Опсесивно-компулсивни поремећаји личности

[Srdjan Kotur]

Mozda da se bude svesniji dok se proverava da li je ugasen sporet, rešo, zakljucana vrata... i malo vise poverenja u sebe.

[Grizzly Adams]

Моја жена то стално ради...

 

Ја никад, увек сам сигуран шта сам урадио.

[JESSY]

па да, узрок томе је само наша расејаност....нисмо присутни у тренутку....већ смо на неком другом месту.....ствари обављамо аутоматски......

[Grizzly Adams]

То може да буде и доста незгодно, ако је превише изражено: http://en.wikipedia.org/wiki/Obsessive%E2%80%93compulsive_disorder

[Srdjan Kotur]

Ponekad se samom sebi cinim ma'nit.

A čini mi se da je i navika poprilično prisutna. Odnosno da je proveravanje postalo navika.

Možda svesno odoleti tom "naletu" da se ponovo proveri da li nešto isključio, zaključao, ugasio..., sačekati malo kad te "uhvati" potreba. I polako sticati poverenje u sebe.

Može to ponavljanje proveravanja zaista da oduzme mnogo vremena i energije. Naročito ako radiš na nečemu u čemu treba biti oprezan i pažljiv.

[Srdjan Kotur]

I eto, kao da sam znao šta će mi se desiti. Ovih dana posla mnogo, treba biti oprezan i onda nikako da prestanem da kontrolisem podatke. Pa se cak i izgubim jesam li ili nisam proverio nesto. Poceo i u oci da sumnjam.

[DYNABLASTER]

Nisi skoncentrisan na ono sto radis... recimo kad zakljucavas vrata ili gasis ringlu, smisli neki reper po kojem ces znati da si to 100% uradio bez naknadnog proveravanja, moze da bude i neki dodatan pokret ili sta znam koncentrisanje na neku tacku, i onda u tom momentu makar ti trebalo vise sekundi da odradis to ritualno, bolje tako nego da se vracas ili da kasnije se opterecujes razmisljanjem o tome

[Crveni Baron]

Ma najbolje da zapisujes ... neko blokce i polako ... iskljucio sporet u toliko i toliko sati ... 

[JESSY]

Неуроза компулзивних стања (опсесивна неуроза)

