Tužna istinita priča - Како преживети изненадни губитак трудноће?

[Драшко]

Oд срца ти желим да те твоји Анђели чувају и да вам Добри Бог дарује мале ручице, да од сад само слатке муке мучиш...и ишколујеш бар 2 школарца, инжењера, фудбалера!

[Драгана Милошевић]

Sad ne mogu da se setim one snazne poruke iz filma "Tvrdjava".

Raduj se...

[Sanja Т.]

Sad ne mogu da se setim one snazne poruke iz filma "Tvrdjava".

Raduj se...

Са стегнутим зубима и стиснутим песницама - РАДУЈ СЕ,

зато што си жив.Радуј се плавом небу.

РАДУЈ СЕ пурпурним зрацима сунчевог изласка.

РАДУЈ СЕ бисерним капима кише,јер немаш чему другоме.

Радуј се очајном радошћу рањеног војника премореног крвавом борбом,

иако је битка изгубљена, застава није спуштена и оружје није предано.

И не бјежиш посрамљен зато што немаш куда да бјежиш.Можеш само да останеш до смрти.

А кад не остане ништа друго РАДУЈ СЕ узвишеном радошћу због својих ближњих.

Радуј се туђој љубави и звонком смијеху туђе дјеце.Чак и када су облаци тамни -

РАДУЈ СЕ, по киши и блату

РАДУЈ СЕ,РАДУЈ СЕ и ликуј презирући бол - ЗАТО ШТО ЈЕ ТВОЈЕ ИМЕ ЧОВЈЕК!!!

- цитат из филма Тврђава 

[Несташна]

 

  Bio je prvi februar kada sam počela sa hormonskom terapijom...bila sam malo uplašena a ujedno i srećna...stigao je dan za koji sam se sa suprugom borila 10 godina...dan naše budućnosti. 

 

 

Terapija je trajala 22 dana mučno, puno injekcija, uzimanje krvi, ultrazvukova, pregleda  al sam znala za šta se borim. Došao je i taj dan kad mi je rečeno Ivana ideš na konsultacije. Ulazim u prostoriju pravo sedi načelnica GAK-a sa leve strane glavna sestra. Došao je i taj dan bile su to reči načelnice...blago sam se nasmešila. Držala je fasciklu sa mojim papirima, evo ovde imam sve, ajmo kratko sada Ivana o tvom privatnom životu, bilo mi je čudno...naravno što da ne. Nisi odavde, nisam živim Batočinu...al vidim da nisi ni iz tog mesta..nisam ja sam raseljeno lice sa Kosova...imaš li roditelje?...samo majku, otac je poginuo...jel u ratu?, ne, pošto smo izbegli...ti  si jako mlada osoba što ti je operisan čir?...spustila sam pogled...imala si težak život, zato jel da, nastavlja doktorka...verovatno... skim živiš sada?... Sa suprugom i njegovom majkom...šta je sa njegovim ocem?...umro je pre par godina, bio je i on mlad ...bio mi je drag i opet spuštam pogled...razgovarale smo još desetak minuta...zastala je malo, pogledala blago se nasmešila...ovo je završna hormonska terapija  ostala je samo stop injekcija koju ćeš da dobiješ u nedelju u 23h...zatim aspiracija u utorak pod totalnom anestezijom a u sredu konsultacija kod embriologa, u četvrtak 26-og radi se embriotransver, bila sam srećna. Sve je išlo po planu uradjen je i embriotransver, vraćena su tri embriona. Sada malo odmori, rekla je doktorka i ostani u Beogradu ne bi trebalo da putuješ i mora strogo mirovanje,12-og marta dodji na kontrolu. Ostaću nije problem.

 

  Vreme sporo prolazi čekam do sledeće kontrole. Jednu noć budim se..sanjala sam prelep san...nebo...na njemu toliko zvezda a oko zvezda leti andjeo...letom se spusti do mene i držeći štapić u ruci dotaknu me...e sad imam ja andjela čuvara pomislila sam u snu...budim se i razmišljam čudnog li sna. Okrenem se i nastavim da spavam. Budi me ponovo jedan san... sanjam dva dečaka i devojčicu al nju ne vidim...pitam njih kako se zahvaljujemo a oni u jednom glasu "Bogu hvala". Razmišljam, čudnog opet sna.

