дао било коме од апостола посебно, него свима њима заједно: Он је створио Цркву Своју, чувара те благодати, сјединио у њој све који Га воле и у Њега верују. 

Обећавши апостолима да ће им дати силу вишњу, - пошто им посла Духа Светога, извршивши све ради чега је дошао на земљу, Господ Исус Христос се вазнесе на небо, задобивши и по човечанству ону част и славу, коју и пре стварања света имадијаше као Син Божији. 

 

Пошто се спусти на ученике Христове, како је обећано, Дух Свети утврди их у вери Христовој и благодаћу Својом изли на њих дарове Божије. Он их ојача ради проповедања и извршавања Христовог учења у животу, ради организације Цркве коју Христос сазда и Свети Дух учини делатном.
 
Црквом, чији се темељ налази на земљи и глава јој је Син Божији што седи с десне стране Оца, тајанствено управља Дух Свети. Она унутарње уједињује децу своју и сједињује их са Богом. Благодатни дарови Божији, преко Цркве, изливају се на оне који настоје да иду путевима Христовим, освећују и јачају све добро у њима, очишћују од греха и нечисти сваке, чинећи их способнима да буду пребивалишта сјаја славе и сила Божијих. 

Кроз Цркву човечанство постаје причесник Божанске природе, ступа у најблискији однос са Светом Тројицом. 

Освећује се и са Богом општи не само душа него и тело људско у причешћивању Телом и Крвљу Христовом, кроз Кога се сједињује са читавом Светом Тројицом. Благодаћу Божијом, уз учешће сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, судеоник вечнога Царства Божијег. 

За то Царство Божије што ће доћи припрема се и природа, ради предстојећег очишћења огњем од последица грехова људских и проклетства које је на њој. Она добија наговештаје освећења силаском Светога Духа на њу приликом богојављенског освећења воде и многих других црквених служби, да би потом постала нова земља и ново небо. 

То ће се догодити када се наврши време које Бог Отац одреди и Син Божији у слави дође да суди свету. 

 

Тада ће они који су љубили Бога и сјединили се са Њим заблистати од зрака Божанске Светлости и вечно ће се наслађивати нествореном светлошћу Тријединог Божанства, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице. 
Баш Њој (Тројици), Богу, Творцу и Спаситељу нашему нека је слава, част и поклоњење у векове векова: 

"Дођите, људи, поклонимо се триипостасном божанству, Сину и Оцу, са Светим Духом: јер Отац пре века роди Сина, који је од вечности и исте части и Дух Свети се са Сином прослави: једна сила, једно суштаство, једно Божанство. А њему се сви поклањамо говорећи: Свети Боже, који Сином све твориш, садејством Духа Светог; Свети Крепки, Кроз којега Оца познасмо и Дух Свети у свет дође; Свети Бесмртни, Душе Утехе, који од Оца излазиш и у Сину почиваш: Тројице Света, слава Теби. " 

Св. Јован Шангајски

http://www.prijateljboziji.com/_Bog-je-Sveta-Trojica/38921

[Данче*]

Беседа на дан Свих светих који су у Руској земљи заблистали

 

Дан сећања на свете који су у Руској земљи заблистали указује нам на оно духовно небо под којим је стварана и под којим је живела Руска земља. Пре светог кнеза Владимира у Руској земљи су живела паганска разједињена племена, која су била у међусобном непријатељству. Свети кнез Владимир им је донео нову веру, нову свест, смисао живота, ново унутрашње, душевно стање, дао им је нови дух живота који је све уједињавао и тако је створен јединствени народ.

Само постојање руског народа је повезано са зачетком његовог духовног живота, с усвајањем основа хришћанског гледања на свет: бесмислено је тражити смисао и циљ у земаљском животу који се завршава смрћу. Треба тежити ка усвајању божанског, благодатног, вечног живота и тада ће се уредити и овај пролазни, земаљски: Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33).

