El rincón de Juan

[florenntina]

пре 7 часа, Juanito рече

Мени је такође тужна прича о односу према старијима, бакама и декама...

Ne znam brate, nikada nisam bila u Danskoj niti imam nekoga tamo ali price ove zagrebcanke zaista deluju cudno i scary.

Opet, statistike kazu da se oni osecaju dosta srecno. Nemam ideju sta ih cini toliko srecnim ako su stvari kao iz onog opisa.

I zakoji mantrak im drzava uzima toliku lovu od poreza a oni kao super bogati i stedljivi posle ne mogu ni da prezive od penzije?! Nista tu meni nije jasno...

[RYLAH]

пре 1 сат, florenntina рече

Opet, statistike kazu da se oni osecaju dosta srecno.

Зависи како поставиш статистику.

Ако узмеш неки субјективни осећај среће и правиш интервјуе, што би негде једино било реално, Данци сигурно не би били на врху листе, као ни било која друга земља где је живот толико строго контролисан неформалним принудама и/или где људи много раде.

Ако неке објективне критеријуме прогласиш за срећу, као што из чланка произилази да је овде урађено (величина БДП по глави, однос цена и прихода...), онда ћеш увек моћи да штимујеш статистику. Зато у тим статистикама, где се занемарује субјективни осећај и оно што стварно јесте срећа, скандинавске државе и/или остале државе социјалног благостања увек буду проглашаване најсрећнијима. Капирам да кад бих био довољно докон да измишљам критеријуме, онда би и Србија могла да буде статистички најсрећнија земља на свету.

То после може да служи и као још један суптилан механизам контроле - како бре ниси срећан кад је чак и наука утврдила да си објективно најсрећнији?! Проблем је у теби, а не у друштву!

[Justin Waters]

пре 8 часа, Juanito рече

Мени је такође тужна прича о односу према старијима, бакама и декама...

Kako se odnose prema njima?

[Juanito]

пре 2 часа, RYLAH рече

Ако узмеш неки субјективни осећај среће и правиш интервјуе, што би негде једино било реално, Данци сигурно не би били на врху листе, као ни било која друга земља где је живот толико строго контролисан неформалним принудама и/или где људи много раде.

Нисам баш сигуран. Мени делује да Холанђани баш и јесу срећни због тога што се тачно зна шта треба да раде сваке секунде, нема ничег импровизованог. Календар, 19:00, седим са Анук на кревету у гледамо епизоду ”The Dutch Life”. Gezelig!

[Juanito]

пре 2 часа, Justin Waters рече

Kako se odnose prema njima?

Kopenhagen - grad bez staraca

Dok su dečja kolica na svakom koraku, vidjeti sedu glavu koja nije na biciklu i ne ide na posao u Kopenhagenu je prava retkost. Jer starci u Kopenhagenu ne žive. Nordijski tip porodice ne poznaje baka i deda servis, a deca napuštaju roditeljski dom gotovo čim im to zakon dozvoli, sa 18 godina. U starijoj dobi, danski umirovoljenici najčešće prodaju svoj stan - ne ostavljaju ga deci jer bi im porez pojeo do tri četvrtine vrednosti stana - i s tim novcem, što je lepa svota jer je Kopenhagen iznimno skup, odlaze na neko jeftinije mesto za život. Najčešće se radi o Francuskoj ili Španiji, ili danskoj provinciji. Državne penzije su vrlo niske s obzirom na tamošnje cijene i - sve su jednake! Bez obzira na to gde radili, osnovna je penzija svima ista. Nešto su veće tek one kojima su firme uplaćivale i drugi stub, ali retki su penzioneri koji u Kopenhagenu mogu lepo da žive od penziji. Međutim, taj novac u Španiji vredi mnogo više i garantuje pristojan život.

 

Социјализам разорио породицу потпуно. А за Холанђане знам да постоји црнохуморна шала да праве славље кад еутаназирају бабу и деду...

[Juanito]

А има још једна ствар, овде се сматра социјално неприхватљивим да кажеш како ти нешто није по вољи и како се не осећаш баш најбоље. Толико о статистикама...

[Juanito]

пре 2 часа, RYLAH рече

Капирам да кад бих био довољно докон да измишљам критеријуме, онда би и Србија могла да буде статистички најсрећнија земља на свету.

Па рецимо, убедљиво најбољи провод за најмање пара. 

А да не говоримо о томе да смо једина земља на свету која има Вучића, то је довољан разлог и без било чега другог. 

