Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота

[Guest]

Из фантастичне књиге "Литургија смрти и савремена култура" у издању Каленића 2014. године

 

Преузето са профила о. Бранислава Секулића https://www.facebook.com/branislav.sekulic.75?fref=nf

 

 

[Schmemann]

Otac Aleksandar kao i svaki put odusevljava nas svojim izrazito sveobuhvatnim pristupom problemima koji su oko nas, narocito onima na koje smo "vec navikli". ODLICNO!!!

[obi-wan]

Evo jednog odlicnog teksta o postu. Mada prot. Smeman ovde pise o Velikom postu, jasno je iz samog citanja da isto vazi za bilo koji drugi post. Evo i samog teksta, malo je duzi, ali preporucujem da ga procitate, jer stvarno vredi.

 

...

 

http://www.eparhijaniska.rs/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2756-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D1%88%D0%BC%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BD,-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BB-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0

 

 

За време Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсећала поједине чланове друштва да је време поста. На пример, у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју делатност. Све ове спољашњости нису могле да човека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извесну атмосферу – неку врсту посне климе – у којој је човеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разуме се, увек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и уместо да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста.

Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумеју, онда ови обичаји сачињавају ону „везу“ која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.

Ми не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна „клима“ на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби верске везе између „спољашњег“ и „унутрашњег“.

Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну верску „шизофренију“ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.

По православном схватању, дом и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то дом, стил и дух породичног живота, – дом, а не школа, чак не ни Црква – која формира наш основни поглед на свет, која у нама ствара ону основну опредељеност, које, можда, нисмо ни свесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У делу Достојевског старац Зосима у Браћи Карамазовима каже: „Човек који може да се сети свих добрих ствари из детињства, спасао се за цели живот“.

Карактеристично је да он прави ову примедбу пошто се сетио како га је мајка водила на Литургију пређеосвећених Дарова, лепоту ове службе, и сетио се јединствене мелодије поста „Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју“. Дивни напор који се данас чини у верском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио корен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за време Великог поста? Пошто је немогуће да овде обрадимо све стране породичног живота, сконцентрисаћемо се на неке од њих.

Без сумње ће се свако сложити да су радио и телевизија радикално изменили целокупан стил породичног живота. Средства „масовног информисања“ данас прожимају цео наш живот. Није потребно да се „оде“ па да би човек „негде био“. Цео свет је непрестано овде, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег света, у дивоти „унутрашње усредсређености“. Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала „звучна илустрација“ за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мери живели у свету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за време поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између „радосне туге“ Великог поста и „последњег шоуа“ на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но, ипак је веома вероватно, да ће „последњи шоу“ имати већу шансу него „радосна туга“, уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе „обичај“ драстичног смањења радија и телевизије за време Великог поста. Не усуђујемо се овде да се понадамо на „потпуни“ пост већ само на „аскетски“, који, као што знамо, значи пре свега промену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на пример гледају, вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За време поста треба престати са „оданошћу“ телевизији која човека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за време прве, четврте и седме недеље Великог поста. Овога се сећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за време Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати утицај на дечју душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.

Тишина створена одсуством светске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугеришемо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унапред да састављамо листу књига које треба да прочитамо за време поста? Није неопходно да све оне буду верске; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много „теологије“ је укључено у извесна литерарна дела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вредности. Четврта и пета недеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: Св. Јовану Лествичнику и Св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за време поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумевања Великог поста као путовања у дубину наше човечности, пост губи свој утицај.

Друга је ствар какав може бити значај поста за време дугих часова које проводимо ван куће – путујући на посао, седећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан „рецепт“ ни овде као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом месту, Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке „нема проблема“ и „лако ћемо“ су заиста велике „заповести“ којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питања, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи „слобода“, „одговорност“, „брига“ итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!

Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; смисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде „трансформисан“, али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вредности. Овде је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свет. Ако наша вера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промене долазе само споља, од револуција и промена спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра – из вере и из живота сагласног са вером. Када се Црква укључила у грчко-римски свет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вера, њена нова визија човека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих – а овде се под „светим“ подразумева човек који своју веру увек озбиљно узима – учиниће више за промену света него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свету је човек светог живота.

 

Из књиге Велики пост, протојереја Александра Шмемана

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Schmemann]

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Господина Теодосија, Епархија рашко-призренска и Дом културе Грачаница организују духовну трибину, 13. децембра 2014. године, поводом 31. годишњице блаженог уснућа оца Цркве протојереја Александра Шмемана.

Говориће:

Свештеник Бобан Стојковић, професор Богословије у Нишу
"А.Шмеман као тумач Литургије"

Свештеник Бранислав Секулић, парох грачанички
- о књизи "Литургија смрти и савремена култура"

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

dragi o.Smeman.....

