El rincón de Juan

[Justin Waters]

 

5) они су вероватно једини народ (држава) на свету који је буквално створио своју земљу, исушивши море;

 

 

Nisu jedini. Singapur je od pocetka reklamacije zemljista, povecao povrsinu za 14%. Samo sto se oni ne brane od poplava pa nedjeluju preventivno i brzo vec polako odlazu otpad u plicake stvarajuci lagune koje ona isusuju i polaku utabavju. 

 

Inace sve analize, pogotovo s globalnim zagrijavanjem i porastom nivoa mora nagovjestavaju da ce Holandjani izgubiti bitku s morem, tako da je vrlo lako da ce osvojeno zemljiste more opet vratiti pod svoje.

 

Medjutim zadivljujuce je da Holandjani nisu klonuli duhom, vecu rekli dobro idemo dalje i vec ima dosta arhitekata koji smisljaju stanove i kuce koji ce plutati po vodi. Vec je nesto od ovih ideja implementirano u Amsterdamu 

 

 

Jednom rijeciju, genijalan narod. 

[Juanito]

Jednom rijeciju, genijalan narod. 

 

С друге стране, веома ненавикнути да мисле и делају ван калупа, устаљених образаца и унапред усвојеног и до детаља разрађеног плана. Није ли то интересантно?

[Драшко]

А сиреви? Кломпе? Пиво?

[Juanito]

А сиреви? Кломпе? Пиво?

 

Кломпе? Видео само неке никакве за туристе.

 

Сиреви и пиво су феноменални! Има их милион врста, све боље од бољег. А рекли су ми да је Белгија тек рај за пиво. Спремам се за ходочашће, па кад одем, извештавам из свете пивопијске земље.

[Deja Vu]

Kakvi Holandjani i njihovo isusivanje mora, beda i sirotinja.

 

Kinezi prave citava ostrva po istom. 

[GeniusAtWork]

На ком језику комуницирате са околином, је л' знају довољно енглески или морате на течајеве низоземског?

 

[Justin Waters]

С друге стране, веома ненавикнути да мисле и делају ван калупа, устаљених образаца и унапред усвојеног и до детаља разрађеног плана. Није ли то интересантно?

 

To je svagdje gdje tako gdje je drustvo prosperitetno. Jedan prijatelj koji je skoro imirirao u Australiju isto to kaze. Tamo se ljudi u poslu drze ustaljenih sablona i normi. Pretpostavljam da je tako jer ima razradjen sistem koji funkcionise. U neuredjenim drustvima, podloznim korupciji i nemaru, ljudi rade stihijski, neplanski i sto bi se reklo "izvan kutije". Zato u prosperitetnim zemljama kroz sistem ljudi uspjevaju da stvore vrijednosti koje traju i nadogradjuju se jedna na durgu, dok obratno svi napori ulozeni bivaju kratkotrajni dok nesto naopako ne podje ili se posao ne dovrsava ili ne zapocinje uopste kako treba. 

 

E sad i u dobro izgradjenim sistemima, u savremeno doba i sve izazovnije tehnologije i komplikovaniji drustveni odnosi, uocavaju da to sablonizovanje ima svoje granice i da ljudi ako ce biti uspjesni u poslu treba da budu spremni da rjesavaju probleme koji ne proizilaze iz zadatih parametara i normi vec nastaju sponatno i treba promisljati o njima i donositi sopstvene odluke. Bas o tome nesto pise se ovdje:

 

https://www.linkedin.com/pulse/wanted-college-graduates-tolerance-ambiguity-jeff-selingo 

 

Super i poucan tekst. Dakle nekako osnov dobrog i izgradjenog drustva lezi u tim sablonskim postavkama, ali ipak za daljnje napredovanje, probijanje cvrste granice ukalupljnosti mora doci kad tad. 

[uros]

Justo ne sljaka link

[Justin Waters]

Justo ne sljaka link

 

Stranica ima vise tekstova pa izgleda da ucitava onaj tekst kojie je najaktuelniji. Onda je bolje kopirati tekst ovdje:

 

Wanted in College Graduates: Tolerance for Ambiguity

Three months after I graduated from college and following a summer journalism fellowship at the Arizona Republic in Phoenix, I had my first interview for a full-time newspaper reporting job. It was in Wilmington, N.C. The managing editor of the newspaper picked me up at the airport and after a quick lunch, he dropped me off on Front Street, the historic main thoroughfare along the banks of the Cape Fear River. He told me to go find a story.