[Justin Waters]

пре 34 минута, Juanito рече

Kopenhagen - grad bez staraca

Dok su dečja kolica na svakom koraku, vidjeti sedu glavu koja nije na biciklu i ne ide na posao u Kopenhagenu je prava retkost. Jer starci u Kopenhagenu ne žive. Nordijski tip porodice ne poznaje baka i deda servis, a deca napuštaju roditeljski dom gotovo čim im to zakon dozvoli, sa 18 godina. U starijoj dobi, danski umirovoljenici najčešće prodaju svoj stan - ne ostavljaju ga deci jer bi im porez pojeo do tri četvrtine vrednosti stana - i s tim novcem, što je lepa svota jer je Kopenhagen iznimno skup, odlaze na neko jeftinije mesto za život. Najčešće se radi o Francuskoj ili Španiji, ili danskoj provinciji. Državne penzije su vrlo niske s obzirom na tamošnje cijene i - sve su jednake! Bez obzira na to gde radili, osnovna je penzija svima ista. Nešto su veće tek one kojima su firme uplaćivale i drugi stub, ali retki su penzioneri koji u Kopenhagenu mogu lepo da žive od penziji. Međutim, taj novac u Španiji vredi mnogo više i garantuje pristojan život.

Социјализам разорио породицу потпуно. А за Холанђане знам да постоји црнохуморна шала да праве славље кад еутаназирају бабу и деду...

Sve ovo kad citam tesko je da tu socijalizam ima ikakve veze vec. Socijalizam nije uspio razbiti porodicu ni u SFRJ, cak naprotiv kult baba i deda je itekako bio jak i u SFRJ. Pa onda ovo za penziju. Ovako nesto nije vidjenu ni u Jugoslaviji gdje se tezilo kad izjednacavanju zarada, i gdje su visoko kvalifikovani imali nesto veca primanja od nize kvalifikovanih, ali opet na kraju radnog staza imali su penziju srazmjerno uplacivanju dopriniosa. Kako su Danci uspjeli da ovo naprave, da svi penzioneri imaju fiksnu zaradu bez obzira na zivotni staz i visinu doprinosa? Ili su im uplacivali svima fiksne doprinose ili je neka suluda drzavna filozofija...ko ce ga znati. Ako se tezi tom nekom izrazenom individualizmu, da se djeca momentalo isele iz kuce dok im zakon dozvoljava, da jedva cekaju da se rijese baba i deda itd...tesko je govoriti tu o nekom uticaju socijalizma. Dakako da bi imao sta prigovarati i ovim nasim obicajima pretjerane vezanosti za familiju, uplitanja baba i deda u zivot njihove djece, pa onda uplitanje oceva i majki u zivot njihove djece itd...ali ipak kad se poredi sa ovim nordijskim stanjem djeluje poprilicno bezazlenije i podnosljivije.

[Justin Waters]

пре 3 часа, Juanito рече

Нисам баш сигуран. Мени делује да Холанђани баш и јесу срећни због тога што се тачно зна шта треба да раде сваке секунде, нема ничег импровизованог. Календар, 19:00, седим са Анук на кревету у гледамо епизоду ”The Dutch Life”. Gezelig!

Imao sam skoro bliski susret sa Holandjanima kojeg necu bas pamtiti po dobrom, ali to je cisto moja greska, nego u vezi jednog sastanka. Kad su se svi skupili, nema niko više da će doći. Holandjani su ti glavni, ali naši ljudi koji su s njima u nekoj komisiji 9 minuta prije onako kako smo mi navikli, pitaju, ok "Are we ready" kroz smiješak...kad će ovaj jedan nee, imamo još 9 minuta.  I ništa sjedili smo i ćutali dok još nije 9 minuta prošlo da počne sastanak. Nevjerovatno je kako su im ta pravila doslovno utkana u srž ličnosti da ih se pridržavaju čak i onda kada je pridržavanje samo čista formalnost. 

 

[Grizzly Adams]

Тај "осећај среће" је веома варљива ствар која вероватно заслужује посебну тему, а и књигу. Пошто сам лењ, само ћу овде кратко да прокоментаришем.

Ствар је у томе да смо сви ми људи слаби и незрели, па због тога имамо веома изражене потребе као што су "сигурност", "припадност" итд. До праве среће долази се кроз само-остварење, тј. усавршавање своје личности и потенцијала, али то је тешко. Захтева рад, жртву, промену, ризик. У детињству ми смо од свега тога заштићени, живимо у окружењу које је у ствари направљено сам да би нас штитило. Трагедија је да се у ствари веома мали број људи "испили" из тог јајета детињства и "одвоји се од родитеља" психолошки. Зато они након детињства одмах упадају у прву следећу "безбедну зону" - "сигуран посао", какав год брак, социјално, здравствено и редовна плата...

Какве то има везе? Па кад питаш те људе да ли су "срећни" - они кажу "јесам". Зато имаш Холанђане и Данце који живе у "превише уређеном" друштву и који су по анкетама (које ово претходно не узимају у обзир) "најсрећнији људи на свету". Јер онај који заиста живи пуним плућима, он се стално са нечим бије, стално напредује и стално је незадовољан јер види и жели следеће. Кад га питаш да ли је срећан он каже - "ма нисам, оћу ову следећу ствар да урадим". Новак Ђоковић није "срећан", он стално размишља и брине се како да победи следећи меч. Онај што седи и гледа га уз пиво и мезе је "срећан", није га брига ни за шта.