Вера, Православна Црква, ујединила је разједињена племена у један народ и најбитније својство Руса постала је вера у Царство Божије, трагање за њим, тражење истине. Ради Царства Божијег, ради заједничарења у њему и ради молитве, руски подвижници су од световне испразности одлазили у шуме, на пуста острва. Тражили су само Царство Божије, нису желели да било шта стварају и граде, одлазили су од људи, али су људи ишли за њима ради Царства Божијег, које је било на овим острвима и у шумама око праведника, и тако су израстале лавре и обитељи.

Тражење правде је главна нит живота руског народа и није случајно што је први писани свод закона, који је требао да регулише живот, био назван „Руска Правда“. Али, о небу, о Царству Божијем, нису размишљали само они који су одлазили од света и људи, сви верујући руски људи су схватали смисао живота. Сви они који су заиста градили Русију као државу, живећи у свету и обављајући своје дужности, такође су сматрали да је главно да буду верни Божанском Царству и Божанској Истини.

У Русији је било кнезова, војсковођа, домаћина, људи свих врста и занимања, али њихово основно схватање и стремљење и смисао живота било је такође стицање Царства Божијег, учествовање у њему. Свети Александар Невски је цео живот провео у војним и државним подвизима, на коњу је пројахао кроз цео Сибир до татарског кана како би успоставио мир у Русији, прославио се војним победама, али кад се разболео и кад је дошла смрт, он ју је примио као ослобођење од труда земаљског живота и предао се ономе што је његовој души било најдраже, и примио је постриг како би у жељено Царство Божије ушао, сад већ не као земаљски, већ Христов војник.

Смоленски кнез Фјодор је такође примио монаштво пред смрт. Овакве духовне вође руског народа у свом стремљењу ка Царству Божијем представљају најбољи пример који изражава главне црте духовног живота народа, основне силе која је усмеравала његов историјски живот. Усвајање хришћанске вере је препородило и руске кнезове.

Власт увек представља израз свести и воље. Власт се увек руководи овом или оном философијом, овим или оним поимањем циљева и смисла живота и сопствене делатности. Пре Светог Владимира руски кнезови су били вође ратоборних племена и водили су ратове ради ратног плена и славе. Кад су постали хришћани, постали су начелници појединих делова јединственог народа. С примањем хришћанства појавили су се свест и осећај јединства. Правда је била у братству кнезова, а међусобно непријатељство је постало неправда.

Свети кнез Владимир је руском народу дао нови смисао живота и нову животну снагу. Несреће, неуспеси и порази су немоћни пред главном силом живота, немоћни су пред духовним животом. Царство Божије, духовна радост у заједничарењу с њим остају недирнути. Страшна бура пролази и човек поново живи. Тако су се мученици осмехивали због радосног осећања благодати Божије за време најтежих мучења. Отуда животна снага Русије. Несреће не погађају њено срце. Татари су спалили целу Русију. Пао је Кијев и исте године се подиже Новгород и велики војсковођа и вођа руског народа, благоверни кнез Александар Невски диже Русе на борбу, не против Татара који су мучили тело Русије, већ против Швеђана-католика, који су користећи невољу Русије хтели да освоје душу руских људи и да убију духовну снагу руског народа и Русије. За Александра Невског је било потребно да пре свега сачува ову духовну снагу.

Историја уздизања Москве представља упечатљиву потврду исте ове мисли. У свом зачетку Москва је мала локална заједница. Међутим, на њеном челу се налазе благоверни кнезови, који су усвојили наведено православно поимање правде и зато, кад је светитељ митрополит Петар рекао кнезу да ће Москва бити узвеличана и да ће сам светитељ у њој живети и бити погребен ако кнез у Москви сагради Дом Пресвете Богородице, кнез испуњава ову заповест. Другим речима, светитељ Петар је рекао да ће ти ако будеш до краја веран Православљу и ако пре свега будеш тражио Царство Божије и правду Његову, све ово, све световно, овоземаљско, државно, бити придодато. Таква је замисао Москве, и она је била верна завету светитеља Петра и ноћна провера страже на зидинама Кремља биле су речи: „Пресвета Богородице, спаси нас.“ То не значи да су и живот и људи били свети! О, не! Људи су увек грешни, али је важно, али је спасоносно кад постоји свест о добру и злу, кад постоји тежња ка правди, јер се тада може устати из дубине пада. Грешна Москва, престоница грешне Русије, у свом историјском животу је падала до дна, али је устајала, зато што свест о правди није умирала.