Stigao je i taj dan...Uzeli su uzorak krvi rano oko sedam...čekala sam do jedanaest. Dolazi sestra, udjite molim Vas u sobi broj jedan. Tamo je sedela načelnica sa još četiri lekara...sedite Ivana...polako sam sela gledajući njihova nasmejana lica... Načelnica posle par sekundi reče imamo lepu vest, trudni ste!...gledam u njih a moje oči pune suza od sreće...doktorka koja je sedela preko puta mene pogleda me i reče pustite te suze slobodno...šta si ih zamrzla...ja i dalje u neverici izlazim iz sobe, sedam na prvoj stolici i uspela sam da izgovorim trudna sam...vidim dosta ljudi oko mene čestitaju mi, čujem tri puta proziva me sestra al i dalje sedim. Jaknu i torbicu spustila sam negde...tražim ih, sestra pita jel si javila mužu...nisam još...stojim za šalterom i potpisujem neke papire...sledeća kontrola je drugog aprila...stojim i dalje i pogledom tražim jaknu i torbicu...vidim spustila sam ih u prolazu. Uzimam torbicu, vadim telefon...spustam se polako niz stepenice, javljam se Darku da mu saopštim lepu vest.  Ljubavi trudna sam...ne mogu da verujem, on od sreće rekao je...ozbiljno...volim te, ljubim te i čujemo se posle...nije mogao ni da priča...plakao je od sreće. Ulazim u taksi i odlazim do stana...čekam da on dodje i da se napokon vratim svojoj kući. Svo to vreme bili smo odvojeni on je radio...

 

Stigli smo kući ja presrećna on presrećan...svi moji...svi njegovi.

 

Došao je i drugi april, zajedno smo otišli do bolnice. Uradili su mi prvi ultrazvuk...doktorka kaže evo vidim dve bebe, imaju obe srčanu akciju...ja presrećana ležim i osluškujem njihove tonove...opet doktorka e evo i trećeg isto ima srčanu akciju. Ovo je trudnoća sa visokim rizikom nastavlja doktorka...to je vantelesna oplodnja a tri bebe...čestitaju mi svi i moraš strogo da mirujes dodala je doktorka.

Vratila sam se kući...bila sam srećna al sa dozom straha. Ležim ja bio je veliki petak, čini mi se deseti april..ustala sam samo da ofarbam prvo jaje i vratila se u krevet. Nije prošlo nekih pola sata osetila sam nešto toplo...ustajem...a krv lije niz noge...brzo spremim se, sreća tu bio i Darko i odemo u Kragujevac...odrade pregled i ultrazvuk...doktor gleda...dve se srčane akcije čuju al kod trećeg nažalost gospođo ne. Suze same niz lice liju. Odveli su me do sobe i rekli da strogo mirujem. Ušao je i Darko i njegove reči bile su šta je tu je, daj Bože da se završi na ovome...ležala sam u bolnici desetak dana...hematom se smanjio, bebice su rasle i pustili su me kući. 

Išla sam redovno na kontrole imala sam krvarenje zbog hematoma. Napokon i krvarenje je prestalo. Nije prošlo nekoliko dana opet se pojavi krvarenje...naravno odem ponovo u bolnici prime me na odeljenje... posteljice udara u grlić i zbog toga dolazi do krvarenja.

Posle pet dana konzilijum donose odluku da se uradi serklaz ...radi se pod totalnom anestezijom...lezala sam tamo još nekoliko dana i pustili me kući. Naravno strogo mirovanje.

Prolazile su nedelje išla sam često na kontrole...bebice su rasle sve je bilo u redu. Otišla sam na kontrolu bila je 24-ta nedelja...pitala sam za pol rekao je, jedna beba je dečak a za drugu isto mislim...al nije baš siguran. Jedna beba je manja od druge al to nije strašno jer iako su blizanci ne moraju da budu isti. 

