Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота

[perl]

У горњем Шмемановом тексту је наведено у тексту молитве "властољубља" уместо "љубоначалија", што је по мени добро преведено, међутим даље у преводу пише "пожуде". Вероватно је боље било задржати "властољубља".

Види текст на руском овде.

" Любоначалие! Любовь к власти. " Упоредити са српским " „Љубоначалије“ – пожуда! "

 

---

Господи и Владико живота мојего, дух праздности, унинија, љубоначалија и празднословија не дажд ми.
Дух же целомудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему.
Еј, Господи Царју, даруј ми зрјети моја прегрешенија и не осуждати брата мојего, јако благословен јеси во вјеки вјеков.

Амин.

---

 

Нека је свим форумашима пост на здравље.

[Снежана]

***

Вековима већ у свету - истина слабо, али непрестано - светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
Протојереј Александар Шмеман-ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ

 

***

Жена је та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што - без обзира на све зло које господари светом - у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
Протојереј Александар Шмеман-ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ

[Снежана]

 

 

 

РАЗГОВОР ХРИСТА СА САМАРЈАНКОМ

Четири недеље после Васкрса у свим црквама се чита она глава из Јеванђеља по Јовану где се говори о необичном разговору који је Христос водио са женом Самарјанком. Христос је  како каже Јеванђеље застао да се одмори на бунару у близина града Сихара. Његови ученици су отишли до града да купе нешто хране. И, гле, на бунар долази жена Самарјанка да захвати воде. Христосјој каже: "Дај ми да пијем". Почиње разговор[1] током кога жена пита Христа: "Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати Богу"(Јн.4,20).

То питање се односило на вишевековни спор између Јевреја и Самарјана који су отпали од правоверног јеврејства. Средиште праве вере је за старе Јевреје био град Јерусалим, а за Самарјане извесна гора у Самарији. Тај спор се, сасвим очигледно, тицао спољашњих и ритуалних религијских правила. Христос одговара жени: ''Долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у духу и истини јер Отац тражи да такви буду они који се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају".

Нема сумње да су ови стихови из Јеванђеља по Јовану заиста од одлучујућег значаја за схватање Хришћанства. Они садрже, изражавају и заувек објављују праву истину о хришћанском преокрету у самом поимању религије, јер њима заиста почиње Хришћанство. У Духу и Истини! Религија је вековима до тог времена била првенствено скуп прописа, закона и правила, при чему се сав религијски живот сводио на беспоговорно и слепо потчињавање тим прописима и правилима. Не у Јерусалиму, него на овој гори; не тамо, већ овде; не онако, него овако... Хиљадама и хиљадама таквих и сличних прописа  за које је сматрао да су од Бога човек је покушавао да се заштити од унутарњег неспокоја, страха и жеља које су га мучиле, градећи око себе свој сопствени кавез у коме је све требало да буде јасно и тачно дефинисано и у коме му више ништа не би било потребно осим тачног испуњавања онога што је претходно јасно дефинисао. И, гле, Христос све то једном својом реченицом одбацује и поништава. Богу се не треба клањати нити на тој гори, нити у Јерусалиму,  већ Му се треба клањати у Духу и Истини. А то значи не у страху и слепилу, не од бојазни и патње, већ у знању и слободи, у слободном избору и синовској љубави. Христос овим Својим речима поставља Истину у само срце и средиште вере. Не закон, не потчињавање и не пуке прописе, већ Истину. "Познајте Истину - говори Христос - и Истина ће вас ослободити". Христос у средиште вере, у само њено срце поставља иска-ње:''Иштите и наћи ћете". Не спокој, већ жеђ: "Блажени гладни и жедни истине..''. Не ропство, већ слободу: "Не називам вас слугама, јер слуга не зна шта ради госиодар његов''. Не испуњавање прописа, већ љубав: "Милости хоћу, а не жртве" и - "заповест нову дајем вам, да љубите једни друге".

Наравно, Хришћани су - током историје Хришћанства - често заборављали Христо-ве речи о Духу и Истини и враћали се религији страха и обредоверја[2]*, споровима о томе да ли Богу треба молити "на гори Самарјанској или у Јерусалиму". И, споља гледано, Хри-шћанство је - у својој историји - веома често изгледало као религија закона или религиј-ских правила. Но, ни о чему се никада не сме судити по његовој спољашњости, никада по његовим падовима и изопачењенима, већ увек по његовој унутарњој истини. Хришћанство морамо судити по онима који су најозбиљније и до краја прихватили Христове речи о Ду-ху и Истини и који су - истином тих речи - читав свој живот претворили у непрекидни по-двиг љубави и слободе, радости и духовног узрастања. И без обзира на све падове који су се збили у његовој историји, Хришћанство не само да никада није заборавило те речи Хри-стове, већ је тим речима непрестано судило и суди само себи.

Безбожничка анти-религиозна пропаганда је, у својој слепој мржњи према Хришћанству, увек намерно прећуткивала ове Христове речи, никада их и нигде није ни споменула, јер јој је ради обрачуна са Хришћанством било потребно да Хришћанство сведе на нешто спољашње, на сујеверје и страх. Међутим, истински говорити о Хришћанству значи управо супротно  говорити увек и пре свега о Христу, о Његовом учењу, о Јеванђељу. Јеванђеље говори о томе како су људи у Христово време претпоставили своје  своја убеђења, своју идеологију, своје законе - "Духу и Истини" Божијој, како су одбацили Божији позив на ослобођење. Јеванђеље нам говори о томе како су људи одбацили Онога Који их је позивао да живе у Духу и Истини. Јеванђеље објашњава суштину људске мржње према Христу, мржње која од тих дана траје до данас и која присиљава људе да прећуткују, лажу и клевећу. Јер Хришћанство представља опасност за сваку људску идеологију управо због тог свог позива човеку да живи "Духом и Истином". Те Христове речи представљају вечни изазов свакоме идолу, био он религијски или идеолошки. И све док су - макар и у најду-бљим дубинама човековог памћења - живе те речи о "Духу и Истини", човек не може у потпуности да прихвати учење које га претвара у роба материје, у шрафчић безличнога процеса, у радника-роба безличнога колектива. Тоје прави разлог због кога сви следбеници тих и таквих безбожничких идеологија само причају причу када кажу да се боре против "религије", тј. Хришћанства као сујеверја. Напротив, њима је Хришћанство као сујеверје, као закон и као ропство штавише неопходна, јер им такво служи као доказ њиховог безбожничког учења. Они Хришћанство представљају као сујеверје да би спречили људе да открију прави смисао Хришћанства, да би спречили људе да открију смисао тих потресних речи Христових о "Духу и Истини" које ослобађају човека, јер је управо то оно чега се они највише боје.