У Смутно доба Русија је пала толико да су сви њени непријатељи били убеђени да је смртно погођена. У Русији није било цара, власти и војске. У Москви су владали странци. Људи су „постали малодушни“, ослабили су и спасење су очекивали од странаца, којима су се улизивали. Погибељ је била неизбежна и Русија би неминовно пропала да је била потпуно изгубљена свест о Правди. Међутим, Русију, руски народ је спасио светитељ Јермоген. Непријатељи Русије су га држали у подруму, у Кремљу, ругали су му се, мучили су га, покушавали су да издејствују да им се он покори издавши руско схватање Правде. Светитељ Јермоген је мучен до смрти, али се духовно није предао и звао је Русију на њен историјски пут хришћанске државе с хришћанском влашћу, звао ју је да се сећа Истине и да јој буде верна.

Светитељ Јермоген је у вери и исповедању духовно и морално препородио руски народ и он је поново кренуо путем тражења Царства Божијег и правде његове, правде потчињавања земаљског државног живота духовном начелу, и Русија је устала.

У историји се не може наћи пример такве дубине пада државе и њеног тако брзог, чудесног устајања за годину дана кад су људи духовно и морално устали. Таква је историја Русије, такав је њен пут. После Петра I друштвени живот [у Русији] скренуо је с руског пута. Иако није скренуо до краја, она је изгубила јасну свест о правди, јасну свест о вери и јеванђељску истину: Иштите најпре Царство Божије и правду Његову.

Тешка страдања руског народа представљају последицу тога што Русија издаје саму себе, свој пут, своје призвање. Међутим, исте тешке патње и жалостан живот под влашћу љутих безбожника говоре о томе да руски народ није до краја изгубио свест о правди, да му је духовно и морално тешка неправда безбожничке државе и безбожничке власти. Русија ће устати исто као што је устајала и раније. Устаће кад се распламса вера. Кад људи духовно устану, кад им поново буде јасан пут и кад буде чврста њихова вера у истину Спаситељевих речи: Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33). Русија ће устати кад заволи веру и исповедање Православља, кад види и заволи православне праведнике и исповеднике.

Данас, на дан Свих светих који су у Руској земљи заблистали, Црква указује на њих и православци с духовним одушевљењем виде колико је њихово мноштво у Царству Божијем! И колико је још непрослављених, не зна им се број. Ево, ћутке и без страха у смрт иде Кијевски митрополит Владимир. Убице га изводе на капију лавре како би га убииле ван града, као што је убијен Господ Спаситељ, и светитељ ћутке, као јагње на заклању, прима смрт за Христа, за веру, за Руску Цркву, за то што је пре свега тражио да стекне Царство Божије, вечни живот.

Мноштво је мученика и исповедника и поново видимо Божји благослов над њиховим подвигом вере, и поново се појављују нетрулежне мошти: то тела праведника који већ живе по законима будућег живота, где нема страдања и трулежности, и нетрулежност моштију сведочи о томе. Тако нам нетрулежни остаци велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, који почивају у Гетсиманској обитељи, сведоче о њеној праведности у очима Божјим.

Русија ће устати кад подигне свој поглед и види да су сви свеци, који су у Руској земљи заблистали, живи у Божијем Царству, да је у њима дух вечног живота и да треба да будемо с њима и да их се духовно дотакнемо и постанемо заједничари у њиховом вечном животу. У томе је спасење Русије и целог света.

У Русији нема духа живота, нема радости живота. Ње се сви плаше, као што се плаше демона. Русија је и раније била страшна другим велесилама, али због тога што је привлачила друге народе.

Верност заповести Иштите најпре Царство Божије и правду Његову стварала је руско смирење, смиравала је и власт, и у данима највеће земаљске славе руска власт је устима цара Александра I исповедала себе као хришћанску власт и на споменику своје славе је написала: Не нама, Господе, не нама, већ имену Твом (Пс. 113, 9).