Bila je subota, otišla sam u kupatilo ono opet krvarenje...već sam bila 27 nedelja...opet isto bolnica...pregled...ultrazvuk...mladja doktorka sela je i dok je gledala ultrazvuk zabrinuto me pogleda i reče pozvaću kolegu...ušao je doktor srednjih godina, seo je i gledao nekoliko minuta...nažalost gospođo jedna beba nema srčanu akciju...dok druga beba je dobro al isuviše mala i nezrela..biće dobro ako možemo terapijom da održimo trudnoću, bar do 31 nedelje. Prolazili su dani ali svaki dan kao večnost. Prošla je jedna nedelja od kada lezim u bolnici. Subota rano krenuli su bolovi...bili su jaki al ne česti...ćutala sam sve dok nisu krenuli bolovi na sedam minuta da se javljaju. Poseta je bila od tri do četiri...došla je moja sesta i primetila da imam jake bolove...otišla je do dežurnog lekara...odmah su me pozvali...rekao je serklaz moramo da skinemo, imaš kontrakcije, ne sme grlic da bude zatvoren...nisam dozvolila jer sam bila upućena da ako skinem serklaz krenuće prirodan porođaj a ja sam tek u 28-oj nedelji trudnoće.   Svanulo je prošla je još jedna noć gde oka nisam sklopila. Bolovi jaki javljaju se često dugo me drže...nastavljam tako dan kao da se ništa ne dešava...opet poseta došli su suprug, sestra i zet. Pričali smo al sestra je primetila da imam baš često bolove i da su jaki. Otišli su do dežurnog lekara, gde  im je doktorka rekla da mora da mi skine serklaz jer može doći do komplikacija. Negde oko sedam uveče dolazi medicinska sestra i kaže Ivana moramo da skinemo serklaz, znam da ti je teško i da želiš najbolje tvojoj bebici i da je svaki minut bitan za nju al ne smeš rizikujes jel doći će do pucanja serklaza gde može da pukne grlić čak i materica...jesi veliki borac al ipak nemoj više da trpis bolove moj ti je savet. Otišla je ona, meni bolovi sve jači i ćešci...izdržala sam do pola deset uveče, otišla do sestre i ona je odmah pozvala doktorku...skinut je serklaz...brzo su se i bolovi smanjili...uradila je ultrazvuk i zabrinuto je gledala u moj karton...posmatrala sam je i doktorka reče ne brini u redu je. Noć posle toga spavala sam...budim se ujutru...poziva me moj doktor...ulazim u sobu gde je ultrazvuk...sedi tu moj lekar a i doktorka koja mi je skinula serklaz...evo kolega rekla sam vam živa beba je otišla gore i stoji popreko dok druga beba je krenula dole takodje je i ona popreko...pita doktor šta ćemo sad?...pozvaćemo konzilijum i šaljemo te za Beograd...pozovi tvoje nek bude neko uz tebe. Vratila sam se u sobu, pozvala sam moje i rekla im. Vizita još nije prošla, imate vremena rekla sam...nije ništa opasno samo misli doktor da je bolje tamo...nemoj da vozite brzo... Došla je vizita lekar me je pitao dal imam bolove...nemam...nemam jake...nastavio je on dalje sa vizitom. Posle vizite stigli su i moji...pokupite moje stvari i ponesite trebaće mi i tamo...njihova lica bila su tužna a ja sam znala da se u tom trenutku završava sve...pokušavala sam da prikrijem suze al nisam mogla. Došao je doktor i rekao da krenem sa njim...stigli su rezultati krvi...leukociti su naglo skočili ajmo da uradimo jedan pregled i šaljemo te za Beograd. Porodjaj je krenuo...sada nemamo vremena ni iz Kragujevca da izađemo...moramo hitan carski...moje reči su bile doktore a beba? Naše je da spasimo tebe a beba je još uvek mala i nezrela samo stegnuo ramenima...osećala sam da je tu kraj. 

