Мишљење теолога и свештенства о бесмртности душе

[Благовесник]

Spasava se tzv. eklesioloska licnost. To nije neka nova licnost, nego ista, ali preobrazena procesom sjedinjenja po Hristu u zajednici Duha Svetog sa Bogom Ocem. No,  prirodna licnost (prirodni deo licnosti)  podlozna je stradanju, pa tako i tumoru i sl. sve do tzv. buduceg veka.

 

Npr. neka blagocestiva osoba je zeleci da pomogne unesrecenim licima utrcala u zapaljeni autobus, ali je i sama zadobila povrede tela i glave, te zbog toga pretrpila posledicu promene, no, ne menja se njena eklesioloska licnost, jer  je Evandjelja radi pretpela taj gubitak, taman da je i razum izgubila,  izgubila je to pravde radi, a sve sto se izgubi toga radi tj. iz evandjelskih razloga,

nacice se stostruko, po Reci Bozjoj. Dakle, zadobila je pomracenost, ali se od te pomracenosti isceljuje u onom Vecnom danu.

Kako ce to izgledati mozemo videti u slici ili ikoni toga prikazanoj u Hristovim cuda, a konkretan primer moze posluziti na primer Gadarenski mucenik, gde on nakon isceljena ne gubi svoju licnost.

[cloudking]

Spasava se tzv. eklesioloska licnost. To nije neka nova licnost, nego ista, ali preobrazena procesom sjedinjena po Hristu u zajednici Duha Svetog sa Bogom Ocem. Prirodna licnost tj. prirodni deo licnost je podlozna stradanju, pa tako i tumoru i sl.

Npr. neka blagocestiva osoba je zeleci da pomogne unesrecenim licima utrcala u zapaljeni autobus, no usled toga je i sama zadobila povrede tela i glave, te zbog toga pretrpi i posledicu promene, ne menja se njena eklesioloska licnost, jer je Evandjelja radi pretpela gubitak i zadobila pomracenost, a od te pomracenosti ce biti isceljena u onom Vecnom danu.

ali sta se desava sa drugom licnoscu? Prestaje da postoji?

[Иван Ивковић]

ali sta se desava sa drugom licnoscu? Prestaje da postoji?

Не постоје две личности. То ти је као кад гусеница постане лептир... 

[Дијана.]

Bog će uzeti u obzir cijeli život i ukupnu ličnost sa naglaskom na onoj aktuelnoj, tada; osim kad to baš ne ide u korist čovjeku. Sud će svakako biti najpovoljniji mogući po datu ličnost. 

[obi-wan]

O. Sava Janjic odgovorio je na ovo pitanje, odgovor imate na donjem linku.

 

https://www.pouke.org/forum/topic/28745-питајте-о-саву-јањића-игумана-манастира-дечани/?p=1308878

 

Dakle, jasno se vidi da nema govora o spavanju duse, direktnom odlasku u Eshaton i slicnom.

[JESSY]

O. Sava Janjic odgovorio je na ovo pitanje

 

Ово је јако озбиљна тема и тешко је рационално објаснити оно о чему немамо искуство из прве руке. Стање душе, односно душевне компоненте човековог постојања, након физичке смрти није нигде у Св. Писму детаљно описано, што отвара и простор за различите и неретко супротстављене ставове. 

Морамо увек да почнемо од оних основних учења наше Цркве који дефинишу у ком простору може да се креће наше расуђивање. Дакле, ми не верујемо у платонистичку душу која је сама по себи вечна и самопостојећа. Верујемо да је душа бесмртна по благодати Божијој, односно тачније створена је за бесмртност. Она није вечна по себи јер све осим Бога је створено ни из чега и хипотетички може да се врати у непостојање, када не би било Божијег благовољења да оно што је створио вечно постоји. Душа јесте другачијег састава од тела, али је ипак тварна, као што су и анђели тварне природе, али не на исти начин као и ми, тј. не подлежу пропадљивости, старењу и физичкој смрти. Човек је психофизичко биће, али ни тело ни душа без једно другог нису потпуни, како каже о. Георгије Флоровски, да је душа без тела фантом, а тело без душе леш. С друге стране, у предању Цркве имамо сачувана бројна сведочанстава да након физичке смрти душевна компонента човековог бића (душа) наставља да постоји на један посебан и необјашњив начин и пролази најпре привремени суд који се често описује као суд савести и обитава у стању привремене радости и наде или у стању привременог очајања и муке. Након свеопштег васкрсења и поновног сједињења душе са преображеним телом наступа коначни суд. Наравно, суд у православној традицији нема јуридички карактер и већ је доста о томе говорено.