It was a Friday afternoon in late August and I had to report and write the story by 5 p.m. I had never been to Wilmington before and I didn’t know anyone else in town. I didn’t have a car. All I had was the notepad and pen the editor kindly gave me. For the next several hours, I roamed the streets talking to business owners, local residents, and tourists. I eventually found a story—about a tourism campaign the state was undertaking after a close call with a hurricane—and filed it on time.

But as the editor later told me, the article itself was not the test. It was my reaction when he dropped me off: he wanted to see what I would do in an unfamiliar situation. Other job candidates, he said, either panicked and asked for a specific assignment or they figured out how to get the job done. He wanted employees who could cope with the unknown on a daily basis.

As artificial intelligence increasingly makes many jobs obsolete, success in the future will belong to those able to tolerate ambiguity in their work. Too many recent graduates, however, approach their job descriptions the way they did a syllabus in college—as a recipe for winning in a career. They want concrete, well-defined tasks, as if they were preparing for an exam in college. “Excelling at any job is about doing the things you weren’t asked to do,” said Mary Egan, founder ofGathered Table, a Seattle-based start-up and former senior vice president for strategy and corporate development at Starbucks. “This generation is not as comfortable with figuring out what to do.”

 

Like many of the other 21st Century skills sought by employers, a tolerance for ambiguity is often developed early in life. The feedback children get from adults and teachers have an enormous impact on their ability to deal with uncertainty.

Carol Dweck, a Stanford University psychologist, has found that praising children for their intelligence, rather than for their effort, often leads them to give up when they the encounter the unknown. It’s much better in her opinion to compliment children for their persistence. People perform better when they can focus on things they can control rather than things they cannot. 

Dweck has conducted several studies over the years that found people would do better if they thought of their intelligence as flexible and not something fixed at birth. People with what she calls a “growth mind-set” see challenges as opportunities to broaden their skills. But people who have been constantly praised for their intelligence freeze in ambiguous situations when they don’t know the answer and often tie themselves in knots trying to reach perfection.

The ability to tolerate ambiguity on the job requires people to think contextually, what I call the “connective tissue” that occupies the space in-between ideas. It is the “killer app” of today’s workplaces. We make these connections by following our curiosity and exploring and learning from peers.

Knowledge is not just what is in our brains, but is distributed throughout our networks. Learning happens by building and navigating those networks. But these networks are not just virtual—places such as Facebook, Twitter, Snapchat, or LinkedIn. Some of the best connections between knowledge occur in face-to-face conversations.

When I interviewed for that reporting job in North Carolina twenty years ago, I had no clue how much journalism would evolve over the coming decades. Even so, the set of skills journalism provided me—particularly, the initiative to find a story every day, the ability to recognize patterns and trends, and to synthesize disparate ideas—remain invaluable no matter what I do. You don’t need to major in journalism or become a reporter, of course, to acquire those set of skills, but they are crucial to navigating a future workplace marked with so much uncertainty.

[Juanito]

На ком језику комуницирате са околином, је л' знају довољно енглески или морате на течајеве низоземског?

 

 

Сви причају енглески, нарочито на послу. Али је зато холандски једини језик кога користе фирме. Банке, осигуравајуће куће, општина, продавнице... Стигне ти модем, упутство за прикључивање и активацију је на холандском. Банкарски софтвер је скроз на холандском, што ми је јако чудно са чисто пословног аспекта. Чак и у Србији, која има барем сто пута мање странаца и страних фирми, банкарски софтвер је и на енглеском. Није у питању ”чување језика”, као што раде Французи, нисам баш сигуран шта је тачан разлог. Холандски не знам уопште, али пошто је на пола пута између енглеског (који ми је језик на коме живим) и немачког (кога знам помало), није ми био проблем да реконструишем значење и испратим упутство. Језик је поприлично упрошћен. Граматика је једноставна и јако мало речи има. Култура изражавања и социјалне интеракције им је иста таква - језгровита и директна. Та директност често звучи чак и дрско за оне којима језик није матерњи. На енглеском постоји милион фраза да учтиво питаш нешто, а на холандском је само, на пример, ”дај ми”. Не знам да ли је та култура директности обликовала језик или је обрнуто.

 

Слушање и причање је већ друга прича. За сада нема шансе ни у теорији да похватам шта измрмљају. Буквално звучи као да мортус пијани Енглез покушава да прича немачки. Имају неко одвратно Х (G i CH) које се изговара из грла. Звучи као када прочишћаваш грло са циљем да избациш шлајм (уопште се не зезам). Е сад замисли речи које имају два таква ”Х” и једно ”Р” (слично немачком), ко на пример "GRACHT”. Да ми је неко рекао да ће ми немачки бити милозвучан, рекао бих му да је луд. Ови са југа и из Белгије имају лепши и мекши изговор, па ћу вероватно тај покушати да научим. Пример је Рудолф фан Феин (Rudolph van Veen) са 24Kitchen телевизије.

 

Језик је такође једини начин да покушаш да постанеш (кућни) пријатељ са Холанђаниима. То није никаква гаранција, јер је чак и тада то ужасно неизвестан подухват. Они углавном имају јако мали круг пријатеља с којима су још од детињства и ужу породицу (муж, жена, деца). У 17:00 журе с посла да би били с женом и децом (код мене у групи су сви мушки) и тада престаје свака интеракција с њима*. С друге стране, од 9 до 17 су сјајне колеге. Не сметају ти, не сплеткаре и не саботирају (као рецимо на факултетима у Србији), не такмиче се и не газе преко тебе (као рецимо на факултетима у САД), хоће да помогну итд.

 

Једини моменат кад мораш да га научиш, а и то само до неког А2 нивоа ваљда, је ако хоћеш да останеш да живиш, па ти треба стални боравак. Тада мораш да полажеш тест језика и ужасно смешни тест интеграције (питања о холандској култури, чувеним социјалним нормама итд), кога су измислили због Мароканаца. На пола питања с тог теста многи Холанђани не знају да одговоре.

 

* Наравно да има изузетака. Ми у ствари већ имамо пријатеље Холанђане - један брачни пар у педесетим годинама, код којих смо живели првих месец дана. Он је завршио енглески, бави се писањем уџбеника и одличан је музичар (клавир и гитара). За њу мислим да је радила у хотелима (не знам тачно шта). О њима ћу посебно писати. Такође сам срео пар странаца који имају Холанђане за пријатеље. Ти Холанђани су у 100% случајева људи који су много путовали или чак живели у страним земљама (и ови наши спадају у ту групу).

[GeniusAtWork]

Имају неко одвратно Х (G i CH) које се изговара из грла. Звучи као када прочишћаваш грло са циљем да избациш шлајм (уопште се не зезам).

 

 

 

Знам одлично на шта мислиш, мени је баш због тога убедљиво најгрознији језик који сам чуо     

[Juanito]

Долазим кући, и видим стиг'о пакетић од кабловског интернет провајдера. Ја се, ко сваки штребер, понадао да је нека нова играчка коју треба да повезујем и штелујем. Кад оно кокице за добродошлицу.     

 

[Милан Ракић]

и одличан је музичар (клавир и гитара).

 

Без снимка неког дуета бузуки-гитара, немо` да се врћеш! 

[Ненад Р.]

Јуане , да лису друштвени Холанђани ? Да ли воле да им гости дођу у кућу и да се забаве и да попију са гостима?

[Juanito]

 

Za sve rusitelje...

 

Zuti buldozder

 

Dobar poso imas kume ajd odnesi sifonjer 

Dobar poso imas kume imas zuti buldozer 

Pa ti zato lepo srusi ovu nasu kolibu 

Zapali je nek se pusi i napravi vatru golemu 

 

Ionako ja i ruza konja cemo prezati 

Ionako ja i Ruza necemo se mesati 

Ionako ja i ruza mozemo lumpovati 

Ionako ja i ruza necemo tugovati 

 

Nama je more na nebu dato 

Zato je bolje pevati 

Jer mozda sutra niz garav sokak 

Po nas ce doci brodovi 

 

Imali smo i mi nekad dva djulisli grada 

Koji vrede punu vrecu najvecih dukata 

Pa smo jedan caru dali a drugi veziru 

Da nas ovde u kolibi ostave na miru