 

Spustili su me u sali za porodjaje...tada sam zadnji put dotakla moju dušicu...zadnji put čula kako joj srce kuca...uspavalu su me brzo...sve se završilo...sećam se da dugo nisam mogla da uzmem vazduh. Budim se prolazi neko pored sobe gledam i pitam kako je beba?...beba je dobro ništa ne brini...brzo sam prebačena u sobu...gledam prošlo je tri sata...ulazi sestra uključuje infuziju...pitam je za bebu...znam da je prebačena na neonatologoju...odgovorila je...brzo se javio i Darko i rekao Ivo neću da te lažem beba nije dobro...isuviše je mala i nezrela...daće Bog da preživi...plakala sam, suze liju niz lice...jecala bih na glas...pored kreveta dva mala krevetca al prazna...gledam ih tu bi trebalo da su moje dušice...prazno je sve kao i moja duša. Ulazi sesta, ukljucuje jos jednu infuziju..ulazi i babica i pita dal možete da vidite bebu...ja presrećna mislim da me vode da vidim moju dušicu...u tom trenutku otvara kutiju sa bebom koja je već bila mrtva desetak dana...gledala sam malu dušicu kako je drži, pokazuje...kaže bio je dečak...nastavlja ovo je po novom zakonu morate da vidite i posle obdukcije vraćamo je roditeljima da je sahranite...gledala sam još malo u bebicu...lep nosić puna usta...okice zatvorene...bio je lepa bebica...suze su samo kapale...bio je čak i jastuk mokar...

 

 

Ostala sam sama u sobi...molila sam Boga da mi spase moju drugu dušicu... Bože pomozi joj...gledala u prazan krevetac i plakala...bila je to teška noć...više nisam spavala...bila sam i umorna imala sam i bolove al čekam jutro da čujem neku vest za mog malog anđela...zvoni telefon, Darko je... Ivo neću da te lažem al beba je sinoć u deset sati umrla...glas nisam ispustila...suze su i dalje tekle...padale kao kiša...nikakve bolove nisam više osećala...rekla bih hiljadu reči al kao da glasa nema...suze teku...samo gledam u krevetac gde bi trebao da leži moj anđeo...prazan je...bebicu nisam videla...muka...tuga...prazno je sve. Ulazi u sobu sesta i kaže moramo da uzmemo neke podatke, pita za prvu bebu...koliko je bila teška....duga...pol...samo osnovno, pita za drugu bebu isto...pol dečak...njene su reči bile ajde potpiši papire za prvu bebu, evo sad za živu bebu, odgovorila sam al beba nije živa, moja dva anđela su sada zajedno...suze kapaju niz lice...rasplaka se i sestra i samo je rekla jako mi je žao.

 Dolazi vizita...verovatno vam je rečeno...imate opciju da birate da vas prebacimo na treći sprat ili ostajete ovde...rekla sam hoću, prebacite me molim Vas...ovde mi i onako nije mesto...brzo su me prebacili...došli su i moji..plakali su svi...nije bilo reči utehe...

Drugu bebu su odneli na obdukciju, rekao je Darko, video sam je...ti jednu ja jednu...sutra je sahrana...ćutala sam samo u jednom trenutku sam rekla...našim mališanima umesto krevetca kupujemo kovčeg.

 

Prošlo je četrdeset dana  a suze i dalje liju...naša budućnost su bili naši mali anđeli.

 

Evo zašto neutešna 

[Данче*]

@, имала бих што год да ти пишем, могла би и да се исплачем с тобом као са најрођенијом и да те тешим али једино знам да "свака планина има своју тежину" тј. сваки човек мисли да је његов проблем највећи а није веруј увек има и оно горе, и најгоре..Не знам колико си у вери и да ли уопште сте у породици верујући (ово пишем из личног искуства, откако су почела велика искушења моја се вера учврстила и почела сам другачије да гледам на све несреће које су ме задесиле, па чак некад ухватим себе где захваљујем Богу..тешко је али све је лакше уз Христа)..мислим да у оваквим ситуацијама тј. великим искушењима које нам Бог даје вера  је јако важна, такође и нада коју полажемо у Бога и љубав да све подносимо Христа ради и добро и зло које нам се деси.