Компулзивне - принудно (односно ван контроле и жеље човека) могу да буду како одређене мисли, сећања, појмови, сумње, тако и радње. Не треба се ни чудити, јер свакој делатности претходи мисао, осмишљавање, намера.
У неурозе компулзивних стања убрајају се обично и фобични страхови. Уколико човек осећа несвестан страх, а да ни сам не зна од чега, може се говорити о синдрому страха. Ако се, на пример, боји мрака, висине, оштрих предмета или затвореног простора, таква стања ван свесне контроле дефинишу се као фобије, за сваку од које се из назива види о каквом страху (од чега) се ради. На пример, канцерофобија означава да постоји страх од обољевања од рака, клаустрофобија - да постоји страх од затвореног простора, хипсофобија - да постоји страх од висине, мизофобија - да постоји страх од прљања, пантофобија - страх од свега што нас окружује.
Дакле, фобије су конкретни страхови, или болесно избегавање неких посебних предмета, појава или ситуација, а не неодређен страх уопште. Понекад се страхови појављују само у одређеној ситуацији. На пример, страх од висине се појављује само при пењању на висину, страх од мишева само уколико се види прави миш (на пример, цар Петар I је имао панични страх од бубашваба). Често је човеку довољно само да помисли о нечему, па да већ осети страх.
Страх је својствен природи палога човека и његов корен је биолошки, јер човек у себи носи и нешто животињско. Тако се ово животињско у нама инстиктивно боји спољашњих претњи мрака, напада и сваке друге опасности за сопствени живот.
У пуно случајева страх управо игра улогу својеврсног заштитног механизма, чувајући нас од разних опасности, које угрожавају наш спокојан живот. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од невоље, да се спасе од претње која се надвила. Страх је усађен Творцем у сећање свих претходних поколења, као што кажу психоаналитичари (Карл Г. Јунг) у "колективном несвесном". Дакле, страх је својствен сваком човеку у од ређеном степену и може да одигра заштитну улогу, штитећи нам живот од разних опасности.
Међутим, карактеристика неуротичних страхова је управо у томе да они нису изазвани никаквом реалном претњом или је та претња илузорна и мало вероватна. На пример, неки човек који болује од кардиофобне неурозе страхује да срце једног одређеног тренутка може да му се заустави. Са једне стране, то је теоретски могуће, јер дешавају се случајеви напрасне смрти без икаквог видљивог разлога и међу младима, који нису имали никакве здравствене проблеме. Међутим, објективна вероватноћа да ће се срце зауставити баш код тог човека је минимална, а постоји умишљена, тобожња, изфантазирана опасност по живот, која се базира на лажним мислима и неоправданим бојазнима.
Ево и другог примера: мајци која јако воли свога малишана, одједном промиче кроз главу помисао да може да га удави. Она се ужасава од ове помисли, која јој не приличи са становишта њеног морала, није условљена никаквим реалним спољним околностима, него је, напротив, потпуно апсурдна, лишена здравог расуђивања. Али, попут трна, ушавши и чврсто се укоренивши у свести, она почиње да причињава бол својој жртви, која се понекад стиди да то икоме призна.
Фобичне помисли долазе често као одговор на постављено питање: "А шта ако изненада...?" Даље наступа аутоматски механизам, оне се укорењују у свести и код вишекратног понављања долази до већих компликација у животу. Што се човек више бори, желећи да се ослободи од ових фобичних помисли, оне га још више окупирају.
Битни разлог за настанак и развој неуротског страха је развијена осећајна уобразиља (на шта се обично не обраћа пажња у литератури из ове тематике). Јер човек, на пример, не само да се боји да ће пасти са висине, већ у свом ужасу схвата и да ће умрети, на све могуће начине доводи ситуацију до "усијања", замишљајући, на пример, своју сахрану, себе да лежи у гробу и друго.
Осим тога, у сличним ситуацијама долази до изражаја слабост психозаштите, настала услед посебних природних особина или као последица разарајућег утицаја греха. Добро је позната чињеница повећане подложности утицајима код алкохоличара.
Познато је да блудни греси посебно душевно раслабљују човека. Има утицаја и одсуство сталног унутрашњег рада на самоконтроли, духовном трезвењу и свесном управљању својим мислима (што је детаљно описано у светоотачкој аскетској литератури).
Може се такође тврдити, са мањом или већом сигурношћу, да неке мисли, које се увек, успут речено, осећају као туђе и, чак, наметнуте, насилне, и имају заиста природу туђу човеку, јесу демонске (већ смо раније наводили цитате из књиге епископа Варнаве Бељајева, која се односи на ово питање.)
По учењу Светих Отаца, човек често није у стању да разликује истински извор својих мисли и у душу лако продире демонска стихија. Само су искусни духоносни подвижници, којима су душе очишћене молитвеним подвигом и постом, у стању да препознају приближавање мрачне силе. Душе покривене греховним мраком често нису у стању да ово осете и виде, јер се тамно на тамном тешко препознаје.
Свети Игњатије (Брјанчанинов) пише о сличним ситуацијама следеће: "Духови злобе воде борбу против човека са таквим лукавством, да помисли и маштања које они убацују, души изгледају као да се у њој самој рађају, а не да су од, души туђег, злог духа, који је активан и уједно се труди да се прикрије.
Свети Оци указују на чињеницу, да се иза страха често крије сујета. То се најлакше примећује код страха пред јавним наступањем, страха од комуницирања. У тим случајевима човек се у дну своје душе боји да не испадне глупљи или неспособнији или са мање талената, него што он заиста јесте (како он мисли). И када човек сазнаје ту чињеницу и смирава се, дозвољавајући себи грешку или промашај, размишља више о томе шта ће рећи, а не како ће рећи, да би пре свега Богу угодио, тек онда долази до битног побољшања ситуације. И у души се васпоставља мир и спокој.
И још један моменат је јако важан, који се тиче страха, али не уопштеног, већ страха Божијег, који је највећа врлина и обавеза човека. Страх Божији има различито значење: то је и бојазан (страх) казне од Бога (нижи степен врлине) и чуђење (трепет, ужас) пред величином догађаја и побожан богоугодан живот, и најзад, као највиши степен страха Божијег - потпуна чистота и светост живота. "Страх је Божји мудрост, и уклањати св од зла јест разум", пише у Светом Писму (Јов. 28, 28). "Живећи без страха Божијег не може се учинити ништа узвишено и добродетељно", писао је Васељенски учитељ Цркве Свети Јован Златоуст.
Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх Божији (односно вишњи, Богом дани страх) онда овај огроман страх покрива све те мале, светске, често у суштини ружне страхове, као што су страх од бубашваба или мишева, оштрих предмета и сл. Као што велики талас на мору гута ситне таласе, тако и истински страх Божији апсорбује све неуротске страхове - фобије.
Свакој људској души је биолошки не само својствен, већ и потребан страх Божији, али се овај велики дар једноставно деформише и замењује својеврсним животињским страхом. У аскетској литератури се наглашава да се овај страх на почетку духовног подвига више састоји у бојазни да се наруше Божије заповести, да се згреши, уради нешто мрско, недостојано и што вређа Бога.
Друга фаза страха Божији је одлика духоносних подвижника, који су више узнапредовали у врлини и састоји се у страху да не отпаднемо од Бога, да се не лишимо Његове божанске благодати, Његовог светог мира. Јер ово отпадништво означава духовну смрт, доносећи души мрак, тугу, разочарање, осећање бесциљности живота.
И, најзад, последњи аспект, који се тиче разлога настајања страха налазимо у Светом Писму: У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх иапоље; јер у страху Је мучење (1.Јован. 4,18). Тоје још један важан одговор, који се не разматра у научној литератури. Испада, да постојање страха у души и срцу човека значи одсуство љубави. Замислите се над овим мало дубље...
Узмимо као пример стварне догађаје из последњег рата у Чеченији. Мајке заробљених руских војника су путовале тамо, где су фијукали меци, у сам епицентар војних операција. Не обазирући се на угроженост и својих живота, сусретале су се са чеченским војницима, преклињале их да им врате њихове синове. Шта је покретало те жене, како су одолевале страху од смрти? Одговор је очигледан: мајчинска љубав према својим чедима. Дакле, љубав изгони страх, "у љубави нема страха"...
А сада пар речи о компулзивним (фобичним) тј. принудним покретима... Карактер ових фобичних делања може бити сасвим различит. Често они изгледају као неки уобичаЈени ритуал и понављају се на исти начин, упркос свакој логици и потреби.
На пример, фобично прање руку, ритуал при свлачењу и облачењу одеће, бесмислено премештање намештаја, пребројавање овца без потребе, поскакивање, клаћење или избегавање неких одређених предмета, понављање одређених речи и покрета при сусрету привидним злом. Карактеристична је појава неке врсте олакшања после испуњења одређене компулзивне радње. Међутим, ово олакшање само тренутно и ускоро поново настаје болесна потреба за понављањем и све почиње из почетка.
Врло важан моменат у разумевању природе компулзивних, принудних покрета је већ поменута непознатост, чак наметнутост да се нешто уради преко разума и воље човека. Ево шта о томе пише Епископ Варнава (Бељајев) у своме делу "Пут ка светости" (том 1): "Одакле принуда ако човек свим душевним снагама одгони ову наметнутост, не жели је, сматра је за нешто туђе, болесно? Јасно је да она потиче од друге духовне суштине, која је зла и нечиста. Разумљива је и нелогичност у мислима, разумљиво је и мучење, о коме говоре и сами научници, разумљиво је олакшање после извршеног... (т.ј. ђаво одлази, довевши човека до онога што је желео), јасна је и мучна грижа савести, јер савест ипак мучи човека."
У посебно тешким случајевима човек више не влада собом и постаје својеврстан, како данас кажу, биоробот (сетите се, на пример, ритуалног убиства три монаха у манастиру Оптина Пустиња, почињеног од стране преступника, који је касније признао да га је на убиство навела некаква страна сила, којој није могао да се супротстави). О сличној сили, која обузима вољу и свест, често говоре и други преступници. Успут да кажемо, да их та чињеница не ослобађа од судске одговорности за учињени преступ са образложењем менталне болести, као што је био случај са убицом монаха. О насилној, чудној и необјашњивој неодољивој привлачности говоре и зависници од дроге и алкохола. Надамо се да је јасно о каквој сили која стоји иза овога се ради...
Шта можемо препоручити као лек за превазилажење неурозе опсесивних стања? Више тога. Циљ свих активности је задобијање Благодати Божије. Ево шта се препоручује оболелима (и не само њима) на корист и спасење душе:
1. Пост и молитва. А овај се род не изгони осим молитвом и постом. (Мт. 17, 21).
Учешће у Светим Тајнама Цркве и што чешћа исповест код духовника. Светим Тајнама треба приступати са срдачном скрушеношћу, дубоком вером и молитвом за Божију милост.
2. Посећивање светих места, православних манастира, познатих по традицији изгоњења нечистих духова.
На пример, то је у Вороњежској Епархији мушки Задонски манастир посвећен Пресветој Богородици, у којима почивају чудотворне мошти Светог Тихона Задонског. Треба рећи да и у наше време према сведочењу братије овог светог манастира много болесника добија помоћ и исцелење по молитвама Светог Божијег Угодника.
3. Редовно узимање Богојављенске воде са просфором, честицом артоса, кропљење куће светом водицом, самог болесника, његових личних ствари...
4. Предузимање свега што је у нашим силама да би се стекли кротост и смирење.
5. Читање Светог Писма (посебно Јеванђеља) и светоотачке литературе, са тумачењем прочитаног.
6. Учење напамет и читање одређених псалама и молитава (по благослову духовника).
7. Помињање на Светој Литургији, на молебнима и уопште свим црквеним службама.
8. Развијање непрестане пажње у односу на самог себе. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је писао: "Душа сваког делања које је усмерено према Богу је пажња. Без пажње свако делање је бесплодно, мртво" (Књ. 1. стр. 296)
9. Хришћанско самопознање. Духовно усавршавање. Учвршћење у вери.
10. Учестали сусрети са благочестивим Православним Хришћанима (или онима који су на путу да то буду). И наравно, исправљање самог себе, на пример, престајањем са пушењем, стомакоугађањем, ослобађањем од теленаркоманије, страсти мешања у политику и сл.


