Позадина медијске хајке на о. Вукашина Милићевића

[Guest]

 

 

 

Многи од нас који волимо Цркву и желимо да активно учествујемо у њеном животу, сведоци смо да поједини (не)медији (Курир, Ало, Телеграф...), ових дана врше медијску пропаганду против свештенослужитеља Цркве, те је овог пута њихова мета био уважени свештеник и професор Богословског Факултета у Београду о. Вукашин Милићевић. На форуму је покренута и тема, која је за кратко време била веома читана и коментарисана https://www.pouke.org/forum/topic/41346-mali-zeleni-dobrodo%C5%A1li-u-spc-sve%C5%A1tenik-mili%C4%87evi%C4%87-vanzemaljci-su-nam-bra%C4%87a/ .

 

Наравно, јасно је да су ствари "истргнуте" из контекста и немају везе са истином. Другим речима, Курир узима један текст (део текста) о. Вукашина ( они који су читали и слушали о. Вукашина, који је уједно у главни уредник радија Слово љубве, знају како он пише и колико је то смислено и очекивано од младог интелектуалца и духовника) и од њега прави спектакл! Као извор наводи анти-црквени сајт Борба за веру, иза кога стоје тајне службе, бивше владике (већ сам писао о томе да је један од финансијера сајта и бивши владика канадски Георгије) и остале шићарџије. Уз то, текст није написан пре недељу дана, већ пре неколико година. Но, знамо и то да је о. Вукашин благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја добио премештај у саборни храм Светог Саве у Београду (после одлуке Патријарха да смени свештенство из ове цркве и постави друге људе, а за старешину Владику топличког Г. Арсенија). Нећемо да улазимо у разлоге, неки су познати а неки не. Оно што знам јесте да о. Вукашин није тражио премештај, већ га је добио по благослову Патријарха.

 

Ко стоји иза медијске харанге? Мени је јасно, а верујем и многима, да иза тога стоје појединци из Цркве који се не мире са оним што Патријарх ради. Зато свим силама, са најгорим подвалама желе да унизе једног од наших ретких интелектуалаца који нешто ради и труди се. Наравно, ту су епитети: новотарац, модернистичка струја итд... који се лепе на лик о. Вукашина. Узвући један делић текста који говори о једном философско-теолошком приступу проблему и од њега направити reality show својсветно је управо људима који на Цркву гледају са стране, као посматрачи. Својствено је онима којима су идоли старлете, пропали лопови и криминалци, а уз то и они који од Црве траже само неку вајду- да не "напасу" а не да се "спасу". 

 

Зато им људи као што је о. Вукашин сметају. 

 

Поставићу вам сада три текста (текст о. Вукашина, па одговор на тај текст блаженоупокојеног о. Луке (Анића), и на крају одговор на одговор о. Вукашина, све објављено у новинама Православље пре 4 године). Видећете о чему се ради, па сами извиците закључак.

 

 

______________________________

 

 

 

Блиски сусрет треће врсте- о. Вукашин Милићевић

 

 

Није могуће засновати хришћанску антропологију или козмологију без узимања у обзир нових базичних научних сазнања о човеку или свемиру. А та сазнања, бар за сада, не могу искључити могућност постојања интелигентног живота ван Земље.

 

Поново наслов филма. Наравно, у питању је дело Стивена Спилберга из 1977. године (Close Encounters of the Third Kind). Користим га јер желим да се позабавим питањем за које заинтересованост не јењава већ више од пола века. У питању је могућност постојања интелигентног живота ван планете Земље. Наравно, могућност, јер до сада немамо доказа ни pro, ни contra. Али ипак, с обзиром на све што се зна и сазнаје о свемиру, могућност је више него достојна покушаја да се на њу одговори.

 

Кажу да је Гагарин, када се вратио из свемира, рекао да тамо није видео Бога. Ово, наравно, није тачно; Гагарин ништа слично није рекао, али је зато друг Хрушчов, говорећи на неком од састанака, ЦККПСССР или чега већ, а који је за тему имао религију, рекао да је „друг Гагарин био у свемиру и да тамо није видео Бога“. Излишно је рећи да друг Гагарин није имао много прилике да демантује друга Хрушчова, пре свега из разлога лично-безбедносне природе, претпостављам.

 

Чему све ово? Па овако: замислите, након хиљада година теологије и размишљања, тумачења и приче о томе шта су то небо и земља о којима говори Свето Писмо, где је то Бог и како се до њега долази, нашао се човек да тврди да Бога нема зато што га Гагарин није видео у свемиру. И то не било који човек! Е сада, тема којом се бавимо има сличну тежину; многи мисле да би евентуално откривање живота у свемиру, поготово интелигентног облика живота, био нови „доказ“ којем би се нарочито обрадовали људи интелектуалног кова попут друга Хрушчова. Другим речима, био то је још један у низу доказа против онога у шта хришћани верују. Но, да ли је то заиста тако?