Руско небо и руски свеци нас зову да будемо с њима као они с нама. Зову нас да постанемо заједничари у духу вечног живота и овај дух од нас очекује цео свет. Обновљена Русија је потребна целом свету, којег је напустио дух живота, и он се сав колеба у страху, као уочи земљотреса.

Русија чека христољубиву војску, христољубиве цареве и вође који руски народ неће повести због земаљске славе, већ ради верности руском путу правде. Не нама, Господе, не нама, већ имену Твом. У покајању, у вери, у очишћењу, нека се обнови Руска земља и нека устане Света Русија.

Свт. Јован Шангајски

Са руског Марина Тодић

http://www.pravoslavie.ru/srpska/62633.htm

[Данче*]

О тајни Причешћа Изабрани цитати

Сви цитати су преузети из књиге «Беседе светог оца нашег Јована архиепископа Шангајског и Санфранциског». Сабрани на једном месту они дају свеобухватну слику која одражава пастирско-богословско искуство владике.   

    

Може се запазити да се жива еклесиолошка и сотериолошка свест о томе шта је Евхаристија често не слаже с устаљеном праксом: ретко причешћивање, одлазак после Васкршњег јутрења пре причешћа (што по мишљењу владике не само да обесмишљава сам празник Васкрса, већ и сав припремни Велики пост (в. 19)), свођење причешћа на индивидуалне, често само овоземаљске потребе (здравље, срећа и т.сл.). Томе св. Јован бескомпромисно супротставља узвишену намену причешћа: оно не само да освећује (в. 3), јача (в. 4) и преображава човека (в. 7), већ му открива виђење славе Христа (в. 11), кроз Којег га чини заједничарем све пуноће Божанства (в. 6). У причешћивању светим Тајнама, које вернике уводе у вечни живот (в. 16) и представљају залог њиховог будућег општења са Христом (в. 10) остварује се такође (и св. Јован то више пута подвлачи) Црква, као ново сабрање које није од овога света, и које окупља чланове обједињене у «велико Тело Христово» (в. 12, 14). Владика Јован такође инсистира на томе да се достојно причешћује онај ко на добијени дар одговара својом устремљеношћу ка Господу (в. 17), укључујући и самоодрицање (в. 8)

Цитати су прикупљени из различитих проповеди (од којих ниједна није специјално посвећена Тајни причешћа), а ради лакшег усвајања дати су им наслови.  

1. Тајну Причешћа Господ је установио на Тајној вечери.

Истовремено у Христово Тело и Крв се претварају хлеб и вино на Светој литургији и верници се њима причешћују. Тако је установио Сам Христос, Који је причестио Своје апостоле на Тајној вечери рекавши: «Узмите, једите; ово је тело Моје; пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја новога завета» (Мт. 26, 26-28).

2. Причешће је литургијско сећање на Тајну вечеру.

Господ у Велики четвртак служи Тајну вечеру и на Литургији овог дана нас изузетно упечатљиво подсећа на то да причешћујући се Светим Тајнама са свештеним страхом заједно с апостолима једемо Тело и Крв Христову, а они који се причешћују недостојно постају слични Јуди. Али нека свако тежи томе да се причести искрено се кајући за своје грехове и добиће милост од Господа

3. Причешће освећује човека.

Ради потпуног освећења човека тело слуге Господњег треба да се сједини с Христовим Телом и то се дешава у тајни Светог причешћа.

4. Причешће је извор умилења и духовне топлине.

Христос нам већ овде даје да осетимо радост и сладост Његове Благости. Јача наше душе и тело Својим Божанским Тајнама... Понекад нас испуњава неизрецивим умилењем и духовном топлином кад се са свештеним страхом причестимо Његовим светим Тајнама.

5. Причешће је почетак раја на земљи.

Почетак пакла је већ овде на земљи. Исто тако и рај почиње у човековој души још у земаљском животу. Већ овде има Божанских додира на дан Светлог Васкрсења и кад се достојно причешћујемо.

6. Причешће човека чини заједничарем са свом пуноћом Божанства и вечним животом.

Сједињујући се с Васкрслим Господом и кроз Њега са свом Присносушном Тројицом, човек од Ње црпи снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан.