Сила је тренутно на страни милитантних безбожника[3]. Хришћанству су у Русији, већ готово шездесет година, запушена уста. Но, управо то и јесте оно доказује његову снагу. Безбо жници су се својски потрудили да Хришћанству затворе уста управо због тога што знају да оно у својој дубини чува учење о Духу и Истини, о томе да без Духа и Истине човек не може да живи, да су Дух и Истина јачи од свега на овом свету. Разговор Христа са Самарјанком, који је започео у то давно и врело подне крај једног бунара у ондашњој Самарији траје до данас, јер човек никада не престаје да пита, да иште, да жедни, да увек изнова сазнаје да се та духовна глад, то искање и та жеђ не могу утолити ничим другим осим Богом Који јесте Дух и Слобода, Љубав и Слобода. Живот вечни и Пунота свега.

________________________________________

[1] Читав разговор тече овако: "Рече му жена Самарјанка: како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Са-марјанке да пијеш ? Јер Јудејци се не друже са Самарјанима. Одговори Исус и рече јој: кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива ? Еда ли си ти већи од оца на-шег Јакова, који нам даде студенац овај, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова ? Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од воде ове опет ће ожеднети, а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечнин. Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не шжедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: Иди, зови мужа свога, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза - немам мужа, јер си имала пет мужева, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече му жена: Господе, видим да си пророк. Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, веруј ми да долази час када се нећете клањати ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате, а ми се клањамо ономе што знамо, јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају Бог је дух, и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају. Рече му жена: Знам да долази Месија који се зове Христос; кад он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам - који говори с тобом. И  у том доћоше ученици Његови... ( Јн. 4, 9-27 )".

[2] Обредоверје, значи магијска вера у пуке обреде, у ритуале по себи, као да они самом својом формом аутоматски мењају људски живот (прим. прев.).

[3] О. Александар мисли на православно Хришћанство, на мученичко Православље у Русији и мученичку пра-вославну Русију која се у време настанка његове ове беседе већ пуних шест деценија налазила под бруталном и крвавом окупацијом комунистичких безбожника и сатаниста (прим. прев)

протојереј Александар Шмеман

 

[Снежана]

ПРЕОБРАЖЕЊЕ

По речима јеванђелиста Матеја:
" Исус узе Петра, Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. И, гле, јавише им се Мојсије и Илија који са Њим говораху. А Петар од-говарајући рече исусу: Господе, добро нам је овде бити, ако хоћеш да начинимо овде три сенице[1]: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и, гле, глас из облака који говори. Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи; Њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и веома се уплашише. И присту-пивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они подигнувши очи своје не видеше никога до Исуса сама. И кад силажаху са горе заповеди им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне" (Мт. 17,1-9).

Који је смисао ове јеванђелске приче? Које место у земаљском животу и служењу Христовом заузима ово тајанствено јављење славе Његове?
Неоспорна је чињеница да је лик Христов – онакав какав нам га даје Јеванђеље - пре свега лик смирења. За Његово рођење се није нашло места ни у једном граду, нити кући: Он се родио у пећини. И Христос до самога краја остаје такав: бездомник који - како је сам говорио - "нема где главу да склони". Христос је од оних које би исцелио и којима би помогао захтевао да никоме о томе не говоре. Он се увек уклањао од сваке почасти и славе, Он се по Својој вољи вратио из Галилеје - где Му није претила никаква опасност - у Јерусалим где је претрпео понижавајуће суђење, осуду, мучење и страшну и срамну казну. "Научите се од Мене - говорио је Христос - јер сам кротак и смирен срцем...".

У тај и такав Христов живот, живот смирења и само унижења, само су неколико пута продрли зраци божанске силе и славе. И сваки пут су се та Христова "прослављења" збила пред малим бројем сведока, а и ти малобројни сведоци обично нису схватали смисао тих "прослављења".
Тако је било у ноћи Његовог рођења када су простодушни пастири чули ангелски глас који им је "јавио - како каже Јеванђеље - радост велику".
Тако је било и много година касније када је Исус дошао на реку Јордан да прими крштење од Јована Крститеља и када се са неба зачуо глас који говори: "Овоје Син Мој љубљени...". И, коначно, до таквог прослављења је дошло и на Таворској гори пред тројицом ученика Његових. И сваки пут - та тајанствена небеска слава, сваки пут – просла-вљење не од људи, већ свише, са Неба, од Бога...

На питање о смислу Христовог прослављења на Таворској гори Црква одговара не некаквим објашњењима, већ самим празновањем празника Преображења, односно радо-шћу са којом се сваке године сећа Преображења. Једна реч господари тим празником, свим његовим молитвама, песмама и чтенијима. А та реч јесте - светлост. "Нека и нама грешни-ма засија светлост Твоја вечна!".
У свету је тамно, хладно и страшно. И ту таму физичка, сунчева светлост не може да разагна. Напротив, та светлост чини само још страшнијим и безнадежнијим људски живот који се у страдањима и самоћи неумитно и неповратно сурвава ка смрти и небићу. Све је осуђено на пропаст, све страда, све је потчињено несхвативом и безнадежном зако-ну зла и смрти.

И, гле, у том и таквом свету појављује се смирени и бездомни Човек Који нема никакве власти над људима и никакве земаљске моћи. И Он говори људима да то царство таме, зла и смрти није истински живот човеков.
Он говори људима да такав свет таме, зла и смрти није онај свет који је Бог створио у почетку.
Он говори људима да зло, страдање и сама смрт могу и морају бити побеђени.
Он говори људима да је послат у свет од Бога Оца Свога да би спасио људе од њи-хове страшне поробљености злом и смрћу.
Он говори да је човек заборавио и одрекао се своје истинске природе и свог истин-ског призвања.
Он говори да људи морају да се покају да би поново могли да виде оно што више нису у стању да виде, да би поново могли да чују оно што више нису способни да чују.

Он говори да људи морају изнова да поверују да је добро јаче од зла, да је љубав ја-ча од мржње, да је живот јачи од смрти.
Христос исцељује и помаже људима. Христос предаје Себе свима. Но, и поред тога људи Га не схватају и не слушају, људи Му не верују. Он је људима могао да покаже Своју божанску силу и славу, и да их тиме примора да поверују у Њега. Међутим, Он од људи тражи искључиво слободну веру, слободну љубав, слободно прихватање Његове Благе Ве-сти. Он зна да ће Га сви из страха напустити и оставити у часу Његове последње жртве и крајње самопреданости.
Али, да би после свега, када се све заврши, у свету остало сведочанство о томе куда зове људе, шта дарује људима као Тавору – тајно од света и људи – јавља тројици Својих ученика Своју божанску славу, светлост и победно славље ка коме је човек вечно призван да узраста. Храстос на Тавору јавља божанску светлост која прожима читав свет. Божанску светлост која преображава човека. Божанску светлост у којој све добија свој крајњи и ве-чни смисао. "Добро нам је овде бити'' кликће апостол Петар видевши ту светлост и ту славу. И од тог доба Хришћанство, Црква, хришћанска вера јесу једно непрестано и радо-сно понављање тог - "добро нам је овде бити, непрестана молитва за вечну светлост, не-престана жеђ за просветљењем и преображењем.
Кроз таму и зло, кроз сивило и свакодневицу овог света, као сунце кроз црне обла-ке, просијава светлост Преображеана. Ту светлост угледава наша душа, њом се утешује на-ше срце, њом непрестано живимо и њом се постепено преображава ваш живот. ''Господе, добро нам је овде бити". О, када би ове речи постале и наше речи! О, када би би ове могле да постану одговор и наше душе на дар божанске светлости! О, када би и наша молитва могла да постане молитва за преображење, за победу светлости Преображења у нама!
"Нека и нама грешнима засија светлост Твоја вечна!".

