Вишедетне породице

[Sanja Т.]

.Daj bože da i ja jednog dana dođem u to stanje,

Дај Боже.  crosseo  

[Ненад Р.]

Дај Боже да се Срби сложе и умноже . Да има више разумевања и љубави и да се из те љубави много више рађају деца , ти Анђели мали .

[Pancakes]

 ти Анђели мали .

 

To pod znacima navoda, valjda.

[JESSY]

Неко у томе види стварно лепоту, а и није му тешко да се жртвује.

[Ненад Р.]

To pod znacima navoda, valjda.

Да . Код нас се то често каже за малу децу " анђели  " мали . Знак навода нисам ставио у предходом посту јер сам сматрао да се подразумева да су "анђели " заправо мала деца.

[Pancakes]

@@Ненад.,

 

Nema tu ni A od anđela...to su samo jedne male nestašne svojeglave pojave čije sazrijevanje tek dolazi...ali prije nego što zrenu lijepo je sa njima voditi neke krajnje besmislene razgovore.

 

Ili možda još nisam razumuio riječi Gospodnje ako ne budemo kao djeca nećemo naslediti Carstva.

[звончица]

Деца ЈЕСУ анђели, чиста и невина се рађају. Оно што касније постају дело је њихових родитеља и средине, од које ови нису спремни да их заштите. И много лепих, паметних, чак дубоко философских питања умеју да поставе, и врло паметне закључке да изводе, својим малим знањима и искуствима, али чистим, Богу милим душицама.

[Arsenija]

Danas sam upoznala jednu monogodetnu porodicu...Tesko zive.Nihova deca nisu vise deca nego skoro pa odrasli ljudi...

Mnogo im je tesko...Ne mogu to da objasnim,ne umem.

Zive na selu i bave se poljoprivredom od koje nama nikakve zarade...Zive u maloj trosnoj kuci koja samo sto se nije srusila...Dvoriste je puno nekih plasticnih flasa,svuda su nekakve kofe,ambalaza,kapija je zardjala i nije u funkciji...U dvoriste se ulazi nekim sporednim putem kroz neko trnje...Imaju 4 veilka i ko zna koliko mala psa....Za malo nisam dobila srcani udar kad su me opkolili... U kuci haos...Stare mrve od hleba po stolu...Sve je prljavo...A deca ko deca,nisu oni ni za sta krivi...Ruke crne,nokti polomljeni,izgleda kao da su se sami sisali...

Nedavno je moj rodjak bio kod njih,kad je dosao kuci nije mogao da jede i celu noc nije spavao...Nije mogao da prestane da razmislja o tome...Valjda ga je ona najmladja devojcica podsetila na nasu pokojnu sestru...Na kraju je poceo da prica sta je sve video i nije mogao da sakrije svoj bes...Gde oni spavaju i kako zive... Nemaju apsolutno nista.

Lepo je imati decu ako toj deci moze da se priusti pristojan zivot...u suprotnom je to zaista tesko.

[JESSY]

Породица Адамовић

„МАЛО ЈЕ ТАКВИХ“ – ПОРУЧУЈЕ НАМ 0. АВГУСТИН ИЗ МАНАСТИРА СТУДЕНИЦА

У Eпархији бачкој, у Суботици, упознали смо младе људе, високообразоване, православно побожне, способне, одговорне, многодетне. У сваком погледу за похвалу. „Мало је таквих“ – поручује нам о. Августин из манастира Студеница, који их добро познаје. На основу његове препоруке, која је стигла у редакцију Православног мисионара, направили смо овај текст. А из Цркве Св. Вазнесења Господњег у Суботици, од њиховог парохијског свештеника, проте Драгана Стокина, такође стижу само похвале.

Срђан (34) и Милијана (34) Адамовић, обоје стоматолози, имају седморо деце (данас осморо) : Димитрија (10), Јовану (9), Лазара(8),Aну(6),Недељка(5),Николу(3)и Ђурђију (6 месеци).Срђан каже да им је промисао Божија била путовођа. Намеравао је да студира у Новом Саду, а уписао се у Београду на Стоматолошки факултет, где се већ на првој години упознао са Милијаном, и њихова другарска љубав је на петој години добила другачију, вишу димензију, када су се и венчали. Он је дипломирао у року, а она годину дана касније, и дан након завршетка, родила је Лазара, њихово треће дете. Срђан је рођен у Суботици и има једног брата, а Милијана (Јањић, девојачко) је рођена у Бачкој Паланци и има две сестре. Били су добар пример својим родитељима да се и они венчају у цркви. Крсна слава им је Св. Алимпије Столпник.

Милијана је била наш ревноснији саговорник: – Срећни смо што се нисмо селили. Живимо у центру града у трособном стану од 75 квадрата, на осмом спрату. То је стан Срђанових родитеља. Кратко су живели са нама, а онда су се одселили у кућу на Палићу. Нашим малишанима, који још не иду у школу, много значи кад оду код њих да се истрче по дворишту, а и сви често викендом одемо код баке на ручак и на „бакине колаче“. И код нас се развила жеља да живимо на селу. Али, како нам је до сада бивало све по Божијој милости, волели бисмо да и то буде тако. Учимо се трпљењу и смирењу, за шта је стан на осмом спрату у центру града одлично место. Срђан ради седам година. До пре годину дана био је у државној служби, а онда смо одлучили да пређе у приватну праксу, јер то пуно значи и мени и деци, а њему омогућава да се посвети сваком пацијенту. Нажалост, у Србији не постоји материјална помоћ након четвртог детета. Живимо само од Срђанове зараде и то је довољно да платимо све комуналне дажбине, да купимо основно што је деци потребно, а кад год је постојала потреба да се реши неки већи финансијски проблем и новца је притицало таман толико. Дао је Бог и добре људе, наше пријатеље, кумове, који су нам помогли, кад год је било потребно, на чему смо им неизмерно захвални. У нашој приватној ординацији први пацијенти су били нама драги људи из Цркве. Мада по природи врло благ, Срђан је од њих добио надимак „мучитељ хришћана“, јер ономе на зубарској столици често изгледа тако. Али, то му не смета да има пуне руке посла. У почетку сам му, кад су то прилике дозвољавале, помагала по неколико сати, али кад сам након три месеца добила критику од Недељка (нашег петог детета) да од када ја радим он више нема ни тату ни маму, то ми је био јасан знак где ми је место. Никакав професионални успех не може да се мери са њиховом радошћу кад их испраћам у школу, дочекујем, слушам све проблеме, играмо се и певамо. Бити мајка је за жену највећи дар од Бога. Увек је то била огромна одговорност, а данас поготово, кад се породица уништава на све начине.

    Како други људи гледају на Вашу многодетну мисију?

    – Врло различито. Старији људи су углавном одушевљени и изненађени да данас ико још рађа више од двоје. Они, средњих година не крију, ни у речима ни на лицима, шок кад нас виде заједно, често питају да ли су сва деца наша или је то приватни вртић, а људи наших година мисле да смо у секти или да нас нека организација финансира. Наравно да тако не мисле они који нас знају. Они не крију одушевљење, питају нас како издржавамо, чак од нас траже савете. За многодетну мисију потребно је имати љубави, храбрости, а данас више него икад, имати вере у Бога да је Он тај који неће дозволити да пропадну они које је Сам створио. Зато каже у Светом Писму: Иштите најпре царство Небеско, а остало ће вам се придодати. И заиста је тако. Зар Он, који брине о птицама, о трави и цвећу, неће још већма бринути о нама?! Људи који не желе да имају више деце најчешће то одлучују из свог егоцентризма, бриге о материјалном, и зато никад не нађу срећу. Још као студенти, осетили смо шта значи све предати у руке Божије. Од студентског новца, што би нам послали родитељи, али трудећи се да испуњавамо савете нашег духовног оца, живели смо као подстанари, рађали децу и полагали испите. Дешавало се да останемо без новца, онда дође неко у бабине и остави таман толико да премостимо беспарицу. Касније, у Суботици, добили смо и четврто дете и примали нешто дечијег додатка, и опет нисмо бринули како ћемо. Кад је било најмање изгледа за стално запослење, опет милошћу Божијом и молитвама нашег духовника, муж је добио посао. А кад смо „узели ствар у своје руке“, осетили смо муку данашње потрошачке, безбожничке цивилизације: имаш све више, и све ти још фали, увек ти је мало, па кад преовладају такве мисли, почнеш Бога све ређе да се сећаш, и ако се брзо не дозовеш памети и ако не стражиш над својом душом благодат се удаљи и ти тада заиста видиш да је живот без Бога бесмислен.

    Ко је утицао на вас да се вратите вери?