 

Дакле, наше размишљање може да се креће између с једне стране учења о смртности душе (тнитопсихизам), или тзв. спавања душе тј. њеног обитавања у својеврсном коматозном стању бесвесности до свеопштег васкрсења (хипнопсихизам) и с друге стране, (нео)платонизма тј. веровања да је човек заправо душа која је заточена у телу. Прве крајности, које је Црква више пута у својој историји одбацила, директно обесмишљују молитву светитељима и у конфликту су низом цитата из Св. Писма који указују да живот не престаје након физичке смрти. Православна Црква живо верује да су душе уснулих праведника живе у Господу и за њих се стално молимо и са њима евхаристијски заједничаримо. Друга крајност, платонистичка, обесмишљује Васкрсење, јер ако је душа потпуно аутономна, вечна по себи, тело је само терет кога се физичком смрћу ослобађамо. Хришћанство је врло јасно супротстављено платонистичким системима који су на разне начине покушавали да се угнезде у црквеној традицији.

 

Имамо такође и проблем времена. Време је такође створено и Бог као нестворен и Творац свега изнад је времена. Царство небеско након Свеопштег Васкрсења неће бити подложно временским оквирима које ми познајемо јер ће и време бити преображено као васцела творевина. Из ове перспективе имамо и размишљања покојног о. Томаса Хопка који није веровао у људске душе без тела и који је учио да су оне свесне зато што одмах након смрти улазе у реалност будућег века добијајући васкрсла тела. О. Хопко је овај став развио посебно у супротстављању платонизму у хришћанству и по његовој логици светитељи нам се јављају из есхатолошког царства, а не из света душа.

 

Издвојио бих пар његових цитата из његових беседа о животу после смрти:

"Они који су крштени и умрли, подигнути и запечаћени животворним духом. Они су буквално дигнути из мртвих и не могу умрети и смрт долази као преображење, као прелазак у вечни живот Христов јер је Христос васрксао. Ово је важно, не зато што имамо бесмртну душу, наша душа је мртва као и наше тело... ми не учиомо о бесмртности душе у Цркви као Сократ и Платон, већ следујемо Библији. Смрт је непријатељ тела и душе и Христос нас васкрсава у души и телу.... све то гледамо из перспективе краја, а не у смислу неких бесмртних душа које тамо негде плутају и питамо се куда".

"Мртви су једноставно потпуно мртви...и ја верујем када је Христос васрксрао из мртвих у свом васкрслом телу, он је одмах дао прослављено тело свима онима у гробовима и они улазе у вечни живот са њим. Зато када славимо светитеље прослављамо их као потпуно живе. Када се они јављају људима не јављају се као бестелесне душе, већ у својим прослављеним телима. Мошти њиховог физичког тела још могу бити у гробовима, и биће тамо до дана када ће гробови остати празни и више неће бити гробаља ни смрти. Али умрли у Христу већ улазе у ту вечну славу Царства које долази."

 

Овде видимо да о. Хопко покушава да нађе компромис између учења о смрти душе и платонистичког постојања "растеловљене душе" (disincarnate soul). Кључна ствар у његовом учењу јесте наше поимање времена. 

 

Његово учење подстиче одмах низ логичких питања.

На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима. Он врло јасно покушава да сачува целовитост човека који није само тело нити само душа, психофизичка целина, враћајући се горепоменутом ставу о. Георгија Флоровског. Наравно као добар познавалац светоотачког предања о. Томас Хопко никада није претендовао да ово своје богословско мишљење прогласи за нову догму. 