2. Освећење плодова

На дан Преображења, у складу са древнохришћанским обичајем, у православним храмовима се врши освећење воћа и поврћа. То нас подстиче да себи поставимо следеће питање: који је смисао тог древног обреда, шта уопште значи освећење? Освећење плодова на Преображење јесте један од бројних црквених обреда благосиљања и освећења.
Ако отворимо богослужбену књигу која се зове "Требник"[2], наћи ћемо тамо разне посебне службе и чинове као што су, на пример, службе и чинови освећења новога дома, житног поља, повртњака, бунара, кола и томе слично. Из овога видимо да је Црква - својим благосиљањима и освећењима – окренута читавом свету, да се над свеколиком твари диже рука Божија која благосиља.
Зашто су људи од памтивека осећали потребу за освештавањем (твари)? Рецимо одмах да безбожничка пропаганда све црквене обреде безусловно поистовећује са сујеве-рјем у коме је - како она тврди - сва суштина "религије". А сујеверје је плод страха: човек се боји, и зато почиње да верује. Боји се отрова, боји се неродне године, боји се пожара, боји се других људи. И ту се, наводно, рађа религија да би човеку понудила избављење од свих тих страхова. "Покропи светом водом воће, башту или дом и Бог ће их штитити, а преко њих и тебе самога. Као што видите - каже та пропаганда - ради се о грубом незнању, сујеверју и обмани"...
Но, и поред тога што ствари представља на такав начин, безбожничка пропаганда никада не наводи саме молитве, нити описује обреде који су повезане са тим, наводним, сујеверјем. Она то не чини, јер жели да представи свештенство, тј. свештенике као обма-њиваче који експлоатишу људски страх и незнање, оперишући несхвативим и магијским ритуалним формулама. Но, ако се удубимо у те молитве и те обреде, ако бар једном у жи-воту доживимо радост светлог и сунчаног преображењскога поднева када се врши освеће-ње воћа и поврћа, постаје нам јасно да није Црква та која обмањује, већ да је главни обма-њивач - примитивна и злобна безбожничка пропаганда. Јер, управо је та пропаганда - а не молитва Цркве - сва прожета страхом, сумњом, потребом да се дискредитује све што је уз-вишеније, чистије и дубље од њеног упрошћеног, материјалистичког и досадног приступа света и животу. Јер прво што видимо, чујемо и доживљавамо у обредима и молитвама ос-већења јесте радост и благодарност. А тамо где је страх, тамо не може бити радости и бла-годарности. И обратно - тамо где је радост, тамо више нема страха. "У страхује мучење", говори свети апостол Јован Богослов. А, управо мучења и сумње нема у преображењској светлости.
Чему се радујемо? И на чему благодаримо? У једној песми Осипа Мандељштама, посвећеној главном хришћанском богослужењу - Литургији, наилазимо и на овај задивљу-јући стих: "Држати на рукама цели свет, као јабуку...". Овај стих, боље од било чега другог - управо због тога што то чини на тако једноставан и готово детињи начин - указује на из-вор радости и благодарења које прожима свеколику хришћанску веру. У јабуци, но – нара-вно - не само у јабуци, већ у читавом свету, хришћанска вера види и препознаје дар Божи-ји, и прима читав свет као дар Божији препун љубави, лепоте и мудрости, дар Божији који говори о безмерној Божијој љубави штоје створила свет и живот и даровала нам их као наш живот. Сам свет јесте плод Божије љубави према човеку и човек искључиво посред-ством света[3] сазнаје и воли Бога својом љубављу као одговором на Божију љубав... Човек воли свој живот и самим тим претвара живот света у свој Дар Богу.
Наш пад и наш грех је у томе што се на све брзо навикавамо због чега нам све у свету - укључујући и нас саме – брзо постаје досадно, ниско и празно. Јабука постаје за нас само јабука. Хлеб - само хлеб. Човек - само човек. Знамо спољашњост и функцију свега, знамо све о свему. Али, ми уствари више ништа ни о чему не знамо, јер више не видимо ону божанску светлост која просијава кроз све у овом свету. И вечни задатак Цркве и хришћанске вере јесте управо у томе да непрестано побеђују ту огреховљену и чамоти-њску навику наше свакодневице, да нам увек изнова омогућавају да видимо оно што више нисмо у стању да видимо, да поново осетимо оно што више нисмо способни да осетимо и да поново доживимо оно што више нисмо у стању да доживимо. Свештеник освећује хлеб и вино, и подиже их ка небу, и хришћанска вера у том хлебу и вину препознаје жртву и дар, Тело и Крв Христову, препознаје причешће вечним животом. На дан Преображења у храм доносимо јабуке, крушке, грожђе, поврће и, гле, одједном се читав храм претвара у тајанствени врт, у онај блажени рај у коме је започео човеков живот и где се збио његов сусрет са Богом.
И баш као што је први човек тада отворио своје очи и видео тај свет за који је Бог рекао да је све у њему "веома добро", и обрадовао се, и заблагодарио Богу, тако и ми на Преображење као да први пут видимо свет препун зрцаљења Божије мудрости и љубави, и радујемо се, и благодаримо Богу. И у тој радости и благодарењу очишћује се, обнавља се и поново рађа наш живот.
Не, Хришћанство се не одриче материје - као што то тврди лажљива безбожничка пропаганда - и не одбацује материју, већ је - напротив - прихвата и одухотворује. Хри-шћанство материју, са радошћу и благодарношћу, осећа као дар Божији. "Небо и земља су препуни славе Твоје", певамо сваки дан у црквама. У том и јесте смисао освећења: њиме се слава Божија пробија кроз нашу обамрлу свест, очишћује наш слух и наш вид, и сам наш живот постаје хвала, радост и благодарност Богу.
"А шта је са злом?", питају нас људи. Шта је са страдањем, шта је са смрћу? Ми им одговарамо: ако се до краја просветлимо том светлошћу, ако истински примимо у себе то освећење, онда ће у нама самима почети победа над злом. И та победа ће прогутати смрт. Јер живимо у свету у коме је живео и вечно пребива Христос. Ако будемо угледали Хри-ста, и заволели Га, и целе себе предали Њему, више ништа неће моћи да нас одвоји од Ње-га и ми ћемо у свему видети светлост Његовог присуства, Његове љубави и Његове победе.