Ектремни пример те "привидне среће" су људи који живе или су живели у тоталитарним државама. Кад су, после више деценија, интервјуисали сада већ одрасле и освешћене припаднике Хитлер Југенда (Хитлерових "пионира") они су рекли једну занимљиву ствар - и поред тога што сада знају какво је то било зло, сећање на дане које су провели у тој "заједници"  изазива им веома јаке емоције, полазе им сузе на очи. Од "среће". Толико је јака та илузија коју пружа такво окружење, зато што задовољава те основне потребе "сигурности" и "припадности". И човек ту има илузију среће.

[Grizzly Adams]

Питања на тим анкетама би требало променити у нешто мало другачије, типа:

- Колико имате циљева у животу на којима радите?

- Колико сте својих циљева испунили у претходних годину дана?

- Колико сте нових ствари урадили или научили?

- Колико сте пута својом вољом променили посао?

- Колико пута сте се својом вољом преселили?

 

Е то би нам дало мало бољи увид у ствари...

[Juanito]

пре 6 часа, Justin Waters рече

Imao sam skoro bliski susret sa Holandjanima kojeg necu bas pamtiti po dobrom, ali to je cisto moja greska, nego u vezi jednog sastanka. Kad su se svi skupili, nema niko više da će doći. Holandjani su ti glavni, ali naši ljudi koji su s njima u nekoj komisiji 9 minuta prije onako kako smo mi navikli, pitaju, ok "Are we ready" kroz smiješak...kad će ovaj jedan nee, imamo još 9 minuta.  I ništa sjedili smo i ćutali dok još nije 9 minuta prošlo da počne sastanak. Nevjerovatno je kako su im ta pravila doslovno utkana u srž ličnosti da ih se pridržavaju čak i onda kada je pridržavanje samo čista formalnost. 

 

Да ли су сви Холандези носили браон ципеле?

[Juanito]

Немам појма зашто, али guest account на macOS је аутоматски додао Бљуц на листу сајтова који нису прикладни за децу. 

[Justin Waters]

пре 38 минута, Juanito рече

Да ли су сви Холандези носили браон ципеле?

 nisam zagledao, ali kod komsije jedan Holandjanin svraca povremeno pa cu obratiti paznju drugi put. 

[uros]

пре 6 часа, Grizzly Adams рече

Тај "осећај среће" је веома варљива ствар која вероватно заслужује посебну тему, а и књигу. Пошто сам лењ, само ћу овде кратко да прокоментаришем.

Ствар је у томе да смо сви ми људи слаби и незрели, па због тога имамо веома изражене потребе као што су "сигурност", "припадност" итд. До праве среће долази се кроз само-остварење, тј. усавршавање своје личности и потенцијала, али то је тешко. Захтева рад, жртву, промену, ризик. У детињству ми смо од свега тога заштићени, живимо у окружењу које је у ствари направљено сам да би нас штитило. Трагедија је да се у ствари веома мали број људи "испили" из тог јајета детињства и "одвоји се од родитеља" психолошки. Зато они након детињства одмах упадају у прву следећу "безбедну зону" - "сигуран посао", какав год брак, социјално, здравствено и редовна плата...

Какве то има везе? Па кад питаш те људе да ли су "срећни" - они кажу "јесам". Зато имаш Холанђане и Данце који живе у "превише уређеном" друштву и који су по анкетама (које ово претходно не узимају у обзир) "најсрећнији људи на свету". Јер онај који заиста живи пуним плућима, он се стално са нечим бије, стално напредује и стално је незадовољан јер види и жели следеће. Кад га питаш да ли је срећан он каже - "ма нисам, оћу ову следећу ствар да урадим". Новак Ђоковић није "срећан", он стално размишља и брине се како да победи следећи меч. Онај што седи и гледа га уз пиво и мезе је "срећан", није га брига ни за шта.

Ектремни пример те "привидне среће" су људи који живе или су живели у тоталитарним државама. Кад су, после више деценија, интервјуисали сада већ одрасле и освешћене припаднике Хитлер Југенда (Хитлерових "пионира") они су рекли једну занимљиву ствар - и поред тога што сада знају какво је то било зло, сећање на дане које су провели у тој "заједници"  изазива им веома јаке емоције, полазе им сузе на очи. Од "среће". Толико је јака та илузија коју пружа такво окружење, зато што задовољава те основне потребе "сигурности" и "припадности". И човек ту има илузију среће.

Odlicno. Danska je na 4. mestu po broju preduzetnika po glavi stanovnika, sto znaci da je Danska zapravo izrazito kapitalisticka zemlja. Dakle zaboravite sve price o "socijalnom raju" i ostale trice, razlog je upravo preduzimljivost i zelja da se stvori nesto novo. 

"Leading the way in Europe, Denmark (left) climbed to an all-time high of fourth position, gaining six per cent in the process – a performance mirrored by neighbours Sweden and Hungary."

https://www.virgin.com/entrepreneur/worlds-most-entrepreneurial-countries-2015-revealed

Inace, lista na svetskom nivou izgleda ovako:

• United States (GEI ranking: 86.2)
• Canada (79.5)
• Australia (78.0)
• Denmark (76.0)
• Sweden (75.90)
• Taiwan (69.70)
• Iceland (68.90)
• Switzerland (67.80)