 

ДМИТРИ АЛЕКСАНДРОВИЧ АВДЕЈЕВ И ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ПРАВОСЛАВЉЕ И НЕУРОЗА
Духовни узроци неурозе и православни начин лечења

Glogovac Monastery

[зеленизуб]

А сада пар речи о компулзивним (фобичним) тј. принудним покретима... Карактер ових фобичних делања може бити сасвим различит. Често они изгледају као неки уобичаЈени ритуал и понављају се на исти начин, упркос свакој логици и потреби.

Да којим случајем нисам успео да нађем идентичну грешку у тексту тачно би и помислио како је ова Јота криворепа постала већ уобичаЈени ритуал, и да је ту стварно реч о некаквим компулзивним (фобичним) тј. принудним покретима.

 

 

А сада пар речи о компулзивним (фобичним) тј. принудним покретима... Карактер ових фобичних делања може бити сасвим различит. Често они изгледају као неки уобичаЈени ритуал и понављају се на исти начин, упркос свакој логици и потреби.

http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/Psihologija/PravoslavljeINeuroza/PravoslavljeINeuroza05.htm

[JESSY]

Krenućemo od samog značenja reči opsesivno- kompulsivni poremećaj.Opsesivno (Opsessio) reč latinskog porekla znači saletanje, navaljivanje,spopadanje, obuzetost nečim. Kompulzija (compulsio), reč latinskog porekla znači primoravanje, prinudan, prisilan.