Свако добро ти желим од Господа! Молитвама Светог Нектарија Егинског и Пресвете Богородице, нека вас Господ помилује,спаси и подари радост!

[Несташна]

@, имала бих што год да ти пишем, могла би и да се исплачем с тобом као са најрођенијом и да те тешим али једино знам да "свака планина има своју тежину" тј. сваки човек мисли да је његов проблем највећи а није веруј увек има и оно горе, и најгоре..Не знам колико си у вери и да ли уопште сте у породици верујући (ово пишем из личног искуства, откако су почела велика искушења моја се вера учврстила и почела сам другачије да гледам на све несреће које су ме задесиле, па чак некад ухватим себе где захваљујем Богу..тешко је али све је лакше уз Христа)..мислим да у оваквим ситуацијама тј. великим искушењима које нам Бог даје вера  је јако важна, такође и нада коју полажемо у Бога и љубав да све подносимо Христа ради и добро и зло које нам се деси.

Свако добро ти желим од Господа! Молитвама Светог Нектарија Егинског и Пресвете Богородице, нека вас Господ помилује,спаси и подари радост!

Предобри Боже , молим Те , искажи своју доброту свима,

 који ме због Тебе љубе , који се за мене жртвују и

због мене трпе телесне и душевне боли.

Удели снаге свима којима је потребна Твоја помоћ ,

услиши жеље оних којима сам обећао да ћу се за њих молити

или за које сам дужан молити.

Ја их све љубим небески Оче , јер их Ти љубиш.

Ти си ми их дао као браћу и сестре у Христу и хоћеш

да их љубим као што их Ти љубиш.

Пошаљи нам свима свога Светога Духа љубави,

да бисмо у слози испунили Твоју свету вољу.

 

Амин. 

[Драгана Милошевић]

Molite se i bice onda kad se najmanje nadate.

[Кратос]

Strašno tužna priča.neka Gospod primi tvoja dva anđela u Carstvo Nebesko i neka tebi i tvom suprugu podari makar jednog novog kao neku vrstu utehe.

[Драгана Милошевић]

Срцем ти говорим, сачувана си од теже несреће.

Не кидај се више.

[JESSY]

Многе жене нису у стању да се брзо изборе са болом, прихвате оно што се догодило и наставе да живе. Можда је за тако нешто потребно доста времена.

 

Дешава се да не долази до свести одмах оно што се догодило. Највероватније је да ће до планираног датума порођаја бити веома тешко. Са почетком трудноће покреће се низ хормонских реакција и док се процес не заврши, то ће се на један или други начин одражавати на психу, посебно ако се угашена трудноћа није завршила побачајем, већ оперативним извлачењем плода.

Ретко се догађа да ово тужно место у биографији остаје у прошлости. Жена се непрестано враћа на њега и покушава да пронађе неко објашњење. И јако често покушај да се открије зашто се тако нешто догодило управо њој наноси снажнију трауму од самог губитка трудноће.

Често се изненадни прекид трудноће доживљава као животна катастрофа: „Ако нисам могла да изнесем здраво дете, значи да са мном нешто није у реду, ја ништа не вредим“.

Жена може годинама себе да кажњава за то што је дошло до спонтатног прекида трудноће која није била жељена, измисливши мистичку везу: „Нисам желела дете и оно није преживело“. Треба рећи да ако би се трудноћа могла прекинути силом сопствених мисли, на свету би се појављивало не више од 30% деце јер скоро свака жена пролази кроз период неприхватања трудноће.

На основу своје психолошке праксе могу рећи да спонтани прекид трудноће најтеже подносе људи који су све прецизно планирали годинама унапред. Рецимо, трудноћа је планирана након реновирања стана, неког степена у каријери, итд. Такви људи неуспелу трудноћу доживљавају као глобалну катастрофу, рушење свих планова: „Како сада то?! Све смо урадили правилно! Престали смо да пушимо пре годину дана, правилно се хранили, све радили како наука каже и одједном – ово?“

[JESSY]

Како се носити са губитком? Као прво, важно је разумети да није потребно пожуривати догађаје: време заиста лечи.