7. Кроз причешће и деловање у складу са сопственом добром вољом човек постаје нова твар.

Не освећује се и не општи с Богом само душа, већ и тело човека у причешћивању Телом и Крвљу Христа кроз Којег се сједињује са свом Светом Тројицом. По благодати Божијој, уз учествовање сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, члан вечног Царства Божијег.

8. Човек који се достојно причешћује и који је спреман да служи Господу постаје оруђе Божанске воље.

А онај ко се причешћује са свештеним страхом, љубављу и спремношћу да Му служи, тесно се сједињује с Њим и постаје оруђе Његове Божанске воље.

9. Причешће је победа над грехом и смрћу.

Причешћивање Телом и Крвљу Христовом јесте примање у себе Васкрслог Христа, Победника смрти, Који онима који су с Њим дарује победу над грехом и смрћу.

10. Причешће је почетак вечног живота.

Чувајући у себи благодатни дар Причешћа, имамо залог и почетак вечног блаженог живота душе и тела.

11. Причешће је извор вечне радости и виђења славе Васкрслог Христа.

Онај ко се духом и телом сјединио са Христом у овом животу, духом и телом ће бити с Њим и у будућем животу. Благодатне струје Животворних Тајни Тела и Крви Христове представљају извор наше вечне радости у општењу с Васкрслим Христом и виђењу Његове Славе.

12. Кроз причешћивање верник постаје члан великог Тела Христовог (односно Цркве).

Кад примамо истинско Тело и истинску Крв Христову постајемо део великог Христовог Тела.

* * *

Причешћујемо се Христовим Телом и Крвљу (у светим Тајнама) како бисмо сами постали чланови Христовог Тела (Цркве).

* * *

Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и причешћивање њом, освећују и укрепљују њене учеснике, оне који примају Тело и Крв Христову чине истинским члановима Његовог Тела Цркве.

13. Спасење људи кроз достизање сродности с Божанским животом Христовог Тела је циљ Цркве.

Сви делови Васељенске Цркве имају један заједнички циљ – проповедање Речи Божије, припрему људи за то да постану способни да буду чланови Христовог Тела, и кад такви постану, да све више и више, све искреније и јаче постају сродни с Божанским спасоносним животом Тела Христовог, јер се управо у томе састоји спасење људи.

14. Али и сама Црква је евхаристијско јединство верника.

По православном схватању Цркву не чине само јерарси и свештенослужитељи, него и сав верујући православни народ. Овај скуп и јединство у причешћивању Светим Тајнама Христовим и јесу Црква, Тело Христово.

15. Због чега се треба стално причешћивати?

Хришћанин се кроз покајање очишћује, на најближи начин сједињује са Христом у причешћивању светим Тајнама, али затим на њега поново пада прашина греха и удаљава га од Христа и Цркве, због чега су поново потребни покајање и причешћивање.

Све док се не заврши човеков земаљски живот, до самог растанка душе и тела, у њему се одвија борба између греха и истине. Без обзира на то колико да је неко узвишено, духовно и морално стање достигао, може да постепено или брзо и дубоко падне у бездан греха. Зато свако треба да се причешћује светим Телом и Крвљу Христовом, који јачају наше општење с Њим и напајају нас живоносним струјама Благодати Светог Духа, које теку кроз Тело Цркве. Колико је важно причешћивање светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, којем су као и другим отшелницима који су живели у пустињи, анђели доносили свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је крајња жеља била да после дугих година пустињског живота прими свете Тајне; преподобног Саватија Соловецког и мноштва других. Јер није случајно што је Господ рекао: «Заиста, засита вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи» (Јн. 6, 53).

16. Често причешћивање је залог општења са Христом у будућем Царству.

Што се више човек налази под дејством благодати причешћа и што се више сјединио са Христом, тим више ће се наслађивати општењем са Христом и у Његовом будућем Царству.

17. Причешћујући се Телом Христовим, стремимо ка Њему духовно.

Христова Црква је Христово Тело, Он је лично предводи и Својим Божанским Телом и Крвљу храни вернике, храни децу Своје Цркве, тако да треба да будемо јединствени са Христом и телесно, и духовно. Телом се сједињујемо са Христом кроз Божанско Причешће, а душевно треба одмах да усвојимо и поштујемо Његове заповести.