Opsesivno – kompulsivna neuroza predstavlja poremacaj ličnosti koju karakterišu prisilne misli i ideje koje su često agresivnog ili seksualnog sardržaja, svakako neprihvatljive, besmislene za osobu, a koje osoba ne može da kontroliše.Takodje osoba ne razume razloge njihovog nastanka. Da bi ovakve misli prekinula osoba razvija odbrambeno, kompulsivno ponašanje koje se često odlikuje u ritualnom ponavljanju odredjenih radnji.I ako je osoba svesna apsurdnosti svojih rituala ona razvija takav odnos prema njima kao da je oni štite od prisilnih misli ili od mogućeg lošeg događaja po osobu. Ukoliko ih ne uradi, osoba očekuje da će joj se nešto loše dogoditi, što razvija nervozu i nemir.Takvo ponašanje kod osoba može trajati izvesno vreme i proći samo po sebi a može trajati i duži period kao što se može i širiti na različita ponašanja i radnje. (Proveravanje zaključanih vrata po nekoliko puta, proveravanje da li je sve isključeno u kući po nekoliko puta, brojanje bandera, preskakanje šahti na ulici, sabiranje registarskih brojeva....).

Opsesivno kompulsivna neuroza jeste često prisutna, medjutim okolina neke rituale poštuje i prihvatatako da se osobe sa ovim problemima javljaju lekaru za pomoć tek kada one postanu vrlo prisutne i jake i počnu da upadaju u oči i okolini koja im skreće pažnju na besmislenost ovakvih radnji.

Uspešno se leče psihoterpijom i to pre svega bihevioralnom terapijom.

 

[JESSY]

Odlike opsesivno-kompulsivnog poremećaja ličnosti su rigidnost, tvrdoglavost i sklonost ka osuđivanju drugih. Ovo su ujedno i faktori koji predstavljaju značajne otpore u promeni ličnosti. Ipak, ljudi s ovim poremećajem mogu dobiti efektivan tretman. Česta zabluda je da su kompulsije nužni deo opsesivno-kompulsivnog poremećaja ličnosti. One se pre mogu sresti kod osoba koje imaju zavisni ili izbegavajući poremećaj ličnosti. Stoga bi valjalo obratiti pažnju na to da postoji bitna razlika između opsesivno-kompulsivnog poremećaja i opsesivno-kompulsivnog poremećaja ličnosti.

Opsesivno – kompulsivni poremećaj (OKP) i opsesivno – kompulsivni poremećaj ličnosti (OKPL)

Osobe koje pate od OKP-a su svesne da imaju problem, s druge strane, pojedinci koji imaju OKPL smatraju da je njihovo rigidno viđenje sveta ispravno i da su drugi ljudi ti koji bi trebalo da se menjaju. Simptomi ljudi koji pate od OKP-a ih često sputavaju da budu funkcionalni na poslu, dok su ljudi s OKPL-om često prepoznati kao radoholičari, koji imaju probleme s perfekcoinizmom i mogućom pratećom prokrastinacijom u radu, ali veće probleme s kolegama, autoritetima, generalno, drugim ljudima koji se ne slažu s njihovom sitničavošću i životnom filozofijom. Takođe, ljudi koji pate od OKPL-a ne smatraju da im je potrebna psihoterapija. Često potraže profesionalnu pomoć kada im, na primer, partner zapreti razvodom ili prekidom veze ili kada ih članovi primarne porodice „nateraju“ na lečenje jer ne mogu više da se nose s njihovim naredbodavnim stavom i tiranisanjem pravilima. Repetitivna ponašanja koja srećemo kod OKP-a su posledica jake anksioznosti koja se javlja kod ovih ljudi i, često, za cilj imaju sprečavanje nekakve umišljene katastrofe. Ukoliko je osoba s OKPL-om sklona repetitivnim ponašanjima, ona će ih koristiti da bi poboljšala svoju efikasnost u poslu ili drugim zadacima koje smatra da treba/mora da završi na najbolji mogući način. Ljudi s OKPL-om imaju izraženiju tendenciju ka perfekcionizmu i jaču želju za kontrolom od ljudi koji pate od OKP-a. I OKP i OKPL se češće sreću kod osoba muškog, nego ženskog pola, s tim da je OKPL ređe zastupljen poremećaj. Srećemo ga, otprilike, u jednom procentu u opštoj populaciji.

