Преболевање и исцелење након јаке трауме

[JESSY]

Povezivanje  sa  ljudima je lek

 

 

                        Za većinu ljudi, život je tok  egzistiranja od jednog bola do drugog bola, sa povremenim pauzama, koje najčešće i same nisu pauze ljubavi i mira, već su istkane od nade da će sutra biti bolje i lepše. Kad imate misao – "Niko me ne voli", ili  "Život više nema smisla", "Sve je uzalud" ili bilo koju drugu misao kojom izražavate svoj  očaj, razočaranost, ozlojeđenost i samoću u životu, vi ste posejali seme bolesti. To je prvi korak na putu isceljenja, shvatanje da je seme bolesti misao, bez obzira da li je u vidu želje, namere, osećanja ili neke druge pobuđenosti vašeg duha. Adenovirus dolazi kasnije, kada ste odškrinuli ili naširoko otvorili vrata svoga srca, a domaćina nema da dočeka nezvane ili zvane goste.Kad se povučemo u najskrovitije odaje svoga srca, kada pritajimo svoje želje i namere, sve se u nama pritaji pa i ono što nam život održava - disanje. Putem plitkog i škrtog disanja unosimo u organizam sve manje energije kojom pokrećemo naše srce i celo telo. Time se začarani krug bolesti upotpunjuje. Misao, disanje i pulsiranje srca su  "sveto trojstvo" života. Dovoljno je da samo jedna karika popusti i život počne da kopni.

                        Poljski naučnik, R.Griglievski, 1981. godine je otkrio da pluća proizvode prostaciklin, bitan sastojak krvi koji ima ulogu da inhibira preterano zgrušavanje krvi koje oštećuje krvne sudove. Smanjena prozvodnja prostaciklina je direktna posledica smanjene funkcije pluća. Pojačano disanje povećava  nivo prostaciklina u krvnim sudovima. Time se direktno dokazuje koliki je značaj  zdravog disanja za zdravlje srca, ali isto tako je važna uloga misli za njegovo zdravlje. Misao  utiče na disanje. Kada je čovek u opasnosti, on automatski pritaji disanje. To je evolutivni mehanizam izbegavanja opasnosti , kao kada kornjača uvuče svoje telo u bezbenost svoga neprobojnog oklopa. Ako opasnost hronično traje, danima i mesecima ili godinama, nedovoljno disanje postaje novi stil egzistiranja, a to je utabana staza za  buduće bolesti kardiovaskularnog sistema. Sagledavate li da bolesti srca ne možemo pristupati kao automehaničarskoj operaciji, zaobilazeći  duhovnu dimenziju  gubitka zdravlja? Ako hoćete da imate zdravo srce, morate otključati svoj bol, sve svoje rane zadobijene od voljenih i  nevoljenih ljudi.

             Naravno, otpuštanje bola u etar takođe boli, ali drugog rešenja nema. Formula je surova, ali  jasna: preko agonije do ekstaze. Ona važi u svim oblastima života. Da bi ste popravili zub, morate izdržati neprijatni i bolan  zvuk bušilice. Operacija na telu boli, uprkos anesteziji, ali drugog rešenja nema da bi nam bilo bolje. Poveravanje svoje bolne tajne, zaključane u srcu takođe boli, ali drugog puta nema. Većinu ljudi ne ubija, kao što pesnik reče, jedna prejaka reč, ali bol za bolom i srce to ne može da otrpi.

[JESSY]

Психичка траума – када није довољно само молити се

 

Ne tako mali broj ljudi pretrpeo je neki oblik zlostavljanja u detinjstvu. Zlostavljanje može da se javi kao fizičko nasilje, seksualno zlostavljanje, emotivni napadi ili zanemarivanje.

Bez obzira na oblik, ma koji vid traumatičnog iskustva ne nestane u potpunosti u kasnijem periodu života. Ovakva iskustva prate osobe kao duhovi, proganjajući njihov svakodnevni život. Prema tome, važno je da osobe koje su imale takvu prošlost i oni koji ih okružuju shvate problem i nauče kako da se nose sa tim.