[JESSY]

Постоје два различита приступа хришћанству. Један је који се састоји у нашем непрестаном „Амин“ Богу – “ И Бог виде да је то добро“, Амин “ И ево јављам вам радост велику“ са почетка Јеванђеља по Луки И други са краја тог истог јевандеља “ И они се вратише у Јерусалим са радошћу великом И бејаху стално заједно, у храму, хвалећи И благосиљајући Бога- Амин“

 Дакле с’једне стране Благодарење а са друге ту је оно непрестано; „не падај у искушење“

Вековима је црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца И човеков разум И људи су почели да се опредељују или за пут Утописма (лажног раја у свету) или пут ескапизма (бекства од света) 

Десило се то у 17 веку прво као реакција на средњевековну песимистичку идеју хришћанства а после у 18 И 19 веку је откривен „историјски прогрес“ све већи И већи све бољи И бољи – идеја о „распеваном сутра“ Сви ти Хегели, Силинзи И напокон Марксисти И остали били су заправо а да то нису ни знали унутар круга хришћанског виђења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја И даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост И правду, трећи као светски мир, четврти. Чинењица је да су сви они пројектовали своје Утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хришћанска идеја која је „сишла са ума“

[JESSY]

Исто се може рећи И за грех. Из истих библијских хришћанских извора И увида долази извитоперено мишљење да је Зло последица незнања. И до дана данашњег погледајте митологију америчког државног образовања о томе да ?це образовање искоренити свако зло. Ако причате о сексу са трогодишњом девојчицом онда она после неће имати страховите трауме кроз које смо ми прошли. Образовањем ће се наводно човек ослободити од греха. Но хришћанско схватање греха је изложено у опису Првородног греха Адама И Еве И оличено у ђаволу. А ђаво у никаквом случају није нека незналица јер он је Луцифер- носилац лажне светлости. Он је онај који, и ако поседује све сазнање о Богу, ипак каже „Не“ Богу!

 Са друге стране имамо бекство од света које лежи у идеји да је зло апсолутно. Са таквим стањем ума човек схвата да не може висе да живи у друштву које је пало И зло. И једноставно мора се ослободити од њега – побећи, не мешати се висе са овим Светом.

Утопија И бекство од света су укорењени у нашој Јудео хрисћанској култури тако да су многи хрисћани капитулирали или пред Утопијом (лажнога раја у свету) или пред Бекством од света. И управо ту долазимо до праве трагедије. Потребан нам је утопизам? Морамо да се покајемо, али засто? Требамо се мобилисати у сваком могућем активизму ?

Реч теологија изворнио значи „словљене о Богу“ али данас она може да значи И „словљење о сексу или контрацепцији“ И као реакција на такав развој догађаја многи су хришћани капитулирали у утопизму.

 Истовремено сведоци смо праве најезде Ескапизма ( бегктва од света ) који се данас јавља на многе начине – људи окрећу леда свету И одају се свему И свачему. То се десава И у нашој цркви , има њих који су открили „Икону“ или расправљају о литургијским праксама ране, средње И новије цркве. Има њих који тврде “ то није правилно јер се у трећем веку у источном Египту!!!“ Трећи век у источном Египту у Месапотамији било другде само да то небуде у чикагу Њујорку или Паризу.

[JESSY]

 Прва је истина – Све је добро. Грчки оци веле : “ да се ниси усудио да је ђаво зао по себи. Он је зао по своме понашању, али је био добар по својој првоствореној природи“ У супротном пашћеш у дуализам екстрема „добар Бог“ И „зао Бог“ аво је створен као најсавршеније створење Божије, И управо је зато павши постао, толико моћан у злу.

 Друга истина. Овај свет је „пали свет“ Не само због једног малог прекршаја – чувене Еденске јабуке ( зашто бас јабуке – нико то не зна) Свет ја пао зато што је одбацио доброту божију зато што је пре свега одбацио бога који је доброта. Према томе нису пале само неке ствари него је пао у целини. Није например – ванбрачна љубав пала гледано према брачној љубави – пала љубав нити је коњак гледано према соку од парадајза пало пиће него је -„Цели свет пали свет“ Брак је -пали брак, парадајз сок је пао а не само коњак! Све је пало. Најбоља религија јесте палија од свих палих ствари!!! А то је зато сто религија замењује радовање Богу капитулацијама : колико свећа, колико новца, колико правила, колико заповести, колико светих тајни, колико ? колико ? све је пало све је помрачено .. И овде прави хришћани би рекли: “ Да свет је оболео, свет је извитоперен, суштински унакажен грехом, Али он још увек пева о слави божијој ! Он је још увек кадар да прими Бога

 Трећа истина : „Свет ја спашен“ али он је спашен не да би се њему гарантовао успех да би се гарантовала „распевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овде !!! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо “ И да дође царство твоје“. А И оно долази Сада.

 Чувена француска изрека „Метро, посао, кревет “ јесте управо оно сто је спасено јер спасење не значи замену свих тих неизбежних ствари некаквим смисленим пословима јер сваки посао који има два понедељка у животу је бесмислени И постаје угњетачки. Спасење значи управо оно што је апостол Свети Јован написао у својој посланици : „што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо И руке наше опипаше, о Логосу живота; И Живот нам се јави..“. И то је порука коју многи хришћани нису могли да поднесу ни да схвате јер је била претешка за њих. Много је лакше имати своју „религијицу“ прошлости садашњости И будућности религијицу заповести И рецепата која тврди да бог није заволео свет већ све добре ствари у њему. Да је заволео људе који иду у цркву, који дају прилоге ( мада то чине И порески обвезници) Напротив спасење знаци да је Царство Божије које ће доћи већ дошло, да је посреди нас.

[JESSY]

Ово искуство Царства Божијег држи скупа оно што бих назвао “ троједном интуицијом“ о томе да је свет „створен, пали И спасен“

Има људи који кажу да не могу да поднесу бесмислени живот, вожње метроом, спавање, доручке, ресторане И томе слично а ја им одговарам : ? Није могао ни Христос. Зато је умро на Крсту ?. А апостол Павле је рекао : Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините. ? чак И читати Wалл Стреет Јоурнал у славу Божију ? Да, наравно да можете. Слава божија је где год човек жели да она буде.

Ми хришћани не треба да правимо избор између Утопије (у свету-благословен је нас свет) или бекства од света, И није да продајемо религију као валијум, као Свету Валијумску пилулу. Прави изазов пред нама је да обновимо оно сто се назива искуством фундаменталне хришћанске есхатологије.