Opis opsesivno-komulsivnog poremećaja ličnosti:
Ono što kod ovih ljudi okida negativna osećanja ili ih, naposletku, dovede na terapiju su razni autoriteti i odnos spram njih. Odnos je takav da ne podnose autoritete, dok ih se ujedno plaše. Zatim, posebno su osetljivi na nestrukturisane i nepredvidive situacije i, najzad, problemi u intimnim vezama, posebno kada se radi o tome da partnera doživljavaju kao zahtevajućeg, predstavljaju okidač za javljanje nepovoljnih stanja kod ovakvih ljudi.
Njihove karakteristike u ponašanju se često ogledaju u posesivnosti, česte pojave su prokrastinacija – odlaganje obaveza i perfekcionizam, koji najčešće i dovodi do odlaganja obaveza. Zatim, vidno su tvrdoglavi, ali i neodlučni i zavisni od tuđeg mišljenja. S druge strane, teže da izbegnu osećanja i priču o osećanjima. Uglavnom su namrgođeni i teško ih je oraspoložiti.
U interpersonalnim odnosima pokazuju tendenciju da se postave kao autokratske vođe prema vršnjacima ili onima koje posmatraju s visine, ali se potčinjavaju autoritetima, doduše sa osećajem da moraju to da čine.
Njihov misaoni stil je skučen, vođeni su pravilima i orijentisani ka njima. Često su nemaštoviti i neskloni imaginaciji.
Njihov temperament možemo opisati kao napet, težak i anksiozan. Dodatno, obrazac afektivne vezanosti je preokupiran.
Poruka koju su od roditelja dobijali, može se sažeti u sledećoj rečenici „Moraš da se trudiš više i da budeš bolji/a kako bi bio/la vredan ljubavi i kako bi vredeo kao ljudsko biće“. Ovakve poruke su, po pravilu, čuli kao „ne vrediš“, „moraš da se promeniš, jer te takvog/takvu ne prihvatamo“ i „ne pokazuj šta osećaš, nego se trudi da se poboljšaš“.
Sebe video kao odgovorne za bilo kakvu mogućnost da nešto pođe naopako, te su usled toga na stalnom oprezu, večito anksiozni. S druge strane, na sebe gledaju kao na odgovorne, kompetentne i pravedne osobe. Oni se često i ponašaju veoma odgovorno i pravedno, ali je to praćeno doživljajem preterane teškoće jer je izazvano prestrogom savešću, koja ih tera da na svaku sitnicu bez prestanka obraćaju pažnju. Njihova ideja o pravičnosti je veoma kruta, crno-bela. Nešto je ili ispravno ili pogrešno, a oni smatraju da, kao izuzetno racionalna bića, najbolje znaju kada je nešto ispravno, a kada pogrešno. Sagovornicima su, logično, teški, dok je njima teško kada sagovornici neće s njima da se slože. U takvim situacijama mogu odustati od objašnjavanja, ali ne i od ideje, ili, s druge strane, mogu svoje ideje nametljivo plasirati.
Na svet gledaju kao nepredvidivo mesto koje se mora kontrolisati da nešto ne bi krenulo po zlu. Budući da sebe video kao odgovorne za svaku mogućnost da se nešto loše desi, jasno je da potreba za kontrolom uslova života i drugih ljudi veoma izražena. Na sve te situacije, kao i druge ljude, gledaju kao na neprijatne okolnosti, prepune očekivanja koja su usmerena baš prema njima. Stoga imaju opšti stav koji bi se mogao opisati na sledeći način „Budi u pripravnosti, kontroliši, ponašaj se ispravno, prilagođeno i ne pravi greške!“
Ispod ovakve filozofije leže iracionalni zahtevi za promenom sveta, želja za odmazdom, prvenstveno želja za osvetom svim realnim ili zamišljenim autoritetima, koji su ih u realnosti ili njihovom doživljaju na nekakav način ugrozili. Mimo toga, emocionalno su inhibirani, skučeni.

