Шекспир

[Снежана]

XXV

 

Нека се звезда миљеници диче

Гордом титулом и јавном почашћу,

А ја, судбином лишен такве приче,

Ценим тек оно што волим са страшћу.

Нек шире лишће љубимци властеле

Као на сунцу невен што га шири,

Ал понос оном коме мањка, веле -

Мрштење једно славу ће да смири.

И ратник славан због ратничке страсти

После хиљаду победа, већ с једним

Поразом, бива брисан с листе части

И подвизи му постају безвредним.

        Вољен сам, волим - то су среће славне -

        Таквом љубављу да јој нема равне.

[Снежана]

XXVI

 

Господару, моје њубави у сени,

Твојој доброти ја сам вазал верни,

Теби шаљем ову реч и знак писмени,

Не као знак - ума, него - доказ смерни.

Јер моја покорност велика је тако

Да неимам речи да је сву изречем,

Али  - и речима накићену лако -

Ти ћеш је, бар голу, ценити по нечем.

Када звезда моје судбине, још црне,

Подари ми славу где велики стоје

И сироту љубав плаштом ми огрне

Да будем достојан наклоности твоје,

       Онда ћу сву љубав своју да објавим,

       А дотад ћу само тајно да је славим.

[Снежана]

XXVII

 

Постељи журим - изнурен од рада -

Милој почивки уморних од пута;

Ал пут по мојој глави почне тада,

Те после тела - труд - по уму лута.

Полазе моје мисли, жудног тока,

На ходочашће, теби, које сами,

И не дају ми да склопим ни ока,

Те као слепи гледам, сам, у тами.

Ал видом моје маште - моме оку -

У тами твоје драго лице градим,

Које ко драгуљ сја кроз ноћ дубоку

И учини је лепом, с ликом младим.

        По ноћи ум мој, дању тело моје -

        Због тебе никад да се успокоје.

[Снежана]

XXVIII

 

О, ко ће овај умор да утажи,

Кад сам лишен што доноси сан?

Када ми муку дана ноћ не блажи

Те ја не знам шта је горе - ноћ ил дан?

И дан и ноћ се, ко душманска спона,

Удружила да ме намуче до дна,

Он - мучним трудом, тужном мишљу - она,

Па сам увек теби тако далек ја.

Ја кажем дану - да му твој сјај траје

И када му облак скрије сунца зрак;

И ласкам ноћи, кад звезде не сјаје,

Да си позлатио њен вечерњи мрак.

        Али дан, дању, моју тугу дужи,

        А ноћ се стално с мојом чежњом дружи.

[Снежана]

XXIX

 

У немилости кад сам код судбине -

Изгнанство своје китим сузним ињем;

У глуво небо мој се вапај вине -

И гледам себе, свој удес проклињем;

Као тај да сам богат надом, желим,

Леп као овај и драг као трећи,

Вештину и моћ с других да преселим;

И када се мојој све завери срећи,

И презрем себе, ја ако се тада

Сетим твог лика - онда моја душа

Прхне у зору као шева, рада

Да песмом слави небо што је слуша.

         Твоја је љубав такво злато да га

          Не бих мењао за краљевска блага.

[Снежана]

XXX

 

Када су већ мисли утишане

Пробуде дане што одоше хујем,

Жежу ме прошле жеље као ране

И стари чемер поново јадујем.

И моје око, коме плач  не прија,

Сузи за драгом свитом покопаном

У непрегледној ноћи смрти, и ја

Тужим над давно исцељеном раном;

И венем ради минулих уздаха,

И збрајам редом дане јадом пуне,

И будим старе туге ко из праха,

И плаћам опет плаћене рачуне.

        Ал чим ми тобом мисли замиришу -

        Престају туге, губици се бришу.

[Снежана]

XXXI

 

Са твојим срцем - куцају сва драга

Срца што мишљах да су мртва; влада

У њему љубав. На лику ти блага

Светлост свих лица што су гробна сада.

Многу ми свету сузу око расу

Из дужне поште према милој сени

Свих мртвих, који сада као да су

Одсутни само, у теби скривени.

