Шекспир

[Снежана]

LXV

 

Кад ни камен, земља, туч, ни море

Одолети не могу коби света,

Против ње, онда, како да се боре

Чари са снагом слабијом од цвета?

Медни дах лета куда да се дене

Пред опсадама и јуришем дана,

Када ни двери челичне, ни стене,

За бој с временом нису од мегдана?

Да страшне мисли! Куда да се склони

Драгуљ времена од његових дана?

Која ће рука, када дођу они,

Спасти лепоту као моћна брана?

          Нико, сем црног чуда од мастила,

          Где моја љубав блиста вечно чила!

[Снежана]

[Снежана]

LXVI

 

Вапијем за смрћу, јер ме смори јад:

Што видим праву заслужност у беди,

И бедну ништавност у раскоши сад,

И преварену верност како бледи,

И част указану недостојном ње,

Проблудничено девичанство дивно,

И осрамоћено савршено све,

Моћ од немоћних порушену кивно,

Влашћу ућутканог оног који зна,

Лудост што има надзор над вештином,

Добро заробљено и у служби зла,

И сву искреност звану глупим чином.

         Умро бих одмах сморен од тих зала

         Кад ми љубав још не би остала.

[w.a.mozart]

Умро бих одмах сморен од тих зала Кад ми љубав још не би остала.

[Снежана]

Е, а ми мислимо да је "СМАРАЊЕ" највећи домет београдског жаргона

 

[Снежана]

LXVII

 

Зашто ли он живи сад у доба зло,

Својим присуством бешчашће да кити?

Зашто да грехови имају и то

Да у његовом друштву могу бити?

Зашто му лик слика имитира сад

И краде мртав изглед живе боје?

О, залуд лепоти мањој румен склад,

Кад је он румен од природе своје.

Зашто ли он живи и природа тим

Више га чува - што мање света?

Некад се гордила лепотама свим,

А сад нема друге осим њега.

      Чува га да би показати знала

      Каква је блага некада имала.

[Снежана]

[Снежана]

[Снежана]

LXX

 

Ниси крив што те људи криве,

Лепота - увек мета је клевети;

Ко нераздвојне уз њу сумње живе;

И у најлепшем зраку врана лети.

Ако си добар - само ће клевета

На твоју вредност јаче да подсећа;

Порок-црв воли бит најлепшег цвета,

А ти си невин као цвет пролећа.

Ти си прошао заседу свих моћи

Ил ненападнут или непоражен,

Ал запушити лик твој неће моћи

Уста зависти од којих си тражен.

       Када те сумња затамнела не би

       Све царство срца припало би теби.

[Снежана]

LXXI

 

Не тугуј за мном када умрем друже

Него што звоно огласи вест прву

И тужну - да сам отишао, друже,

Са гадног света још гаднијем црву.

Кад стих мој читаш - не сећај се руке

Што га написа; а све мисли миле

О мени - нека буду трице пуке,

Ако би оне за тебе јад биле.

Ако погледаш овај стих ириме,

Кад иловача буде с мојим прахом,

И не помињи моје јадно име,

Нек твоја љубав стане смојим духом;

         Да мудри свет не види шта је туга

         И бол твој за мном - да се не наруга.

 

    

[Снежана]

LXXII

 

Да свет од тебе не тражи реч коју

Због каквих си ме волео врлина,

Заборави ме чим видиш смрт моју,

Јер ничег вредног не бих постојбина;

Да не би какву лепу лаж смишљао

Да ми је вредност много већа била

И већу хвалу мртвом би одао

Него истина што би одобрила;

Да твоја верна љубав не би тиме

Постала лажна јер мене велича,

Нек ми се с телом сахрани и име

Да свет престане о нама да прича.

          Са стидом носим недостојност своју,

          А ти се стиди што волиш бит моју.

[JESSY]

[Снежана]

LXXIII

 

Ти сад у мени гледаш оне уре -

Кад лишће с грана оде своме крају

И оне голе од зиме дрхтуре

Ко пусти хор где птице не певају.

У мени видиш белог дана вече

Чије је сунце зашло с руба плава;

Ког ће однети црна ноћ што тече -

Друго ја смрти у којој све спава.

У мени видиш варе пламсај жути

Што на пепелу лежи успомена,

Као на одру где ће издахнути

Тим сагорена - чиме је храњена.

        То што ти видиш - љубави моћ даје,

        Јер љубиш оно што скоро нестаје.

[Снежана]

LXXIV

 

Ал смирен буди; кад ме коб смота -

Тамо, где откуп не може се дати,

У овом стиху део мог живота

Као мој спомен теби ће остати.

Гледажеш у њој једном задивљено

У онај део ткан од твоје сене:

Земља добија земљу, то је њено;

Мој дух је твој - тај бољи део мене.

Талог живота само ти односе,

Плен црва, само мртво тело моје,

Ту бедну жетву душманкине косе,

Баш недостојне за сећње твоје.

 Тек је у души вредност сваког тела

А она је у овој песми цела.

[JESSY]