 

[JESSY]

Kada ljudi s ovim problemom dođu na terapiju, u seansama se već na samom početku prepoznaje njihov perfekcionistički stav i jaka ambivalencija. Iz tog razloga je teško uspostaviti radni savez i otpočeti razgovor s njima. Preokupiranost detaljima i želja za kontrolom im, često, onemogućavaju da se u razgovoru fokusiraju na činjenice i, njima važne, konflikte. Speri navodi da će terapeuti, koji im postavljaju pitanja otvorenog tipa, često biti frustrirani, dok će klijenti biti zbunjeni. Iz tog razloga on navodi da je najbolje tretman započeti jasnim i strukturisanim pitanjima. Budući da su im detalji jako važni, veoma je bitno da terapeut pokaže razumevanje i obrati pažnju na njih. U suprotnom se klijent može osećati kao da ga terapeut ne razume ili nedovoljno poštuje. Ovakve osobe imaju poteškoće u ispoljavanju osećanja. Od mehanizama odbrane često koriste intelektualizaciju i izolaciju afekta. Otvoreno ispoljavanje osećanja doživljavaju kao nešto potencijano opasno i nešto što ih može dovesti u nevolju, stoga su sumnjičavi po pitanju otvaranja u emocionalnom smislu. Često će insistirati na tome da su objektivna i racionalna bića i da i ne doživljavaju nikakve posebne emocije. Zadatak terapeuta je da ih fokusira i dovede u kontakt s besom i ostalim osećanjima. Klijenti će negirati takva osećanja, posebno osećanje besa i težiti da obezvrede ili, jednostavno, zanemare pokušaje terapeuta da ih navede da ispolje osećanja.

Cilj tretmana bi se mogao sažeti u sledećoj rečenici: „misli manje, osećaj više!“

Da bi se taj cilj postigao, terapeut bi trebalo da bude svestan klijentovih mehanizama odbrane, kao i sopstvenih osećanja koja ti klijenti mogu izazvati u terapeutu. S vremena na vreme, terapeut bi trebalo da prekine, interpretira i preusmeri detaljisanje i intelektualizaciju. To može učiniti jednostavnom sugestijom, poput „Hajde da zastanemo na trenutak, kako se sada osećate?“ Takođe, uz sve terapeutove napore da interpretira otpore i dovede klijenta u kontakt sa osećanjima, neretko će se dešavati da klijenti novom intelektualizacijom odbace takve pokušaje, ili prostim odbijanjem ili izjavama da su već razmišljali o tome šta terapeut govori, ali da svakako nije u pravu.

Potrebno je da klijent nauči da izražava svoje saosećanje, kao i da dođe u kontakt sa osećanjima za koja veruje da su zabranjena i opasna. Preusmeravanje misli s detalja na globalnije viđenje sveta i/ili povezivanje detalja sa osećanjima koja se u vezi s njima javljaju, može biti od značajne pomoći ka postepenom uvažavanju smisla i značaja emocija. Međutim, klijent će moći da priča o osećanjima tek kada bude poverovao da se nalazi na sigurnom mestu i da ga niko neće osuđivati ili mu prebacivati za to što oseća. To, zapravo, znači da će podeliti osećanja s terapeutom tek kada prevaziđe ambivalenciju prema njemu. Da bi se klijent osetio sigurnim, potrebno je prvenstveno uvažiti njega takvog kakvim se predstavio, okrenutom detaljima i sklonom perfekcionizmu, često sa izraženom tendencijom da kritikuje ili omalovažava svet. Jedino ako terapeut uspe da prihvati i razume takvo klijentovo viđenje sveta, moći će, nakon dužeg vremena, da ga pozove na razumevanje značaja njegove rigidnosti, tvrdoglavosti, sklonosti ka osuđivanju i ispoljavanje osećanja.

 

http://psihoterapijsketeme.rs/2013/opsesivno-kompulsivni-poremecaj-licnosti/

[JESSY]

[JESSY]

https://www.pouke.org/forum/topic/13319-nadalov-opsesivno-kompulzivni-poreme%C4%87aj/