 

Можемо издвојити још једно богословско мишљење које се као ни мишљење о.Хопка не намеће као обавезно и апсолутно православно свхатање, иако долази од великог светитеља Цркве. Реч је о учењу Св. Григорија Ниског (о коме сам својевремено читао, али сам заборавио тачно место где то тврди) да душа након смрти тела не прекида сасвим своју везу са њим и да по тој логици тела светитеља настављају да буду извор благодатне енергије и након смрти. Лично бих рекао да је то можда један од лакше прихватљивијих начина како да нађемо средину између потпуне смрти или бесвесности душе с једне, и платонистичког схватања душе, са друге стране. Усудио бих се у том смислу рећи да је могуће да душа након смрти тела носи слику тела као својеврсни холограм, матрицу, на основу које ће тело на крају овог света и века бити васкрснуто у слави. Будући да тело још није васкрсло душа која носи његову слику још донекле ограничено доживљава радост и тугу у зависности од стања у коме је човек живео пре смрти. У том смислу душе покојних су и даље у сфери створеног времена које можда доживљавају на други начин него они који су још у животу. Наравно, остаје опет питање светитеља. Да ли и они постоје у том стању?

 

Наравно, остаје кључно питање свести.

 

Зашто се они који су за живота задобили благодат Духа Светога и које је Црква препознала као светитеље јављају, помажу нам и молимо им се тражећи њихову помоћ, а други, наши уснули, опет ћуте, као да спавају и чекају свеопште васкрсење. Могуће је говорећи крајње хипотетички да ниво свести душе након телесне смрти и њена могућност конкретнијег општења са нашим светом зависи од њеног духовног стања. Обично се каже да светитељи имају слободу од Бога да се јављају, а други немају иако живе у нади вечног живота. Светитељи нам се јављају благодаћу Божијом и Бог преко њих чудотвори као и док су били живи. Такође, свест код човека није само питање душе, већ и тела и биохемијских процеса. Притом душа и тело делују интерактивно. Душа без нормалних биохемијских процеса не може да се нормално изрази и комуницира као душа у здравом телу. То је посебно видљиво у случају тешких оболења као што је Алцхајмерова болест, разним другим облицима деменције или тешких психичких оболења. Психичке болести на известан начин суспендују човекову слободу која му је дата од Бога јер човек није у стању да слободно и нормално одлучује, већ може да постане потпуно неурачунљив и да деградира душевно чак на ниво животиње. 

 

То су све јако комплексна питања о којима никада нећемо имати експлицитне одговоре. Зато је веома важно да се држимо онога што Црква јасно и конкретно учи, да избегавамо крајности и да личне ставове и уверења не апсолутизујемо као да смо нашли коначно објашњење. Заправо наша вера мора да се креће између саборски потврђених учења Цркве који су као оријентири у магли и указују нам на пут којим треба да идемо. Свако скретање мимо тих оријентира може да нас уведе у опасне воде самомњења и прелести. Истински пут јесте да задобијемо ум Христов, а када заживимо у тој реалности све ће нам неисказано бити јасно и без потребе да рационално концептуализујемо ту стварност у нашем уму и изразимо је речима. То је вероватно и главни разлог зашто Православна Црква није отишла у мутне воде схоластицизма и овоземаљског мудровања.

[Дијана.]

vrijedi i ovaj odgovor Partibrejkersa učitati u cijelosti (on je sveštenikj

https://www.pouke.org/forum/topic/22628-александар-милојков-текстови-разговори-преда/?p=758924

Мени се чини да неки из досаде покушавају да у расправама ,,оживе,, неке проблеме које је Црква превазишла вековима уназад и који су тада били актуелни. У раној Цркви хришћани су се сусретали са Платоновим учењем у бесмртној души , о души која препостоји телу и налазила се у царству идеја али је због пада кажњена да борави у телу у коме треба да се очисти.  Такво учење су неки прихватили ( нпр. Ориген ) али га је Црква одбацила као јерес. Зато је  Свети Иринеј Лионски писао да је учење о томе како је душа бесмртна ђаволско. Дакле , Црква је имала конкретан проблем са лажним учењем и одбацила га. Данас покретање овог питања само смућује  вернике; људима се објашњава како је душа смртна по природи а бесмртна по благодати , како је све што је створено по природи смртно јер је једино Бог бесмртан сам по себи. То су ствари које су познате свакој побожној бакици: да је Бог Свемоћан и  Извор живота; па наравно да ништа не може да постоји мимо Њега и без Њега када је Он све створио. Претераном причом о смртности душе само се уносе забуне:

1. Многи онда устају у одбрану доказујући да је душа бесмртна ( што стоји у свим молитвама, песмама, Јеванђељу, житијима светих )- она заиста јесте бесмртна по дару Божијем. Она је животворна сила која покреће тело. Она је носилац идентитета и после растанка од тела одлази да обитава до Свеопштега Суда у место где је заслужила по делима својим

2. Многи такођер заиста схватају смртност у смислу  да душа нестаје до Страшног суда. Имамо доста теолога данас који ће вам на питање шта се дешава са душом по растанку од тела рећи да она нестаје или ће рећи просто : ми то не знамо, у нашој вери се о томе не говори . Све више таквих одговора чујем ( скоро и од једног свештеника на православном радију, буквално је рекао да ми ништа не знамо шта бива са душом по смрти).

Да закључим: наша Православна Црква има потпуно објашњено учење шта се дешава са душом после смрти тела: У Великом  Требнику ава Јустин Ћелијски је на крају додао беседу Светог Макарија Великог о души- у њој се каже да по растанку од тела 40 дана душа обилази места која је волела за живота. У трећи и девети дан по смрти анђели је воде на поклоњење Христу и у те дане се врше помени. у 40. дан над душом се врши привремени суд и тада Црква врши парастос молећи се за добар одговор престављеног члана. Наш народ је ово у потпуности сачувао.   Душа је бесмртна, не по својој природи и не постоји одувек, већ по дару Бога који је ствара при зачећу и сједињује са телом. Човек је целовита личност као душа, тело и дух. По Свеопштем васкрсењу човек ће постати онаквим каквим га је Господ замислио- наше душе ће се обући у нова преображена тела и бићемо испуњени Духом Светим. Садашње стање човека и стања душа по растанку од тела је привремено.  

 

 

 

Коначна егзистенцијална пуноћа сваке личности која је прешла праг смрти и која је "уснула у Господу" биће тек по општем васкрсењу,што не значи да она до тада не постоји,или да је у некој врсти метафизичке летаргије,или шта ти ја знам све,већ то значи само да је човек створен као биће које је и "душа и тело" и да није потпун без једне од те две компоненте...што не значи,понављам, да та једна компонета коју зовемо "душа" доживљава "гашење" (коме се онда молимо и ко се то онда моли за нас?),него партиципира и даље у (мета)егзистенцији,искључиво од Бога јој поклоњеној и дарованој,до оног момента док коначно не буде једно са својим васкрслим и преображеним телом и тако,као јединствена личност,као целосна и интегрална,уће у вечност свога Бога.

[Дијана.]

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=1667585296796493&id=1660892507465772

Никада нисам видео такву побуну студената као тада у амфитеатру ПБФ у Београду пре скоро 15 година када је професор Зоран Јелисавчић инсистирао на смртности душе позивајуће се на разне ауторе али и теологична расуђивања. Мало их је зачикавао са етеричним телима само да би их довео до тачке њиховог васкрсења тела. Када се "дигла кука и мотика" од студената, ослепелих нестварним хипер-идеализмом житија светих, на њихово питање: "Како се онда свети јављају живима ако им је смртна душа?", професор Зоран је само смирено рекао: "Не јављају се свети него се Бог јавља преко светих!". Онда је предавање морало бити прекинуто због расула које је настало. Бојим се да је ово остала тврда беседа за многе.

 

https://www.pouke.org/forum/topic/2366-%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%82%D0%B8/page-16#entry1160423

https://www.pouke.org/forum/topic/2366-%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%82%D0%B8/page-16#entry1160434

 

Никола Ђоловић, on 25 Jun 2015 - 12:09, said: https://www.facebook...660892507465772  Na zalost, ovako izgleda (Jelisavcic) plod suvog racionalisanja na temu, koju je sam Hristos itekako vec objasnio. Tako biva kad se samo umom bogoslovstvuje, suvo, a nema nadahnuca zivotvornim Duhom istine.   "ne javljaju se sveti, nego Bog preko svetih", sto ce da kaze - znaci, nema licnosti svetih, nema njihove stvarne utesne reci i isceljivanja, samo utvare koje Bog podmece nasim culima da bi nas tako lepo obmanuo i sam sebi skocio u usta. Sacuvaj Boze...   Malo li je primera u Crkvi koji jasno potvrdjuju da dusa ne umire, niti je nesvesna, niti spava? Zar je jednom potvrdjeno da ona nadzivljava telo? Ovakve tvrdnje kao kod Jeljcaninova i Jelisavcica same sobom obesmisljavaju kompletno bogosluzenje Crkve, i cine ga samo malo boljom predstavom, Boze prosti.   Obicni silogizmi, cerecenje uma misaonom gimnastikom.

 

Клинци који су чули пола предавања па говоре како је душа смртна, а не наглашавају "по природи", нити помињу бесмртност по благодати су довољно невоље донели обичном лаосу... Неке ствари нису за "уз ракијицу у порти". Али, треба јасно и гласно да се кажу на симпосиону... Никако нисам за заташкавање, само за мудрост кад, шта и коме...

[Дијана.]

On 6/25/2015 at 13:06, Севастократор рече

Muramasa, on 25 Jun 2015 - 13:01, said: Kako dusa funkcionise bez mozga?  

То је једна од ствари које ме у вери толико муче, да сам стално на ивици да се о њих спотакнем и ставим сумњу на све.

 

Prije par stotina godina bio je nezamisliv razvoj nauke kakav imamo danas - prirodnih, astronomije, medicine, neurologije, psihologije. Možda će uporedo sa otkrićima kosmičkih zakona koji nam još izmiču doći i tog spoznavanja misterija odnosa mozga i duše - možda s tim konceptom ektoplazme. Pa će možda biti otkrivene neke naučne činjenice da potvrde duhovna otkrovenja  koja su ljudi posredstvom intuiticije stekli prije x vijekova pa i milenijuma..

Dotle, imamo 'viđenja' duhovnog svijeta  (nematerijalnih entiteta i duša pokojnika) duhovnih ljudi, pod uslovom da dozvolimo da to nije samo subjektivni proizvod njihovog uma nego da je on poslužio kao receptor u posebnim uslovima za nešto što objektivno postoji a inače je čulno nespoznatljivo u našem rasponu percepcije. 

 

On 8/8/2015 at 11:02, Дидим рече

Не допада ми се оно што тамо пишеш да је овај форум "и превише" филозофски и интелектуалистички настројен и оно што си написала о слободи мишљења у телогији? Зар управо то није поента оваквог места?

 

U filozofiji možeš krenuti od jedne premise i podjednako uspješno dokazati i nju i njenu antitezu. U teologiji (ako uzmeš pravoslavnu ontologiju) imaš dogmate, neke filozofske premise koje su u rangu aksioma, koje ne obaraš, samo afirmišeš. Može se misliti i osporavati, Bog nam je darovao sposobnosti uma da ih koristimo, ali 'ispitujući duhove'. Neke stvari koje logički i filozofski možeš validno osporiti, jedino duhovno iskustvo dokazuje kao tačno i ispravno. Svako naše mišljenje je unutar našeg uma, a duhovna borba unutar uma je faktor koji je važan. Da li je važnija sloboda mišljenja i raspravljanja koja možda dolazi od gordosti i opisao ju je ap.Pavle kao 'mudrovanje ovog svijeta' gdje je mislio upravo na filosofiju - ili duhovna šteta koja se nanosi možda velikom broju duša koje će biti smućene i povrijeđene? U svjetlu potresa u vjernom narodu u Crkvi nisu nimalo banalne te stvari. Pročitaj ono što kaže Janko (teolog): problem je što su neke ideje koje pripadaju na simpozijume za raspravu među stručnim ljudima došle na ovakve forume...