[JESSY]

У част и спомен оца Александра Шмемана

 

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Теодосија, у организацији Епархије рашко-призренске и Дома културе Грачаница, одржана је духовна трибина под називом "Правило вере и образац верности".

Духовна трибина организована је 13. децембра ове године у славу и част оца Александра Шмемана, а поводом 31. годишњице блаженог уснућа овог  великог оца и учитеља Цркве XX века.

У присуству епископа Теодосија, свештенства Епархије, професора и ђака Призренске богословије и вернога народа на трибини су говорили свештеник Бобан Стојковић, професор богословије у Нишу, и свештеник Бранислав Секулић, парох грачанички.

У првом делу вечери отац Бранислав Секулић је говорио о новопреведеној књизи на српски језик "Литургија смрти и савремена култура" која је изашла из штампе ове године у издању Епархије шумадијске, док је у већем делу вечери отац Бобан Стојковић говорио о оцу Александру Шмеману као тумачу свете Литургије.

Пред сам крај духовне трибине присутнима се обратио и Његово Преосвештенство Епископ Теодосије и нагласио значај и важност сећања на лик и подражавања дела оца Александра Шмемана.

 

Извор: Епархија рашко-призренска

[Снежана]

Да ли неко можда има од оца Александра Шмемана "Дневник 1973 - 1983" у пдф-у ?

[JESSY]

Да ли неко можда има од оца Александра Шмемана "Дневник 1973 - 1983" у пдф-у ?

ja nigde nisam nasla....inace imam knjigu.....

[JESSY]

[JESSY]

[Снежана]

ja nigde nisam nasla....inace imam knjigu.....

Ја сам само одломке нашла, нигде нема целе књиге.

[JESSY]

Ја сам само одломке нашла, нигде нема целе књиге.

ne bi se pokajala ako bi je kupila....

[Снежана]

ne bi se pokajala ako bi je kupila....

знам

[JESSY]

Празник као откривење смисла времена

Додао садржај:: Пријатељ Божији

Празновање празника припада оној најдубљој и првобитној основи људскога живота и културе. Није било у историји ниједне људске заједнице, нити цивилизације која није празновала празнике. То је, једноставно, у бићу човека и то осмишљава време.

 

"Антирелигиозна", тј. антихришћанска пропаганда је утрошила огромну енергију у својој борби против хришћанских празника. Она је на све начине покушавала да их раскринка и дискредитује као наводну измишљотину и обману која - попут древних и првобитних митова - у данашње време више нема никаквог смисла. Међутим, сама чињеница да је та пропаганда објавила толико много књига и брошура посвећених борби против хришћанских празника, као и да је толико енергије уложила у ту борбу јасно сведочи о томе да су хришћански празници итекако живи и да их је веома тешко искоренити и истребити из човековог живота.

Ма колико безбожничка пропаганда покушавала да "раскринка" Хришћанство и јеванђелско казивање о рођењу Христовом и ма колико та пропаганда називала божићну јелку - новогодишњом, Хришћани и даље славе Божић и ките јелку стављајући на њен врх звездицу у знак сећања на ону звезду што је сијала над витлејемском пећином. Безбожничка пропаганда и поред свих својих напора није успела да сведе божићну украсну звезду, јелку, запаљене свеће и радост дечијих гласова на свој дијалектички материјализам и научно-атеистички поглед на свет.

Свима је већ позната чињеница да безбожничка пропаганда у ту јединствену пролећну ноћ када Хришћани празнују Васкрс - хришћански "празник над празницима" и "славље над слављима" - ангажује гомиле комсомолаца да би ови својом виком и хулама ометали васкршњу службу у црквама и заглушили речи од којих нема лепших на овој земљи: "Сада је све испуњено светлошћу, и небо и земља и иреисподња, и нека празнује сав свет, видиви и невидиви, Васкрсење Христово...". Но и поред тога што се они сатиру у својој богохулној галами, Пасха и даље наставља да сија и зрачи радошћу баш као и пре хиљаду година.

Биће, ипак, да се вреди замислити над смислом хришћанских празника, односно "црквене године" која је вековима осмишљавала и освећивала буквално читав живот милиона људи. Биће, ипак, да је много паметније да се људи - уместо писања баналних брошура у којима тврде да су црквени празници вековима владали људским животима као груба лаж - потруде да схвате то задивљујуће и органско ткање хришћанских празника, ткање које сваком годишњем добу даје његову особену боју и особену дубину.

Светлост Рождества Христовог, светла туга Великога Поста из које тајанствено и неприметно израста радост Пасхе (Васкрса), летом и сунцем преиспуњени празници Вазнесења и Тројице, августовска предјесења дубина Преображења и Успења. Измишљотина? Обмана? Мит? Допустимо, за тренутак, и ту могућност. Али, зашто онда да не допуствмо и ту могућност да вреди покушати да се види да ли ти празиици можда, чак, не откривају и један дубљи приступ животу? Јер једно је сасввм јасно: човек на може да живи без празника и празновања празника.