 

СПОНА СВЕТОВА

 

Најпре, ова прича траје више стотина година; на много места се може прочитати како је успостављање нове астрономије заправо оспорило оно што се може назвати хришћанском козмологијом. То није без основа, нарочито уколико се узме у обзир реакција оновремене Римокатоличке цркве у одбрану класичне, традиционалне, у основи античке, козмологије; међутим, никако не треба заборавити да су многи оци модерне астрономије били не само хришћани, већ и свештеници. У том смислу, треба разликовати фактичку супротстављеност тадашње Цркве модерној астрономији, условљену многим спољашњим разлозима, од могуће начелне, за коју, верујем, нема простора, јер хришћанско предање и знање о свету и човеку може да интегрише у себе резултате модерне науке. Са друге стране, у мери у којој су истинити, ови резултати имају апсолутну релевантност за теологију и у њој одговарајуће им аспекте. Тако, примера ради, није могуће засновати хришћанску антропологију или козмологију без узимања у обзир нових базичних научних сазнања о човеку или свемиру. А та сазнања, бар за сада, не могу искључити могућност постојања интелигентног живота ван Земље.

Верујем да основни проблем у вези са овим питањем није козмолошке, већ антрополошке природе. Јер оно што се њиме доводи у питање јесте средишње место човека у домостроју спасења. Наше предање нам говори о човеку као о бићу које је спона светова. Допуштањем могућности да постоји интелигентан живот ван планете на којој обитава човек, био би доведен у питање овај битни чинилац хришћанског веровања.

 

 

ДЕКОНСТРУКЦИЈА

 

Ови ставови, наизглед веома заокружени, захтевају оно што се обично назива деконструкцијом.

 

Почнимо од човека као споне. Respondeo dicendum:

 

То да је човек биће које представља „место“ сједињења свега што постоји још увек не значи да под тим човеком треба искључиво подразумевати биће које живи у одређеној земљи или, зашто да не, на одређеној планети, биће које има одређену боју коже, одређени промер зенице, одређене пропорције главе, или шта томе слично. Да је то тако, доказаћемо позивањем на негативне примере из, надамо се, прошлости. Наиме, све до скора било је много оних који су веровали да се под људским бићем подразумева, у правом смислу те речи, само јединка светле пути, индоевропског порекла, по могућности мушког пола, која насељава оно што се сматра центром света (Европа), а што се, када погледамо било коју мапу или модел Земље млађу од 400-500 година, баш и не може узети за очигледно. А било је потребно неколико стотина година да се докаже да то није тако… Такође, да не помињем да је таквих противеванђелских уверења било, а и данас понегде има, међу онима који су се сматрали хришћанима. Дакле, изгледа да нема основа да „дефиницији“ човека какву свако од нас подразумева придамо апсолутни карактер. Њена слабост лежи у методу; ова дефиниција је индуктивне природе, а такве дефиниције су апсолутнo истините само уколико је број узорака апсолутан. Ми, наиме, немамо доказа да се у догледно или недогледно време неће појавити још нека „врста“ људи која би проширила ову подразумевану дефиницију човека. Рецимо, дефиниција човека би до пре пар десетина година могла да укључује и искључиво природни начин постанка или зачећа новог људског бића. То данас не важи у истој мери, јер имамо људе који нису у потпуности зачети природним путем, а извесно је да ће се у том правцу још даље отићи, ма шта ми о томе мислили. Такође, ова дефиниција полази искључиво од онога што је видљиво, а за човека, посматраног у контексту истина вере, још је важније оно што је невидљиво. Зато ћемо насупрот овој „подразумеваној“ дефиницији човека покушати да на исто питање одговоримо из перспективе предањског учења о човеку као бићу створеном по икони и подобију Божијем.

 

 

ДОМОСТРОЈ И ГРАНИЦЕ

 

Наиме, управо се у овом учењу крије одговор на то зашто о човеку можемо говорити као о спони света јер се спајање света остварило у догађају који представља испуњење залога Божанског лика у човеку, у догађају оваплоћења Сина Божијег. У том смислу, подразумеваној индуктивној дефиницији човека супротстављамо дедуктивну у којој се човек дефинише као биће које може да узме удела у догађају оваплоћења Сина Божијег и тако заузме централно место у домостроју спасења. Другим речима, човека дефинишемо у перспективи његовог есхатолошког остварења. Верујем да се у овој тачки приближавамо старохришћанском виђењу човека које нам је понајбоље предато кроз данас некако запретене нивое значења тајне крштења. Јер управо је крштење оно што обнавља, или пре конституише човека као створеног по лику Божијем. Зато једина позитивна тачка и темељ хришћанске антропологије може бити само крштење. У том контексту, теолошко-антрополошка дефиниција човека би била: човек је биће које може да се крсти. То, наравно, не значи и да мора да се крсти. Човек је биће које може слободно, са да или не (Мт 5,37), одговорити на позив Еванђеља. Верујем да се у тој могућности исцрпљује сва дубина и ширина концепта интелигентно живо биће.