* * *

Наравно, за јединство са Христом није довољно само сједињење нашег тела и Христовог Тела. Примање Христовог Тела је благотворно кад духом стремимо ка Њему и сједињујемо се с Њим. Примање Христовог Тела, уколико се духом одвраћамо од Њега, има сличности с тим како су Христа додиривали они који су Га тукли, који су Га ударали и разапињали. То што су Га додиривали није им послужило на спасење и исцељење, већ на осуду.

18. О причешћивању у будућем Царству.

У будућем Царству Христовом неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви они који се удостоје бити у најтеснијем општењу с Њим и наслађиваће се предвечном светлошћу Живоначалне Тројице, осећајући блаженство које се језиком не може изразити и које наш слаб ум не може да појми. Зато се после причешћивања светим Христовим Тајнама на Литургији, у олтару, увек узноси молитва која се пева у дане Васкрса: «О, Пасха велија и свјашченејшчаја Христе! О! Мудросте и Слове Божиј и Сило! Подавај нам истјеје Тебе причашчатисја в невечерњем дни Царствија Твојего.» («О, Пасха велика и најсветија Христе! О! Мудрости и Речи Божија и Сило! Дај нам да се савршеније причешћујемо Тобом у незалазном дану Царства Твог.»)

19. О причешћивању на Васкрс.

А какав најдрагоценији дар Божији добијамо тада, шта представља завршетак нашег подвига поста? О томе нам говори већ прва песма, којом започиње свакодневно појање стихира у посту: «И подајетсја нам в сњед Агнец Божиј, во свјашењеј и свјетоноснеј ношчи воскресенија, нас ради приведеноје заколеније, учеником приобшченоје в вечер таинства.» («И дато нам је да једемо Јагње Божије, у светој и светоносној ноћи васкрсења, Које је због нас заклано, а Којим су се ученици причестили на тајној вечери.»)

Управо причешћивање Телом и Крвљу Васкрслог Христа увечни живот јесте циљ свете Четрдесетнице. Људи се не причешћују само за Васкрс. Напротив, за Васкрс треба да се причешћују они који су постили, исповедили се и причестили за време Великог поста. Уочи самог Васкрса нема могућности да се човек добро исповеди за све, време и свештеници су заузети службама Страсне седмице. За то човек треба да се припреми унапред.

Свако причешћивање Христовим Тајнама је сједињење са Самим Христом и за нас је спасоносно. Зашто се онда такав значај придаје причешћивању у ноћи Светог Васкрса и зашто смо сви на то позвани? Тада нам је дато да посебно осетимо Христово Царство. Тада нас посебно обасјава Вечна Светлост и добијамо снагу за духовно усхођење.

То је незамењив Христов дар, неупоредиво благо. Нека се нико сам не лишава ове радости и нека уместо причешћивања у Пасхалној ноћи не жури да једе месо и друга јела. Ако се тада причешћујемо Светим Тајнама, то нас припрема за трпезу у вечном Царству Божијем.

* * *

Једемо Јагње Божије у светој и светоносној ноћи Васкрсења. За то се молимо чим почнемо да се припремамо за пост, а затим више пута у току Великог поста: да нас Господ удостоји да се причестимо у ноћи Светог Васкрса. Благодат Божије тада посебно делује на људска срца. Ми се тада причешћујемо Васкрслим Христом, постајемо учесници у Његовом Васкрсењу.

Наравно, треба постити раније и кад се већ причестимо у току Великог поста, треба поново да се причестимо Светим Тајнама. Уочи Васкршње литургије немамо времена да се детаљно исповедимо, то треба да учинимо раније. А у светоносној ноћи, добивши заједничко разрешење, треба да приступимо Божанском Јагњету, залогу нашег Васкрсења. Нека нико не оде из Цркве пре времена, журећи да једе месо животиња уместо да окуси Пречисто тело и Крв Христову.

