Зашто је Бог страдао за човјека? Зашто је Богу била потребна таква жртва?

[Драгана Милошевић]

... ако може да ме мимоиђе чаша ова...

Ово говори "човечанска природа".

... али опет да буде воља Твоја... - онај искорак према Другом за друге.

[Grizzly Adams]

Није била потребна. Могао је Христос да дође међу људе, умре природном смрћу и васкрсне. Хришћанство би било исто.

 

Било је само неизбежно зато што смо ми људи покварени и зли, посебно када нам неко каже истину.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Pa negde se slažem sa miroslavom.

 

Pitajmo se šta sve znamo, zašto je Bog postao čovek. Meni lično je vrlo prihvatljivo tumačenje, da bi se ovaploćenje desilo i bez pada čoveka a sve to u cilju oboženja Tvorevine.

 

Drugi način van Bogočoveka nisam uspeo da upoznam.

 

Jedino takvu savršenu ljubav, kao što je Ovaploćenje radi Oboženja, mogu da razumem što je podnela takvu žrtvu.

 

Ne zaboravimo ni to, da je u samom Hristu sve vreme vanvremenski prisutna i pobeda nad smrtnom prirodom, koju čovek poseduje. Budući da Oboženje predstavlja i to, da smo mi darovani Telom i Krvlju, Hristos se spušta u smrtni AD i spašava ljude upravo svojim vaskrsenjem, Da li je jedina karta bila, da Bog pobedi smrt imajući nedeljivo i ljudsku prirodu od svoje Božanske, ne znam ali umem da razumem žrtvu.

 

Možda se zbog toga, ne pitam, da li je morao ili nije a svakako da nas neće ostaviti bez odgovora na to pitanje.

[Драгана Милошевић]

Сетимо се приче о виноградару: домаћин шаље слуге напослетку и сина свог.  Народ није слушао пророке, и кад се наврши пуноћа времена дође и Син.

[Рапсоди]

Није била потребна Богу него нама таква жртва, јер ми само кроз жртву можемо нешто да схватимо, а Бог обзиром човекољубац , одговорио је на нашу потребу жртвујући Сина Свога.

Јер истинска љубав се огледа кроз жртву.  

[Благовесник]

Više bih voleo da čujem mišljenja forumaša.

Citanje iz apostolske poslanice Efescima 5 - 1,2:

,,Ugledajte se dakle na Boga, kao ljubazna deca, I živite u ljubavi, kao što je i Hristos ljubio nas, i predade sebe za nas u prilog i žrtvu Bogu na slatki miris."

 

Dobrovoljni kenosis je miris, taj slatki miomiris zrtve ovaplocenog (utjelovljenog) bozanstvenog Logosa Bozjeg  ugodan Bogu (Bogu Ocu).  Na kenosis je spreman i dobrovoljno saglasan od pocetka, od predvecnog saveta Svete Trojice (od onog "da nacinimo coveka kao sto smo mi" sto ce vidimo ukljuciti i Njegovo unizenje), i nadalje, spremnost na tu zrtvu projavljuju i reci pri  javljanju i obecanjima Evi i Adamu, Avraamu pod Mamrijskim hrastom, Narodu Bozjem preko proroka i mesijanskih obecanja, simvolike pashalnog jagnjeta... 

Da bi nas spasao potrebno je bilo da se Bozji Logos  unizi i to uniženje jeste žrtva (koja zapocinje samim zacecem i zaodevanjem  u haljine pale prirode, u prirodu koja je neprineta tj. neuznesena  Bogu). Prvobitni nacin i zelja Boga Oca je sjedinjenje bez kenosisa tj. bez zrtve,  u odezdu proslavljenu, no zbog praroditeljskog greha kenosis je neminovan, cime ovaplocenje Logosa Bozjeg cini zrtvom. On se oblaci u rite i sustinu prirode koja se po svom izboru vratila u prah! Pristanak na to je zrtva i celokupno sve ono sto je ucinio do Vaskrsenja  i Vaznesenja (Uznesenja ilovače na presto Božji).

To je bila fundamentalno potrebna zrtva, jer ako se ne sjedini sa semenom ljduskim (tj. Avraamovim jer je to seme izabrani predstojatelj ljudskog roda u spasenju, tj. sjedinjenju sa Bogom)  ne moze ga spasiti, a ako se sjedini radja se u  prirodi koja je svojom sustinom i svojstvima odvojena od Boga, jer se do krstenja tj. sjedinjenja sa Vaskrslim Gospodom radjamo u odvojenosti od Boga.

Tvorevina ili tvar je odvojena od slave i zivota na prestolu Bozjem,  sve do dogadjaja Hristovog  prinosa (evharistije)  kroz Tajnu veceru, Krst i Vaskrsenje-Vaznesenje (zato su te tri stvari kljucne za nase spasenje tj. Liturgiju).  