 Какав год да је онај свет (царство небеско, Рај, а ми не знамо ништа о њему) тај онај свет се пре свега открива већ овде И већ сада. Нигде другде, већ управо овде. Ако то не схватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије у Чикагу, на Тајмс скверу, Паризу И другде, нећемо бити у стању да га откријемо нигде другде. Ако мислите да ће те га наћи у трансилванији, идите тамо под условом да сте довољно богати. И схватићете да између тог „тамо“ И овог „овде“ нема никакве разлике.

Социолог Питер Бергер- критикујући модерну идеју да је Рај увек негде далеко од Менхетна, далеко од фабрика, свагда негде далеко у сеоским заједницама Северног Вермонта, тамо где се још увек меси хлеб, рекао : „Извините даме И господо, али када Бог говори о симболу свога царства, то је увек- град, а не мала сеоска фарма у Вермонту. ‘“ И видех свети град, Нови Јерусалим, како силази са небеса“. А јерусалим је наравно град.

Наса вера је заснована на два основна откривења : Бог је толико заволео свет И пали свет је на тајанствен, мистички нацин спасен.

 Ми смо људи хришћанске традиције И културе И ту не говорим о катедрали у Шартру или Нотрдаму нити о узвишеној религијској поезији. Говорим о јединственој култури која је дала као свој плод људе попут Дантеа, шекспира или Достојевског о вери у којој је све што покушавам да кажем изражено на савршен начин; Постоји стварно зло И постоји стварно добро. Постоји свет који је достојан љубави И постоји свет који је достојан мржње. Постоји вертикална И хоризонтална димензија живота човековог. Ништа у том животу није половично. Када је ту радост онда је радост потпуна. Када је туга онда је туга потпуна. Живот човеков се не може свести на психолошке приче И томе сличне ствари. Сведочим вам не само о ономе у шта верујем, већ И о искуству спасења које се збива овде И сада. А та вера И то искуство ће раскринкати као јереси како утопизам тако И ескапизам.

[JESSY]

Није на цркви Христовој да да гарантује да ће све бити боље јер је то утопизам а са друге стране морамо искључити И ескапизам погибељство од света као издају према богу који је толико заволео свет.

 Човек је постао човек не зато сто је измислио точак, ма колико тај точак био битан. Ни зато сто је Хомо Сапиенс, нити зато сто је открио Аристотеловску логику. човек је постао оно сто јесте- човек, када је постао Хомо Адоратус, човек који благодари, а то је цовек који не говори Богу: „Ја имам право на то. Моје уставно право је да увек имам ово или оно“ , већ је то човек који благодарећи Богу изненада кликће; „Небеса И земља су препуни славе Твоје !“

 О када би смо се само вратили из нашега посрнућа, из наше палости, из наше духовне оболелости, из јефтиног оптимизма на ширину духовног кисеоника оног космичког благодарења које представља нашу меру И контекст нашег истинског битисања, који преображава оно чувено „метро посао кревет !“ Онда би смо могли то у себи да обновимо. Па све је ту И ништа нам зато не недостаје ! Када би смо то обновили ми тада, више не бисмо били само пасивни следбеници у нарастајућој поларизацији Утопизма И Ескапизма, већ би смо постали активни учесници у непрестаном процесу спасења света, света који је Бог створио, света који је пао И света који је спасен кроз Христа И оне који верују у спасење.

 

http://otacmilic.com/otacaleksandar-smeman-dva-pristupa-hriscanstvu/

[JESSY]

"Човек је изгубио способност да воли , и све је за њега постало  ''проблем''. Треба отићи од ''проблема'', изаћи из њега, а то значи -  очистити свој вид, очистити своју душу од свег тог нездравог  грча.Хришћанство тражи, апсолутно тражи једноставност, захтева од човека  ''светло око'' које ''сија љубављу''. Хришћанство се извитоперује  свугде где је грч, где се ''природа на плач нагони''. А све је то,  нажалост, у неподносивој мери својствено нашој епохи, све то прожима  собом нашу цивилизацију.'' 
петак, 16.децембар 1977.
А.Шмеман, Дневник
"Страх  од греха не спасава од греха!Радост у Господу спасава!Осећај кривице  или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ  Слободе на који смо позвани да станемо.Где, како и када је ово постало  монотоно и искривљено у Хришћанству? Или заправо где када и зашто су  Хришћани постали глуви за радост? Како када и зашто је Црква уместо да  ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује?
А.Шмеман,  Дневник
''Жена је живот, а не нешто у вези живота, тако да  је њена мисија да врати човека од форме ка садржају живота...Њене  категорије су лепота, шистота, дубина вера, интуиција.Мушкарац има  потребу за правилима, а жена налази изузетке. Али живот сам је  непрекидан изузетак од правила. Где год постоји истински живот, ту не  владају правила већ изузеци.А.Шмеман, Дневник,субота 11.октобар 1980.
Свет  је препун књига које говоре о борби и надметању, књига у којима њихови  аутори хоће да нам докажу да пут до среће води кроз мржњу. И у свим тим  безбројним књигама се нигде и никада не појављује реч "радост" и људи,  чак, и не знају шта је то радост. А, гле, та радост коју је анђео  Господњи објавио Марији наставља већ две хиљаде година да трепери у овом  свету, да потреса и усталасава људска срца.
Велики пост  је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа  према људима, стварима и раду. Лозинке «нема проблема» и «лако ћемо» су  заиста велике «заповести» којих се са радошћу придржавамо, а оне значе:  немој да се мешаш, не постављај питање, не продубљуј свој однос са  осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског  става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне  користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално  употребљава речи «слобода», «одговорност», «брига» итд., а de facto се  придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!
"  Устаћу и поћи ћу...". Како је то лако, а како је то уствари тешко!  Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом  животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од  мога покајања, од тог покајничког просветљења ума, срца и душе у коме  човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог палог живота, али,  у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком тренутку  спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков.
Бити  човек данас значи - понижавати и газити преко других људи, пењати се,  рушећи друге људе. Свет у коме живимо је у тој мери прожет заглушујућом и  грубом самохвалисавошћу да више и не примећује да је та самохвалисава  сујета постала његова пророда. Да, управо је то рекао и један од  највећих и најпрефињенијих песника нашега времена Борис Пастернак својим  знаменитим стихом: "...Све тоне у фарисејство".
Oпростити  другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо  пажњу" на недостатке других људи и - још горе – да смо дигли руке од  других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то  није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само  онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у  свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе  својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју  Црква на недељу праштања упућује Богу: "Не одврати лица свога од мене,  јер тугујем...".
Чак и онда када неког волим та је љубав  изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави  желим да волим само себе. Ми стално мислимо да су други ти који чине  неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе.  Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни  извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо  читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. 
Светла  туга је једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и  силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и  на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом,  чежња да нам буде опроштено.Само у сили савести, у чежњи за праштањем, у  покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.
Фарисејство  је данас почело да се поштује као врлина. Људима се у наше доба толико  већ дуго и упорно пуни глава "славом", "достигнућима", "напретком'' и  "полетом", толико већ живе у атмосфери привидне величине да су временом  прихватили тај привид и ту лажну величину као оно што је добро и вредно,  тако да се у душама читавих покољења уобличила једна нова слика света  којим владају искључиво сила, гордост и бестидно самохвалисање и то као  општеважећа норма.
Истинска вера се увек састоји у  узрастању у врлини, једноставности- то је радосно, целовито и  ослобађајуће. „Проблеми“, „потешкоће“, „компликације“ су тривијални  изговори човека који је усредсеђен на самог себе и заљубљен у слику о  самом себи као комликованом и намученом човеку.
У нашем  свету царују гордост, агресивност, у њему се све своди на власт и  владање, на производњу и на оруђа производње, на супарништво и насиље.  То је свет у коме више нико не жели никоме ни у чему да попусти, да се  смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину живота. А управо свему  томе стоји као супротност и све то разобличава самим својим присуством  лик Дјеве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али и лик силе  и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и победе  те љубави.У лику Дјеве Марије проналазимо све оно чега готово да више и  нема у нашем мушком, гордом и агресивном свету: састрадање, сажаљење,  бригу, поверење.