Као друго, жени која је изгубила дете неопходан је неко са ким може да прежали тај губитак – најбоље са неким ко из личног искуства зна о чему се ради и ко је у стању да је задржи од исувише дубоког копања по себи. Можда може да буде потребна и стручна помоћ психолога, психотерапеута.

Није потребно журити са наредном трудноћом – далеко да је она увек у стању да „излечи“ губитак.

Међутим, пребацити одговорност на другог, непрестано ићи по лекарима, покушавати са достизањем 100% здравља такође није од користи: то може постати узрок поновног неуспеха изношења трудноће до краја. Неопходно је пронаћи „златну средину“.

Као и свака трудноћа и та, нека макар и трајала само неколико недеља, чињеница је наше биографије, не само личне, већ и породичне.

У таквој ситуацији су на тесту супружнички односи. Као свако искушење – оно или зближава или раздваја. Мужу је неопходно да схвати сву јачину жениних осећања, а она са своје стране не сме да губи контакт са супругом, не сме да се затвара у себе.

Мени се допало шта је један искусни лекар рекао жени која је прошла кроз слично: „Не размишљај много о томе. Да, тако се догодило. Зашто – ти то не знаш. Али највероватније је да се то неће догодити.“ Без обзира на развој савремене медицине, ми као и раније нисмо у стању да контролишемо све што је у вези са трудноћом. Она се јавља не по нашој вољи, и не по нашој вољи она може и да се прекине.

Најчешће узроци прекида трудноће остају непознати. Догађа се да се прекид трудноће дешава због прехладе или због јаког стреса. Међутим, код десетина других жена она се лепо развија уз присуство тих истих вируса, људи преживљавају невероватне стресове током целе трудноће и рађају здраву децу.

Веома је важно да жена не доживи оно што се догодило као лични неуспех. Потребно је удаљити се од става „Ја нисам могла“, рекавши себи: „Не знам зашто се тако догодило, али знам да није случајно. Не знам шта да радим даље. Али знам да ме Господ неће оставити.“

 

http://www.imanade.org/kako-preziveti-iznenadni-gubitak-trudnoce-spontani-pobacaj/

[Јелена011]

Dobar je tekst i svaka cast Sanji i Stanoju za rad oko ovog sajta i prevodjenja!   

Samo sto bih ja volela da vidim nesto licno tj. ono sto mi se cini da u Crkvi cesto fali.

Ne trebaju nama toliko citati, pa ni ruskih ni nasih psihologa, ni toliko Otaca (ne da ne trebamo Oce nego vec toliko toga je napisano), nama treba zivi primer, opit, ziva rec jer to je ono sto savremenom coveku ostaje kao utisak, kao dozivljaj. Kada mu serviramo misljenje nekog tamo, to uzme sa rezervom vrlo cesto.

 

Ono sto se moze zakljuciti da ima puno predrasuda i o ovome kao i o svemu, ljudi mogu da dodju do najrazlicitijih teskih i netacnih uverenja i treba im neko da to lepo jasno i krasno razbije.

 

Ja sam najblazu rec cula od svoje doktorke opste prakse posle prvog spontanog koja mi je rekla nesto u stilu: ja sam doktor i svi ti kazu da se to desava i da je to normalno i pokusavaju da te tese kada mu vreme nije i kada ti ne zelis da te neko tesi. Jednostavno uzmi vreme da odbolujes, prvih par meseci ionako neces biti svoja i tvom telu ce trebati vremena da shvati da vise nisi trudna i da se nivoi hormona izjednace. Jednostavno daj sebi vremena da prvo fizicki dodjes u normalu i tek onda nesto poduzmi.

Sad kada smo izgubili blizance ne bas na pocetku trudnoce i to bez ikakve naznake krvarenja bolova ili slicno, samo mi je rekla "ako ginekolog pocne da te zeza, napisacu ti ja koje analize treba da radis" ali pretpostavljamo da je zbog teskog konjuktivitisa tj infekcije doslo do spontanog... I to mi je bila najveca podrska, u smislu, konkretne akcije, ne nekog njanjanja.