    – На мом путу до вере највећи значај имала је моја драга мајка. Њени родитељи нису славили славу, али нису дозвољавали да се хули на Бога. Њена је била жеља да се све три крстимо заједно са њом, и крштење је обављено у кући. Имала сам 15 година.

Отац је крштен као дете. Моја мајка је рано оболела од мултипле склерозе, али захваљујући вери у Бога она је и данас на својим ногама и пресрећна што може да се радује унуцима. Оно што никад нећу заборавити то је њена молитва Оче наш, коју је увек изговарала кад нас је увече испраћала на починак. Све што ме је касније молила, док сам била на студијама: да идем у цркву, да почнем да постим, да посећујем манастир у Раковици, трудила сам се да испуним и, благодарећи том послушању према мајци, ја сам у православном браку, средња сестра служи Богу обављајући позив бабице, а најмлађа је монахиња Гликерија у манастиру Ћириловац.

НЕМА ТЕ КЊИГЕ НИ НАУКЕ КОЈА БИ ОТКРИЛА И ПРОНИКЛА У ТАЈНЕ ВАСПИТАЊА ДЕЦЕ. НАЈВАЖНИЈА ЈЕ МОЛИТВА РОДИТЕЉА ЗА ДЕЦУ; А НАМА, МАЈКАМА, И ДА НЕ ПРОЧИТАМО НИКАКВУ ЛИТЕРАТУРУ; ПРЕСВЕТА ВЛАДИЧИЦА ОТКРИВА КАКО ДА ПОСТУПАМО У ВАСПИТАЊУ, КАД ГОД ЈОЈ ИСКРЕНО У МОЛИТВИ ЗАВАПИМО

    Срђан: – Моја породица није била ни побожна ни црквена, али су ми родитељи учени моралу, у ком су се неговале јеванђелске врлине: доброта, милосрђе, гостољубље и патријархалност. Из такве позиције пут до Бога био ми је трновит, јер сам се суочавао са свакодневицом која је неговала сасвим другачије и наопаке вредности. Често сам од друтова трпео исмевање, ударце, био искључиван из друштва. Питање које ме је често одводило у самоћу било је: „Зашто баш мени све ово мора да се догађа?“ Моменат који је мој живот почео да окреће према Цркви био је у средњој школи када смо на часовима историје учили о Немањићима, о њиховим врлинама, одговорном животу према држави и свом народу, о ктиторству. Касније, на студијама у Београду, некрштен, одлазио сам у Храм Св. Саве да бих упалио свећу пред испит. Пресудну улогу на моје крштење и црквеност имали су моје колеге, а сада кумови, Александар Чивовић и Борислав Новаков. Најпре сам, уз Александра, почео да постим, а онда су ме 2002. у последњој седмици Великог поста, из Врњачке Бање са „медицинијаде“ одвели у Студеницу, где нас је дочекао о. Тимотеј, тадашњи игуман, који је рекао да морам да останем да се крстим, што сам радо прихватио. Ту сам крштен у својој 23. години. Још на студијама, са Милијаном сам редовно одлазио на предавања на Бановом Брду, која је организовао старешина цркве Св. Трифуна на Топчидерском гробљу, о. Дејан Дејановић, која се и данас одржавају на Вождовцу. Тада је гостовао монах, а сада Архимандрит Јован (Јеленков), који је на нас оставио тако снажан утисак да је Милијана пожелела да га упознамо. Растужила се јер је он са Косова и Метохије и помислила да га више нећемо видети. Али, драги Бог види сваку жељу и најтајнију мисао, те ми већ за десет дана дођосмо у манастир посвећен Усековању главе Св. Јована Крститеља у Сочаници, код Лепосавића. Тамо смо са њим разговарали и од њега добили благослов да се венчамо. Након припреме у Божићном посту, 2003. он нас је венчао у том манастиру. Тако од Бога тада добисмо предивног и брижног духовног оца Јована (Јеленкова).

 

    Колико Вам је професија помогла на путу до праве вере? Могу ли заједно медицина и хришћанска вера?

    Срђан: – Нашу струку доживљавам као Божији талант, као хумани посао ради помоћи људима, а не ради личне зараде. Ту је вера на делу: Љуби ближњег свог као самог себе. Зато ми најтеже пада кад наплаћујем, а свестан сам да морам због своје породице и због знатних државних дажбина.

    Да ли Ви себе сматрате правом хришћанском породицом? Шта је најважније у хришћанском животу?

    Милијана: – Православни јесмо, али да ли смо права хришћанска породица то није на нама да кажемо, но свакако да томе тежимо. Наш о.Јован нам је још давно говорио да што пре схватимо да је живот на земљи стална духовна борба са силама поднебесја, биће нам лакше да се носимо и боримо са разним свакодневним провокацијама, које нам смешта непријатељ људског рода. Трудимо се да стално испитујемо наше поступке, речи, дела, како би се исправљали, а ко тражи и куца њему се врата и отварају. Исповедамо се код нашег проте Драгана, који има десеторо деце и дупли брачни стаж, и који нам је увек, драгоценим саветима и конкретним примерима из сопственог искуства, помагао да што безболније прођемо кроз искушења која су нас сналазила. Обоје сматрамо да је љубав најбитнија у браку. Кад се супружници воле безрезервно и безусловно, онда дају једно другом максимум свог бића не размишљајући о личним интересима. Где је љубав, ту је разумевање, праштање, међусобно помагање, у обавезама нема мушких и женских послова, трпљење. Ту се на делу остварује оно што се чита у чину црквеног венчања: жена жели да буде послушна мужу а муж се брине и труди око своје жене. И тада је сасвим природно да као плод такве љубави буде рођено више деце. За такве супружнике деца су дар од Бога, а не терет, а они се, како одмичу године брака, све више воле.

    Може ли домаћа црква без молитвене заједнице, да би Христос увек био посреди вас. Држите се поуке Старца Пајсија Светогорца: „Супружници морају имати истог духовника… Да би две кладице потпуно личиле једна на другу, морају се истесати на истом стругу“. Да ли сте читали његове поуке, као и Старца Порфирија Кавсокаливита, који је недавно прибројан Диптиху Светих?

    – Веома смо се обрадовали што је Старац Порфирије прибројан Светима, јер смо читали његове поуке, а посебно од Старца Пајсија смо пуно читали. Молитва и послушање су основа и монашке и брачне заједнице. Трудимо се да и ујутро и увече заблагодаримо Господу, нарочито деца, јер сад и сами активно учествују. Старији умеју да читају, а млађи знају по једну малу молитву напамет, па једва чекају да дође њихов ред. Једино имамо мало потешкоћа око тога ко ће упалити кадионицу и окадити кућу. Кадионица је попут свештеничке, али дечија, најдражи поклон који им је тата донео из Свете Земље. Сви постимо све постове, деца на уљу и риби. Могу одговорно да тврдим да су дани поста време кад се наша деца најздравије и најумереније хране, јер су сви мали сладокусци. Имали смо и оваквих ситуација: Дођу из вртића и питамо их шта је било за ручак (ретко буде посни оброк), а наш највећи сладокусац каже: „Све посно, као дукат – гулаш са месом. Извадио сам месо и појео чорбу“. А наш првенац је ишао у другу крајност: није хтео да једе ни супу од поврћа док не испита куварице да ли су резанци без јаја. За нас су значајни дани дечији имендани, у част Светога и његовог молитвеног покровитељства, а прослава рођендана је мода овога света, нарочито по играоницама.

    Да ли су о вама писале новине или сте гостовали на Радију и Телевизији?

    – Једне године за Божић Срђан је гостовао на Радију Славословље Српске Православне Црквене општине суботичке, причајући како наша породица прославља празник Рођења Христовог. Било је најава да ће нас пријавити за ТВ емисију „Време је за бебе“, а било је и понуда за интервјуе у неким дневним новинама, но препорука оца Августина за Православни мисионар нас је посебно обрадовала.

    Патријарх Павле каже: „Будимо људи“. Ко може остварити идеал „доброг“ човека? Има добрих људи и ван Цркве и у Цркви, али је значајна разлика у њиховој „доброти“. Да ли ту разлику осећате на себи и како?

    Срђан: – Само хришћанин може остварити тај идеал, јер је њему ауторитет Бог, а неверујућем је ауторитет људски морал, који се у многоме коси са хришћанским моралом. И сами смо прошли кроз то искуство: похвале те – погордиш се, казне те – гневиш се, и то је исправно по људском моралу. Човек не може бити добар сам по себи, а кад верује у Бога, онда му Бог и у свему помаже и открива тајне које су неверујућем сакривене.

    Да ли је васпитање деце посебна наука? Је ли данас теже отхранити и васпитати децу него што је било раније?