[JESSY]

1. Сваки “религијски свет”, укључујући ту и “хришћански”, лако се сналази без Бога, али зато ни за тренутак не може да живи без “богова”, то јест без идолâ. Таквим идолима постепено могу да постану и Црква, и побожност, и црквени начин живота, и сама вера... Секуларизовани свет самим својим одрицањем вапије за Богом. Али, очарани сопственом “сакралношћу”, ми тај вапај нечујемо. Очарани својом “побожношћу” ми тај свет презиремо, одвајамо се од њега поповским смицалицама и лицемерно “жалимо” људе који не познају чари наше “црквености”. И не примећујемо да смо сами пали и да падамо на свим испитима – и духовности, и побожности, и црквености. 2.Црква је постала организација међу организацијама, активност међу активностима 3.Циљ Цркве је постала сама Црква, њена организација, њено “благостање”, њен “успех”. 4.У данашњем свету,Црква се схвата као “предузеће”, као “делатност”. Свештеник све време гњави људе да раде за Цркву. А тај рад се, са своје стране, мери, такорећи, по критеријуму количинском: колико заседањâ, колико доларâ, колико “делâ”... И све је то, ван сваке сумње, неопходно. Но, није опасна сама та делатност, већ свођење Цркве на ту делатност, поистовећивање црквенога живота са том делатношћу 5.Што је човек образованији, што је више искусио “позитивизма” и “рационализма”, тим “глупљу” религиозност он изабира. У Америци ни- чу као печурке разни сумњиви “скитови” и шире се потпуно бесмислене “харизматике”. И све то одмах обличи оног другог, труди се да испљује оног другог. 6.Повратак Бога.“Религијски препород...” и томе слично. чини се, могло би се и требало би се томе радовати. Али, ја се не радујем.“Повратак” који ја видим јесте некакав емотивни немир, лаж мистика, фанатизам и, делимично, мржња. Мржња према свету, мржња према онима који мисле другачије, секташтво, лаж старчество, кликуше... А изван Хришћанства – бекство у будизам и у некакву мутну мистику. 7.Истинита вера је, стога, свагда превладавање “религије”. И Црква није религијска установа, већ присуствовање “спасенога света” у овоме свету. Али, Црква ужасно хоће да буде “религија” и, гле, она се зато запетљава у “проблеме” који су за веру непостојећи и штетни. Зашто нико то не увиђа и не схвата? 8.међусобно неповезане, “појаве” и “тенденције” у савременом Православљу: – “номинализам” (све те “Антиохије”, “Александрије”...); – литургијски слепи конзервативизам; – култ “прошлости”; – богословско бављење, готово искључиво, “Оцима”; – апокалиптицизам; – мржња према “савременом свету” (али, не и према “овом свету”); – емоционализам; – култ “спољашјности” (брадâ, расâ, “стила”...). Све ово, другим речима, чини Православље немоћним, чини га гетоом не само у спољашјнем смислу, већ и гетоом у унутрашњем смислу (уместо да буде изазов, борба, одговор, живот!). 9.Стање очајања. Не – личнога (јер “лично” себе могу смело и неоспорно да сматрам врло срећним човеком: породица, деца, итд.), већ [очајања] у погледу Цркве, њенога стања, моје делатности. Постао сам, чини ми се, “алергичан” на ону црквеност и ону религиозност којих је пуна Црква и црквени живот, и које све више видим као најдубље могуће извитоперење Хришћанства и Православља. 10.Верујем да је Православље – истина и спасење, и грозим се онога што се издаје за “православље”, онога што воле, чиме живе и у ћему виде “православље” управо сами Православци, па чак и најбољи и најнесебичнији међу њима. 11.Православље постепено постаје “неурастенично”, људи се изнутра муче трагају} и за одговором, а одговора нема или је он толико општег карактера да људи не знају како да га примене у своме животу... И то је тај мучни “фон” који је готово свагда присутан у дубини моје свести. 12.“Очима својим ћете гледати и не- ћете видети, ушима – слушати, и нећете чути... И нећете се обратити! [уп. Мт. 13, 15]. То се са потпуном тачношћу односи и на савремене Православце: велика већина Православаца хоће нешто друго, види нешто друго, чује нешто друго, али “друго” у односу на оно што Црква даје да се види и да се чује, у односу на оно {то, по позиву Цркве, треба да се воли. То је нарочито очигледно код наших студената [богословља], код оне омладине која је очарана управо “религијом”. 13.Црква је одавно већ почела да живи сама собом, почела да се богати “у себи” а не у Богу, почела да “прекопава по себи”, да се спори у погледу своје “мисије”, да разматра своје “дело” и “назначење”, и да свиме тиме управо одражава “овај свет”, уместо да све што је у свету доводи у везу са Царством Божијим, самим тим спасавајући тај свет. 14.Опасност: заволети Цркву некако “мимо” Христа. Такве љубави има више него што се мисли. Али, Црква јесте искључиво Христос, Његов живот и Његов дар. Тражити у Цркви било шта друго осим Христа (а то значи, опет, тражити себе и своје) – знаћи неизбежно “пасти у прелест”, у изопаченост и, у крајњем исходу, у саморазрушење. 15.Црквеност би морала да ослобађа. Али, у њеном дана- шњем тону, “црквеност” не ослобађа, већ поробљује, сужава, осиромаш ује. човек почиње да се занима за “стари” и “нови” стил, за епископске сплетке и за свако улизиштво. И он почиње да схвата духовност као обавезу да чита књиге очајног квалитета, ужасне по њиховом сиромаштву и реторици, свакојаке брошуре о “чудесима” и “чудотворним иконама”, сваку сумњиву “поповштину”, као и да све време брбља на религијске теме. 16.Уместо да учи човека да на свој лични начин сагледава свет и живот,Црква га учи да гледа само у њу. Уместо да на нов начин прихвати самога себе и свој живот, човек сматра да му је дужност да на себе навлачи безлични, до грла закопчани прслук такозване “побожности”, који се осећа на ужегло посно уље. Уместо да сазнаје шта је то радост, светлост, смисао и вечност, он постаје раздражљив, ускогруд, нетрпељив и врло често, напросто, озлобљен, и више се, чак, и не каје због тога, јер је све то, наводно, од “црквености”. 17.“Духовност”, “црквеност” – како су ово двосмислени и, стога, опасни појмови! Зачуђујуће је то, али готово сви они које сам упознао као трагатеље за “духовношћу” свагда су били ускогруди, нетрпељиви, досадни и безрадосни људи који су, притом, све друге свагда окривљавали за “недуховност”. И они су свагда за своје средиш те имали себе саме, а не Христа, не Евангелије и не Бога. У њиховом присуству се човек не “расцветава”, већ се, напротив, духовно “јежи”. Гордост и егоцентризам, самозадовољство и ускогрудост – али чему онда сва та фамозна “духовност”? А тек ти стручњаци за “црквеност”! Како је то патуљаст и загушљив свет! 18.Нема ничег горег од “професионалне” религиозности! Све то пребирање по бројаницама за време плетења црквених сплетки, сав тај стил оборенога погледа и уздахâ – све је то једна изветрела, ужасна кривотворина. 19.Историјска “побожност” је, у суштини, “ускогрудост и тескоба”. И она трује “црквеност” више од било чега другог. 20.Христа је убила и Христа убија религија. Религија је онај “орган” у нама који, ма како то било чудно, истовремено бескрајно и појачава и сакрива од нас наше најдубље страсти и грехе: гордост, фарисејство, самозадовољство, самоqубље, и томе слично. Религија јесте наше непрестано самооправдавање пред Богом, наше сакривање од нас самих