Prva reakcija ljudi kada čuju za nečiju traumatsku prošlost (ili kada razmišljaju o sopstvenoj) jeste da kažu kako to treba samo da se ostavi u prošlosti, tamo gde i pripada, drugim rečima, da treba „zaboraviti na to“. Ipak, ljudi ne shvataju da je to kao da se nekom ko je slomio nogu kaže da zaboravi na bol.

Tačno je da su se ti nemili događaji dogodili odavno, ali je bol i dalje prisutan. Prema tome, psiha kod takvih osoba nije izlečena ili nije izlečena kako treba. Tako je i sa slomljenom nogom, osim što je bitna razlika u tome što ne možemo fizički videti oštećenu psihu.

Kada deca odrastu, ona razvijaju razne modele razmišljanja o sebi i svetu oko sebe i koriste ih tokom svog života. Iako se to menja kroz životno iskustvo, velike promene su kod nekada istraumiranih pojedinaca manje verovatne. Takve promene su češće rezultat značajnijih životnih događaja, kao što su izlečenje bolesti, dugoročne veze ili psihoterapija.

Ako razmislite o tome, shvatićete da će oni koji su bili zlostavljani ili zanemareni u sebi stvoriti osećaj da nešto nije u redu sa njima i da je svet strašno i opasno mesto. To predstavlja perspektivu iz koje oni žive svoje živote. Da biste bolje razumeli kako traumatska prošlost može i dalje da progoni ljude, obratite pažnju na sledeće poređenje koje je zasnovano na iskustvima ljudi:

Zdravo detinjstvo:

• pozitivna percepcija sebe kao sposobne i vredne osobe
• u osnovi se osećaju bezbedno u svetu
• osećaj da imaju kontrolu nad sopstvenim životom
• osećaj da su kompetentni za efikasno suočavanje sa situacijama koje ne mogu da kontrolišu
• precenjuju šanse da će se dogoditi nešto lepo
• potcenjuju šanse da će se dogoditi nešto loše
• pronalaze smisao u svom životu i kao deo sveta

Traumatično detinjstvo:

• negativna percepcija sebe kao nesposobne i bezvredne osobe
• osećaj nebezbednosti i nepoverenja
• osećaj da imaju malo kontrolu nad sopstvenim životom
• osećaj da su nekompetentni za efikasno suočavanje sa situacijama koje ne mogu da kontrolišu
• potcenjuju šanse da će se dogoditi nešto lepo
• precenjuju šanse da će se dogoditi nešto loše
• pronalaze malo smisla u svom životu i u svetu izvan svoje traume

Lečenje od posledica bolnog detinjstva

Izlečenje može da se desi, ali je potrebno vremena, energije, fokusa i saosećanja. Učenje o efektima traumatskih iskustava predstavlja veoma koristan prvi korak. Ljudi sa takvom prošlošću mogu da steknu bolje samorazumevanje, a ljudi u njihovoj okolini kojima je stalo do njih, mogu da steknu znanje koje im je potrebno da budu prava podrška i više saosećajni. Sve ovo može da pomogne u ograničavanju nevolja koje duhovi iz prošlosti mogu da izazovu u životu.

 

http://www.krstarica.com/zdravlje/depresija/traume-iz-detinjstva/

[JESSY]

'profesor Vladeta Jerotic je sinoc na predavanju rekao da je mnogo bolje razmaziti decu nego biti prestrog.....razmazena deca se vremenom mogu promeniti, sticajem raznih okolnosti, ali osecaj inferiornosti koji deca deca steknu u detinjstvu ne moze nikad nestati.....

[ines]

'profesor Vladeta Jerotic je sinoc na predavanju rekao da je mnogo bolje razmaziti decu nego biti prestrog.....razmazena deca se vremenom mogu promeniti, sticajem raznih okolnosti, ali osecaj inferiornosti koji deca deca steknu u detinjstvu ne moze nikad nestati.....