    – Срђан ради по цео дан, а ја се борим са седам малишана. Хвала Богу, слатка је то борба, али је целодневна. Нема те књиге ни науке која би открила и проникла у тајне васпитања деце. Најважнија је молитва родитеља за децу, а остало је оно што си их научио док су мали, док се још могу савијати и обликовати. Нама, мајкама, и да не прочитамо никакву литературу, Пресвета Владичица открива како да поступамо у васпитању, кад год јој искрено у молитви завапимо. Једном ми је монахиња Ј. рекла: „Твоје је да се молиш, и у молитви да будеш истрајна, и по цену да ти деца страдају, ти трпи и моли се да им све буде на корист и спасење душе“. Тад сам се помало плашила тих речи, а како време одмиче и деца расту, а у корак са тим расту и проблеми и бриге, све сам више свесна смисла и истинитости тих речи. Уосталом, читајући Житија и Пролог, видимо да је и онда и сада једнако тешко било подизати децу, увек су времена била тешка, и онда су децу на очиглед мајки и очева убијали, мучили, живе спаљивали, разапињали, а данас деца умиру од разних тешких болести, неретко се годинама муче, и што би наш о. Јован рекао: „И кад те живог секу, кад имаш вере у живот вечни, знаћеш да је то тренутно“. За васпитање је потребно пуно стрпљења, разумевања, и пре свега, пуно љубави, јер кад деца осете неизмерну родитељску љубав, онда и повремене казне и оштар тон имају смисао и оправдање. И кад мајка, понекад, у физичкој или духовној немоћи, пусти сузу, њих то дубоко дотакне јер су свесни, о томе им пуно причамо, да ми као родитељи имамо велику одговорност пред Богом, да су они Божији дар и да је јако битно чему ћемо их научити, какве им смернице дати, да би одрасли у добре и честите људе. Стално им напомињемо да треба да буду добар пример другој деци, а они се слажу и кажу да ће тако још неко од њихових другара заволети Бога и почети да долази у цркву.

 

 

   Да ли су сва деца здрава? Које школе уче? Како уче? Иду ли на веронауку? У чему су посебно талентовани? Колико читају?

    – Здрава су, хвала Богу. Једино је Јована, петог дана по рођењу, добила епилептичне нападе. Лечена је у суботичкој болници две недеље, а онда пребачена у Београд на „Институт за мајку и дете“, где је болест ублажена. По савету нашег духовника Јована, одмах смо је крстили и однели у Сопоћане и ту је исцељена над моштима Св. Козме и Дамјана молитвом о. Макарија. Кад смо је потом однели на лекарски преглед, лекари су констатовали да нема ни трага од болести. И заиста се никад више то није поновило. Три ђака су у ОШ „Иван Горан Ковачић“ у 4,3. и 2. разреду. Музички су талентовани и желе у музичку школу. Иду на веронауку и учествују на свим црквеним и школским приредбама за Божић, Светог Саву, Васкрс. Ова је настава данас српској деци и омладини више него потребна, јер не знају ко су им преци, где су им корени, за Косово и Метохију су „чули“, често не знају ни крсни знак исправно да начине. Наша деца имају заиста добре вероучитеље. Дешава се да деца са грађанског васпитања, па чак и римокатоличке веронауке, пређу на часове православне веронауке. Њихова највећа радост је одлазак на Литургију недељом, и молим Бога да тако заувек остане. Дечаци помажу у олтару, а девојчице воле да обуку своје хаљине за цркву и да у првом реду учествују у одговарању на Литургији. Једно време је дечији хор појао суботом, па отуд и љубав према црквеном појању. Водила га је Исидора Стокин, најстарија ћерка нашег проте Драгана, која је својим ентузијазмом, ведрином и љубављу вршила и мисију вероучитеља. Њен топао однос са децом имао је за резултат прегршт дечијих осмеха, главица пуних информација о нашој историји, о нашој вери. Сви воле да певају, а и ми са њима, тако да по цео дан неко пева песме са хорских проба или из песмарица или са Литургије. Лазар каже да би волео да буде свештеник, јер често помаже у олтару. Немамо телевизор па им ја пуштам на лаптопу изабране филмове. Мислили смо да ће то за децу бити проблем, али, на нашу радост, њима је најважнија игра и немају жељу за њим. Јако воле филм „Косовски бој“, монтирају на све столице кајасе, као на коње, ставе зимске капе, уместо шлемова, варјаче у руке па у бој. Остала занимација су лего коцке, гумене животиње, пазле и две лутке-бебе, као и судићи за кување. Воле приче и песме из Светосавског звонца.

НАШУ СТРУКУ ДОЖИВЉАВАМ КАО БОЖИЈИ ТАЛАНТ, КАО ХУМАНИ ПОСАО РАДИ ПОМОЋИ ЉУДИМА, А НЕ РАДИ ЛИЧНЕ ЗАРАДЕ.ТУ ЈЕ ВЕРА НА ДЕЛУ: ЉУБИ БЛИЖЊЕГ СВОГ КАО САМОГ СЕБЕ. ЗАТО МИ НАЈТЕЖЕ ПАДА КАД НАПЛАЋУЈЕМ, А СВЕСТАН САМ ДА МОРАМ ЗБОГ СВОЈЕ ПОРОДИЦЕ И ЗБОГ ЗНАТНИХ ДРЖАВНИХ ДАЖБИНА

    Да ли за Вашу породицу постоје летовања и зимовања и како то остварујете? Посебно, поклоничка путовања?

    -Шта рећи о зимовањима и летовањима? Кад падне снег, треба нам око 45 минута да се сви обучемо, а онда имамо пар феноменалних локација које је открио наш драги брат у Христу, Мирко, на које се упутимо нас неколико породица. Он нас је снабдео и најразличитијим справама за санкање да бисмо уживали у зимским радостима. Деци не смета санкање ни на минус десет степени. Лето проводимо код мојих родитеља у Бачкој Паланци, а Срђан долази викендом. Опет деца уживају. Ту је Дунав и купање, пецање… Баба, деда и тетка им угађају. Нарочито се радују кад идемо у манастире: Црну Реку, Студеницу, Бођане. Хвала Господу и Пресветој Богородици те мој Срђан виде Свету Земљу и Свету Гору, и то захваљујући милости Божијој и добром срцу наших пријатеља, који су му новчано помогли. Срђан: – Недавно сам био на Светој Гори и чуо сам да су у манастиру Григоријат двојица мојих колега: јеромонах Димитрије, Грк, лекар и зубар, и искушеник Лаврентије, Румун, зубар, који добро говори српски. Било ми је веома драго, иако их нисам лично упознао.

 

   Да ли је сваки порођај био исти? Је ли било страха од порођаја? Какав став, као лекари, имате о вантелесној оплодњи? Православна Црква још није дала свој званични став, а Римокатоличка је изричито против.

    -Стварно сам Богу захвална што ми је једна сестра бабица, друга монахиња а муж зубар. Сви моји порођаји су били готово исти, природни, чак лаки. Увек ме је порађала сестра уз присуство др Мирјане Жупански, побожне докторке и дивне жене. Било је помало и страха од сваког наредног порођаја, јер знам да нешто може да се искомпликује, али, хвала Богу, није. Срђан: – Према вантелесној оплодњи немамо јасан став, али не прихватамо чињеницу да се већ унапред неки ембриони жртвују.

    Руска пословица каже: Кад је у породици слога, не треба и богатство. Слога је највеће богатство, а ослобађа и од егзистенцијалног страха, нарочито када се у свему уздате у Бога. Имате ли Вашу поруку охрабрења породицама које избегавају многодетство?

    Милијана: – Да, слога је мир са Богом и људима, а то је право богатство које одгони страх. Можда ова наша прича охрабри многе младе људе. Сви са којима се дружимо имају многодетне породице или би то волели. Прота Драган (десеторо), кум Миленко (петоро), кум Игор (четворо), Медићи (петоро), Јовановићи (четворо), Ђачићи (четворо), Савићи (троје)…

    Ваши незаборавни породични догађаји или анегдоте?

    – Наш најдражи догађај је седмодневни боравак претпрошлог лета на Старој планини, у родном селу нашег духовника Јована. Село се налази на самој граници са Бугарском, у њему живи свега десетак становника. Прави је лек за душу: мир, тишина, цвркут птица, дивна природа, далеко од градске вреве. Били смо одушевљени, и ми и деца, и тада смо схватили да бисмо волели да живимо на селу. Кад питамо децу где би волели да оду или да живе, сви углас кажу – Петарлаш, Стара планина. Жеља им је да имају сибирске хаскије (пси за рад), овце, и, ако је могуће, да им је живот сличан као оној деци у филму „Вук самотњак“.

    Кад смо, за растанак, замолили децу да нам отпевају неку од песама које певају у цркви, једва су дочекали. Звонким и умилним гласићима отпевали су песму о Св. Врачима, Козми и Дамјану. Поред крсне славе, Адамовићи их посебно поштују, јер су им у тешким ситуацијама били брзи помоћници. Нарочито им се Милијана молила за време студија због болести њене мајке и пред полагање испита. Било је право задовољство слушати их. Веома талентована деца.

 

извор: Часопис ''ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР'' ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2014

[звончица]

Danas sam upoznala jednu monogodetnu porodicu...Tesko zive.Nihova deca nisu vise deca nego skoro pa odrasli ljudi...

Mnogo im je tesko...Ne mogu to da objasnim,ne umem.

Zive na selu i bave se poljoprivredom od koje nama nikakve zarade...Zive u maloj trosnoj kuci koja samo sto se nije srusila...Dvoriste je puno nekih plasticnih flasa,svuda su nekakve kofe,ambalaza,kapija je zardjala i nije u funkciji...U dvoriste se ulazi nekim sporednim putem kroz neko trnje...Imaju 4 veilka i ko zna koliko mala psa....Za malo nisam dobila srcani udar kad su me opkolili... U kuci haos...Stare mrve od hleba po stolu...Sve je prljavo...A deca ko deca,nisu oni ni za sta krivi...Ruke crne,nokti polomljeni,izgleda kao da su se sami sisali...

Nedavno je moj rodjak bio kod njih,kad je dosao kuci nije mogao da jede i celu noc nije spavao...Nije mogao da prestane da razmislja o tome...Valjda ga je ona najmladja devojcica podsetila na nasu pokojnu sestru...Na kraju je poceo da prica sta je sve video i nije mogao da sakrije svoj bes...Gde oni spavaju i kako zive... Nemaju apsolutno nista.

Lepo je imati decu ako toj deci moze da se priusti pristojan zivot...u suprotnom je to zaista tesko.

 

Ту би требало да делује Центар за социјални рад и да преиспита ситуацију и ментално здравље тих људи. Јер такве ствари се дешавају, углавном код ментално оболелих људи. Сама чињеница да је све запуштено и прљаво говори о томе. Ни једна душевно здрава мајка, жена не би дозволила да јој деца расту у таквој средини, ма колико да је сиромашна.

[Arsenija]

Ту би требало да делује Центар за социјални рад и да преиспита ситуацију и ментално здравље тих људи. Јер такве ствари се дешавају, углавном код ментално оболелих људи. Сама чињеница да је све запуштено и прљаво говори о томе. Ни једна душевно здрава мајка, жена не би дозволила да јој деца расту у таквој средини, ма колико да је сиромашна.

Oni su samo nemarni i lenji ...Imaju veliko dvoriste...Mogli su da posade 2 drveta ,da naprave sto i 2 klupe ...a ako ne ni to, mogli su da uzmu panjcice...i da sede na svezem vazduhu,ako nista drugo ne mogu da priuste sebi ...

A onda vremenom da uredjuju i ostalo...Npr. Da zasade vocnjk ...

Mi smo zaista razmisljali kako da im se pomogne...ali nismo nasli nikakvo trajno resenje...Za pocetak bi im dobro dosao jedan kamion da u njega odloze smece,da naprave prostor za uredjenje dvorista...ali njih to ocigledno ne zanima puno... 

[Данче*]

Формула породице. Черњакови Из искуства породичног живота (+ фото)

На страницама часописа за родитеље «Виноград» родитељи који имају много деце причају о себи и својој деци, деле искуство. Данас представљамо породицу Черњаков.

 

Породица Черњаков

    

Родитељи (32 године су у браку):

Олег Викторович Черњаков, 52 године, приватни предузетник

Галина Викторовна Черњакова, 50 година, инструктор медицинске фискултуре

Деца:

Игор, 31 година, кувар широког профила, ожењен, троје деце

Валерије, 29 година, руковалац аутодизалице, верен

Алина, 23 године, психолог, завршила је Музичку школу «Стравински», свира клавир, удата, има једно дете, чека друго

Анастасија, 21 година, пејзажни дизајнер, завршила је уметничку школу, удата, има двоје деце

Данил, 20 година, технолог за обраду дрвета, ожењен, има двоје деце.

Иља, 19 година, студент 4. године Педагошког колеџа у струци «наставник физичког васпитања», ожењен

Јелисавета, 17 година, ученица 11. разреда школе бр. 1538

Марија, 16 година, ученица 10. разреда школе бр. 1538, завршила је Музичку школу «Стравински», свира виолончело

Ана, 15 година, ученица 9. разреда школе бр. 1538, завршила је Музичку школу «Стравински», свира флауту

Лидија, 13 година, ученица 7. разреда школе бр. 1538, похађа Музичку школу «Стравински», свира виолину

Тимотеј, 12 година, ученик 6. разреда школе бр. 1538, има трећу омладинску категорију у бициклизму

Вера, 10 година, ученица 4. разреда школе бр. 1538, похађа Музичку школу «Стравински», хорско одељење

Љубов, 8 година, ученица 2. разреда школе бр. 1538, похађа Музичку школу «Стравински», хорско одељење

Јелисеј, 7 година

Олег, 3 године

 

Олег Викторович Черњаков

    

Олег Викторович:

– Галина и ја смо се упознали кад сам имао 18 година. Угледао сам је, нешто ме је проболо у срцу и помислио сам: «Кад бих имао такву жену.» После смо се боље упознали, видео сам како добро кува и колико је брижна. Права девојка: и лепотица, и све зна да ради!

Главна ствар коју смо схватили у годинама које смо провели заједно јесте међусобно разумевање. Разумемо се скоро без речи. То је постало могуће захваљујући рађању деце, јер тешкоће зближавају људе, а било нам је тешко. Деца су све једно другом до увета, то је врло напорно. У једном тренутку сам чак морао да напустим посао на којем сам добро зарађивао и да пређем на други како бих више времена проводио код куће и помагао жени. Галина је сама рекла: «Није нам потребно толико пара, деци је потребан отац.» Изашао сам јој у сусрет, јер је то важно у породичним односима: кад је једном тешко, друго притиче у помоћ. Треба да се помажемо, без тога нема породице.

Треба волети и разумети жену и децу. А за то с њима треба разговарати: саслушати их, дати им потребне информације. Ако се то ради тако да деца схвате, она ће слушати. А ако нема разговора, то није породица, него су деца без оца. Не смемо да се ограђујемо од својих ближњих, јер одговарамо једни аз друге. Муж и жена су једно тело.

 

    

Жена и ја се практично не свађамо. У нашој породици владају слога и љубав. Ако се појаве неке несугласице око васпитања ми се осамимо у соби, затворимо врата и то решимо између себе. Трудимо се да све време имамо на уму то да нас деца гледају – како се понашамо, као разговарамо. Она ће поступати исто тако, зато треба све време да се контролишемо.

Нисмо присталице физичког кажњавања, трудимо се да на децу утичемо речима. Можемо да их лишимо неког задовољства, на пример, да им извесно време забранимо да се играју на компјутеру. Углавном их кажњавамо због безобразлука и због речи-паразита које доносе из школе. То нису псовке, о псовкама не може бити ни говора, али им не дозвољавамо да кажу ни «оно, брате». Објашњавамо им зашто је то лоше. И ми смо људи који верују у Бога, други нас гледају – како се понашамо, шта говоримо, и доносе закључке о хришћанима уопште. Треба да будемо на нивоу, да пружамо пример.

 

Трудимо се да се деца свестрано развијају. Још док је Љуба ишла у вртић бавила се гимнастиком, ишла је на такмичења, доносила је медаље. Ишла је у Школу олимпијских резерви. А онда је морала да бира између спорта и музике и изабрали смо музику. И Вера се бавила гимнастиком, и она је освајала медаље. Две медаље је освојио Јелисеј – он је тркач. Деца још моле да иду у школу сликања, сви лепо сликају, али не желимо да их преоптеретимо.

Никад нисам мислио да ћу постати отац много деце. У породици мог тате било је 8 деце, али нисам покушао ни да замислим себе у тој ситуацији. Прво дете ми се родило кад сам био у војсци. Демобилисао сам се 1985. године, а 1986. године нам се родио Валера. Нисмо планирали да рађамо више деце, али смо 1990-их година постали верујући и наш однос према деци се променио. Деца су дар Божији. И ове поклоне смо примали с радошћу. Јесте, било је тешко, али имам добар посао и изборили смо се.