 

https://www.facebook.com/notes/alexander-schmemann/наш-живот-у-христу-христов-живот-у-нама-изабрани-одломци-из-дневника/1383335601690504/

[JESSY]

"У Јеванђељу се говори како је Христос тројицу ученика повео на високу гору, на чијем су га врху изненада угледали преображеног. Учитељево лице је засијало као сунце, а одећа постала тако бела како је човек не може избелити. Видевши то, ученици су рекли: Господе, добро нам је овде бити (Матеј 17, 4). Овог догађаја, преображења Господњег, сећа се Православна Црква сваке године средином лета, и празнујући славу Господњу која је засијала на земљи, тврди да је Божанска светлост добра, радости и љубави темељ, садржај и циљ целог живота, васколике творевине.

Нама све време покушавају да утуве схватање
хришћанства као нечег мрачног, тврдећи да је светлост и
просвећење, заправо, ослобођење од вере у Христа. То је
помало чудно, зато што ниједна религија, ниједна култура,
ниједна идеологија, не говори о светлости онолико колико говори хришћанство, ниједна не наглашава божанску светлост онако како то чини Црква. "Бог је светлост, и таме у њему нема никакве" (1Jованова 1, 5) - ове речи читамо на самом почетку једне од посланица светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Цело хришћанство увек говори о светлости, о просветљењу, озарењу. Антирелигијска пропаганда, која је преплавила свет милионима брошура надахнутих, наводно, најнаучнијим могућим приступом - а научност подразумева објективност и беспредрасудност - напросто прећуткује светлост као основну, централну тему хришћанства. Она поступа као неко ко показује мемљиве подруме најлепше дворца на свету, а прећуткује дворане пуне светлости. Да, наравно, и хришћанство, као и све остало на земљи, има своје "подруме", своју мрачну страну, обрасло је мноштвом
мрачних сујеверја, често је коришћено у посве земаљске, па чак и зле сврхе. Али о њему не треба судити по томе како су и изопачавали, вeћ по ономе што представља његову суштину по његовом основном надахнућу и стремњи. А када је реч о основном надахнућу и стремњи хришћанства, може се употребити само једна реч, и та реч је "светлост". "Ја у свет дођђох као светлост <...> да виде који не виде, и који виде да постану слепи (Јован 9, 39; 12, 46); "Док имате светлост идите ка светлости" (Јован 12, 35-36) - каже Христос.
Међутим, по његовим речима, људи више заволеше таму
(Јован 3, 19). О том страшном одбацивању светлости, о том одабирању таме уместо светлости, треба добро размислити, ако не желимо да нас и саме прогута тама. Опредељеност за таму показује се у томе што Бога прогоне, што желе да га избаце из света и живота. То треба рећи јасно и гласно, томе се треба изнова и изнова чудити. Уистину, зашто су људи, који све време тврде како човечанству желе добро срећу, поставили себи за циљ да искорене религију, коју тако острашћено мрзе? Треба схватити да је то главно, централно питање нашег времена, од ког, у суштини, зависи све остало.

Откуд та мржња? Ти исти људи тврде да нема никаквог Бога, да је то наука коначно доказала, да више нема ни
најмање сумње. Али, ако је заиста тако, вреди ли ломити
копља? Игру деце у песку на обали мора још нико није сматрао за зло против ког се треба борити, које треба разобличавати. Кад порасту, неће се више играти. Ако Бога нема, ако је целокупна религија плод незнања и неразвијености, онда ће она пре или касније нестати, као што нестају куле од песка кад њихови градитељи одрасту. Међутим, узмите било коју антирелигијску књигу, отворите је на било којој страници и видећете нешто сасвим друго. Није то просвећење, наука, нити борига за развој, већ мрачна, безизлазна мржна. "Нема Бora, Христос није постојао, свети су се претварали, свештеници су лагали, верници су чинили злодела!" - некаква малтене садистичка жеља да се све укаља, понизи, сруши
истреби. Због чега? Наравно, због тога што у "срећи" и
"добру" које желе да наметну ти људи нема светлости слободе, нема ничег што узвишава душу, нема ни трачка било чега одозго. Све је одоздо, све је искључиво земаљско, материјално и бескрајно досадно. Знају они да човек никад нећe назвати срећом и добром ту досаду и ту таму, докле год се макар подсвесно буде сећао сасвим другачије светлости које једном видео, осетио, утиснуо у срце.