:good2:

[Иван ♪♫]

čovek treba da se potrudi osvesti svoja osećanja, i da pokuša da razume sebe 

trud na razumevanju sebe, trud na sagledavanju stvari realnije, i obrazovanje, pomažu da se čovek polako oslobađa stega

[JESSY]

Дужни смо да будемо максимално опрезни када утичемо на духовни живот других људи, деце посебно. Насиље може нанети непоправљиву штету. Најбоље што можемо да учинимо да бисмо развили духовни живот других је да им пружимо атмосферу љубави и чистоте. — света царица Александра Романова

[JESSY]

Izbrisati bolna sećanja

 

Kažu da onaj ko nije patio u životu, nije ni živeo. I što više godina ostaje za vama, to je više šansi da ste doživeli jaku emocionalnu bol. Sve je lako kad si mlad, osim kad ti slome srce. Zbog ljubavi, naravno. Kad ne uspeš da upišeš Akademiju, kad ti neko umre prvi put, kad ostaneš bez kućnog ljubimca, kad ti komšija poseče retko drvce doneto i jedva presađeno iz Grčke, kad te najbolji prijatelj izda. Ili kad se dogode još ozbiljnije stvari, a dešavale su se ovde, takvo je tlo…

 

Svejedno šta vas boli, granica trpljenja je individualna. Nema instrumenta koji može da meri bol, nema kantara koji bi mogao da vam kaže da li je vaša tuga jača od moje ili komšijine, da li patite više vi ili dečko kad se posvađate zauvek. Ali, ta bol zbog ljubavi drži kraljevsku poziciju. To slomljeno srce učini vas takvim da nas iz svih magazina i još brojnijih knjiga za samopomoć podučavaju kako umeti patiti jer je i to umetnost, kroz koje korake morate da prođete dok tugujete zbog ljubavi. Kad se otvore neka nova vrata i nove šanse, reč zaborav dobija pravi smisao.

 

Nije isto obrisati sećanje i obrisati emociju koja ga prati. Kad se setite najgoreg trenutka iz osnovne škole, možda mu se sad i smejete jer jeste smešan, ali tad, tad je to bio problem koji ne bi mogao da vam reši ni Deda Mraz lično. Tada vas je bolela duša, i niste znali da će vas tek zaboleti. Ali, sad ne biste menjali ništa na to sećanje, jer je samo vaše.

 

Možda dok osećamo bol želimo zaborav što pre, ali ako sagledamo šire, zar upravo to što umemo da patimo ne razlikuje nas od onih koji se zbog nedostatka određenih emocija nazivaju psihopatama? Zar sva sećanja koja imamo ne čine da budemo jedinstveni, onakvi kakve nas je isklesao život? Ako ne bi bilo slomljenih srca, ili depresivnih duša, ko bi pisao sve one stihove? Ko bi napisao knjige? A ko bi plakao zbog „Foresta Gampa“ ili „Šindlerove liste“? Kako bismo znali da razlikujemo šta je prava ljubav, kad smo patili zbog ljubavi, a kad zbog povređenog ega?

 

Kažu da su najstresnije stvari koje mogu da nam se dogode u životu smrt, razvod, selidba. Tada neki izgube glavu zbog emocija koje ih preplave. I tu nastaje razlika između onih koji umeju da ovladaju njima, i onih kojima ovladaju emocije.