Никад нисмо тежили луксузу. За све што нам је потребно увек смо имали довољно. Кад год бих сазнао да је жена поново трудна увек бих се обрадовао. Она се прво плашила да ми то каже, мислила је да ћу бити незадовољан, али сам се ја радовао. Стамбено питање смо решили 1998. године, пре тога смо живели у заједничком стану, у једној соби. А кад нам се родило седмо дете написали смо Лушкову и добили смо два стана. Седам година касније добили смо још два стана. Сад још градимо кућу ван града, зато што су се старија деца поженила и поудавала и младе породице треба да се одвоје. Главна ствар за породицу с много деце је стан.

Две најстарије кћерке су се удале у Аустралију – за браћу из породице с много деце. У тој породици има 12 деце, сва су већ одрасла, само двоје нису у браку. Наша су млађа, зато нас очекује још много свадби.

Старију децу саветујемо само онда кад сама то замоле. У њихове породице се не мешамо. Јасно је да у младим породицама не протиче све глатко, потребно је време да се навикну, али ако нас питају, кажемо им где је боље да попусте, а где да инсистирају. Унуке нам остављају врло ретко, сматрамо да своју децу треба сами да васпитавају. Можемо да помогнемо кад је потребно – на пример, ако одрасли треба да иду у дом здравља или на испите могу да оставе унуке код нас. А имамо још своју децу да гајимо.

 

    

Наши родитељи су прво били незадовољни, говорили су да је штетно рађати толику децу. Али је моја жена рекла: мама, тата, сами ћемо одлучити. Једном је било довољно, више нисмо разматрали ово питање. Иначе имамо одличне односе с родитељима: таст и ја смо увек ишли заједно на пецање, ташта је златна, помагала нам је колико је могла. Још увек сви помажу, хвала Богу, сви су живи и здрави.

Имамо Повељу од Лушкова, медаљу «За љубав и верност», «Родитељска слава». Кандидовали су нас за орден «Родитељска слава», сад чекамо да нас позову код председника. Наравно, волели бисмо да попричамо с председником.

Захвални смо префектури Северозападног округа Москве, они су много тога учинили за породице с много деце. Док је префект био В.А. Козов први је од московских префеката почео да поклања породицама с више деце аутомобиле «газел». И ми смо тада добили кола. Управа нам је помогла с ремонтом. С децом смо учествовали на разним такмичењима – кулинарским и музичким. Али све је то било за време Лушкова. Кад је дошао нови градоначелник Комитет за питања породице и омладине при Влади Москве је расформиран – он се бавио организацијом разних манифестација; много су смањене олакшице за породице с више деце. Уведено је плаћање медицинских услуга (лечење, зубне протезе итд.). Али свака власт је од Бога, зато не ропћемо.

У школи се према нама лепо опходе, види се да је наша породица нормална. И ми смо некад мислили да су породице с много деце гладне и вашљиве, да просе. А онда смо и сами постали породица с много деце и ето, све је у реду.

 

Галина Викторовна Черњакова

Галина Викторовна:

– Не могу да кажем да је Олег био идеалан. Видела сам неке његове мане, али је све ове мане покрило осећање љубави. Жена је спремна да све опрости вољеном човеку.

Олег је врло брижан. Труди се да свега имамо довољно. Чак је пажљивији од мене: за њега је важно да нешто пита децу, да их назове, да их преконтролише. Пажња уопште игра велику улогу у породици. Жена треба да запажа оно што има везе с мужем – с његовим здрављем и потребама. Треба на време да осети да му је потребна и да буде поред њега.

Имамо 15 деце, али смо увек све сами радили, нисмо узимали помоћнике. Ако је у породици све правилно распоређено, све ће бити у реду. Свако треба да зна своје обавезе у кући и да их испуњава. Једноставно, треба свима објаснити да другачије нећемо преживети, да ништа нећемо успети. Најтеже је кад деца крену у први разред. Прваци су још увек врло расејани, с њима обавезно треба радити домаћи, проверавати им ташну и т.сл. Сами још увек не могу да се прилагоде новим околностима. А имамо још и децу која иду у вртић, њих такође треба спремити ујутру, нахранити, одвести у вртић... И старије девојчице су виделе да ми је тешко, да мама не може све да стигне и почињале су да помажу: да саме облаче млађе, да проверавају првацима ташне, да раде с њима домаћи. Оне помажу добровољно, не молим их за то. Уопште, сва моја деца су врло свесна: примећивали су да ми је тешко, посебно кад би се родила беба. Ако виде да дојим иду у кухињу и сами нешто спреме. Не знам како се то постиже. Наравно, треба објашњавати, али знам породице у којима родитељи објашњавају, а децу свеједно треба терати. Не мислим да то зависи од васпитања. Много се даје по молитви родитеља.

 

    

Да би се деца поред школе бавила још нечим додатним, једно од родитеља треба то јако да жели. Зато што се неке ствари од првог до трећег разреда постижу само захваљујући напорима родитеља. Мислим да су многе победе моје деце – победе мог мужа. Тата је веома желео да тренирају, да учествују у такмичењима, на конкурсима, возио их је, навијао је за њих. Дешава се да деца почну да извољевају: нећу да се бавим музиком, испишите ме из музичке школе. Морамо да их наговарамо. Најстарија кћерка нам сад пише: толико сам вам захвална што сте ме задржали у музичкој школи. Муж и ја смо се тада веома секирали због тога што је терамо да се бави музиком, као да је приморавамо, а често је у питању само хир. Дешава се да код деце наступе тренуци лењости, мрзи их да раде и тад родитељи треба да их похвале, да их наговоре. Деца ће то касније ценити. Наравно, има разних ситуација, али наша поштују.

Деца не треба да заклањају супружницима једно друго. За мужа и жену је веома важно да понекад остану насамо. Наша деца су већ у доброј мери одрасла, могу да нас пусте на неко време – на неколико сати, на један дан. Једном недељно муж и ја идемо у турско купатило с базеном – ујутру, кад су деца у вртићу и у школи. Толико чекамо тај дан! Наравно, лепо је и с децом у турском купатилу, али с њима не можеш да се опустиш. А за родитеље с много деце је корисно да се понекад одморе.

Често ми људи кажу: «Како вам полази за руком да тако добро изгледате? Уопште нисте измучени.» Али ако волиш децу и мужа то ти даје снагу. Лако ти је да волиш оне који те воле. Ако ме муж воли, зашто да будем измучена? Не патим, на плачем; у породици сви виде: кад је мами тешко, треба јој помоћи. На нашим лицима су чешће радост и осмех, зато што помажемо једни другима.

С Олегом Викторовичем и Галином Викторовном Черњаков
разговарала је Ана Берсењева
Фото: Артјом Житењов

Са руског Марина Тодић

28 / 01 / 2016

[JESSY]

ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПОРОДИЦА АДАМОВИЋ

 

„МАЛО ЈЕ ТАКВИХ“ – ПОРУЧУЈЕ НАМ 0. АВГУСТИН ИЗ МАНАСТИРА СТУДЕНИЦА

 

У Eпархији бачкој, у Суботици, упознали смо младе људе, високообразоване, православно побожне, способне, одговорне, многодетне. У сваком погледу за похвалу. „Мало је таквих“ – поручује нам о. Августин из манастира Студеница, који их добро познаје. На основу његове препоруке, која је стигла у редакцију Православног мисионара, направили смо овај текст. А из Цркве Св. Вазнесења Господњег у Суботици, од њиховог парохијског свештеника, проте Драгана Стокина, такође стижу само похвале.
Срђан (34) и Милијана (34) Адамовић, обоје стоматолози, имају седморо деце (данас осморо) : Димитрија (10), Јовану (9), Лазара(8),Aну(6),Недељка(5),Николу(3)и Ђурђију (6 месеци).Срђан каже да им је промисао Божија била путовођа. Намеравао је да студира у Новом Саду, а уписао се у Београду на Стоматолошки факултет, где се већ на првој години упознао са Милијаном, и њихова другарска љубав је на петој години добила другачију, вишу димензију, када су се и венчали. Он је дипломирао у року, а она годину дана касније, и дан након завршетка, родила је Лазара, њихово треће дете. Срђан је рођен у Суботици и има једног брата, а Милијана (Јањић, девојачко) је рођена у Бачкој Паланци и има две сестре. Били су добар пример својим родитељима да се и они венчају у цркви. Крсна слава им је Св. Алимпије Столпник.
Милијана је била наш ревноснији саговорник: – Срећни смо што се нисмо селили. Живимо у центру града у трособном стану од 75 квадрата, на осмом спрату. То је стан Срђанових родитеља. Кратко су живели са нама, а онда су се одселили у кућу на Палићу. Нашим малишанима, који још не иду у школу, много значи кад оду код њих да се истрче по дворишту, а и сви често викендом одемо код баке на ручак и на „бакине колаче“. И код нас се развила жеља да живимо на селу. Али, како нам је до сада бивало све по Божијој милости, волели бисмо да и то буде тако. Учимо се трпљењу и смирењу, за шта је стан на осмом спрату у центру града одлично место. Срђан ради седам година. До пре годину дана био је у државној служби, а онда смо одлучили да пређе у приватну праксу, јер то пуно значи и мени и деци, а њему омогућава да се посвети сваком пацијенту. Нажалост, у Србији не постоји материјална помоћ након четвртог детета. Живимо само од Срђанове зараде и то је довољно да платимо све комуналне дажбине, да купимо основно што је деци потребно, а кад год је постојала потреба да се реши неки већи финансијски проблем и новца је притицало таман толико. Дао је Бог и добре људе, наше пријатеље, кумове, који су нам помогли, кад год је било потребно, на чему смо им неизмерно захвални. У нашој приватној ординацији први пацијенти су били нама драги људи из Цркве. Мада по природи врло благ, Срђан је од њих добио надимак „мучитељ хришћана“, јер ономе на зубарској столици често изгледа тако. Али, то му не смета да има пуне руке посла. У почетку сам му, кад су то прилике дозвољавале, помагала по неколико сати, али кад сам након три месеца добила критику од Недељка (нашег петог детета) да од када ја радим он више нема ни тату ни маму, то ми је био јасан знак где ми је место. Никакав професионални успех не може да се мери са њиховом радошћу кад их испраћам у школу, дочекујем, слушам све проблеме, играмо се и певамо. Бити мајка је за жену највећи дар од Бога. Увек је то била огромна одговорност, а данас поготово, кад се породица уништава на све начине.

    Како други људи гледају на Вашу многодетну мисију?
    – Врло различито. Старији људи су углавном одушевљени и изненађени да данас ико још рађа више од двоје. Они, средњих година не крију, ни у речима ни на лицима, шок кад нас виде заједно, често питају да ли су сва деца наша или је то приватни вртић, а људи наших година мисле да смо у секти или да нас нека организација финансира. Наравно да тако не мисле они који нас знају. Они не крију одушевљење, питају нас како издржавамо, чак од нас траже савете. За многодетну мисију потребно је имати љубави, храбрости, а данас више него икад, имати вере у Бога да је Он тај који неће дозволити да пропадну они које је Сам створио. Зато каже у Светом Писму: Иштите најпре царство Небеско, а остало ће вам се придодати. И заиста је тако. Зар Он, који брине о птицама, о трави и цвећу, неће још већма бринути о нама?! Људи који не желе да имају више деце најчешће то одлучују из свог егоцентризма, бриге о материјалном, и зато никад не нађу срећу. Још као студенти, осетили смо шта значи све предати у руке Божије. Од студентског новца, што би нам послали родитељи, али трудећи се да испуњавамо савете нашег духовног оца, живели смо као подстанари, рађали децу и полагали испите. Дешавало се да останемо без новца, онда дође неко у бабине и остави таман толико да премостимо беспарицу. Касније, у Суботици, добили смо и четврто дете и примали нешто дечијег додатка, и опет нисмо бринули како ћемо. Кад је било најмање изгледа за стално запослење, опет милошћу Божијом и молитвама нашег духовника, муж је добио посао. А кад смо „узели ствар у своје руке“, осетили смо муку данашње потрошачке, безбожничке цивилизације: имаш све више, и све ти још фали, увек ти је мало, па кад преовладају такве мисли, почнеш Бога све ређе да се сећаш, и ако се брзо не дозовеш памети и ако не стражиш над својом душом благодат се удаљи и ти тада заиста видиш да је живот без Бога бесмислен.
    Ко је утицао на вас да се вратите вери?
    – На мом путу до вере највећи значај имала је моја драга мајка. Њени родитељи нису славили славу, али нису дозвољавали да се хули на Бога. Њена је била жеља да се све три крстимо заједно са њом, и крштење је обављено у кући. Имала сам 15 година.
Отац је крштен као дете. Моја мајка је рано оболела од мултипле склерозе, али захваљујући вери у Бога она је и данас на својим ногама и пресрећна што може да се радује унуцима. Оно што никад нећу заборавити то је њена молитва Оче наш, коју је увек изговарала кад нас је увече испраћала на починак. Све што ме је касније молила, док сам била на студијама: да идем у цркву, да почнем да постим, да посећујем манастир у Раковици, трудила сам се да испуним и, благодарећи том послушању према мајци, ја сам у православном браку, средња сестра служи Богу обављајући позив бабице, а најмлађа је монахиња Гликерија у манастиру Ћириловац.
НЕМА ТЕ КЊИГЕ НИ НАУКЕ КОЈА БИ ОТКРИЛА И ПРОНИКЛА У ТАЈНЕ ВАСПИТАЊА ДЕЦЕ. НАЈВАЖНИЈА ЈЕ МОЛИТВА РОДИТЕЉА ЗА ДЕЦУ; А НАМА, МАЈКАМА, И ДА НЕ ПРОЧИТАМО НИКАКВУ ЛИТЕРАТУРУ; ПРЕСВЕТА ВЛАДИЧИЦА ОТКРИВА КАКО ДА ПОСТУПАМО У ВАСПИТАЊУ, КАД ГОД ЈОЈ ИСКРЕНО У МОЛИТВИ ЗАВАПИМО
    Срђан: – Моја породица није била ни побожна ни црквена, али су ми родитељи учени моралу, у ком су се неговале јеванђелске врлине: доброта, милосрђе, гостољубље и патријархалност. Из такве позиције пут до Бога био ми је трновит, јер сам се суочавао са свакодневицом која је неговала сасвим другачије и наопаке вредности. Често сам од друтова трпео исмевање, ударце, био искључиван из друштва. Питање које ме је често одводило у самоћу било је: „Зашто баш мени све ово мора да се догађа?“ Моменат који је мој живот почео да окреће према Цркви био је у средњој школи када смо на часовима историје учили о Немањићима, о њиховим врлинама, одговорном животу према држави и свом народу, о ктиторству. Касније, на студијама у Београду, некрштен, одлазио сам у Храм Св. Саве да бих упалио свећу пред испит. Пресудну улогу на моје крштење и црквеност имали су моје колеге, а сада кумови, Александар Чивовић и Борислав Новаков. Најпре сам, уз Александра, почео да постим, а онда су ме 2002. у последњој седмици Великог поста, из Врњачке Бање са „медицинијаде“ одвели у Студеницу, где нас је дочекао о. Тимотеј, тадашњи игуман, који је рекао да морам да останем да се крстим, што сам радо прихватио. Ту сам крштен у својој 23. години. Још на студијама, са Милијаном сам редовно одлазио на предавања на Бановом Брду, која је организовао старешина цркве Св. Трифуна на Топчидерском гробљу, о. Дејан Дејановић, која се и данас одржавају на Вождовцу. Тада је гостовао монах, а сада Архимандрит Јован (Јеленков), који је на нас оставио тако снажан утисак да је Милијана пожелела да га упознамо. Растужила се јер је он са Косова и Метохије и помислила да га више нећемо видети. Али, драги Бог види сваку жељу и најтајнију мисао, те ми већ за десет дана дођосмо у манастир посвећен Усековању главе Св. Јована Крститеља у Сочаници, код Лепосавића. Тамо смо са њим разговарали и од њега добили благослов да се венчамо. Након припреме у Божићном посту, 2003. он нас је венчао у том манастиру. Тако од Бога тада добисмо предивног и брижног духовног оца Јована (Јеленкова). 

    Колико Вам је професија помогла на путу до праве вере? Могу ли заједно медицина и хришћанска вера?
    Срђан: – Нашу струку доживљавам као Божији талант, као хумани посао ради помоћи људима, а не ради личне зараде. Ту је вера на делу: Љуби ближњег свог као самог себе. Зато ми најтеже пада кад наплаћујем, а свестан сам да морам због своје породице и због знатних државних дажбина.
    Да ли Ви себе сматрате правом хришћанском породицом? Шта је најважније у хришћанском животу?
    Милијана: – Православни јесмо, али да ли смо права хришћанска породица то није на нама да кажемо, но свакако да томе тежимо. Наш о.Јован нам је још давно говорио да што пре схватимо да је живот на земљи стална духовна борба са силама поднебесја, биће нам лакше да се носимо и боримо са разним свакодневним провокацијама, које нам смешта непријатељ људског рода. Трудимо се да стално испитујемо наше поступке, речи, дела, како би се исправљали, а ко тражи и куца њему се врата и отварају. Исповедамо се код нашег проте Драгана, који има десеторо деце и дупли брачни стаж, и који нам је увек, драгоценим саветима и конкретним примерима из сопственог искуства, помагао да што безболније прођемо кроз искушења која су нас сналазила. Обоје сматрамо да је љубав најбитнија у браку. Кад се супружници воле безрезервно и безусловно, онда дају једно другом максимум свог бића не размишљајући о личним интересима. Где је љубав, ту је разумевање, праштање, међусобно помагање, у обавезама нема мушких и женских послова, трпљење. Ту се на делу остварује оно што се чита у чину црквеног венчања: жена жели да буде послушна мужу а муж се брине и труди око своје жене. И тада је сасвим природно да као плод такве љубави буде рођено више деце. За такве супружнике деца су дар од Бога, а не терет, а они се, како одмичу године брака, све више воле.
    Може ли домаћа црква без молитвене заједнице, да би Христос увек био посреди вас. Држите се поуке Старца Пајсија Светогорца: „Супружници морају имати истог духовника… Да би две кладице потпуно личиле једна на другу, морају се истесати на истом стругу“. Да ли сте читали његове поуке, као и Старца Порфирија Кавсокаливита, који је недавно прибројан Диптиху Светих?
    – Веома смо се обрадовали што је Старац Порфирије прибројан Светима, јер смо читали његове поуке, а посебно од Старца Пајсија смо пуно читали. Молитва и послушање су основа и монашке и брачне заједнице. Трудимо се да и ујутро и увече заблагодаримо Господу, нарочито деца, јер сад и сами активно учествују. Старији умеју да читају, а млађи знају по једну малу молитву напамет, па једва чекају да дође њихов ред. Једино имамо мало потешкоћа око тога ко ће упалити кадионицу и окадити кућу. Кадионица је попут свештеничке, али дечија, најдражи поклон који им је тата донео из Свете Земље. Сви постимо све постове, деца на уљу и риби. Могу одговорно да тврдим да су дани поста време кад се наша деца најздравије и најумереније хране, јер су сви мали сладокусци. Имали смо и оваквих ситуација: Дођу из вртића и питамо их шта је било за ручак (ретко буде посни оброк), а наш највећи сладокусац каже: „Све посно, као дукат – гулаш са месом. Извадио сам месо и појео чорбу“. А наш првенац је ишао у другу крајност: није хтео да једе ни супу од поврћа док не испита куварице да ли су резанци без јаја. За нас су значајни дани дечији имендани, у част Светога и његовог молитвеног покровитељства, а прослава рођендана је мода овога света, нарочито по играоницама.
    Да ли су о вама писале новине или сте гостовали на Радију и Телевизији?
    – Једне године за Божић Срђан је гостовао на Радију Славословље Српске Православне Црквене општине суботичке, причајући како наша породица прославља празник Рођења Христовог. Било је најава да ће нас пријавити за ТВ емисију „Време је за бебе“, а било је и понуда за интервјуе у неким дневним новинама, но препорука оца Августина за Православни мисионар нас је посебно обрадовала.
    Патријарх Павле каже: „Будимо људи“. Ко може остварити идеал „доброг“ човека? Има добрих људи и ван Цркве и у Цркви, али је значајна разлика у њиховој „доброти“. Да ли ту разлику осећате на себи и како?
    Срђан: – Само хришћанин може остварити тај идеал, јер је њему ауторитет Бог, а неверујућем је ауторитет људски морал, који се у многоме коси са хришћанским моралом. И сами смо прошли кроз то искуство: похвале те – погордиш се, казне те – гневиш се, и то је исправно по људском моралу. Човек не може бити добар сам по себи, а кад верује у Бога, онда му Бог и у свему помаже и открива тајне које су неверујућем сакривене.
    Да ли је васпитање деце посебна наука? Је ли данас теже отхранити и васпитати децу него што је било раније?
    – Срђан ради по цео дан, а ја се борим са седам малишана. Хвала Богу, слатка је то борба, али је целодневна. Нема те књиге ни науке која би открила и проникла у тајне васпитања деце. Најважнија је молитва родитеља за децу, а остало је оно што си их научио док су мали, док се још могу савијати и обликовати. Нама, мајкама, и да не прочитамо никакву литературу, Пресвета Владичица открива како да поступамо у васпитању, кад год јој искрено у молитви завапимо. Једном ми је монахиња Ј. рекла: „Твоје је да се молиш, и у молитви да будеш истрајна, и по цену да ти деца страдају, ти трпи и моли се да им све буде на корист и спасење душе“. Тад сам се помало плашила тих речи, а како време одмиче и деца расту, а у корак са тим расту и проблеми и бриге, све сам више свесна смисла и истинитости тих речи. Уосталом, читајући Житија и Пролог, видимо да је и онда и сада једнако тешко било подизати децу, увек су времена била тешка, и онда су децу на очиглед мајки и очева убијали, мучили, живе спаљивали, разапињали, а данас деца умиру од разних тешких болести, неретко се годинама муче, и што би наш о. Јован рекао: „И кад те живог секу, кад имаш вере у живот вечни, знаћеш да је то тренутно“. За васпитање је потребно пуно стрпљења, разумевања, и пре свега, пуно љубави, јер кад деца осете неизмерну родитељску љубав, онда и повремене казне и оштар тон имају смисао и оправдање. И кад мајка, понекад, у физичкој или духовној немоћи, пусти сузу, њих то дубоко дотакне јер су свесни, о томе им пуно причамо, да ми као родитељи имамо велику одговорност пред Богом, да су они Божији дар и да је јако битно чему ћемо их научити, какве им смернице дати, да би одрасли у добре и честите људе. Стално им напомињемо да треба да буду добар пример другој деци, а они се слажу и кажу да ће тако још неко од њихових другара заволети Бога и почети да долази у цркву.
 

   Да ли су сва деца здрава? Које школе уче? Како уче? Иду ли на веронауку? У чему су посебно талентовани? Колико читају?
    – Здрава су, хвала Богу. Једино је Јована, петог дана по рођењу, добила епилептичне нападе. Лечена је у суботичкој болници две недеље, а онда пребачена у Београд на „Институт за мајку и дете“, где је болест ублажена. По савету нашег духовника Јована, одмах смо је крстили и однели у Сопоћане и ту је исцељена над моштима Св. Козме и Дамјана молитвом о. Макарија. Кад смо је потом однели на лекарски преглед, лекари су констатовали да нема ни трага од болести. И заиста се никад више то није поновило. Три ђака су у ОШ „Иван Горан Ковачић“ у 4,3. и 2. разреду. Музички су талентовани и желе у музичку школу. Иду на веронауку и учествују на свим црквеним и школским приредбама за Божић, Светог Саву, Васкрс. Ова је настава данас српској деци и омладини више него потребна, јер не знају ко су им преци, где су им корени, за Косово и Метохију су „чули“, често не знају ни крсни знак исправно да начине. Наша деца имају заиста добре вероучитеље. Дешава се да деца са грађанског васпитања, па чак и римокатоличке веронауке, пређу на часове православне веронауке. Њихова највећа радост је одлазак на Литургију недељом, и молим Бога да тако заувек остане. Дечаци помажу у олтару, а девојчице воле да обуку своје хаљине за цркву и да у првом реду учествују у одговарању на Литургији. Једно време је дечији хор појао суботом, па отуд и љубав према црквеном појању. Водила га је Исидора Стокин, најстарија ћерка нашег проте Драгана, која је својим ентузијазмом, ведрином и љубављу вршила и мисију вероучитеља. Њен топао однос са децом имао је за резултат прегршт дечијих осмеха, главица пуних информација о нашој историји, о нашој вери. Сви воле да певају, а и ми са њима, тако да по цео дан неко пева песме са хорских проба или из песмарица или са Литургије. Лазар каже да би волео да буде свештеник, јер често помаже у олтару. Немамо телевизор па им ја пуштам на лаптопу изабране филмове. Мислили смо да ће то за децу бити проблем, али, на нашу радост, њима је најважнија игра и немају жељу за њим. Јако воле филм „Косовски бој“, монтирају на све столице кајасе, као на коње, ставе зимске капе, уместо шлемова, варјаче у руке па у бој. Остала занимација су лего коцке, гумене животиње, пазле и две лутке-бебе, као и судићи за кување. Воле приче и песме из Светосавског звонца.
НАШУ СТРУКУ ДОЖИВЉАВАМ КАО БОЖИЈИ ТАЛАНТ, КАО ХУМАНИ ПОСАО РАДИ ПОМОЋИ ЉУДИМА, А НЕ РАДИ ЛИЧНЕ ЗАРАДЕ.ТУ ЈЕ ВЕРА НА ДЕЛУ: ЉУБИ БЛИЖЊЕГ СВОГ КАО САМОГ СЕБЕ. ЗАТО МИ НАЈТЕЖЕ ПАДА КАД НАПЛАЋУЈЕМ, А СВЕСТАН САМ ДА МОРАМ ЗБОГ СВОЈЕ ПОРОДИЦЕ И ЗБОГ ЗНАТНИХ ДРЖАВНИХ ДАЖБИНА
    Да ли за Вашу породицу постоје летовања и зимовања и како то остварујете? Посебно, поклоничка путовања?
    -Шта рећи о зимовањима и летовањима? Кад падне снег, треба нам око 45 минута да се сви обучемо, а онда имамо пар феноменалних локација које је открио наш драги брат у Христу, Мирко, на које се упутимо нас неколико породица. Он нас је снабдео и најразличитијим справама за санкање да бисмо уживали у зимским радостима. Деци не смета санкање ни на минус десет степени. Лето проводимо код мојих родитеља у Бачкој Паланци, а Срђан долази викендом. Опет деца уживају. Ту је Дунав и купање, пецање… Баба, деда и тетка им угађају. Нарочито се радују кад идемо у манастире: Црну Реку, Студеницу, Бођане. Хвала Господу и Пресветој Богородици те мој Срђан виде Свету Земљу и Свету Гору, и то захваљујући милости Божијој и добром срцу наших пријатеља, који су му новчано помогли. Срђан: – Недавно сам био на Светој Гори и чуо сам да су у манастиру Григоријат двојица мојих колега: јеромонах Димитрије, Грк, лекар и зубар, и искушеник Лаврентије, Румун, зубар, који добро говори српски. Било ми је веома драго, иако их нисам лично упознао.
 

   Да ли је сваки порођај био исти? Је ли било страха од порођаја? Какав став, као лекари, имате о вантелесној оплодњи? Православна Црква још није дала свој званични став, а Римокатоличка је изричито против.
    -Стварно сам Богу захвална што ми је једна сестра бабица, друга монахиња а муж зубар. Сви моји порођаји су били готово исти, природни, чак лаки. Увек ме је порађала сестра уз присуство др Мирјане Жупански, побожне докторке и дивне жене. Било је помало и страха од сваког наредног порођаја, јер знам да нешто може да се искомпликује, али, хвала Богу, није. Срђан: – Према вантелесној оплодњи немамо јасан став, али не прихватамо чињеницу да се већ унапред неки ембриони жртвују.
    Руска пословица каже: Кад је у породици слога, не треба и богатство. Слога је највеће богатство, а ослобађа и од егзистенцијалног страха, нарочито када се у свему уздате у Бога. Имате ли Вашу поруку охрабрења породицама које избегавају многодетство?
    Милијана: – Да, слога је мир са Богом и људима, а то је право богатство које одгони страх. Можда ова наша прича охрабри многе младе људе. Сви са којима се дружимо имају многодетне породице или би то волели. Прота Драган (десеторо), кум Миленко (петоро), кум Игор (четворо), Медићи (петоро), Јовановићи (четворо), Ђачићи (четворо), Савићи (троје)…
    Ваши незаборавни породични догађаји или анегдоте?
    – Наш најдражи догађај је седмодневни боравак претпрошлог лета на Старој планини, у родном селу нашег духовника Јована. Село се налази на самој граници са Бугарском, у њему живи свега десетак становника. Прави је лек за душу: мир, тишина, цвркут птица, дивна природа, далеко од градске вреве. Били смо одушевљени, и ми и деца, и тада смо схватили да бисмо волели да живимо на селу. Кад питамо децу где би волели да оду или да живе, сви углас кажу – Петарлаш, Стара планина. Жеља им је да имају сибирске хаскије (пси за рад), овце, и, ако је могуће, да им је живот сличан као оној деци у филму „Вук самотњак“.
    Кад смо, за растанак, замолили децу да нам отпевају неку од песама које певају у цркви, једва су дочекали. Звонким и умилним гласићима отпевали су песму о Св. Врачима, Козми и Дамјану. Поред крсне славе, Адамовићи их посебно поштују, јер су им у тешким ситуацијама били брзи помоћници. Нарочито им се Милијана молила за време студија због болести њене мајке и пред полагање испита. Било је право задовољство слушати их. Веома талентована деца.

http://www.manastirklisina.com/visedetne-hriscanske-porodice-porodica-adamovic/

[JESSY]

Мајчинство и више деце: како сачувати психичко здравље

О породицама са више деце је у православним средствима информисања прихваћено да се пише „парадно“ у одређеној мери. То је разумљиво: верујући новинар осећа нешто попут страхопоштовања према „рекордно вишедетнима“ („То су људи! Они могу! И како се само носе са тим!“) и искрено преноси ово осећање читаоцу. Родитељи са више деце не говоре сувише детаљно о тешкоћама јер велики број деце врло брзо доводи особу до схватања да се највећи део проблема крије у њој самој, у њеним недостацима а не у бројчаним показатељима породице. Следствено, родитељи не плаше читаоца проблемом имања више деце, схватајући да су исте тешкоће врло вероватне и са једним дететом. Остаје им само да поделе своју радост које такође – има.

Међутим, чак и у сопственом искуству сам се сусретала са појавом да сам текстове о животу породица са више деце које сам прочитала у младости, јако позитивне, након добијања сопствене породице доживљавала са сенком лаке ироније. Дуго сам се, на пример, сећала изјаве из једног интервјуа: „Мама се не дели на троје“, то јест, што више деце у породици, то мању међусобну љубомору деца осећају. Забавно је сада у сопственој породици посматрати свакодневне покушаје поделе маме на три дела у буквалном смислу ове речи. Авај, имам само два крила а при читању књиге сва три детета неизоставно желе да седну поред маме. Ако ставиш једно дете на колено, мораш да ставиш и остале. И пробај да им објасниш да мама није паук.

Недавно сам у коментарима на један текст о породици са више деце видела гневне и горке речи оца са више деце (шесторо или седморо!) да су га „намамили“ у имање више деце, стварајући слику која се у пракси показала као исувише тешка реалност. И иако се даље испоставило се да „свакодневна реалност“ коментатора има много боље услове у којима потпуно нормално и захвално могу да живе и друге породице, овај отац се може разумети. Ипак, одређене изазове – пре свега за психичку равнотежу родитеља – вишедетна породица може понекада да носи.

И ту, са једне стране може кратко да се резимира: покајте се и бићете срећни! У суштини је то тачно јер се већина проблема претвара у ништа тамо где постоји свагдашња чврста нада на Господа и спремност да се постављају захтеви само у односу на себе а не и на људе око нас. Међутим, пошто далеко да смо сви дошли у меру раста, на пример, свете Јулијаније Лазаревске, треба да признамо да у пракси у родитељском животу постоје тешкоће не само духовне, већ и психофизичке природе.

Једна мама се кајала што је она таква никаква: грешна, лења и „праскава“ мајка, док свештеник који је исповедао слуша, слуша и говори: „Матушка, а шта мислиш да пијеш мало витамине, а? Немој да се смејеш, озбиљан сам. Да, има и самооправдања. Али у овом случају код тебе је пре свега умор. Узми их…“

И има још много таквих ствари на које више породица може на почетку да се саплиће, исувише нервира, а затим – понекада и годинама касније – почиње да проналази путеве њиховог превазилажења. Мислим да сам већи део проблема увидела и ја, иако имам само троје деце. Између осталог, то су и проблеми мајчинства у целини – савременог мајчинства ако желите. Чини ми се да би разговор о мајчинским „црвеним линијама“ које померају из равнотеже и понекада убацују у бездан унинија био од користи – на крају крајева, на грешкама се учи, па макар и на туђим.

више

[АлександраВ]

1 hour ago, JESSY рече

И пробај да им објасниш да мама није паук.

Пробала, не вреди.... три руке и три ува и мало је... слуде те деца, сећам се када је ћерка била мала а синови су се нешто загаламили, она плаче, муж је држи али она се дере, они се деру, ја узимам цуцлу варалицу и стављам је мужу у уста уз оно мајчинско шшшшшшшшшшшш катастрофа! после смо сви умрли од смеха. Када мало боље размислим, смех нас је и лечио у свим тим блесавим ситуацијама када смо нас двоје требали да се трансформишемо у пауколике родитеље

1 hour ago, JESSY рече

Једна мама се кајала што је она таква никаква: грешна, лења и „праскава“ мајка, док свештеник који је исповедао слуша, слуша и говори: „Матушка, а шта мислиш да пијеш мало витамине, а? Немој да се смејеш, озбиљан сам. Да, има и самооправдања. Али у овом случају код тебе је пре свега умор. Узми их…“

Дивно То разумевање је лек. Пречесто сам наилазила на филозофе који су знали да осуде глупости попут неиспеглане одеће или неке прашине и слично. Умор. Све речено.

Текст је одличан Хвала