Стога, мислим да нема потребе да ми хришћани стрепимо уколико икада дође до блиског сусрета треће врсте. У том случају треба да радимо што и иначе: проповедамо. Уколико се одазову проповеди, пронашли смо браћу. Како и зашто? Бог зна, а откриће и нама када и ако буде било потребно. Наиме, уколико су у домостроју спасења превазиђене границе порекла, језика, пола и томе слично, зашто исто не би важило и за „границе“ планете? Лично верујем и знам да светлост васкрсења допире до последњег „кутка“ свемира који, како ствари стоје, умире од сопствене величине.

Да ли вам је то однекуд познато?

Презвитер Вукашин Милићевић

Православље, бр. 1062

____________________________

 

 

Одговор о. Луке:

 

 

Има ли ишта узвишеније од човека?

 

У Православљу бр. 1062 појавио се чланак под називом „Блиски сусрет треће врсте“. Пошто ми се не чини могућим спајање идеја које носи овај текст са основама онога у шта верујемо слободан сам да изнесем нека своја запажања.

 

Теза о могућности постојања интелигентног облика живота тј. разумних бића на другим планетама, никако се не поклапа са православним Богословљем, односно са нашом Вером. А наша Вера није људско домишљање или теорија, већ Богом откривено стање ствари садашњих и будућих. Бог је постао човек. Има ли онда ишта више од човека? Ако је васиона мала за Сведржитеља, исто тако је мала и за човека који благодаћу и заједничарењем постаје сутелесник Творца. Чак и анђеле Бог одређује да служе човеку. Шта је онда васиона за човека? Треба ли му она нешто и може ли му нешто дати? Јер, наводно, у тој васиони може постојати и други облик интелигентног живота и то виши од човека. Да ли би у том случају Бог постао човек или неко друго биће?

Ако постоје разумне душе негде у свемиру не значи ли то да их је Бог створио и да оне имају право на вечност. И ако га имају како то да у свој причи о сједињењу свих нико нема представу о њиховом постојању. Па их ни Бог не помиње јер видимо да Он суди анђелима и људима и никог другог осим земаљских (са планете Земље) и небеских тј. духовних бића – анђела, не помиње.

Смртност је последица греха. Бића других светова била би у основи бесмртна јер нису учествовала у прародитељском греху. Међутим пошто је грехом праоца Адама смртност ушла у сав створени свет, што значи да је васиона њоме заражена то би онда и та бића била смртна. Иако су потпуно невина. Али онда и њима треба искупитељ који ће васпоставити њихов првоздани бесмртни облик. А како да га васпостави кад га никад нису ни имали? Јер, у књизи Постања, о њима нема ни речи што значи да би они морали настати после Мојсија који Богом просвећен извештава о постању свега створенога све до себе и о њима ништа не каже. У колико и ти ванземаљци немају неку своју причу о „свом стварању“, о „свом грехопаду“ и „свом искупитељу“, али ту већ долазимо до такве сомнабулности, до приче о паралелној грешности светова паралелном искупљењу да потпадамо под осуду апостола који каже – „одвратиће уши од истине и окренути се бајкама“ (2Тим 4,4).

Човекова тежња за продирањем у васиону и за тражењем облика живота „негде тамо“ корени у његовом остављању Царства Божијег и неосећању духовног света. За нагомилане тешкоће садашњости модерни човек очекује помоћ од интелигентних бића „одозго“ али не из Царства Божијег, већ са Марса и Плутона. Интересантно је да облик који машта даје таквим створењима, а којега виђамо у многобројним научно-фантастичним филмовима уопште није леп. То су наказе, мали зелени људи, некаква пуноглава чудовишта са три прста итд. То није зачуђујуће јер човек и не може да замисли нешто лепше од човека – како и да замисли кад га је Бог створио као круну стварања и потом се за вечност уписао у њега. Али ове наказе које глуме интелигенцију ,што исправно каже отац Серафим Роуз, у ствари су слике демона, сасвим сличне облицима њиховог јављања. То показује и илустрација поменутог чланка у „Православљу“ где се у звезданом сусрету, људска рука додирује са руком некаквог чудовишта. Да се човеку кожа најежи! И сва та прича о неким бићима „вишим“ и „значајнијим“ од човека, личи на причу палог анђела који не може да поднесе да човек наследи место у рају које је он изгубио. И зато се маскира у неке избавитеље из свемира као што се маскирао у многобројне идоле кроз сву историју рода људског. А сва та игра служи да човек не сагледа „право“ стање ствари, своју огреховљеност из које, ако се не извуче;неће видети вечно Царство Славе, Бога који га храни својим Телом и Крвљу, већ вечни Ад пун демона који су глумили избавитеље из васионе.