 

Sta je kenosis?

"KENOZA (gr. κενοσις ispražnjenje, osiromašenje, uniženje, smirenje): stanje uniženja ili ispražnjenja koje Sin Božiji prihvata u Svome Ovaploćenju, kao akt poslušnosti prema Ocu: "Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak s Bogom; nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek; unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu" (Filip. 2,6-8). To je stanje koje se ne može adekvatno shvatiti niti opisati. U sistematskoj teologiji, kenoza se shvata kao posledica ipostasnog jedinstva. U Hristu, Bog postaje učesnik u životu čoveka: "prima naše grehe i umire za nas" (Jevr. 2,9), da bi čoveku dao mogućnost da dođe do Boga. U Ovaploćenju Svome, Bog obavija Svoje Božanstvo, da bi se spustio do čovekovog stanja, uzevši obličje "sluge" (διακονος). "Neobuhvatnog Logosa Očevog, ti si obuhvatila Bogorodice, kad se On ovaplotio", da bi se tako Sin Božiji poistovetio sa Sinom čovečijim. On se spustio priklonivši nebesa (καταβασις) da bi pokazao kako ikonomija spasenja nije mašta (φαντασια), nego stvarnost i delo poslušnosti."

 

Nakon poziva Bozjeg   tvar ili svet  odbija taj priziv. U Novozavetnoj epohi bozanstveni Logos Boziji (prisnije receno - Sin Bozji) nizlaznom putanjom pokusava da ostvari cilj, ali taj put Boga Logosa podrazumeva  kenosis (Bozanstveno unizenje) tj. u tom smislu zrtvu!  Ta zrtva tj. zrtvovanje,  Bogu Ocu je "slatki miris" Ljubavi.

 

Obostrana ljubav i poslusnost  izmedju Boga i Njegovog Logosa ("Znam da me svagda slusas" Jn 11, 42 kaze Bogu Njegov Logos),

i Duha koji kao treca ipostas ishodi iz te ljubavi  Boga (Oca) prema Njegovom Logosu, nije unizenje, dakle, ta obostrana poslusnost nije unizenje.  

Ne unizava dakle poslusnost, nego unizenje dolazi od samog tog cina ovaplocenja jedinorodnog Boga Logosa u palog Adama tj. smrtno i neproslavljeno, neprineto telo i samim tim svojevoljno pristajanje na stradanje koje nije svojstveno sustini bozanstvenog Logosa Bozjeg. No u tome je i sladost, sladost Hristove zrtve. Nije volja Bozja da se nasladjuje zrtvovanjem Njegovog Logosa, vec nije bilo drugog nacina tj. drugog puta spasenja tvorevine, jer je ostala neprineta Tvorcu i nesjedinjena sa Njegovim Logosom. Zato se Logos Bozji morao prvo sjediniti s njom i nakon toga prineti je Tvorcu. U tome je zrtva Njegova. Bozanstveni Logos Tvorcev silazi da se sjedini  s tvorevinom tj. covecanskom prirodom, cime nuzno uzima i posledicu Adamove sustinske odvojenosti od Boga na sebe, da bi postavsi tvar stao u poziciju mogucnosti njenog isceljenja i uzdignuca (vaznesenja) i njenog slobodno-voljnog prinosenja Bogu (Ocu), na ono mesto koje joj je pripremljeno od pocetka, na presto slave Bozje.   U tom svetlu moze nam biti jasnije ono kod Isaije: "On bolesti nase ponese i nemoci nase uze na se, a mi misljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muci."  

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ne znam zašto ali ja ne mogu govoriti, da nije bilo drugog načina, sve što mogu reći jeste da radi Ovaploćenja i Oboženja Tvorevine, mogu razumeti takvu žrtvu.

[Ненад Р.]

Сама реч "Богочовек" казује многе ствари. Христос је био Бог у човечијем телу па је делом имао и човечије особине ( што поједини атеисти покушавају да обману наивне људе и да кажу да је Христос био само човек) и због тога је молио да га чаша мимоиђе, али све што је рекао даље, то је уследило из Његове Божанске природе. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Одговор је контекстуалне природе. Како Гризли рече, могао је Христос, теоретски речено, да умре и природном смрћу, али то не одговара реалности, што је историја ране Цркве и показала. Била је гоњена, хришћани убијани...А Бог није лажов да нас мунта. То је исто као и са Адамовим сагрешењем. Адам теоретски није морао да погреши. Да је држао руке у џеповима, да није активирао своју слободу, не би ни погрешио. Али реалност говори да та активација дате слободе може бити погрешна. Адам није веровао кад му је речено да ће умрети ако посегне за тим да своје постојање заснује на самом себи. Оно што је мислим важно у контексту помињаног жртвовања Исака, јесте схватити да га Аврам, као идеал верника, није жртвовао. Да не идем у егзегетску позадину те приче, поука и порука из приче о Авраму је да Бог неће сина првенца, већ веру, лојалност. То се очитава и у Христовим речима "нека буде воља твоја". Дакле вера и ослонац на Другог, на Оца. Лојалност и поверење да ће Га Отац васкрнути Духом.