[Дидим]

 

U filozofiji možeš krenuti od jedne premise i podjednako uspješno dokazati i nju i njenu antitezu. U teologiji (ako uzmeš pravoslavnu ontologiju) imaš dogmate, neke filozofske premise koje su u rangu aksioma, koje ne obaraš, samo afirmišeš. Može se misliti i osporavati, Bog nam je darovao sposobnosti uma da ih koristimo, ali 'ispitujući duhove'. Neke stvari koje logički i filozofski možeš validno osporiti, samo duhovno iskustvo dokazuje kao tačno i ispravno. Svako naše mišljenje je unutar našeg uma, a duhovna borba unutar uma je faktor koji je važan. Da li je važnija sloboda mišljenja i raspravljanja koja možda dolazi od gordosti i opisao ju je ap.Pavle kao 'mudrovanje ovog svijeta' gdje je mislio upravo na filosofiju - ili duhovna šteta koja se nanosi možda velikom broju duša koje će biti smućene i povrijeđene? U svjetlu potresa u vjernom narodu u Crkvi nisu nimalo banalne te stvari. Pročitaj ono što kaže Janko (teolog): problem je što su neke ideje koje pripadaju na simpozione za raspravu među stručnim ljudima došle na ovakve forume...

 

 

Врло ми је ружан избор речи "интелектуалистички"... од "интелектуализам". Не интелектуалност, него интелектуализам, као нека врста диктатуре где се људи приморавају да размишљају, а они то доживљавају као терет и пресију уместо само да читају и не мисле.

 

Није свако створен за размишљање, некоме је размишљање на спасење, некоме на погибао. Али је јако ружна појава када ови други сатиру потребу за размишљањем код првих. То је оно кад неко постави неко смислено питање, а добије одговор "Шта о томе разбијаш главу, шта ће ти то? Ево ја о томе не мислим па шта ми фали?" То је оно о чему је причао блаженопочивши патријарх Павле, да као ђак богословије није смео да постави питање о ствари која га је толико мучила да је замало погинуо, а на коју је дуго после сам себи одговорио тумачењем "вечне садашњости". Тај његов страх је био оправдан и сигурно би се баш и десило оно чега се бојао, да би га неки напали шта уопште и размишља, а други да је јеретик, да се усудио да о томе прича. Ја такву атмосферу страха не волим, иако се неко и у њој спасава, мене она духовно убија.

[Дијана.]

Zaista se slažem Didim s ovim što si naveo. Zlatna sredina, prava mjera, slobode i mudrosti, čini mi se...

suština: 

On 8/8/2015 at 9:44, Anja Weber рече

 In necesesariss unitas, in dubiis libertas, in omnibus autem caritas. ( Mislim da se ova izreka odnosi na sporna pitanja u teološkim raspravama : " U onom što je neophodno - jedinstvo, u neizvesnosti sloboda, a u svemu ljubav.)

[Плутон]

Nije prvi put da se na ovom forumu vode ovakve rasprave (tj. o duši, njenoj (be)smrtnosti). Uputila bih sve koji se nađu sablažnjeni ovom pričom (tj. da nema svjesne ili žive duše nakon smrti tijela), na ovu temu https://www.pouke.org/forum/topic/39543-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%BE-%D0%BC%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%88%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0/

Ima još više kilometarskih tema na tu problematiku, na stotine stranica, https://www.pouke.org/forum/topic/4200-%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B5-%D0%BE-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%BC%D1%80%D1%82%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B5-%D0%B8-%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B5-%D0%BD/page-200, a ova je upravo lakonski precizna i sažeta. 

Stvar je u tome što neki profesori na bogoslovskim školama upravo ovako podučavaju, ne znam koliko zvanično kao programski zahtjev, a koliko u formi slobodnih filozofskih diskusija, kao što i neki studenti, kasnije teolozi, usvajaju i podržavaju takvu, više filozofsku ideju i razmatranje.Ovde sada imate iskaze iz prve ruke.  Ovakvo razmatranje se kosi sa ukupnim učenjem Crkve, a još više sa vijekovnim duhovnim iskustvom Crkve.

Sajt Pouke i forum Žive Reči Utehe ne stoji iza takvih stavova: ono što Željko pokušava da kaže je da forum dozvoljava raspravu o tim stavovima, i da ne udaramo na ličnost kao nosioca stavova, već na same ideje.  

 

Црква нема званичан став о томе и стога се ништа у овим расправама не коси са њеним учењем. Теолози кроз историју такође немају јединствено мишљење о (бе)смртности душе.

И баш напротив, идеја о бесмртности душе би се далеко пре могла окарактерисати филозофском него теорија о њеној смртности.

[Дијана.]

Црква нема званичан став о томе и стога се ништа у овим расправама не коси са њеним учењем. Теолози кроз историју такође немају јединствено мишљење о (бе)смртности душе.

И баш напротив, идеја о бесмртности душе би се далеко пре могла окарактерисати филозофском него теорија о њеној смртности.

Ništa se ne kosi(?), osim sa hristologijom, agiologijom, himnologijom i obredima - ateisti nam onda i ne trebaju, sve odradimo sami. Zatim, to zadire i u učenje o Sv.Trojici ali zaista zašto bih ja o tome diskutovala. 

A oci su izvoljeli usvojiti filozofsku ideju koja je odgovarala, malo modifikovanu: besmrtnost ne po prirodi već po blagodati, a ostale varijacije odbacili kao jeres. Tj. spavanje kao jeres a već smrtnost je čist materijalizam i ateizam. 

Nisam imala namjeru ja da raspravljam na ovu temu, i prestajem, na onoj drugoj temi je dovoljno rečeno, plus što imaju stotine stranica ove diskusije na forumu - i samo sam uputila ljude na druge srodne teme i na duhovni oprez u obilju ideja koje su dostupne na internetu. 

[Плутон]

Ništa se ne kosi(?), osim sa hristologijom, agiologijom, himnologijom i obredima - ateisti nam onda i ne trebaju, sve odradimo sami. Zatim, to zadire i u učenje o Sv.Trojici ali zaista zašto bih ja o tome diskutovala. 

A oci su izvoljeli usvojiti filozofsku ideju koja je odgovarala, malo modifikovanu: besmrtnost ne po prirodi već po blagodati, a ostale varijacije odbacili kao jeres. Tj. spavanje kao jeres a već smrtnost je čist materijalizam i ateizam. 

Nisam imala namjeru ja da raspravljam na ovu temu, i prestajem, na onoj drugoj temi je dovoljno rečeno, plus što imaju stotine stranica ove diskusije na forumu - i samo sam uputila ljude na druge srodne teme i na duhovni oprez u obilju ideja koje su dostupne na internetu. 

 

Свакако. Ни ја не желим овде да расправљам о томе, тема има другу сврху. Ал' из истог разлога сам написао да се ови ставови о (бе)смртности душе не косе са учењем Цркве јер Црква нема званичан став о томе. Химнографија, обреди итд. нису догматског карактера осим ако не изражају догмате које је Црква претходно саборно утврдила.

[Ignjatije]

On 4/24/2014 at 21:07, Александар Милојков рече

Са друге стране бесмртност човека значи јединство душе и тела, те бивање тог јединства у заједници љубави са Богом и ближњима. Жив, бесмртан човек је, дакле, онај који је састављен из душе и тела и који има свој идентитет (личност), потврђиван у заједници са Богом и ближњима. Бесмртан човек је обожена личност. Та бесмртност и то бивствовање је нешто сасвим друго од појма бесмртности када је душа у питању. Зато је могуће говорити да је душа у исто време бесмртна али да може вечно умирати. Прво се односу на њену простоту, на тврдњу да она као таква неће ишчезнути, а друго на душу као део човека, на личност.

 

Испада да ћемо живети вечно како год окренеш. Није ми јасно оно "вечно умирање душе". Умире оно што може умрети, ако душа не може умрети како може умирати, имати такву особину ако она није део њене(бесмртне, неумируће) природе... :.mislise.