Социолози - чак и они који нису били религиозни као што је то, на пример, био Диркем - одавно су већ научно и објективно доказали да празновање празника припада оној најдубљој и првобитној основи људскога живота и културе. Није било у историји ниједне људске заједнице, нити цивилизације која није празновала празнике.

Празник наставља да живи чак и у милитантно антихришћанском и безбожничком друштву, јер и то друштво почиње да ствара свој круг безбожничких празника као што су празник рада, дан жене, празник овога и празник онога. Празнични обред или ритуал наставља да живи и у таквом друштву у виду уличних манифестација, парада, бацања цвећа, песама, музике, весеља, нерадних дана и свечаних ручкова. Зато је, понављам, погрешно покушавати да се празници "раскринкају" и "дискредитују" као "религиозна измишљотина и обмана".

Напротив, неопходно је да се изнова замислимо над самом чињеницом постојања и функције празника и празновања у људском жнвоту, над значајем који празник и празновање имају за човека. Човек може да празнује ово или ово, међутим у њему наставља да живи та стална потреба за празником. Одакле, онда, та потреба за празником, шта та потреба изражава, чему одговара, на шта указујс у човековој природи?

Као што сам већ рекао, од првобитне заједнице до данас нема људске заједнице без празника и празновања. Шта знамо о тим првим празницима? Знамо две основне ствари. Најпре, и то је сасвим очигледно, празник настаје из оног - за човека неизбежног - ритма рада и одмора. Човек мора да ради да би живео, али човек не може да ради без одмора. Зато је временом у људском жнвоту почео да се уобличава ритам рада и одмора од рада, при чему је човек тај одмор, могућност да не ради све више почео да осећа као радост.

То је први и по себи очигледни корен празника, онај чињенични и мање важан чинилац у установљењу празника као празннка. Други, важнији чинилац јесте то што је сам рад, па отуда и читав човеков живот, кроз празник почињао да добија свој смисао. И управо у тој, апсолутно неуништивој, човековој потреби не само да се одмори од рада, већ и да се радује том одмору, да кроз њега проналази смисао свога живота, треба тражити стварни извор празника и његове неуништивости у животу људске заједнице.

Животиње, такође, живе ритмом рада и одмора, и њима је, такође, физиолошки потребан предах и одмор, но за њих тај предах и тај одмор остају пуке физиолошке појаве, оне не прерастају у радост празника.

И са своје тачке гледишта, антихришћанска пропаганда - заснована на материјалистичком погледу на свет - с ''правом'' и доследно свом погледу на свет одбацује хришћанске празнике, али их без икаквог права и сасвим недоследно замењује својим безбожничким празницима. Јер схватање човека, који је својствено материјалистичком погледу на свет, зна и признаје искључиво тај животињски и физиолошки ритам рада и одмора, одмора као припреме организма за нови рад и у том схватању човека нема места ни за један други ритам рада и одмора осим за тај и такав ритам. Сваког дана је потребао толико и толико часова сна, сваке недеље је потребан један такозвани "нерадни'' дан, сваке године је потебно толико и толико недеља одмора. Но, све ово је само из практичних разлога: да би се људском организму повратила снага и обновио његов "производни потенцијал".

Међутим, чак се ни првобитни човек није просто одмарао од рада. И он је умео да празнује. То значи да се ни за њега дани напора и трудова нису просто смењивали са сном и одмором: и он је почео да открива тренутке одмора, као радосну могућност за сагледавање резултата свога рада, за осмишљење свог рада и радовање због плодова свога рада. Кроз празник и празновање рад је за човека престајао да буде само терет, борба за опстанак, безрадосни низ дана и ноћи: рад је празником почео да добија смисао, јер је човек могао да сагледа његове резултате. Рад је на неки начин почео да се одуховљава и постаје човечнији. И, ма колико се певале химне раду, рад за човека увек остаје напор, труд и умор. Но човек прихвата и успева да савлада и напор и умор, али само онда када тај напор и умор за свој плод имају не пуки материјални успех, већ када они постају начин на који човек остварује своју слободу, доживљава радост и пуноту живота. А управо то и јесте празник по својој првобитној суштини: ослобођење човека од живота као нужности, живота као неумитног закона.

То је разлог због кога човек има потребу не само за пуким одмором, већ за празником. Зато човек у празник и празновање улаже своје целокупно схватање живота и њима изражава смисао и циљ свога живота. И зато је, коначно, кроз празник, тачније, кроз човека у празнику, кроз човека који празнује празник најлакше појмити смисао ове или оне вере, овог или оног погледа на свет. Зато се може рећи: "Реци ми шта празнујеш и ја ћу ти рећи ко си...''.

[Снежана]

Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. "Хоћеш ли да будеш здрав?". То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања.