Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...

[ВИЛМА]

Није то ствар закључивања, тврђења или теорије, већ живота. Овде сам врло доследан: без Бога је тама најкрајња.

Друга је ствар што људи таму виде као светлост.

 

Стара је то прича: "Ако ли је светлост ваша у вама тама, каква ли је тек тама."

Vidi, to je stvar tvog života i tebi sličnih. To je tvoje zaključivanje i tvoje viđenje gde je svetlo a gde tama. Moje nije i ne možeš mi tvoj stav nametati kao jedini ispravan.

[ВИЛМА]

Наравно да није, како би могао да буде?

Ко није са мном, против мене је, каза Господ што у свом мудрој једноставности говори да атеизам не постоји, дакле или си Хришћанин или ниси, не може се бити нити једним, није Бог тако саздао човека; самим тим то више не може да буде савет.

AKo nisi hrišćanin, šta si ? Jel to bog u nehrišćanima vidi neprijatelje, jel njih ne voli ? Au, al je on onda isključiv i narcisoidan !

[Johanes de Silencio]

Наравно да није, како би могао да буде? Ко није са мном, против мене је, каза Господ што у свом мудрој једноставности говори да атеизам не постоји, дакле или си Хришћанин или ниси, не може се бити нити једним, није Бог тако саздао човека; самим тим то више не може да буде савет.

 

Да, чекао сам да неко ово напише:

атеизам о коме ја говорим нема везе са плитким разумевањем атеизма данас.

Ради се о богоодсутности, не о противљењу Христу. Тако да је овај атеизам врло користан. Наравно, рекао сам "понекад".

Читајте Филокалију и Житија светих. Препуна је доживљаја овог атеизма.

Његов циљ није богоборство, већ интимнији и пунији сусрет са Христом, који је ослобођен наших фантазија

[Euthyphro]

Атеизам је понекад добар. Дакле, некада је коринсно да човек остане без икакве утехе, па ни Божије, како би видео таму ... и пожелео нешто друго.

 

'Potamne li mi teški oblaci zvijezdu ljubavi , učini li mi se da vjerujem da postoji samo noć u ovome životu - to će za mene biti baš čas savršene radosti. Čas u kojem ću posvjedočiti da mojem pouzdanju u Boga nema granica...' Tereza iz Lizjea 

[-Владимир-]

Vidi, to je stvar tvog života i tebi sličnih. To je tvoje zaključivanje i tvoje viđenje gde je svetlo a gde tama. Moje nije i ne možeš mi tvoj stav nametati kao jedini ispravan.

Ма не намеће ти , како би и могао. Само износи своје мишљење , своје искуство. 

[Јелина]

Све у свему, ја мислим да се налазиш на прекретници и да требаш да пазиш. И да се не опушташ јефтиним решењима и мислима. Ствар је озбиљна.

 

Озбиљно је бити неозбиљан кад знаш најбитније.

 

И ја баш мислим да би то недостајало. Мало те широке неозбиљности која зна и не очекује узвраћање, има и даје, расте и расипа се. Онда буде и смео човек, па мења, проба, излази из стега и тражи себи оно што му одговара. Баш без икаквих озбиљних и  строгих ограничења и бојазни.

[JESSY]

 ја бих опет подсетила на књигу, о којој је веч било рачи на нашем сајту...ПУТЕВИ И СТРАМПУТИЦЕ ПОЧЕТНИКА У ВЕРИ, свештеник А.Гармајев.....

 

треба ја увек имати поред себе....увек је актуелна.....и после 10 година вере....и увек се могу наћи одговори на нека питања која нас муче....

 

https://www.pouke.org/forum/topic/16769-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B5%D0%B2%D0%B8-%D0%B8-%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%83-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B8/

[verum est in beer]

@Аљонка

Треба да посматраш Цркву кроз есхатон. Због чега идемо у цркву и радимо све што радимо због вере? Да би нам било боље и да лепо живимо у овоме свету или да заслужимо плату за будуће Царство. Нормално је да човек гледа и друге ствари јер смо тренутно ту где јесмо и морамо и овде да одживимо свој живот. Наравно да свима нама засметају неке ствари које се дешавају у цркви и око ње и да нам долазе искушења. А сигурно ти искушења нису већа него што можеш да издржиш, а када прођу изаћи ћеш јача, ако Бог да. И наравно да Христос није неко ко нас гледа за ситнице и глупости и на основу тога кажњава или награђује: колико смо постили и на који начин, да ли правимо метаније, да ли се редовно молимо и слично.

 

Исус одговори: Царство моје није од овога свијета: кад би било од овога свијета царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима: али царство моје није одавде. Јн. 18, 36

[obi-wan]

Inace, nevezano samo za ovu temu, jedan dobar nacin da covek predupredi ili ukloni od sebe ovakva i slicna pitanja, kojima neprijatelj samo zeli da uzurpira i oduzme nas mir, jeste da svoj zivot ucinimo jednostavnijim, i da ga ispunimo "rukodeljem" - odnosno, nizom aktivnosti koje ce da upotrebe nase slobodno vreme.

 

Da li je to neki hobi, sport ili nesto trece, manje je vazno, to vec prema sklonostima pojedinca, ali toga svakako mora da ima, tako su i drevni Oci podviznici naucili da (kroz neko rukodelje) cuvaju svoj mir i stajanje pred Bogom, pa jos i da budu drugima od toga korisni.

 

Cim se u coveku pojave misli koje smucuju i kradu njegov/njen mir, odmah znamo da je to delo necastivog. Kao sto veli sv. Serafim iz Sarova - "Duh Boziji uvek deluje isto, radujuci nasu dusu, hraneci nas um, i donoseci nam mir koji svaki um prevazilazi, dok duh necastivog cini sve suprotno od toga; po tome cemo poznati koji od njih trenutno deluje na nas, da bismo ovog drugog odmah i energicno odbacili"...

[Аљонка]

 

 

Кад наша мила Аљонка има проблем са вером, па јој се свашта мота по главе.

Hahahah

Ibrahime, ti li si... Nisam te odmah prepoznala, dobri moj Ibrahime..

[Аљонка]

Inace, nevezano samo za ovu temu, jedan dobar nacin da covek predupredi ili ukloni od sebe ovakva i slicna pitanja, kojima neprijatelj samo zeli da uzurpira i oduzme nas mir, jeste da svoj zivot ucinimo jednostavnijim, i da ga ispunimo "rukodeljem" - odnosno, nizom aktivnosti koje ce da upostrebe nase slobodno vreme.

 

Da li je to neki hobi, sport ili nesto trece, manje je vazno, to vec prema sklonostima pojedinca, ali toga svakako mora da ima, tako su i drevni Oci podviznici naucili da (kroz neko rukodelje) cuvaju svoj mir i stajanje pred Bogom, pa jos i da budu drugima od toga korisni.

 

Cim se u coveku pojave misli koje smucuju i kradu njegov/njen mir, odmah znamo da je to delo necastivog. Kao sto veli sv. Serafim iz Sarova - "Duh Boziji uvek deluje isto, radujuci nasu dusu, hraneci nas um, i donoseci nam mir koji svaki um prevazilazi, dok duh necastivog cini sve suprotno od toga; po tome cemo poznati koji od njih trenutno deluje na nas, da bismo ovog drugog odmah i energicno odbacili"...

 

Da, apsolutno...

[Иван Недић]

Стање у Цркви у глобалу никада није било нити ће бити боље. Ко не налази своје место у Цркви овде и сада, неће га наћи нигде и никада

[Johanes de Silencio]

Озбиљно је бити неозбиљан кад знаш најбитније. И ја баш мислим да би то недостајало. Мало те широке неозбиљности која зна и не очекује узвраћање, има и даје, расте и расипа се. Онда буде и смео човек, па мења, проба, излази из стега и тражи себи оно што му одговара. Баш без икаквих озбиљних и строгих ограничења и бојазни.

 

Нећу рећи да се не слажем.

Само, у питању је наше различито поимање озбиљности.

 

Ја лично уз озбиљност не стављам речи "строго", "ограничење", "бојазан".

Употребио сам "пажња" и "не опуштање јефтиним решењима".

Озбиљно у мом светоназору може бити и духовито, широко, давајуће, растуће, итд.

А то може бити казано и простије: мудар као змија и безазлен као голуб.

 

Христа могу да доживим (и доживљавам) као личност у распону од суза до смеха.

[Јелина]

Управо сам хтела да ка овоме усмерим разговор, због Аљонке.

[Калеидоскоп]

ово јесте проблем који и ја, лично, понекад искусим, у валовима дође, па одлази, а имајући у виду писања и других чланова, види се да то није нека случајност, или ексклузивност.

Кад посматрам ствари "спољашно", т.е. кад такве мисли оду од мене, онда схватим, или бар мислим да сам схватио да је то део борбе, коју водимо на овај свет. Личносна, наравно.
Наравно, кад се све то догоди, ја не препознам себе,чудим се што моје стање се не подудара са мојим концептом о томе какав човек јесам...

Живим у свет где све је инстантно "инстант кредит, инстант чај, инстант супа, инстант ово, инстант оно....", па понекад дозволим да дозволим бити разапет између оно што овај свет тражи од мене, да пожурим, да остварим оно што је идеал овог света, било то каријера, удопства, искуства итд.

И онда заборавим да време не постоји, да нема где журити, да тражећи нешто изван себе сам можда и потпуно одбацио себе, затворио своје срце за све и и за свакога, онда лутам, љутим се себе и свима за све...
 

 А Он ме не заборавља.
Стоји испред вратима и чека.
Стрпљиво и ненаметљиво.
Чека, да ово дете схвати да је Он ту, да га није оставио, да, концепти о Њему, нису Он, чека да му дође у загрљају.
Да дође и као мало дете које долази код свога Оца, каже уз сузама да је поцепао панталоне, изударао кољена, пао, повредио себе...
Он, онда, без икаквог приговора обрише сузе, превије ране и загрли.

Како је лепо знати да постоји Човек код кога увек можеш поћи, без разлике колико пута си опио себе (са напицима "света"), а при томе и пао и поломио главу.

Псалм 22.