 

Kad cujem od crkvenih ljudi kako "tese" ljude meni se smraci. Zato kazem Bogu hvala vecina mojih prijatelja su ateisti i nisu tako ekstaticno-romanticni kada njihovi bliznji imaju muku (princip jaoj Bog sve vidi, jaoj ima gore, jaoj sve ce to narod pozlatiti od cega mi sve pripadne muka) 

 

Bogu hvala ima razumnih i duhovnika, sa kojima zena moze da poprica a da se ne oseti ko nize bice, ima i vrsnih terapeuta ako ta tuga krene da se prolongira i sasvim je u redu potraziti pomoc kome je potrebna.

[Несташна]

 Sam Bog nam pomaže, vreme ne leči, jednostavno nučimo da živimo sa tim, shvatila sam da njih više nema, spakovala sam sve u jednoj fascikli i naterala sebe da manje razmisljam o tome. Bol je veoma velika i samo ljudi koji su kroz to prošli mogu pričati o tome.

 Svaka reč je suvišna od strane rođaka i prijatelja, jednostavno te stalno navode da odvćeš film i da sam sebi postavljaš nova pitanja. 

Što se tiče lekara ni oni ne mogu puno da pomognu. Sam čovek treba da se bori sa tim. Znači mi  puno suprug, sa njim  mogu da delim našu bol.

[Несташна]

Ja sam majka nevidljivog deteta: dirljiva ispovest majke koja je izgubila bebu

 

Hilari Frimen je novinarka i pisac iz Londona. Prošle godine rodila je devojčicu u 24. nedelji trudnoće koja je posle nekoliko časova preminula. Hilari danas hrabro govori i piše o tom iskustvu. Evo kako je opisala svoju bol zbog gubitka deteta.

 

 

 

Hilari i Mikael, Elodini roditelji 

- Znala sam da ću na pitanje imam li dece morati da odgovorim, ali nisam bila pripremljena. Vozila sam se taksijem, kada me vozač, verovatno što sam posmatrala fotografiju njegovih mališana, upitao imam li dece. Prolazile su sekunde. Oklevala sam. Verovatno se pitao zašto mi treba toliko vremena da odgovorim na pitanje koje podrazumeva samo da ili ne. Naposletku sam rekla ne.

 

Osetila sam se vrlo loše kada sam to izgovorila, ne zbog toga što sam slagala - činjenica je da nemam decu, već zbog toga što je istina jako komplikovana, a svakako nisam imala nameru da to objašnjavam taksisti. Po definicijama, ja jesam majka, jer sam se porodila 24. septembra 2012. Rodila sam devojčicu Elodi u 24. nedelji trudnoće koja je umrla istog dana. Elodi je imala izuzetno redak poremećaj hromozoma, i nije bilo šanse da preživi. Opisivanje sebe kao osobe koja nema decu je negiranje trudnoće i Elodinog postojanja.

 

Od prevremenog porođaja sam zarobljena u svetu sumraka. Osećam se besciljno. Svesna sam da ležim u krevetu vikendom do 12 sati, da bi trebalo da se viđam sa prijateljima...moj život bi sada trebalo da se vrti oko rastuće bebe, hranila bih je, brinula, štitila, ustajala noću, stan ne bi bio tih već ispinjen plačom bebe, Elodi bi bila nasmejana i živahna beba koja lepo napreduje...umesto toga, ona je zamrznuta u vremenu. 