Спознавши једном откривену истину, Онога који је истина, оставимо науку да се бави пројавама те истине у нашем свагдашњем животу. Задатак науке је тражење а не сами ауторитет истине и наука је тога свесна. Апсолутну истину даје само онај који је има.

Архимандрит Лука, Игуман Дајбабске горе

Православље, бр. 1064

____________

 

 

 

одговор о. Вукашина на текст о. Луке:

 

 

Ипак се окреће- Вукашин Милићевић, презвитер

 



 

 

 

 

 

У Пра­во­сла­вљу од 15. ју­ла 2011. об­ја­вљен је текст „Има ли шта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка?“ ко­ји пред­ста­вља ре­ак­ци­ју на мој текст „Бли­ски су­срет тре­ће вр­сте“ об­ја­вљен у Пра­во­сла­вљу од 15. ју­на 2011. Пот­пи­сник ове ре­ак­ци­је је игу­ман Дај­баб­ске го­ре, ви­со­ко­пре­по­доб­ни Ар­хи­ман­дрит Лу­ка. Иако то мо­жда ни­је уоби­ча­је­но, осе­ћам по­тре­бу да пре по­ку­ша­ја да од­го­во­рим на пи­та­ња ко­ја овај текст по­ста­вља ка­жем ка­ко је о. Лу­ка лич­ност пре­ма ко­јој га­јим из­у­зет­но ве­ли­ко по­што­ва­ње и ува­жа­ва­ње. У том кон­тек­сту, сма­трам да ми је тек­стом „Има ли ишта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка?“ учи­ње­на ве­ли­ка част. Упра­во за­то се осе­ћам оба­ве­зним да од­го­во­рим на при­мед­бе из­не­се­не у овом тек­сту.

 

Не мо­гу да се от­мем ути­ску да ове при­мед­бе не­ма­ју мно­го ве­зе са ста­во­ви­ма ко­је сам из­нео. У тек­сту ре­ак­ци­је се не на­ла­зи ни­јед­на ре­фе­рен­ца, ди­рект­на или ин­ди­рект­на, на мо­је ста­во­ве. Упр­кос то­ме, по­ку­ша­ћу да од­го­во­рим на по­ста­вље­на пи­та­ња упра­во узи­ма­ју­ћи у об­зир ста­во­ве ко­је сам из­нео у тек­сту „Бли­ски су­срет тре­ће вр­сте“.

 

Нај­пре, на­чел­но: ниг­де у тек­сту ни­сам ре­као да „ван­зе­маљ­ци“ по­сто­је, те да су они „уз­ви­ше­ни­ји“ или „зна­чај­ни­ји“ од чо­ве­ка. Мој текст је по­ку­шај да се бо­го­слов­ски вред­ну­је исти­на (за са­да) о то­ме да се мо­гућ­ност по­сто­ја­ња ин­те­ли­гент­ног об­ли­ка жи­во­та ван Зе­мље не мо­же ис­кљу­чи­ти. Ако се не­што по том пи­та­њу про­ме­ни­ло, из­ви­ња­вам се, ни­сам оба­ве­штен.

 

Тврд­ња да се „те­за о мо­гућ­но­сти по­сто­ја­ња ин­те­ли­гент­ног жи­во­та на дру­гим пла­не­та­ма не по­кла­па са пра­во­слав­ним бо­го­сло­вљем и на­шом ве­ром“ не „по­кла­па се“, по мом ми­шље­њу, са основ­ном исти­ном на­ше ве­ре: да је Бог у сво­јој све­сил­но­сти сло­бо­дан. Ве­ру­јем да је Бо­жи­ја сло­бо­да пр­ва по­ру­ка ко­ју нам пре­но­си От­кри­ве­ње, не са­мо Но­вог, већ и Ста­рог За­ве­та. Бо­га не мо­же­мо „за­тво­ри­ти“ ни у ка­кво уче­ње; сми­сао уче­ња је да нас осло­бо­ди и осло­ба­ђа за су­срет са Жи­вим и Сло­бод­ним. Екс­пли­цит­ни­је, у ве­зи са те­мом: Бог је мо­гао да ство­ри би­ћа о ко­ји­ма се не го­во­ри екс­пли­цит­но у Књи­зи по­ста­ња и био је сло­бо­дан да нас о то­ме, као и о раз­ло­гу ства­ра­ња, не оба­ве­сти, упр­кос то­ме што би се мо­же­би­ти ње­го­во ве­ли­чан­ство чо­век на­шло ти­ме увре­ђе­ним.