Ти си стециште љубави одбегле

Са даровима мртвих миљеника

И све, њихове, честице су легле

Љубави моје - у срцу твог лика.

       Сва мила лица видим ти у зени;

       Ти си сви они, али и све мени.

[Снежана]

XXXII

 

Ако преживиш онај дан када ме

Покрије прахом смрти страшни слуга

И опет узмеш да читаш - све саме

Невеште песме свог покојног друга,

Са напретком их натцвета -

Због љубави их чувај, која вреди

Више но лепше риме тих поета.

Помисли нежно: "Мој пријатељ да је

Стварао и сад у времену овом

Спево би песме које лепше сјаје

Но сјај највећи у песнику новом;

       Знам да је мртав, знам и песму нову:

       Ја стил њен читам, а љубав његову."

[Снежана]

XXXIII

 

Видех где ласка, јутро сунца пуно,

Планинском врху сувереним оком,

И љубави поља у зелено руно

Златом свог лица - и сја над потоком;

И одмах затим пушта да се сјате

Тамни облаци око златног вида

И напуштеном свету сјај ускрате,

Те се - већ клони западу од стида.

И моје сунце блиставога сјаја

Једног јутра сјаше ми сред чела;

Али, вај, само један сат то траја,

А сад га облак скрива од мог тела.

      Ја га не кривим: ако сунце неба

      Зна да потамни - и земаљско треба.

[Снежана]

XXXIV

 

Што си ми тако леп дан обећао

И без огртача навео на пут,

Те ме је срео ниски облак зао

И твој сјај сакрио под маглени скут?

Довољно није што кро облак пали

Продре да ми с лица сушиш капи те,

Јер нико неће такав лек да хвали

Који лечи рану, али бруку - не.

Твој стид лек није моме јаду сада,

Помаћи га неће твог кајања прст.

Кривчева туга слаба је накнада

Оном што увреду носи као крст.

      Ал сузе што их твоја љубав расу

      Бисеран откуоп твојих злих дела су.

[Снежана]

XXXV

 

Због твога недела нек је тузи крај,

Ружа трн има, бистро врело - муља;

Облак и еклипса тамне сунчев сјај,

Пупољак лепи гнусног црва љуља.

Сви људи погреше, па и ја уз њих

Кад поредбама правдам грешно стање,

Да умањим твоју грешку ја је скрих

Величајући њено оправдање;

Твојој кривњи нађем разлог, те сад ја

Ко твој бранилац - тужиоца смени,

Готов да и себе окривим до дна:

Љубав и мржња ратују у мени,

      Те саучесник постајем особи -

       Малом крадљивцу - што ме горко роби.

[Снежана]

[Снежана]

XXXVI

 

Мада је љубав недвојива, не би

Ми могли бити једно, него двоје,

Да моје љаге не би прешле теби,

Већ да их носим без помоћи твоје.

Једна мисао љубави нам даде,

Ал нас живота једна коб и дели,

Коб што нам љубав не мења, ал краде

Часове кад би да смо скупа хтели.

Не смем те јавно звати, јер би сена

Моје кривице и на тебе пала;

Нек твоја смерност, спрам мене, скривена

Буде пред светом, да би част остала.

       Волим те, па те сматрам својим тако

       Да и твој углед - бива мој, једнако.

[Снежана]

XXXVII

 

Ко што се отац изнурен весели

Кад гледа сина с младићском врлином -

Тако и мени твоја вредност дели

Утеху кад сам утучен судбином.

Јер свему што те тако сјајним чини -

Лепоти, роду, уму и већ ни сам

Не знам све чему и каквој врлини -

Додајем своју љубав, и тад ни сам

Не знам све чему и каквој врлини -

Додајем своју љубав, и тад нисам

Ни хром, ни презрен, сирот, ни без циља -

А тим додатком усрећен сам и ја

Јер увећавам раскош твог обиља

Па твоја слава и због мене сија.

     Најбоље ја ти желим, а ти све то

     Већ имаш, па сам још срећнији, ето.

[w.a.mozart]

Snežo, je l ti Šekspir omiljen pisac?