 

„Svaki gubitak ima pripadajuću patnju. Naučnici su utvrdili da svi prolazimo kroz iste faze žalovanja, a vreme koje nam je za to potrebno je različito. Važno je da budemo strpljivi i da damo sebi vremena i prostora da osetimo sve što dan donosi. Patnja nam omogućava da se prilagodimo novonastaloj situaciji i pomaže nam da usmerimo snage ka pronalaženju novog načina življenja, bez tog odnosa. Svi ćemo se u nekom periodu susresti s emocionalnom patnjom. To je nužan deo života. Svi dišemo, svima kuca srce i svi nekad patimo. Ipak, koliko god naše emocije bile bolne, one ne upravljaju nama i našim ponašanjem. Mi upravljamo svojim ponašanjem. Dakle, razlikovaćemo se po tome šta radimo dok patimo. Da li ćemo isploviti u život i kad duvaju vetrovi ili ćemo čekati bolje vremenske prilike? Hoćemo li živeti naše živote i danas, iako smo nedavno izgubili odnos koji nam je bio veoma važan? Hoćemo li graditi bliskost s nekim drugim, iako strepimo da ćemo jednog dana i taj odnos izgubiti? Da bismo u tome uspeli, neophodno je da u svoj dan ponesemo svoju patnju. Ona će biti tu dok bude, a mi možemo da se bavimo onim što je za nas još važno. Možda ne važnije od onog što smo izgubili, ali ipak važno. Ovakvim pristupom se bavimo svojim životima onakvim kakvi su sada i nosimo se s teškoćama koje donosi današnji dan.“

 

 

Piše: Zorica Klementina Marković

Izvor: Nedeljnik

[Баба]

Ту само помаже тотална амнезија

[Ненад Р.]

Ником у животу није све идеално и неминовно се дешавају лоше ствари .Да ли треба те лоше ствари да потиснемо у други план или не (оне никада не могу да се скроз забораве јер ма колико се ми трудимо да заборавимо , оне увек стоје у дубини душе ) зависи дали је та бол настала нашом кривицом или не . 

Ако је настала не вашом  кривицом то треба потиснути и ићи даље .Ако је настала вашом  кривицом , и тада треба ићи даље , али не треба је потиснути у други план , већ треба исправити , ако је рецимо бол настала због гриже савести због нечега што сте раније учинили некој особи.

[JESSY]

@, 8086.gif

[pahulja]

:fmqmtx:   Uf kakva tema..
 
Nema tu puno pameti, koliko god puta da "umreš", život te jednostavno tera da ideš dalje...
Naučila sam ključnu grešku: Sedeti u mraku i čekati da neko drugi upali svetlo, ne pomaže..
Ali Bog pomaže kad mu se iskreno moliš za to sam živi dokaz, njegova promisao kojom nas izvodi iz svake teške životne situacije, je neverovatna!
Naravno potrebno je vremena da se duša oporavi i počne da želi da ponovo funkcioniše i mislim da je nada najvažnija u takvim situacijama...
Nada da će sve doći na svoje, negde duboko u sebi ponavljati sebi da te Bog neće nikada napustiti i da će na kraju, kolika god da je tuga, sve biti dobro (ako nije dobro, onda nije kraj ) 
 
I jedan odlomak ...
"Eto..
Godinama sam se ponosio time što moje lice nije izlog mojih emocija, a to mi je izgleda pre pravilo probleme nego što ih je rešavalo.
Ne, pile, tebe ću teško prevariti, kad sam "takav" onda sam u stvari pomalo tužan, sećaš se, no, ja to obično prezdravim na nogama...

 

S tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...

I, pazi...

Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...
I onda si gotov...
Jer tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te više neće zaobići..."

8086.gif

[Данче*]

Што пре се суочимо са собом то боље. У болу и патњи ми себе најбоље откривамо. Ако хоћемо да упознамо себе та рана не би никада требало да потпуно зацели, кроз њу ми посматрамо себе и прилазимо другима. Тако упознајемо и сопствене страсти и туђе.

 

То је то... Што те не убије то те ојача. 

[JESSY]

njegova promisao kojom nas izvodi iz svake teške životne situacije, je neverovatna! Naravno potrebno je vremena da se duša oporavi

facenew22222222

[Драгана Милошевић]

Што рече Жељко. тотална амезија ништа друго. Не вреди потискивати осећање туге јер онда период опоравка је дужи.

[Снежана]

Не бих брисала болна сећања, ал' бих врло радо обрисала оне који су их произвели...понекад, кад се сетим :-D