Kažem ti, da mogu razumeti tu žrtvu i tako je ne umanjujem, čak šta više imam svekoliko strahopoštovanje u toj ljubavi.

 

Ono što ne mogu da tvrdim, jeste to da je morao.

[Arsenija]

Nije potrebna Bogu nego nama . Za isceljenje duse i tela ... i za zivot vecni .

[Paradoksologija]

Мој тотално нетеолошки, лудачки и ничим поткрепљени утисак је да смо ми убили Сина Божијег, није Га Отац жртвовао самом себи. Ми смо ти који смо сурови и судимо и у стању смо и Сина Божијег да осудимо за хулу, а Он је тај који је питом као јагње када га кољу.

 

То је било допуштено. Да Га нисмо убили, не бисмо Га јели.

[Golub]

Прелепо је ово објаснио ава Зоран, кад је, ономад, тачније 26. августа, 2015тог љета Господњег:

 

 

Zoran Đurović, on 26 Aug 2015 - 13:06, каже:

Да. Гледао сам као млад дјечарац, предвече, у туђем стану где сам био гост, али радо виђен гост, једну каширану икону Студеничког распећа. Преплавила су ме осећања те лепоте и љубави и лудачког геста који је Исус за нас урадио. Цар Славе, стоји натпис, је распет за нас. Тај Цар Славе воли толико човека да је узео да се тако понизи. То је нелогично. Сумануто. И ти то имаш представљено у оном сублимисаном цртежу. Сада причамо, сликамо, певамо о том догађају. Али смо блажени ако учествујемо у њему. Људи не верују зато што је то све превише лудо. Какав крст? Лудост. Али зато што је лудост, он може да исправи нашу мудрост, наше животе. Да, тада смо васкрсли. Тада се оваплоћени Логос срео са апсолутном негацијом самог себе.

Могао је Оваплоћени да умре и у кревету. Једнако би се ми спасили. Не испашта он да би удовољио повређен понос неког узвишеног Оца. Нема задовољштине. Бира да умре овако ради нас. Јер да је умро у кревету, ко би знао? Неки философи који би говорили о унутрашњој дијалектици у богу? Не, овде, нас је ставио на крст. И ми смо ту јер треба да се определимо. Да оно најбоље изађе из нас. Да верујемо и љубимо. А да за то немамо доказе... Блажени који не видеше, а повероваше. Толико нас воли да није сишао са крста. Јер сви би данас, као у некој партији, узели и учланили се. Дао нам је могућност да будемо достојне особе пред њиме. Да кажемо: Да, дођи, Господе! Подигни ме да стојим пред тобом.

То што се подигао на крсту не значи да је то урадио из славољубивости или пропаганде. Не. Да би разапео наше страсти. Сваку славољубивост, похлепу, жудњу за моћи... Није се само он испразнио, поништио на крсту, него смо и ми били испражњени да би се оно право афирмисало у нама: вера, нада, љубав. Ни ми не можемо да васкрснемо ако се не попнемо на крст. Испразнивши се на њему, приносиш жртву благоухану. Знаш да ни не би могао да будеш на крсту да те Он на то није призвао. Нема заслуга, нема жртава, нема ничега - остаје да те Он одмара, да је његов јарам благ. То је та благост васкрсења која експлодира, радост и бол о коме говориш. Стидљиво је то, сакривено и запечаћено мудрацима овог века. Љубав је стидљива иако се распела на Голготи. Није се разголитила пред свима. Само пред онима који чисте срце своје. Како бих желео да имам такво срце!...       

[Paladije]

Mene grešnago interesuje, ako je bio kenozis, zašto prije i posle njega (kenozisa) tolika patnja u svijetu?... zbog nagrade na onom svijetu ?.i nemoj sad da neko kaže da još vjeruje u Adama i Evicu kao stvarne ličnosti....

[Volim_Sina_Bozjeg]

Mene grešnago interesuje, ako je bio kenozis, zašto prije i posle njega (kenozisa) tolika patnja u svijetu?... zbog nagrade na onom svijetu ?.i nemoj sad da neko kaže da još vjeruje u Adama i Evicu kao stvarne ličnosti....

Kakve patnje?

[Рапсоди]

Nije potrebna Bogu nego nama . Za isceljenje duse i tela ... i za zivot vecni .

 Ја то Арсо исто рекох , горе мало изнад, али мушки воле мало сложеније развученије, а зашто не једноставно.