* * *

На Светли дан Васкрса је главно наше општење с Васкрслим Христом, што се посебно испољава у причешћивању на Светлој Служби, за шта више пута узносимо молитве на службама Великог поста. Одлазак с Васкршње службе пре завршетка литургије је грех или несхватање црквене службе.

Избор цитата и наслови – протојереј Леонид Грилихес.

Богослов.Ru

Свт. Јован Шангајски

Са руског Марина Тодић

19 / 06 / 2015

http://www.pravoslavie.ru/srpska/80097.htm

[JESSY]

„Ко је тај човек? Он је, телом крхак, са светлим очима и осмехнутим лицем, бивши продавац београдских новина. После Првог светског рата он је сваког јутра долазио до зграде Патријаршије вичући: „Новине, новине!“. Ми смо куповали новине од њега, али нико од нас није слутио да је, још пре емигрирања у Србију, он завршио највишу школску установу у Русији. Бедном зарадом од продаје новина он је издржавао родитеље и себе. Завршио је Богословски факултет у Београду, замонашио се и био професор Битољске богословије у мојој Охридско-битољској епархији. Са иконом Светог Наума Охридског ишао је по болницама и читао молитве болесним Кинезима и многе је исцелио. Једне зиме служио сам с њим службу у руској цркви у Бронксу. Он ме затим пратио на улицу. На себи је имао лаку расу од танке кинеске свиле. „Лепу расу имаш, брате Јоване, и лепо ти стоји“, рекох му узгред. Чим сам то изговорио, он поче да скида расу, да би ми је дао. Задивих се и побегох. Та раса му је – дар од некога, и успомена на Шангај. Такав је он – и само он. Он своју будућност не обезбеђује и не брине се о њој. Заслужена народна љубав – то је најпоузданија банка, која с највећом каматом осигурава слугу Божијег и за живота и по смрти.“- Свети владика Николај

[JESSY]

Свети Јован Шангајски - Бдење дуго 40 година

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ - ЖИТИЈЕ

БДЕЊЕ ДУГО 40 ГОДИНА

Светац је много више од обичног човека. Од осталих се разликује по значају својих подвига. Осим што је био човек молитве, аскета, чудотворац, добротвор и исцелитељ, свети Јован Шангајски одлучио је, замонашивши се, да себе искуша у чудесном подвигу: да никада више за живота не легне у кревет, да се лиши одмора...Данас празнујемо његову светлу памјат.

Свети Јован, епископ Шангаја, Западне Европе и Сан Франциска, био је човек молитве: мисионар, чудотворац, хранитељ гладних, исцелитељ болесних, учитељ, добротвор... У Паризу су га називали Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се... У ствари, свети Јован Шангајски, проглашен за свеца 1993. године, последње четири деценије свога живота није ни спавао.

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући никада нису запоставили. Познати по побожности, сину су на крштењу дали име по светом Михаилу. Још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља. Био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.

Дечак Михаило Максимовић није био обично дете. Тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес, а његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Много година касније епископ Јован ће записати:

„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.”

Михаилов отац био је важна личност - челник племства, а стриц ректор Кијевског универзитета. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету. Дипломирао је четири године касније...

Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић кренуо је у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али, нешто сасвим друго пресудно је, изгледа, утицало на живот младог Мише. У Успењској цркви у Харкову чувале су се чудотворне иконе, а у гробници је почивао чудотворац, архиепископ Мелентије Леонтович. А свети Мелентије узео је на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу. Потоњи владика Јован и сам је четрдесет година успевао у истом подвигу ноћног бдења никада се не спустивши на кревет. Поред осталог, унапред је знао и час сопствене смрти...

[JESSY]

Повратак у Србију

У време грађанског рата у Русији млади Јован Максимовић са породицом се обрео у домовини, у Србији. У Београду је најзад, по давнашњој жељи, уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. Живећи као избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”. Овог необичног, сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине, а затим би заузимао место на плочнику. Београђани су најрадије од Михаила куповали новине. Нико није ни слутио да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. Док су други колпортери, вичући из свег гласа, обилазили београдске кафане, Миша би мирно стао на плочник и новине би плануле.