"Годподе, добро нам је овде бити" (Mатеј 17, 4) - узвикнуо је ученик, угледавши Христа у блистању небеске славе. То је усклик уистину срећног човека, то је пуноћа среће и радо сти каква се не може пронаћи у гломазним томовима књига о "научно утемељеној" срећи, која на неки необјашњив начин проистиче из "ослобођења радничке класе" и уништења по поправним логорима свих који мисле другачије. Докле год се овај узвик чује у свету, докле год постоје људи који из дана у дан са радошћу и благодарношћу уздижу очи ка небу са речима: "Слава теби који си нам показао светлост!", докле год се на земљи прославља сунчани и радосни празник Преображења, докле год се у црквама пева: "Да засија и нама
грешнима светлост твоја вечна ", докле год се макар шачица верника сећа да су створени за светлост - докле је све то тако, идеолози безбожне cpehe разумеју да неће постићи свој циљ. Зато се, шкргућући зубима, наоружавају против те светлости, желећи да је помраче или макар сакрију, и лажу, лажу, лажу, јер светлост светли и милиони људи је виде и верују у њу.

Опет Преображење, опет нас Христос позива да се
попнемо са њим на високу гору, да схватимо да је живот
усхођење и подвиг. Погледајте Цркве којих је пуна земља
или, још једноставније, лице човека удубљеног у молитву, и рећи ћете, као што вековима говори Црква: "Слава теби који си нам показао светлост!"
________________________________
ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН - "Господе, добро нам је овде бити!" (беседе са радија Слобода)

[JESSY]

"Не само неверници, него и верници, барем они који озбиљно размишљају о проблемима вере, често изражавају следећу сумњу: „Кад би Бог постојао, зар би дозволио да хиљадама година светом влада зло?“

Ова сумња се понавља из столећа у столеће и не можемо је тек тако заобићи, јер свакодневно искуство као да је потврђује. Заиста, зло сувише често односи победу у свету, и тим успехом као да оправдава себе. „Кад би Бог постојао, он то не би дозволио!“ - често каже човек у очајању.

Шта на ово одговорити? Само једно: Бог којег проповеда хришћанство и којег су објављивали старозаветни пророци Бог је слободе. Човек ни у ком случају није пијун или играчка у Божијим рукама, већ слободни и одговорни кројач сопствене судбине. Управо то ставља тачку на све расправе о томе како је Бог могао да допусти или да не допусти ово или оно. У својој неограниченој љубави према човеку, Бог себе, да тако кажемо, ограничава човековом слободом, он жели да га човек прихвати сам, слободно. „Не називам вас слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов, него вас називам пријатељима“, каже Христос.

Запитајмо се: у чему је разлика између друштва слободних људи и друштва робова? Ако оставимо по страни случајне особине и једних и других видећемо да је разлика у томе што су слободни људи одговорни за свој живот, за сво добро и зло које чине, док је за робове једини закон воља господара, који им нешто дозвољава, а нешто не.

Људи су се кроз историју непрестано борили за слободу, јер једино је слобода достојна човека. Но, да ли су људи увек свесни да се идеја слободе заснива управо на откровењу о Богу? А откровење које нам је дато у Библији и Јеванђељу о Богу не говори као о страшном тиранину који контролише људе, пијуне слободне од било какве одговорности, него као о извору слободе, љубави, добра и моралног савршенства.

Сумњичави ће питати: „Али таква идеја Бога подразумева могућност победе зла! Каква је корист од ње?“ Да, зло је моћно, и Јеванђеље нас непрестано подсећа на то. Христос говори о уском путу спасења, о тешкоћама и исушењима на том путу. У свету се одвија непрестана борба добра и зла. Управо зато што је човек слободан, пред њим је увек избор између ова два. И свако од нас зна, када одбцује зло, мржњу, ропство, и опредељује се за добро, љубав, слободу, да га тај избор сваки пут чини снажнијим, а не слабијим. Да, зло често односи победу. Али само од нас зависи хоћемо ли му пружити ту победу. Од нас зависи хоћемо ли одабрати добро, хоћемо ли поверовати у њега попут првих хришћана, који су веровали да је распети на Крсту, сиромашни, лутајући Учитељ својом љубављу свету показао истинску победу добра."
-----------------------------------------------------------
АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН - Само од нас зависи

[JESSY]

"Један од највећих неспоразума између верника и неверника тиче се односа једних и других према чуду. Верници много воле да се позивају на чуда, то јест на натприродне појаве. Стиче се утисак да је њихова вера заснована само на чудима и на сведочанствима о чудима која, са друге стране, неверницима звуче апсурдно. Верници као да не разумеју да упорно понављање прича о чудима - о лавовима који копају гробове светим отшелницима, о утицају оностраних сила на свакодневни живот, о тајанственим виђењима у сну и на јави - невернике не само што не убеђује, него их још више нервира и одбија од вере.

Подсетимо се, зато, онога што би требало да се назива хришћанским схватањем чуда. Пре свега, треба нагласити да Јеванђеље у потпуности одбацује чудо као разлог и доказ вере. За Христа се јасно каже да у једном месту НИЈЕ МОГАО да чини чуда због неверја тамошњих житеља (види Матеј 13, 58). Према томе, ма како дефинисали чудо, заправо је оно то које зависи од вере, а не вера од њега. И не само то. Сама суштина Јеванђеља, сама срж хришћанског учења искључује веру у чудо као темељ религије и начин живљења вере. Шта то хришћанство заиста учи и објављује? Да је Бог постао човек, да је Христос Син Божији који је постао Син човечији. Објављујући ово, хришћанство истиче не само Христову човечност, него и сиромаштво, беспомоћност, па чак у извесном смислу и неуспех.

Да је Христос хтео да привуче мноштво људи, он би, као Бог, могао да учини таква чуда после којих не би остало ни трага од сумње у његову божанску моћ. Али таква вера би била вера "на основу чуда", и зато у Јеванђељу не само што нема ничег сличног, него нас оно, напротив, непрестано позива да поверујемо без икаквих "доказа", да заволимо Христа без интереса. Чак ни у његовом васкрсењу из мртвих нема ни најмање принуде да поверујемо. Јеванђеље јасно каже: видевши га после васкрсења, неки ученици су му се поклонили док су други посумњали. Жене које су отишле на гроб и сусреле Христа помислиле су да виде градинара. Два ученика на путу за Емаус само на основу тога што им "срце гори" схватају да је њихов тајанствени сапутник сам Христос."
--------------------------------------------------------------------------
ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН - Изнад лажне дилеме 

[JESSY]

"Ма шта материјалистичка идеологија доказивала, свакодневно искуство свих људи сведочи да је увек тешко живети узвишено и чисто, водити осмишљен и испуњен живот, да се у сваком од нас непрестано боре две силе, два усмерења - једно нас зове горе, ка пуноћи живота, друго вуче доле и буквално опустошује. А нису ли управо празнина и пустош у нама оно што отвара простор злу?"