 

„Бог је по­стао чо­век. Има ли он­да ишта ви­ше од чо­ве­ка?“. Ве­ру­јем да не­ма. Мо­ја основ­на на­ме­ра у ве­зи са тек­стом би­ла је упра­во «ан­тро­по­ло­шка». Же­лео сам да на за­ни­мљив на­чин по­ста­вим не­ко­ли­ко пи­та­ња у ве­зи са ма­ње-ви­ше са­вре­ме­ном те­о­ло­шком ан­тро­по­ло­ги­јом, пи­та­ња за ко­ја др­жим да су ве­о­ма ва­жна. Су­шти­на про­бле­ма се од­но­си на за ме­не спор­не по­ку­ша­је да се чо­век де­фи­ни­ше го­то­во ис­кљу­чи­во на осно­ву за­ми­сли о са­вр­ше­но­сти тре­нут­ног ста­ња („на­чи­на по­сто­ја­ња“) људ­ске при­ро­де. Ве­ру­јем да нам на­ше бо­го­слов­ско пре­да­ње о чо­ве­ку (о ко­ме нам по­нај­бо­ље го­во­ри Све­то Кр­ште­ње), на­су­прот ова­квој „на­ту­ра­ли­стич­кој“ ан­тро­по­ло­ги­ји, го­во­ри о чо­ве­ку као о би­ћу ко­је је на пу­ту, ко­је се кре­ће ка свом истин­ском по­сто­ја­њу. Прем­да у свом гно­се­о­ло­шком аспек­ту, ми­слим да јед­на ан­тро­по­ло­ги­ја на­лик „на­ту­ра­ли­стич­кој“ сто­ји у осно­ви те­зе да је От­кри­ве­ње мо­гу­ће раз­у­ме­ти као по­зи­тив­но зна­ње о „ства­ри­ма са­да­шњим и бу­ду­ћим“, а ко­ју упра­во ви­дим као под­текст при­мед­бе ко­јом по­чи­ње текст „Има ли ишта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка?“. Ја, на­и­ме, ве­ру­јем да чо­век сво­јим ра­зу­мом не мо­же ис­цр­пе­ти От­кри­ве­ње и пре­то­чи­ти га у не­ка­кав си­стем по­зи­тив­них зна­ња о све­ту, чо­ве­ку и Бо­гу.

 

Сто­га сма­трам да кон­ста­та­ци­ја ка­ко „не­ма ни­шта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка“ ни­је до­вољ­на да би се од­го­во­ри­ло на пи­та­ње „шта је чо­век?“. Лич­но, као што на­зна­чих у „спор­ном“ тек­сту, ве­ру­јем да би де­фи­ни­ци­ја чо­ве­ка мо­гла да се кре­ће у сле­де­ћим окви­ри­ма: „чо­век је пси­хо­со­мат­ско би­ће ко­је мо­же да раз­у­ме и од­го­во­ри на по­ру­ку Еван­ђе­ља“. Ако хи­по­те­тич­ки „ма­ли зе­ле­ни“ за­до­во­ља­ва­ју ове усло­ве, он­да су они љу­ди, упр­кос фор­мал­ној слич­но­сти, од­но­сно не­слич­но­сти. У том сми­слу, ве­ру­јем да су „еуге­нич­ке при­мед­бе“ у ве­зи са њи­хо­вим за­ми­шље­ним из­гле­дом и ар­гу­мен­ти ко­ји по­ла­зе од не­ка­кве ле­по­те чо­ве­ко­вог те­ла у нај­ма­њу ру­ку не­у­ме­сни; на­жа­лост, мно­ги су то­ком исто­ри­је све што се не укла­па у од­ре­ђе­ну сли­ку све­та и чо­ве­ка дис­ква­ли­фи­ко­ва­ли као „де­мон­ско“. Се­ти­те се са­мо европ­ских бај­ки о „ди­вља­ци­ма“ из но­вих све­то­ва, ан­ти­се­мит­ских пам­фле­та о де­мон­ској при­ро­ди Је­вре­ја (уз оба­ве­зно ка­ри­ки­ра­ње фи­зич­ких осо­би­на), док­три­не аме­рич­ких „хри­шћан­ских“ ра­си­ста о роп­ству као о „при­род­ном“, бо­гом­да­ном ста­њу... При­ме­ра ра­ди, би­ло је нео­п­ход­но да па­па Пи­је III 1537. из­да бу­лу Su­bli­mus De­us ка­ко би ја­сно ста­вио до зна­ња да став ка­ко аме­рич­ки уро­ђе­ни­ци ни­су љу­ди пред­ста­вља де­ло Са­та­не. За­ступ­ни­ци ова­квог ста­ва су се упра­во по­зи­ва­ли на Све­то Пи­смо: на­и­ме, ако Но­ви За­вет ка­же да ће се Еван­ђе­ље про­по­ве­да­ти свим на­ро­ди­ма, па ако Еван­ђе­ље ни­је до са­да про­по­ве­да­но „Ин­ди­јан­ци­ма“, то са­мо мо­же да зна­чи да они ни­су на­род, тј. љу­ди. Та­ко­ђе, Све­то Пи­смо го­во­ри о то­ме да се људ­ски род де­ли на по­том­ке Си­ма, Ха­ма и Ја­фе­та. По­што се „Ин­ди­јан­ци“ у ту сли­ку не укла­па­ју, то зна­чи да они ни­су љу­ди.

 

На­ста­ви­мо:

 

„Шта је он­да Ва­си­о­на за чо­ве­ка?“

 

Ва­си­о­на је све­ште­ни про­стор у ко­ме се чо­ве­ку от­кри­ва Бог, у ко­ме се чо­ве­ку пре­да­је Еван­ђе­ље. Ми­слим да је нај­бо­љи зна­мен те Ва­си­о­не хлеб ко­ји при­но­си­мо у Ев­ха­ри­сти­ји. Он, на­и­ме, у се­би бу­квал­но са­др­жи део Ва­си­о­не. При­ме­ра ра­ди, да би жи­то са­зри­ло, нео­п­ход­на је Сун­че­ва то­пло­та. На кра­ју кра­је­ва, Зе­мља, ма ко­ли­ко зна­чај­на или бе­зна­чај­на би­ла у ма­си Све­ми­ра, од кре­та­ња у ње­му фи­зич­ки за­ви­си. Суд­би­на Зе­мље нео­дво­ји­ва је од суд­би­не Све­ми­ра.

 

За­то је по­ме­ну­ти хлеб та­ко­ђе од­го­вор на пи­та­ње „Тре­ба ли му она не­што и мо­же ли му она не­што да­ти?“.

 

Да­ље, да би­смо раз­у­ме­ли смрт­ност хи­по­те­тич­ких би­ћа о ко­ји­ма го­во­ри­мо, ни­су нам по­треб­не ни­ка­кве „сом­на­бу­нол­но­сти“. Те­за да је „смрт­ност по­сле­ди­ца гре­ха“ још увек не зна­чи да је смрт­ност по­сле­ди­ца „кри­ви­це“ за грех. Да­кле, стра­да­ње од смр­ти, ка­ко ка­же Св. апо­стол Па­вле (Рим 8, 19-22), по­га­ђа сву твар. О овом про­бле­му на ве­о­ма убе­дљив и уте­ме­љен, али и са­жет на­чин го­во­ри о. Јо­ван Ма­јен­дорф у свом по­зна­том де­лу Ви­зан­тиј­ско бо­го­сло­вље, го­во­ре­ћи о ра­зли­ци из­ме­ђу за­пад­ног и ис­точ­ног раз­у­ме­ва­ња ми­сли Св. апо­сто­ла Па­вла о смр­ти и гре­ху из По­сла­ни­це Ри­мља­ни­ма (на­ро­чи­то Рим 5, 32). Ка­ко би из­бе­гао на­ши­ро­ко ци­ти­ра­ње ина­че при­лич­но по­зна­тог тек­ста, упу­ћу­јем са­мо на основ­не те­зе ко­је за­сту­па о. Јо­ван, а то су су сле­де­ће те­зе: не­при­хва­тљи­ва је тврд­ња да су у Ада­му, услед при­род­не за­јед­ни­це са њим, сви са­гре­ши­ли; при­ро­да не мо­же да гре­ши, већ са­мо лич­но­сти; уче­ње о то­ме да при­ро­да гре­ши је је­рес; по­сле­ди­ца Ада­мо­вог гре­ха је смрт ко­ја је за­ра­зи­ла и ис­ква­ри­ла људ­ску при­ро­ду, њен на­чин по­сто­ја­ња; љу­ди гре­ше због смр­ти, смрт их је учи­ни­ла скло­ни­ји­ма гре­ху [Ј. Ма­јен­дорф, Ви­зан­тиј­ско бо­го­сло­вље, Пла­то, Бе­о­град 2001. (прев. Јо­ван Ђ. Ол­би­на), стр. 209-215]. С об­зи­ром на зна­чај ко­ји чо­век има као ми­кро­ко­змос, као спо­на све­то­ва, смрт се про­ши­ри­ла на сву твар, све до по­след­њег кра­ја ва­си­о­не. Не­дав­но сам, у свој­ству па­ро­ха, са­хра­нио че­тво­ро­го­ди­шњег де­ча­ка ко­ји је па­тио од ни­за уро­ђе­них ср­ча­них ма­на, је­дин­ца си­на ста­ри­јих ро­ди­те­ља. Сва­ка при­ча о кри­ви­ци у том кон­тек­сту је, ма­кар за ме­не лич­но, рав­на из­да­ји Еван­ђе­ља; из­ме­ђу оста­лог, ми­слим да се упра­во по­се­бан чин по­гре­бе­ња де­це, ко­ји са­др­жи не­пре­ста­но ин­си­сти­ра­ње на не­ви­но­сти и не­по­роч­но­сти упо­ко­је­ног, мо­же раз­у­ме­ти са­мо у кон­тек­сту пре­дањ­ског уче­ња Ис­точ­не Цр­кве о гре­ху, кри­ви­ци и смр­ти.

 

Ко­нач­но, за­вр­шна ми­сао тек­ста „Има ли шта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка?“ ба­ви се од­но­сом на­уч­них исти­на и исти­на ве­ре: „Спо­знав­ши јед­ном от­кри­ве­ну исти­ну... оста­ви­мо на­у­ку да се ба­ви про­ја­ва­ма те исти­не у на­шем сваг­да­шњем жи­во­ту“. За­вр­ши­ћу пи­та­њем: уко­ли­ко су на­уч­не исти­не за­и­ста про­ја­ва от­кри­ве­не исти­не у сваг­да­шњем жи­во­ту (са чи­ме се сла­жем, уко­ли­ко, на­рав­но, узме­мо у об­зир и фак­тор гре­ха), да ли он­да за­и­ста мо­же­мо да их оста­ви­мо?

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Grizzly Adams]

Зато свим силама, са најгорим подвалама желе да унизе једног од наших ретких интелектуалаца који нешто ради и труди се.

 

Па ово је дефиниција савремене Србије.

[Марио Токовић]

Благо оном кога Марковаши, борбаши, србаши, зилоташи ... руже, имао се рашта и родити.

[Guest]

Благо оном кога Марковаши, борбаши, србаши, зилоташи ... руже, имао се рашта и родити.

 

Да, то је истина, али и тешко његовој породици и његовим ближњима.

 

Човек мора да буде много јак, што не сумњам да је о. Вукашин, да то издржи. Можете да замислите која су то искушења кад те нападају полуписмени и необавештени људи.

[Џуманџи]

Toga je vazda bilo... Da ne pominjemo "cinjenicu" da smo "bogom-dano"-najpametniji narod u univerzumu i sire...

[Sir Oliver]

Postoji li mogućnost da vanzemaljci imaju svoga Hrista?

 

Podsetimo se, teza o ovaploćenju Boga i nije nešto originalna, imamo je u mitu o Ozirisu i još ponegde... kao i o vasrkrsenju.

Kada bi vanzemaljci bili inteligentni a povrh toga još i religiozni mogli bi imati i svoje Hristose...

 

Da li bi i u tom slučaju o. Vukašin rekao nema veze, samo naš Hristos je autentičan i propagiraćemu tu ideju brojnim svetovima...

Ali šta ako je ideja ovaploćenja Boga nešto kao Jungovi arhetipovi, univerzalna, i u galaksiji imate milione hristosa?

ovo bi malo razvodnilo želju za evangelizacijom vasione pretpostavljam...

 

Zašto je toliko bitno da vanzemaljci ipak budu inteligenti  (po antropologiji koju o. Vukašin zastupa ono što čoveka čini čovekom, bićem podobnim za krštenje, jeste mogućnost da bude ličnost, ali i dalje ne postoji definicija ličnosti osim one da je ličnost polje slobode, što u stvari znači da se i ne zna šta je to ličnost - možda i treba tako biti?)

 

Dalje, sva ozbiljna literatura (Philip K. Dick itd...) govori da je ono što čoveka čini čovekom i što mi očekujemo i od potencijalnih vanzemaljaca neka vrsta razvijene samosvesti. U vremenu kada još uvek ne postoji teorija svesti ova tvrdnja je jednako maglovita kao i ona o ličnosti...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Covek ima svest da je stvoren ni od cega.

 

Covek nije delo materijalne evolucije, jer je delo ruku Tvorca koji mu je udahnuo Duh Zivota i tek tada covek postaje dusa ziva.

 

Coveku je neophodan Hristos Bogocovek, da bi ziveo u zajednici sa Bogom. 

 

Dakle perspektiva nije izlozena promeni.

[feeble]

Coveku je neophodan Hristos Bogocovek, da bi ziveo u zajednici sa Bogom. 

A vanzemaljcu? Bogo-vanzemaljac? 

[Volim_Sina_Bozjeg]

A vanzemaljcu? Bogo-vanzemaljac? 

Kakav je to Bog vanzemaljac?

 

Ajde da odredimo situaciju.

 

Vanzemaljci silaze na zemlju? Inteligentni su? Mozda nisu inteligentniji od ljudi ali su im tehnoloska dostignuca trenutno naprednija i mogu doci na zemlju? Inteligentniji su od ljudi? Lice na coveka? Ne lice na coveka ali mozemo da se sporazumemo?

 

Licnosti su? Govore li da su od stvorene prirode? Imaju li osecaj stvorenih bica, onako kao sto covek ima? Nemaju?

[Justin Waters]

Kad se uporedi pisanje o.Vukasina i igumana Luke, moze da se kaze da je tekst o.Vukasina, intelektualno superioran, i nadasve hriscanski smjeran. Iz ove perspektive se vidi koiko je pogresno imati ustaljeno visoko misljenje o monastvu (a mnogi ga imaju vjestacki se unizujuci toboz nad njihovom velicinom), dok se za prezvitere ipak drzi odredjen dio rezerve kao da oni ne mogu biti nadahnuti. 

[Sir Oliver]

Ja bi malo o tekstu opet..

 

Sin me podsetio na nešto.

Znam da su još Grci  odvojili prirodu nečega od njene pojavnosti, ali da li neinteligentno biće može biti slobodno? Izgleda da je svesnost svojstvo inteligencije a ova je opet valjda svojstvo prirode. Jer vidite, u SF romanima svesni postaju i androidi a samim tim u jednom momentu i slobodni (jer biraju nešto što je i protiv njihove prirode i njihovog postojanja uopšte).

[миомира]

Јесам ли ја нешто пропустила или овде нико не помиње чињеницу да се Бог Пантократор оваплотио искључиво и само у људском телу, и васкрсењем спасао сву творевину? "Воскресеније твоје, Христе спасе, всју просвети вселенују". Зашто је тежиште теме на антропологији, а не христологији?

[Sir Oliver]

Pominjali su iguman Luka, Serafim Rouz...

 

Dok ovo što pominje o. Vukašin jeste vrlo interesantno, jer postavlja pitanje čovečnosti (šta je čovek), ali da li je za Boga bilo bitno da ovaploćenjem samo primi stvorenu prirodu na sebe, jer u tom slučaju se mogao ovaplotiti kao bilo šta drugo. Zašto baš čovek?

[Макрина]

Kad se uporedi pisanje o.Vukasina i igumana Luke, moze da se kaze da je tekst o.Vukasina, intelektualno superioran, i nadasve hriscanski smjeran. Iz ove perspektive se vidi koiko je pogresno imati ustaljeno visoko misljenje o monastvu (a mnogi ga imaju vjestacki se unizujuci toboz nad njihovom velicinom), dok se za prezvitere ipak drzi odredjen dio rezerve kao da oni ne mogu biti nadahnuti. 

Шта то значи интелектуално супериоран?

Блаженопочивши отац Лука сигурно није имао намеру да дела у овој преписци као интелектуално супериорнији од младог оца Вукашина

Свакако да је о.Вукашин интелектуално супериорнији али ...забога,па шта?

Мени се одавно смучила интелектуална супериорност,треба ми некакво друго надахнуће.Е,то је био отац Лука и он се све године свога монаштва,ако ћеш брате ово да усвојиш и примиш к знању,никада се није огласио као овај пут.Имао је разлога за то.

Што се тиче текста оца Вукашина,овог....не знам шта су му толико замерили,текст је потпуно,лудачко-младалачко-занесењачки и то је то.Има право човек да има и такве ставове.Свакако,с годинама их се стидимо и смешни су нам...па шта!

[Џуманџи]

Nije poenta u intelektualnoj superiornosti, vec u istini o coveku koji ni na koji nacin nije degradiran onime sto je o. Vukasin izneo, vec naprotiv. Procitaj vise puta, pa razmisli, pa onda iznesi kritiku.