У то време, 1924. године, руски владика Антоније постао је поглавар Заграничне Цкве (Руске цркве ван отаџбине) и у Руској цркви у Београду сам митрополит произвео га је у чтеца. У Миљковом манастиру код Свилајнца замонашио се 1925. године узевши име Јован, према свом славном претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Тек ту су, први пут, и други сазнали са његов чудесни начин живота...

Иначе, Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић који је ђацима често понављао: „Децо, слушајте оца Јована јер је он анђео Божији у људском обличју.”

 

                                                                              

 

Тренутак када се нестворена светлост показала над главом светог Јована за време читања Јеванђеља у току Литургије у Тунису

[JESSY]

Анђео чувар

И заиста, ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. За време часа, нарочито кад је испитивао, отац Јован одлазио је у клупу ђака који је требало да одговара за оцену. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. Мислећи да отац Јован спава, ђак би причао шта је и колико знао, али отац Јован би се тргао и рекао: „Што само глупости говориш? Врати се, сине мој, на постављено питање...” Често је звао ђаке код себе и тада би им рекао да скину кутију са ормана. То су били пакети које је као испомоћ сам добијао. Али, он их није отварао, већ су то чинили ђаци и служили се на радост оца Јована. Ноћу би ишао између кревета: намештао је деци јастуке и прекриваче, а уколико би осетио да неко теже дише, кашље, или има температуру, помогао би ђаку да се обуче и сместа га одвео у амбуланту. Другим речима, отац Јован био је деци у битољској Богословији и отац и мајка. Анђео чувар.

 

                                                                                 

 

Делић његових светих моштију се налази у његов икони у Саборној цркви у Београду 

У Битољу се одмах прочуо као добротвор и доброчинитељ. Волели су га људи свих вера, православни и католици, муслимани, Јевреји... Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. постао је епископ Руске Заграничне Цркве и послат је у Шангај. И тамо је био неуморан. Кад му је једном приликом нога, услед стајања, толико отекла да му је живот висио о концу, сместили су га у болницу. Изашао је из болнице без дозволе и отишао право у цркву: одржао је цело бдење, а оток је нестао. „Како је тешко отргнути се од молитве и вратити се земаљским стварима!”, говорио је често епископ Јован Максимовић. Будући да су му ноге од непрекидног стајања стално отицале, често је служио бос. Борећи се са сном, поливао се хладном водом. Никада није одлазио ни у госте. Тамо где треба једноставно би се појавио, понекад и у необично време - усред ноћи.

[JESSY]

                                               

 

                                                                                         1938.године у Шангају са децом

Патио је због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Важио је за исцелитеља и, што је такође важно - бесребреника.

[JESSY]

Епископ Сан Франциска и чудотворна икона

Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици.

 

                                                             

 

Нетрулежне мошти светог Јована

У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу. У Николајевској цркви у Сијетлу 19. јуна 1966. године (по старом календару) служио је литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом... Ту је уснио за овај свет и тако завршио свој чудесни, натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. На дан смрти пратио је чудотворну икону („Курскаја - Коренаја”), икону Пресвете Богородице. Пред њом се и упокојио. Тада су га положили у постељу први пут после четрдесет година.

Шест дана лежало је његово тело а да се нимало није осећало, као ни касније, 1993, када је ковчег поново отворен. Опело епископу Јовану у цркви Пресвете Богородице радости свих тужних у Сан Франциску трајало је чак седам сати. Године 1993. онај који је на себе узео најстроже покоре, добри и љубазни пастир, утешитељ и мисионар, васпитач омладине, пун благости богослов и зналац тајни проглашен је за свеца од стране Руске Заграничне Цркве.

[JESSY]

Тропарь святителю Иоанну, архиепископу Шанхайскому и Сан-Францисскому, чудотворцу, глас 5

 

Попечение твое о пастве в странствии ея, се прообраз и молитв твоих, за весь мир присно возносимых: тако веруем, познав любовь твою, святителю и чудотворче Иоанне. Весь от Бога освящен священнодействием Пречистых Таин, имиже сам присно укрепляем, поспешал еси ко страждущим, целителю отраднейший. Поспеши и ныне в помощь нам, всем сердцем чтущим тя.