 

Gubitak bebe je krađa budućnosti, smrt potencijala, i moj bol nije iracionalan, on je biološke prirode. Nikada neću moći da se brinem o njoj, vodim je u školu, lepim njene žvrljotine po frižideru. Nikada neću saznati šta je sve mogla da ponudi svetu. Čuvam sećanje na tih nekoliko sati nakon što je ona rođena. Srećom smo Mikael i ja mogli da je držimo, mazimo, razgovaramo sa njom, i načinimo nekoliko fotografija koje sada čuvam u kutiji, na dnu svog garderobera. Kutija sadrži otisak njene ruke, plišanog medu, bolničku narukvicu, izvod iz matične knjige, pesmu čitanu na njenoj kremaciji...to je to. Cela njena egzistencija u kartonskoj kutiji. To je jedina stvar koju bih spasila ako bi mi goreo stan. 

 

Kada ljudi govore o trudnoći osećam se anksiozno. Izgubila sam nevinost, naivno uverenje kako će sve biti u redu. Kada mi neko pokaže ultrazvučni snimak, ne mogu a da ne pomislim da jedna od 100 beba umre posle 20. nedelje trudnoće. Kada govore o ukrašavanju dečije sobe, dođe mi da im kažem da se ne raduju prerano i previše, jer nešto strašno može da se desi. Naravno, ne uradim to. Nasmejem se i držim im "fige" iza leđa. 

 

Ipak, smatram da je i Elodino kratko postojanje privilegija. Mogla sam da je upoznam, doduše na kratko, i osetim. Naučila me da nisam samo želela da imam bebu, već da želim da budem majka. Ako me posluži sreća i budem imala još dece, onda ću im govoriti o njihovoj predivnoj starijoj sestri koja je imala toliko veliki uticaj na moj život. 

 

KAKO POMOĆI NEKOM KO JE IZGUBIO BEBU

 

• nemojte se pretvarati da se ništa nije desilo niti izbegavati razgovor o tome. Tretirajte ožalošćene roditelje kao bilo koju drugu ožalošćenu osobu. Priznajte njihov gubitak. Razgovarajte o bebi koju su izgubili. 
• nemojte govoriti "svakom se desi pobačaj" ili "barem možete zatrudneti drugi put". To omalovažava ono što su roditelji prošli. 
• nemojte sugerisati da nova beba može da zameni izgubljenu. To nije stvar, već pojedinac, osoba, čijeg ste priosustva bili svesni.
• probajte da se ne razmećete svojom trudnoćom ili bebom ako je imate. Naravno, to ne znači da treba da se pretvarate da ne postoje. Budite iskreni, osetljivi, sa poštovanjem.
• ne očekujte od roditelja da prebole gubitak. Biće im lakše vremenom, naučiće da se nose sa tim, ali nikada neće zaboraviti.

           izvor "Žena"

[Дијана.]

Kad cujem od crkvenih ljudi kako "tese" ljude meni se smraci. Zato kazem Bogu hvala vecina mojih prijatelja su ateisti i nisu tako ekstaticno-romanticni kada njihovi bliznji imaju muku (princip jaoj Bog sve vidi, jaoj ima gore, jaoj sve ce to narod pozlatiti od cega mi sve pripadne muka)

Da, vjernici znaju biti upravo neosjetljivi ako ne i osuđujući.. lako je njima vikati slava Bogu, moralo je tako, trebalo je tako, promisao, to je Božija volja; ne gori njima utroba i ne razdire se njihovo srce... floskule i fraze za nipodaštavanje nečijeg bola... Pa Gospod reče: plači s onima koji plaču, a ne tresni mu pouku koja je visokoparnija srazmjerno stepenu tvog nesaosjećanja... Prava utjeha je ćutanje ili dopuštanje drugom da izlije svoj bol, uz izražavanje podrške/ljubavi...

Bogu hvala ima razumnih i duhovnika, sa kojima zena moze da poprica a da se ne oseti ko nize bice,

Kao kriva, kažnjena nesrećom pa onda kriva što ne podnosi krst kako treba...

ima i vrsnih terapeuta ako ta tuga krene da se prolongira i sasvim je u redu potraziti pomoc kome je potrebna.

Svakako. Bog od nas ne traži da budemo mazohisti, naprotiv. Prevelik bol vodi do očaja i ruši vjeru. Dobri su svi (moralno prihvatljivi) putevi da se čovjeku pomogne... ništa što muči čovjeka nije od Boga...